Samara


>

Tamo pored Tigrisa, moćnog, nemog i tajanstvenog, leži Samara. Proteže se uništena, osakaćena, ubogaljena, opkoljena tečnovrelim peskom koji na nikada zalazećem suncu dobija obmanjivo zlatnu nijansu. Umesto živih melodija sa orijentalnim prizvukom, pustim ulicama na kojima se snažno oseća miris smrti, sa zvučnika na vozilima stranaca trešte zvuci roka i hip-hopa. Američki satana doneo je sa sobom, osim pustoši, i stubove svoje moderne kulture, kako su to njihove vođe govorile pred svetskim auditorijumom.
Tu i tamo ponekad projuri konvoj u belo obojenih teških kamiona sa oznakama “UN”, ne mareći ima li na ulicama ostataka života, u pratnji borbenih hummera sa čijih mitraljeskih kupola, ispod tamnih naočara za sunce okolinu seku pogledi na obaraču lakih momaka. To je sloboda koju su doneli osvajači.
Sve to nije znao Aziz Muhammad Sarr man ra’a kada je prvi put čuo glas starice iz ogromnog erbasa E300 Er France-a, najmodernijeg aviona i ponosa francuske kompanije. On čak nikada nije ni leteo avionom. U svojih 22 godine života nije se pomerio iz rodnog grada koji se polako ali neumitno pretvarao u hrpu ruševina.
Na samom obodu Samare, na ostacima nekadašnje vazduhoplovne baze elitne iračke revolucionarne garde koju su avioni alijanse zbrisali u jednom naletu, ispustivši bar dvostruko više precizno navođenih laserskih bombi velike razorne moći nego što je to bilo potrebno, nikla je nova, improvizovana baza za obuku mučenika-pilota samoubica.
Globalna teroristička organizacija “Mač Islama”, potpomognuta praktično neograničenim finansijskim sredstvima tajnog društva arapskih biznismena i naftnih magnata pod imenom “Reč Alaha”, u stopu je pratila američke ratne operacije širom sveta, koristeći svaku priliku da na američke vojne snage usmeri avione krcate ekplozivom za čijim se kontrolama redovno nalazili neuki, vrbovani mladi Arapi, koji čak nisu ni bili svesni onoga što će učiniti. Savremena oprema za navođenje, kontrolu letenja i osmatranje bila je smeštena u stari kontrolni toranj, u čijim su betonskim zidovima zjapile ogromne rupe. Krateri na uzletnim pistama bili su zatrpani okolnim krhotinama, ne baš idealno rešenje za uzletanje starijih modela sovjetskih MIG i SUHOJ borbenih letilica kojima je organizacija raspolagala. Bitno je bilo uzleteti, jer povratka sa ovog leta nije bilo.
Iz nekog neobjašnjivog razloga špijunski sateliti nikada nisu otkrili postojanje ove baze, što nisu učinile ni kopnene patrole koje su prolazile pored nje na samo desetak metara. Baza je za sve, osim za one koji su se u njoj nalazili, bila jednostavno nevidljiva. Iskusni oficir organizacije, veteran iz mnogih terorističkih akcija, sada zadužen za vrbovanje i obuku mučenika došao je jednog dana u Samaru i pričom hipnotisao veliki broj očajnika koje je rat doveo u bezizlaznu situaciju. Aziz je u toj priči video priliku da se osveti onima koji su uništili njegov rodni grad…
Odeven u par brojeva veću maskirnu uniformu poručnika iračke revolucionarne garde, Aziz ležerno pritisnu prekidač za otvaranje kabine, jednom, drugi put, treći…”Prokleto đubre” – pomisli u trenutku – “Opet nema struje! Mora da je ponovo pregoreo osigurač ispod komandne table. Poslednji koji smo imali.
Ima li kraja ovome?” – po ko zna koji put je opsovao vođe organizacije koje su od preprodavaca otkupile zastarele letilice zaostale u bivšoj Istočnoj Nemačkoj nakon raspada Varšavskog ugovora i povlačenja snaga SSSR-a iz Istočne Evrope. Znao je da je širom sveta prikupljen ogroman novac za finansiranje “velikog cilja”, znao je da su mašine sa kojima imaju toliko muke od dana kada su ih preuzeli plaćene sitnicu, znao je u čijim je džepovima završio ogromni preostali višak, ali…i dalje mu se živelo, bar do trenutka kada će i sam ustremiti svoj avion ka odabranoj meti i pridružiti se devicama koje ga očekuju u raju, tako je rekao oficir za obuku.
Iako je čitav svoj život proveo u ovom vrelom podneblju, nikada do sada mu se nije dešavalo da jednostavno ne može da prestane da se znoji, toliko da bluza više nije mogla da upije svu tečnost koja je iz njega izlazila. Topio se a već se na njemu nije imalo šta topiti, maštao je da se bar još jednom okupa, pogled mu se mutio i refleksi usporavali na temperaturi u kabini u porećenju sa kojom je spoljašnjih pedesetak stepeni bilo iznenadno zahlađenje. U besu i nemoći razvezanom cokulom iz sve snage raspali po poklopcu komandne table i …. staklena kupola kabine se uz škripu pokrenu unazad, oslobađajući ga iz njegovog privatnog pakla.
I izvuče Aziz iz desnog džepa promočene bluze zgužvanu paklicu “Lucky Strike”-a, onu koju je onomad pokupio pored tela američkog marinca u uništenom oklopnom transporteru, kojeg ga je u jednom momentu čak i bilo žao, onako naivnog, poslatog u ovu bestragiju pod izgovorom da se osnovni principi zapadne demokratije brane u iračkom pesku, hiljadama milja daleko od njegovog mirnog gradića u Luisiani, Kentucky-ju, Arcansasu ili gde već. U retkim momentima kada ga mržnja nije zaslepljivala, kada je razum komandovao njegovim postupcima, a susret sa ovim vojnikom, ili bar onih što je od njega preostalo bio je jedan od njih, nekako je nalazio zabrinjavajuću sličnost sa ovakvim neprijateljem, isturenim bezimenim pojedincem čija će vest o pogibija odjeknuti samu u glavama njegovih najbližih.
Ponudi reda radi jednu od još samo nekoliko preostalih cigareta “automatskom pilotu”, lutki za odrasle odevenoj u odoru teroriste sa sve maskom na glavi i AK-47 automatskom puškom u plastičnim rukama, posađenoj na mesto kopilota, koji su pronašli u kontejneru koji je u blizini baze izbacio jedan “Hercules” alijanse, jer su se Aziz i drugovi preobukli u uniforme britanskih SAS specijalaca i nasamarili posadu transportnog aviona. Uprkos svoj ozbiljnosti njihove misije i činjenici da ni sami sebe više nisu ubrajali među žive, smisao za humor ih nije napuštao. Udobno se smestivši pored “automatskog pilota”, stavi tamne “ray-ban” naočare, iste one koje je skinuo sa mrtve glave drugog marinca u istom onom transporteru, narednika kojeg uopšte nije žalio pošto je čak i mrtav na licu zadržao izraz nadmenosti koji je bio karakterističan za strane osvajače kada su se obraćali iračkim civilima.
Pogleda u slomljeno umrljano ogledalce na kokpitu ispred sebe, pored kojeg su se nalazile uramljena slika njegovih- žene, sa kojom nikada nije osećao bliskost jer su ih roditelji venčali kada im je bilo svega 15 godina, i kćeri, koja je bila jedina svetla tačka u njegovom teškom životu, te nagoreli poster Angeline Jolie okružene nasmejanom decom u jednoj od misija UN u Kambodži. Delovao je opasno i to ga je momentalno ispunilo nekim samozadovoljstvom. Priseti se pisma koje mu je tog jutra pristiglo i koje mu je doneo prijatelj iz detinjstva, sada narednik Abdulhamid Sulleiman Al Hardanni koji će sa njim za koji sat uzleteti ka svojoj meti, putničkom avionu erbas E300 Er France-a, otvori zgužvanu, prljavu kovertu koja je nekada bila bela, ali ga neka hladna jeza odvrati od čitanja teksta.
U trenutku je dobio osećaj da se smrzava iako je napolju bio najtopliji dan u godini. Nešto nije bilo u redu, odmah mu je bilo jasno, samo šta? I onda, pista ispred njega postala je usijana, pesak oko nje zatrepereo je plavičastom svetlošću od čega su ga zabolele oči, a preko neba su ludačkom brzinom počeli da proleću tamni oblaci. Trgao se iz sedišta umalo nehotično zakačivši ručicu za katapultiranje koja bi ga izbacila visoko iz letilice, i instinktivno potražio lestve za silazak iz kabine…
“Proklete lestve. Nema lestvi!” – zarežao je i beznadežno se počeo osvrtati oko sebe kao da je znao šta je želeo da pronađe. I onda taj glas, bez ičega ljudskog u sebi, dubok, ravnomeran, miran poput stajaće vode, a opet nalik sablasnom režanju Baskervilskog psa – glas od kojeg mu je pretrnuo svaki nerv u telu i digla se svaka vlas na glavi – “Ima ih. Ja sam se uspela uz njih” – glas je postajao sve dublji i škripaviji.
Podsetio ga je istovremeno na besni nastup žene nakon što je otkrila njegovu kutiju, dragocenu crnu kutiju, u kojoj je skrivao vatrena pisma od Habibe el Harrai, fatalne žene zbog koje su sve supruge iz Samare strahovale za svoje muževe, i jecaj kćeri nakon što im je ubrzo nakon toga saopštio da ih iz bezbednosnih razloga šalje u Jordan na neodređeno vreme, iako su obe dobro znale da je to bio samo izgovor i da je zapravo želeo da ostane nasamo sa svojom ljubavnicom. Nakon više meseci provedenih u prestonici Jordana, obe su se pismeno žalile na njegovu bezosećajnost, jer im se u tom periodu niti jednom nije javio pismom, telefonom, porukom. Aziz je bio podizan i vaspitavan u tradicionalističkom stilu. Po njemu, žena je bila vlasništvo muža, koji je imao svako pravo da se prema njoj ponaša onako kako mu je volja, da njenim životom upravlja onako kako misli da to treba da čini. Otuda je kao smrtnu uvredu prihvatio ovo saznanje, zbog čega je odlučio da za njih dve nema više mesta u njegovom životu i naložio im da se bespogovorno spakuju i otputuju kod daljeg mu rođaka Abida, u Crest Hill, u Vajoming, u Ameriku, daleko preko Atlantika.
Pogledao je preko ramena ka mestu iza sebe, tamo gde je trebalo da spokojno sedi njegov “automatski pilot”, ali …. umesto toga je ugledao lik starice odevene u crninu, čemu je kontrast pravilo njeno nestvarno bledo lice, kao da je danima bilo uronjeno u vodu. Ukočio se od užasa u svom sedištu shvativši da ga nemo posmatraju prazne očne duplje. Refleksno se okrenuo i posegnuo za svojom “berettom” koja se nalazila u pregradi sa njegove leve strane, iako je u podsvesti znao da se ništa neće promeniti pa makar ispalio i ceo okvir u ovu nestvarnu prikazu. Brzinom kao nikada do tada je potegao oružje i uperio ga … u svog “automatskog pilota” koji je taj gest neprijateljstva propratio sa svakodnevnom ravnodušnošću. Starica je nestala, glas je iščezao…uznemirenost i panika su ostali. “Pisma! Gde su mi pisma!” – proletelo mu je kroz glavu.
Sva pisma od Habibe čuvao je u crnoj kutiji ispod komandi, istoj onoj koja se ispostavila kao jabuka razdora u njegovom braku. Odahnuo je! Kutija je i dalje nepomično stajala na svom mestu. Tada je preko radio-komunikatora u svojoj kabini čuo poziv oficira za obuka da se krene na izvršenje volje Alahove. “Zar već! Kako, pa prošlo je tek nekoliko sekundi…” – Aziz je potpuno izgubio pojam o vremenu u šta ga je uverio njegov ručni sat. Vreme drugačije teče u paralelnom univerzumu sa kojim je došao u dodir! Uspeo je nekako da se skoncentriše i izda naređenje za uzletanje. Abdulhamid i on imali su isti zadatak. Jedan od njih, bilo koji, morao je da iznad Sredozemnog mora sruši erbas E300 Er France-a u kojem je navodno, inkognito putovao visoki obaveštajni oficir Pentagona. Abdulhamid namesti naslone za ruke, odbravi komande i počne redom rutinski da u predviđenoj sekvenci pritiska mnoštvo prekidača na instrument tabli. Izuzetno dobro je savladao obuku. Otuda mu je i bila ukazana čast da bude jedan od onih koji će izvršiti prvu samoubilačku misiju u organizaciji terorističke ćelije u Samari. Uzletanje po neravnoj, oštećenoj pisti proteklo je zabrinjavajuće glatko… u daljini se začuo vrisak!
Glas je Aziza stegao oko vrata poput uskog užeta. Urlao mu je u ušne školjke, koje su od njega počele da bride. Pokušao je rukama da ih začepi, ali je bez obzira na to glas postajao piskaviji, tanji, grozniji. Izgubio je kontrolu nad avionom. Na sedištu kopilota iza njega, sedela je starica. Na dlanu je držala crnu kutiju, veoma sličnu njegovoj, samo nešto manju – “Otvori kutiju.” – rekla je, ovog puta bio je to dubok glas bez emocija. Aziz se okrete oko sebe, ali ne nađe svoju crnu kutiju za pisma. Ispruži ruku ka starici – “Dečija verzija” – demonski se nasmejala, dok se nadvijala nad njim uz škripu glasa koja je unosila jezu – “Ubij Abdulhamida, Azize! Ubij ili…”
Putnici aviona erbas E300 Er France-a na redovnoj liniji Damask – Washington prekraćivali su, svako na svoj način, višečasovno vreme leta. Neki su dremali, neki nehajno prelistavali brojne časopise na nekoliko svetskih jezika, drugi su opet gledali program na internoj televiziji ili obedovali, grupa arapskih poslovnih ljudi, koji se zauzeli business klasu, žučno je diskutovala cene sirove nafte na svetskim berzama. Letilica je odavno bila iznad Sredozemnog mora, na standardnoj visini krstarenja od 10.000 metara. Jedna devojčica sedela je do prozora i tužno gledala ispred sebe. Tek za trenutak je bacila pogled kroz prozor i ostala skamenjena. Stigla je da izusti samo – “Mama, mama, brzo, pogledaj ovo…”
Abdulhamid naglo povuče upravljačku palicu ka sebi i ubrza svoju leteću bombu. Avion zareži i zauzme kurs direktnog sudara sa kolosom. Detonator za eksploziv bio je podešen da se aktivira prilikom svakog jačeg udara …. takav sudar niko nije mogao preživeti. Delovi uništenog erbasa pomešani sa nagorelim iskomadanim delovima ljudskih tela razbacani su kilometrima unaokolo. Za to vreme, Aziza je u drugom avionu obuzimalo ludilo. U histeriji se naizmenično smejao i tresao od straha., ne regustrujući u slušalicama Abdulhamidovo posledneje “ALLAHU AQBAR”, ne primetivši u daljini žestok prasak, kada…
Spasilačke ekipe nisu mogle mnogo toga da učine sledećeg jutra. Pronašle su tek sporadične ostatke terorističkog napada, ali ih je u čudu ostavilo to što je na površinu isplovilo i jedno netaknuto telo. Bila je to veoma izborana starica zatvorenih očiju, kao da je zaspala, bledog, gotovo belog lica, iako su joj ruke bile pomodrele od vode. Pored leša starice plivala je jedna crna kutija.
Oko podneva je arapska televizijska stanica “Al Jazyrrah” emitovala video snimak koji joj je tajnim kanalima dostavljen i na kojem su se videli maskirani naoružani ljudi koji su čitali neke stranice iz muslimanske svete kjnige, poručujući da ima još mnogo mučenika spremnih na najveću žrtvu u ime Allaha i da sudbina koja je zadesila erbas E300 Er France-a očekuje i ostale nevernike …. uobičajena retorika svih fundamentalističkih terorističkih organizacija.
Vrativši se u bazu u Samarri, Aziz je pronašao svoju crnu kutiju na stolu. U njoj se nalazilo pismo pisano rukom njegove kćeri.
“Dragi tata, ovde tvoja kći Aziza. Neka stara žena mi govori da ne putujem preko Atlantika, već da ostanem u Jordanu i da mi je bezbednije u Samarri nego u Americi gde si nas poslao. Kako da dođem do tebe pre nego što poletimo.. Majka sprema nakit i kinđuri se. Naziva te stokom i govedom. Da li si poslao staricu, tata? Da li si? Reci majci da ne smemo da idemo kod strica Adiba.”
Pročitavši ovo, Aziz se razneo bombom od 237 kilograma.

Advertisements

4 thoughts on “Samara

  1. >1. DEO KOMENTARASvaki put kada pročitam ovu priču ostanem iznova zadivljen. I neježen. I rasplakan. Jezivo dobra priča!Kada tek počneš da je čitaš pomisliš da je u pitanju još jedna otužna melodramatski patetična anti-ratna priča, sa visokomoralnom poukom osude nasilja i sl., ili pak, još otužnije, kakav propagandni pamflet usmeren bilo protiv američkih okupacionih (ili oslobodilačkih – već kako ih ko vidi) snaga, bilo protiv islamističkih ustanika, terorista, mučenika-samoubica…I da, ova priča ima i tu, anti-ratnu pouku, osudu nasilja, usmerena je kako protiv okupatora (i njegovih nalogodavaca), tako i protiv terorista-samoubica (i njihovih finansijera i organizatora). Ali ta osuda nije otužna, nije izložena direktno, nije nametljiva, ona je nešto što se provlači kroz čitavu priču kao kakva scenska kulisa u pozorišnoj predstavi, no nije glavna poenta ove priče. To, dakle, svakako jeste nešto o čemu svaki pažljivi čitalac ne može a da ne porazmisli, ali nije na tome težište same priče. I dobro je što nije. Da ne bude, kako rekoh, otužno, sentimentalno ili, ne daj Bože, propagandno i pamfletski. Ovako kako je, dato je taman sa merom! Sa ukazivanjem na psihološke i druge sličnosti i jedne i druge strane, bez osude bilo koje od strana, zapravo sa simpatijama prema obema stranama, ali bez ikakvog pokušaja stvaranja nekakvog, nažalost sasvim sigurno lažnog, međusobnog razumevanja i jedinstva. Sve čestitke autoru!Druga asocijacija koja prođe kroz glavu čitaoca kada pročita ovu priču, tiče se večite rasprave o tome koliko je čovek sposoban da upravlja svojom sudbinom, odnosno da li je sudbina nešto što je zapisano, predodređeno, zadato, na šta čovek ne može da utiče jer je to njegov fatum. Maktub. Asocijacija je neizbežna s obzirom na kulturološki kontekst, poreklo glavnog junaka. Ali ne samo zbog toga. Već prevashodno usled povezanosti sa onim što je, po mišljenju pisca ovog komentara, glavna poenta priče "Samara".A glavna poenta, osnovna poruka ove priče, rekao bih, tiče se onog glavnog "koeljovskog" motiva (ideje vodilje koja se provlači kroz manje-više sve romane Paula Koelja) – dakle "slušaj glas svoga srca", odnosno, kako bi to rekla Suzana Tamaro: "Idi kuda te srce vodi". Samo što je u ovoj priči taj motiv obrađen na jedan sasvim "nekoeljovski" način… I još, primetimo i to, sa jasnim uviđanjem razlike između svesnih emocija (koje prečesto predstavljaju samo odraz uzburkanosti srca, a ne njegov istinski glas) i stvarnog glasa kojim govori srce, glasa kojim govori duša, a koji je nažalost obično ili suviše tih, ili nerazumljiv, ili isprekidan, rečju: sakriven negde u potisnutom, nesvesnom kutku ličnosti, iz kojeg tek pokatkad progovara…

  2. >2. DEO KOMENTARAO čemu se dakle radi? Prvo, kao što smo maločas pomenuli, radi se o sukobu između svesnog osećanja mržnje prema okupatoru, koje inspiriše i vodi glavnog junaka u njegovoj samoubilačkoj misiji, sa jedne strane, i potisnutog osećanja duboke roditeljske ljubavi prema kćerkici (koja čak nosi isto ime kao i on, samo u ženskoj varijanti imena – autor i time naglašava njihovu povezanost, kao da kći na neki način simboliše onaj potisnuti deo duše glavnog junaka…), sa druge strane. Osećanje ljubavi potisnuto je kako pomenutim sveprožimajućim, zaslepljujućim i zaglušujućim osećanjem duboke mržnje, koje jedva da ostavlja prostor za bilo koje drugo osećanje, tako i tradicionalnim vaspitanjem koje mu daje moralno opravdanje za nehajan odnos prema porodici (supruzi i kćerci)… Dakle, makar samo naizgled, njegovo najjače osećanje jeste mržnja, čini se kao da je mržnja glas njegovog srca, a da on, krenuvši u samoubilačku misiju, zapravo "ide kuda ga srce vodi". No osećanje mržnje zapravo je samo izraz uzburkanosti, prenadraženosti, njegovog srca, a ne njegov istinski glas. Istinski glas srca javlja mu se u liku i glasu one starice, koju on međutim nije poslušao… Sa tragičnim ishodom…Ali da li je ishod i mogao biti drugačiji? Da li je glavni junak, u trenutku kada je već poleteo u svom avionu, a kada je u drugom avionu poleteo i njegov prijatelj iz detinjstva, mogao učiniti bilo šta, pa da se ova priča završi hepiendom karakterističnim za romane Paula Koelja? Da li je mogao učiniti bilo šta, pa da ponovo vidi svoju voljenu kćerku? Ili je zapravo jedini način da spase njen život bio da ubije i sebe i svog prijatelja iz detinjstva (verovatno najboljeg prijatelja, s obzirom da je zajedno sa njim krenuo u jednu ovakvu misiju, u kojoj od početka obojica znaju da će bar jedan od njih sigurno izgubiti život)? Da li je bilo moguće izbeći tragediju, ili je u njegovoj moći bilo samo to da tragediju ublaži, da spase kćerku, ali je zapravo njegova lična tragedija bila na neki način predodređena, zapisana, u bilo kojoj varijanti? Šta god da je uradio, njegov sopstveni život sudbinski je bio određen da nestane. U tome je zapravo sadržana duboka tragičnost glavnog junaka, i ne samo njega, nego svih ljudi koji su se, nekim usudom, zatekli u nesrećnoj Samari… Jer jedino što je u Samari sigurno jeste tragedija…E sad, možemo spekulisati da je jedan izbor bolji, odnosno manje loš nego neki drugi. Da bi, da se nije oglušio o glas svoga srca, da je počinio nasilje i ubio svog prijatelja iz detinjstva (a time i sebe, jer sudar aviona kojim je upravljao on, sa avionom kojim je upravljao njegov prijatelj, svakako ne bi preživeo), te tako sprečio da dođe do još veće tragedije, da bi time stekao nekakve "karmičke" zasluge, pa mu u nekom sledećem životu ne bi bilo suđeno da se rodi u Samari, da praktično čitav život proživi u ratu i nemaštini, i da mu se život završi već sa 22 godine. (U svakom slučaju, makar bi spasao svoju voljenu kćerkicu, makar bi toj nevinoj dečijoj dušici omogućio da nastavi život u nekim koliko-toliko normalnim uslovima, umesto da ga ovako tragično bolno okonča, takoreći još nerođena… Zar jednom roditelju koji duboko voli svoje dete i treba nekakva veća "nagrada"?) A možda bi, poslušavši svoje srce i na taj način uspešno (ma kako ta reč "uspešno" u ovom kontekstu grozno zvučala) položivši ovaj životni ispit, u nekom narednom životu bio stavljen pred kakav još ozbiljniji ispit? Jer roditi se i živeti u Samari zaista ne može svako! I zaista je vrlo moguće da ta golgota kroz koju svakodnevno prolaze ti nesrećni ljudi u Samari ne predstavlja Božju kaznu, kako bi neki možda želeli da je predstave, već, upravo suprotno, znak odabranosti za najteže zadatke i polaganje najviših ispita koji se mogu naći pred Čovekom!Ali je, svejedno, tragično, bolno i uznemirujuće…

  3. >3. DEO KOMENTARAIzvanredna priča! Mislim da nikad u životu nisam pročitao bolju! (Neke sitnice koje bi, po mom mišljenju, trebalo napisati drugačije, sasvim su nebitne. Ova priča ima ideju, ima poruku, navodi na razmišljanje! Izvanredno!) Još jednom: Sve čestitke, Leila!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s