>FRENSIS I LILIJEN FARMER- kao Persefona I Demetra


>

FRENSIS I LILIJEN FARMER- kao Persefona I Demetra

(“Tvoja deca nisu tvoja deca” – Kalil Gibran).

Film “Frances” je istinita priča o životu glumice Frensis Farmer, čija lepota, talenat I inteligencija utiru put uspešnoj filmskoj karijeri tokom 30tih I 40tih godina XX veka. Nezavisna, jake volje, uskoro doživljava tragediju usled pogoršanja mentalnog stanja zbog zloupotrebe supstanci, psihijatrijske loše nege, dominantne majke i svojih radikalnih I nepopustljivih uverenja.

FILM SE ZASNIVA NA ISTINITOM DOGAĐAJU

Jeziv, zavodljiv naslov koji je uvod u scenu ispunjenu ptičjim piskom, uz zvuke Mocartove sonate u A duru, izvođenu u tempu andante grazioso- jedna tema sa šest varijacija.

Prvi kadar prikazuje porodičnu kuću Farmer, koja na prvi pogled deluje idilično. . Film počinje esejom u kome Frensis kao 17godišnjakinja objavljuje ničeovsku tezu da je “bog mrtav”, samim tim postajući crna ovca u rodnom gradu. Frensis sastav čita majci, u porodičnoj atmosferi, što upućuje na njihovu vezanost.

Dominacija majke uočljiva je već u prvim kadrovima. Frensis čita sastav, dok majka šije I upućuje joj pogled u kome kao da je jasno definisan određeni cilj.

Nakon javnog čitanja eseja, upućuje joj aplauz, uz I to frenetičan I prenaglašen, buntovnički, u inat vernicima koji Frensis teraju u pakao. Stiče se slika da je ona na njenoj strani, da podržava svoje “delo”.

Sastav je, kako kažu novine, delo anarhiste. Anarhista se, po teoriji, bori za iskorenjivanje svih hijerarhija I dominacija, uz realizovanje jednakosti uz radikalnu različitost. Nema bogova, nema gospodara-.nema postepenih promena.

Inače, kontroverzni esej o poricanju postojanja Boga napisan je u vreme krize u Sijetlu, 1931.Sve su duži redovi nezaposlenih, izbija nasilje, dok jača politička levica.

Anarhizam je sličan utopijskom komunizmu. To je besklasno društvo. Na neki način, Frensis tokom filma pokušava da ostvari neku vrstu anarhističke utopije- da celom svetu govori šta misli I da očekuje da će je ostaviti na miru. Doduše, Frensis bi bila spasena, jer mnogo je ljudi koji govore šta misle, svakodnevno, možda nisu najomiljeniji, ali mali broj njih završi na stolu za lobotomiju, da nije bilo sindroma koji bismo mogli da nazovemo…

PERSEFONA – »ŽENA MAMINA KĆI«

Persefona je bila jedina kćerka Demetre (Žene – Majke) i vrhovnog boga Zevsa. u životu Persefone dominantna figura je njene majke, a da je za Demetru jedina osoba vredna ljubavi i pažnje njena kćerka Persefona.

Vladajući arhetip kod žena koje su strukturirane kao »mamine kćeri« je arhetip Device. Ovakve žene se obično poistovećuju sa majkom i žive u njenoj seni. Osećaju se pomalo inferiorne i nesigurne u sebe, ali su uglavnom uslužne, ljubazne i prijemčive žene – devojčice.

U biografiji žena koje imaju strukturu ličnosti Persefone, često nalazimo da su bile izuzetno bliske sa majkom, pa čak i previše bliske do te mere da nisu uspele da razviju vlastitu individualnost i samostalnost. Moto njihove relacije sa majkom je »Mama zna najbolje« i kćerka Persefona želi da udovolji mami.

Frensis je sušta suprotnost ovome. Ona je žena jake volje I u više navrata se suprotstavlja majci. Lilijen u potpunosti odgovara profilu dominantne majke.

Njihove mame ostavljaju utisak jakih i dominantnih žena, ali to je samo fasada. Najčešće je riječ o majkama koje pojačavaju ovisnost svojih kćeri i njihovu djetinjastu nesamostalnost, u strahu da će izgubiti kći i ostati same ako se njihovo dijete osamostali i odraste.

http://www.zena21.com/arhiva/zena06/tipovizenli.htm

Naročito ovde:

Ili, majke žele da njihove kćeri budu neka vrsta produžetka njih samih, ostvare ono što one nisu mogle, i tada će majka živjeti kroz život svoje kćeri. Najbolji primjer je glumica Brooke Shields čija karijera i život se odvijaju pod čvrstom dirigentskom palicom njene majke. Tako pasivnost i ovisnost postaju glavne karakteristike njene strukture i zbog toga ona ne uspijeva da razvije druge aspekte svoje ličnosti.

Frensis je bila izuzetno jake volje, buntovnica, crna ovca I zbog toga je I dospela u ludnicu. Njena borba sa majkom I nepopuštanje kao I ludilo njene majke koja je želela da je slomi učinile su da Frensis. U želji da do kraja ostane svoja, izabere ludnicu, pre nego dom u kome će da je kontroliše majka.

Ali, zašto joj se stalno vraćala?

Frensis Elena Farmer bila je kćerka krojačice koja je nekada, mada se u filmu govori u nagoveštajima, želela da bude filmska zvezda. A možemo da postavimo ovako: Frensis Farmer se osećala krivom. Njena majka, razbarušene kose, iskrivljenih usana u stranu, pomešanih osećanja, bremenita transferom “ako ja nisam mogla u Holivud, učiniće to moja glamurozna Frensis ili ću je uništiti”, nastavila je da melje svoje, kao mlin, kao kafkina kažnjenična mašina, da joj mrvi kost po kost, da joj slama duh rečima punim optužbe za veleizdaju svoje majke I svega što je ona učinila za nju. Ona blebeće. Ona sikće. Napada. Ona je kap koji drobi kamen, teret na leđima svoje kćeri, dominatna mašina koja joj toči nerve u sluzavu masu, točak koji se okreće, vraća se, optužuje, čas umiljato, čas agresivno, čas iznuđujući plačem svoje ciljeve- kontrola, kontrola I moć krojačice koja na sebi ima ružno staračko odelo, a u sebi snove nekadašnje devojčice. Poistovećivanje sa kćeri čija je ona prefrigana, opora maska.

“Ako je jasno da uloga Majke podrazumeva život njene kćerke, onda kćerkin čin koji nije u skladu sa majčinim, narušava majčinu ravnotežu te je nužno da majka reaguje, interveniše. Iz ovoga se vidi da su po samoj “prirodi” stvari kakvu nalaže Uloga žene, kćerka i majka u jednom isključujućem odnosu u kome Majka, da bi preživela, mora da uzme kćerku i time je poništi kao samostalno biće.”

Primeri:

Frensis se suprotstavlja majci I odlazi u komunističku Rusiju

Frensis se razvodi od “savršenog muža”.

Frensis ne želi da se vrati u Holivud.

Frensis ne želi da pleše kad to Lilijen zahteva.

No, Frensis nesvesno oseća krivicu jer ne može da ispuni majčina očekivanja. Podsvesno misli da je ona uzrok njene nesreće, zapravo dilema da li je kriva ili nije vraća je kući, majci, odakle, opet, u dilemi, odlazi, oseća mučninu koju ne može da obuzda ni na koji način. Zapravo, ona “nema to što oni žele”.

Nakratko, Frensis pronalazi sebe u pozorištu, ali I tu je sustižu izdaje I razočarenja. Ona je svuda I svugde crna ovca, savršena meta.

Lilijenina istorija je teška. Frustrirani “narodnjak”iz Sijetla, u odeći sredovečne malograđanke, čarobnica kuhinje koja je Holivud posmatrala sa druge strane dotrajalog televizora, prodornog pogleda nalik na ogled lešinara koji se ustremio na plen, sa ponekim čežnjivim, dalekim odsjajem svetlosti Brodveja u zenici oka. Frensis ne želi da ide u Holivud, a pošto je Lilijan=Frensis, ta nezahvalna kćer stoji na putu ostvarenja Lilijaninih ambicija postaje neprijatelj koga treba, ukoliko se ne potčini moćnoj volji majke vizionarke, uništiti.

U simbiozi majka kćerka, kao I u simbiozi lišaja, jedna strana drugu snabdeva vodom, a druga uzvraća sposobnošću fotosinteze. Ne bismo mnogo pogrešili ako bismo Frensis uporedili sa modrozelenom algom koja zajednicu snabdeva organskim materijama, a Lilijan je onaj deo koji uzima energiju od Frensis, a koja ju je još u materici snabdela vodom. Ona je gljiva, ona snabdeva Frensis, zaliva je I ona, kao biljka raste. Ukoliko bi došlo do raspada ove simbioze, Lilijen bi ostala sama, mučena nedostatkom svetlosti I zarobljena u vlastitom mraku. Tako Frensis mora da strada da Lilijen ne bi ostala bez svetlosti, a već odrasla biljka, odvaja se iz zajednice i snažnom voljom probija okove nepotrebne simbioze koja više nema funkciju, jer ona stvara vlastitu zajednicu, sa sobom, sa svojim poslom, sa psom I kućicom u kojoj želi da nađe svoj mir. Saksija je našla nove zakrpe za slomljena mesta. Voda dospeva iz drugih izvora. Za Frensis simbioza nije nužda, ali svesna je majčine tuge zbog ostavljanja I oseća krivicu. Na kraju krajeva, ona mora da odbaci majku, stvarajući nove simbioze, stvarajući vlastitu organizaciju psihičkih osobina, koja karakteriše individuu.

Tada Majka snabdeva Kćerku suzama, gljiva I dalje daje vodu, a kad je odbačena uzvraća ljutnjom I gnevom. Frensis se nevešto izvlači poništavanjem simbioze, jer neverovatna kontrola I gnev majke ne daju da se otrgne, a da pritom ne oseti tugu zbog razaranja.

U trenucima kada zamenjuju uloge I Frensis majku doživljava kao dete, u njoj se rađa majčinski instinkt prema vlastitoj majci koja njen osećaj krivice neguje do samog kraja.

U trenutku kada Lilien postaje staratelj Frensis, zbog njenih izgreda, u trenutku kad Frensis gubi prava odraslog čoveka, ona-Majka je ponovo zarobljava. Više nikad neće biti sama. Simbioza je ponovno uspostavljena, a energija kojom Frensis treba da održi simbiozu je uslišavanje majčinih neostvarenih želja. To je prilika! Ona joj se ne sme izmigoljiti iz ruku. Kontrola je ponovo uspostavljena.

Frensis odbacuje instituciju Majčine Vladavine u ime svog slobodnog bića I bira drugu vrstu institucije u kojoj će ostati svoja I koja je, paradoksalno, njen jedini izlaz. Njena snažna volja I suština njenog bića, kao I buntovnički karakter teraju je sa jednog na drugi kraj ropstva. Njoj će biti gore nego što joj je ikad bilo, možda će I umreti. Ali, ona odbija Vlast Majke, u borbi za sve ono što smatra svojim svojstvima, a svaka druga reakcija čini joj se kao obeščašćivanje njene izražene individualnosti. Živeti kao sedmogodišnja devojčica u telu odrasle žene za “crnu ovcu Holivuda”, jednako je laganom umiranju- ona to želi brže, iskrenije, maestralnije- u ludnici, gde su sve karte otvorene, gde je ludilo ludilo, a smrt je smrt. Vlasništvo drugih nad njom je makar čistije I okrenutije stvarnom značenju pokvarenosti društva-manje bolno od izdaje vlastite majke. Nameštena slika Holivuda koju je prezirala I osmeh psihijatra mediokriteta, osmesi su I slike stranaca- sa njihovom izdajom je mogla da se nosi. Shvatajući da joj je majka neprijatelj koja je nekim obilaznim putevima, u ime navodne dobrote, pokušavala da preko nje ostvari svoje neispunjene snove, makar I preko nje same, bira odlazak u ludnicu, iskreno I dosledno sebi do kraja, vučica samotnjak, ne mešajući nikoga u svoju ličnu tragediju I razočarenje.

Crna ovca dozvoljava presiju I kontrolu, ali samo ako su u pitanju rešetke.

Advertisements

One thought on “>FRENSIS I LILIJEN FARMER- kao Persefona I Demetra

  1. >Mnogo više od filmske kritike!!!FENOMENALNO!!!Izvanredna analiza filma, ali i izvanredna psihološka studija!!! Maestralno si "ušla u dušu" i Frensis i Lilijen, jezivo dobro mi je ono poređenje sa lišajem… Nemam reči… SVE ČESTITKE!!!!!!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s