Kako je poezija umrla iliti "To više niko ne čita"



Nedavno mi probi u svest Da Vinčijev crtež čoveka u preseku. Savršen čovek, savršen krug. I ne znadoh odakle dopre mi u um, poput bljeska, slika zlatnog preseka, a ponajmanje zašto mi u svest zaluta zamak Amboise, gde je Da Vinči slikao savršen krug. Master mason slikarstva naučio me je najvažnijoj lekciji o lepoj književnosti koju i dalje savladavam, jer često sam poražena težinom zadatka koji iska savršene proporcije, a moj alat je- jezik.

Shvatih, nakon oklevanja u kome je bilo nešto divljeg, iracionalnog nemira, kako ću započeti temu o propasti poezije, a kao mesto razotkrivanja zločina izabrah park pored zamka Amboise, gde sedoh sa prijateljem, dobrim poznavalacem trubadurske poezije. Zanat je ispekao čitajući stihove prvog trubadura Viljema Sedmog, a poznavao ga je lično (mada to uistinu behu besede jednog hvalisavca). Rešismo da prozborimo reč dve o poeziji vremena u kojem se zadesismo, okruženi visokom tehnologijom, čak višom od krošnje najvećeg drveta u parku zamka Amboise oko koga su kružile ptice. One pevaju i ćarlijaju naprosto o tome ne misleći, a potom se, raspevane, rasprše plavetnilom neba išaranim beličastim oblacima kroz koje se nazire sunčevo tkanje.

Moj prijatelj pokuša da me odgovori od razgovora govoreći da je za tako ozbiljnu temu preumoran. Nemilosrdna kakva jesam, navodih ga da mi odgonetne tajne svog umeća u poeziji, govoreći da krijem pod haljinom vrednosnu robu koju planiram da prodam masteru masonu. Takođe, nameravam da ga pesmom razgalim dok me bude slikao.

(jedva stigoh na red od Mona Lize koju je, kako kažu sluge, bičevao i šibao sa takvom strašću da je nekoliko puta od njega kroz prozor bežala, a u jednom munjevitom pokušaju zaustavi je suknja od muslina koja je zapela za kakav prozorski šraf. Tako joj sem, u prvoj, skrivenoj verziji portreta, cela duša strahom oblivena razlila na platno dok joj se slikar približavao, sa četkicom u ruci, mašući svojim genijem)
Oraspoložio se moj prijatelj govorivši kako nikakvu robu bez njega neću nikom uvaljati, a zauzvrat će on prozboriti o pesništvu, eto, ako mu pride dam i zlatan vez koji držim u rukama sa slikom Savršenog kruga. Nakon što dar spremi u ruksak, malo zasvira u kitaru i započe:
-Nemam ti ja puno toga reći o poeziji. Pogotovo što ja ne pišem poeziju, no liriku.
-.Kako to?
Ne odgovori mi direktno, već spusti pogled i kao da se zamisli, a u mislima neku veliku muku kao da je doživeo, jer glas mu prepuče kad reče:
-Ne smatram da je to značajno. I da ima puno smisla. Ali, ne mogu drugačije, pa to radim.

Upitah ga da li bi mu odgovaralo da promenimo mesto, te da se vratimo među visoke tehnologije Modernoga doba. Možda mu bude lakše u svoj toj zbrci? Odbio je, uz izgovor da ne želi da se potuca po vekovima, da je svejedno gde ćemo sedeti, sve dok govorimo o onome o čemu mnogi danas progovaraju, a nikako ne bi trebalo o istom da prozbore.
-Teško je reći šta je poezija ionako. Gle! Ja čak mislim da ljudi nisu više u stanju da razumeju poeziju.
-Ne možeš im osporiti trud-.milostivo rekoh, sažalivši se nad onima koji poeziju ne razumeju kao što se svojedobno sažalih nad Haićanima koje je pogodio veliki zemljotres.
-Trude se, baš kao što se humanitarci trude da pomognu Haićanima, ali nisu u stanju-izreče i u taj tren promeni oblik, te se pretvori u jogija, zažmurivši i položivši dlanove okrenute na gore. Neko vreme je menjao obličja, kako bi me podsetio da sam usred opsene i da se mnogo ne zanosim da pišem išta razborito, a nekmoli da imam sagovornika kraj zamka Amboise. Bio je veoma okrutan, onoliko koliko beše istinoljubiv.
Pokušah da se dohvatim ekonomskih pitanja koja uvek dobro dođu kad se racionalizuje i u stvarnost prevodi neprevodivo, jer brojke jesu oružje i snaga sveta kome pripadam, kao i vladalac sveta Profit koji je u rangu Rotšild kraljeva. Setih se nemilog događaja, kad preko ekrana automata rajsfajzen banke, markerom deca ispisaše da je poezija mrtva, a znamo kako deca umeju da budu zla prema mehaničkim fasadama.

(U svakom slučaju, ne osporavam deci da dobro sriču sms poruke i to brže nego što je Dostojevski Zločin i Kaznu napisao, a zli jezici tvrde da je to učinio za dvadeset četiri časa, uz bocu vodke.)

-Neisplativo je pisati poeziju, prijatelju moj. Danas svi misle da je mogu pisati, kako proreče onaj pesnik samoubica, a to su mi omiljeni proroci. Niko je ne kupuje i može se odštampana knjiga pokloniti. Može se koristiti i kao lepeza za vreme vrućina, naravno, kad se ohladi, jer iz štamparije izlazi neobično vrela.Kao sredstvo za hlađenje još je upotrebljivija ako je štampana u mekanim koricama, jer od tvrdih ukoči se ruka.. Priče su isplativije i to je razlog što se, ako poeziju poredimo sa pšenicom, seje se manje nego prethodnih vekova. No, u procentima izraženo, seje se oko čak 95 posto manje, što je neshvatljivo! Pšenica je oduvek bila u trendu, ako ni zbog čega, a ono makar zbog hleba.

No, kopkalo me je, ženskom radoznalošću (premda sam pristalica queer teorija) zašto nešto što je tako velelepno i očaravajuče može da razume tek mali broj ljudi koji živeše i kad je poezija bila veoma popularan književni rod, ne samo u doba Vergilija, već u doba epoha u kojima živeše pesnici koji su je uzdigli do takvih visina da beše poezija popularnija i od umetničkih proznih dela Marije Jurić Zagorke, pokoj joj duši.

-Zato što čitam komentare na pesme raznih pesnika i vidim da su ti komentari uglavnom promašeni. A pišu ih kolege pesnici! Trude se da racionalizuju nešto što je u suštini iracionalno- osetih da se moja glas i moja misao poklapaju sa rečima opsene.
-I tu je ključ nesporazuma. Svi ljudi smatraju da mogu da razumeju neku sliku koju gledaju i koju je naslikao Rembrandt. A niko se ne zapita- zašto onda ne pokušaju da razumeju pev ptica? Stojim iza toga da oni niti mogu da razumeju Rembrandta i njegovo delo, niti mogu da shvate poeziju drugog pesnika, pod uslovom da nije trivijalni autor, niti mogu da pojme pev ptica, niti mogu opisati simfoniju Bramsa.
-Zašto to?
Zato što je umetnost delo po inspiraciji.

Tada potekoše reči kao voda, a razgovor je otprilike tekao ovako:

-Primetih zamenu recimo “miljkovićevskih” metafora veštačkim, kako bi se poezija približila modernom čitaocu- stoji u fusnoti, rečima poput “Rekonstrukcija”. I još nekim, koje nisu nimalo lirične. Negde mi se čini da su pomenuli i zasedanje Evropske unije u istoj strofi sa poljoprivrednim proizvodima. Bitna je i erotika. Čini mi se da više nema stihova poput ” ladari me o šarene pribiše direke”, no se ređaju erotski artikli na jučerašnjoj rasprodaji. Recimo.. “krvni pritisak jednak je jačini orgazma koji pulsira u amplitudi stenjanja dok groblja mirišu sa vibratorima nabodenim umesto piramida ukoso”.

-To nije lirično nikako- videh da moj prijatelj drži Zlatan vez kao oblogu na glavi.
-Ali, svakako, ne može se doveka slikati ni Mona Liza. Dosadi!
-Njemu nikako da dosadi!- uperi pesnik kitaru u pravcu zamka Amboise gde se očitavala silueta jednog od najdubljih naučnih genija.
-Ali, svakako, smatra se modernim- uporna bejah, te mi se u glavi izređa još poneka strofa u kojoj bih povezala dubine raja, pakla, groblja i orgazma.
-Sviđa mi se replika iz Hadersfilda- kao da se priseti moj prijatelj- Na pitanje gde je grob Poezije, glavni junak odgovara: “Svuda”.
-Možda ipak postoji neko mesto. Epitaf: “To niko ne čita”. -dograbih jednu ružu i stadoh je mirisati. Razgovor mi je neobično godio, iako je moj sagovornik delovao umorno i iscrpljeno mojim pitanjima.
-Pa dobro, to što niko ne čita, nije kriterijum vrednosti. Krležu više niko ne čita. Rahmanjinova više niko ne sluša, osim par zanesenjaka i stručnjaka. – zastade kao da je želeo da završi razgovor. Upleten u moje teorije o orgazmičnoj eksperimentalnoj poeziji sa kojom sam se imala prilike susresti i uživo, umorno reče:
. Ja sam staromodan pesnik. Izbegavam eksperimente.
-Ali, to je sada en vogue?
-En vogue ili ne, samo ime ne zvuči dobro. Od 1oo eksperimenata, uspe njih 85 u laboratoriji. U stvarnom životu, od 100 eksperimenata uspe njih 15.
-Ali, zar to nije AVANGARDA? Pisanje treba uopšteno da se shvati kao eksperiment.
On prezrivo odmahnu rukom.

-Avangarda je i moja poezija, jer ja imam pesmu o štrajku glađu, svaki stih jedan dan gladovanja. No, ne označavam to tako, jer poeziju delim samo na dobru i onu koja nije trebalo da bude napisana.
-Ali, eksperimentalna poezija se dovodi u vezu sa ekspresionistickim slikarstvom!- ne odustajem, eksperimentišući mirisom ruže na rastojanju trnje-nos.- To je takozvana poezija a la pikaso!
Na to se moj sagovornik zakikota, da sam ga udarila po ruci trnovitom ružom, kako bi uz jedno IJAOJ prestao da se smeje poeziji a la pikaso koja je tako IN. Možda u njoj nema peva ptice, ali muke ima podosta, a muka nije nešto sa čim se treba igrati, kao ni sa opasnim igračkama i političkim terminima koji se pominju na tako genijalnoapstraktan način de la Vinka!
-Nema poezije a la Pikaso- povrati se od smeha moj sagovornik- Pikaso je slikar, a ne pesnik. To su dva medija. On slika svoj svet (kao i ovaj gore), mi ispevavamo svoj. Njegov i naš svet- to su dva sveta. Ne može se sliikom opisati pesma, niti se može pesmom opevati slika, ako se želi to raditi, onda je bolje da se slika, a ne piše- i obrnuto.
Sa ovim, nemajući kud, morala sam da se složim.

-Ko je danas gladan? Ko nosi probušen šešir? Ko stanuje u kolibi na drvetu? Vi imate internet (i ja ponekad). Svi imamo stolice koje se dižu na dugme i vrte oko svoje ose.
Podsetih ga na glad u svetu.
-Ali ti koji su gladni nastoje se nahraniti, a ne pisati eksperimentalnu poeziju.
-Jesi li čuo za skolu Black mountain?
-Ne
-To je pesnička skola koja je povezana sa teorijom projektivnog stiha i insistira na otvorenoj formi zasnovanoj na spontanosti pauze za dah u govoru i dužine teksta…
-Pa da, ali ta otvorena forma mene isto ne oduševljava. Pesma mora imati besprekorno čvrstu strukturu. Ona mora biti – solidna, inače je voda, salata od reči koja možda čak i ima neko svoje opravdanje,ali to nije umetnost at its best. Ja ne pišem ništa što nije od početka do kraja dovršeno, u svakoj strofi, u svakom stihu, u svakoj reči i u celini. Pesma je umetničko delo. A delo mora biti samo u sebe zatvoreno. To mora biti besprekorno.

Koliko pesnika, toliko tema, slaganja, neslaganja-pomislih naivnoentuzijastički dok sam zabavljena posmatrala Mona Lizu kako se spušta niz čaršav niz zid zamka Ambois, dok usplahireni genije pokušava da četkicom prereže njeno uže od platna. Gotovo da me je podsetila na stih koji mi izmiče.

-O čemu pesnici pišu?-upitah svog prijatelja koji je bio skoro pa polumrtav. Lice mu je imalo modru boju, sa ponekom sivom nijansom, a zastakljeni pogled pratio je let ptice. Istovremeno, raskalašno sam se smejala misleći na divan portret koji će me slaviti vekovima, uramljen na zid večnosti, baš kao što na pesme mog sadruga koji je bio daleki rođak Orfeja spretno muziciraju.

-Progovaramo o temama koje me muče. Ili oduševljavaju. Moja pesma je.. muzika.- zaklopio je oči-uvek imam na umu da će moja pesma biti poruka,od mene nekome, možda mnogima, a da bi bila mnogima, treba biti objavljena, što mi je došlo tek nedavno u svest..Do tad sam samo pisao i slagao u fijočice, ali tada mi je sinulo da je potrebno obelodaniti, ne zbog sujete, već zbog onoga što bi ljudi mogli upiti kroz to, a to je svest o potrebi stvaranja radi stvaranja, kao što je manastirski slikar slikao. Tako i ja i još sigurno nekoliko nas pišemo. Dakle, nema od toga nikakve koristi-stvara se radi stvaranja samog.
-Poeziju je najteže pisati, a većina misli da je to nešto lako. Nabacaš na papir tek tako..
-Upravo si savršeno tačno konstatovala. To je tačno. I u tome je upropašćavanje jedne umetnosti uzelo maha. Svi misle da mogu pisati pesme. I pišu.

-Citiraću nešto što sam zapamtila. Svidelo mi se, a kaže: “Sama jedna strofa u pesmi ima više slepih ulica putokaza i ciljeva nego što će jedan pisac ikad uspeti da stvori na desetak strana.”

Na kraju smo izveli zaključke:

Šta je to dobra lirika? To su divne, stihovane misli, kao i lirske slike, dobar lirski jezik, a poruke koje se iznose da budu snažne i potrebne.

Nažalost, sva poezija koja se danas stvara je zanemarena na javnoj sceni, svi pesnici koji deluju doimaju se zaluđenicima. Zaključismo da oboje delimo tu sudbinu. Neko je rekao da se pesme pišu za pesnike. No, kad bi tako bilo, krug čitalaca lirskih dela bio bi krajnje siromašan. Pesme se pišu za sve ljude, a oni koji ih najbolje razumeju možda uopšte nisu pesnici, već ljudi koji su u sebi izgradili neku životnu mudrost, pa su zbog toga sposobni pojmiti lepotu i vrednost pesme koja je podastrta njihovom oku i uhu. Shvatamo da danas više nema smisla pisati poeziju, ali mi je pišemo, izuzev kad se šetamo između epoha, tada se zabavljamo na goreopisane načine. Zaluđenici smo staroga kova. Ima nas još jako, jako malo. Jako malo. I nije nam lako. Zaključismo, u nekoj telepatskoj fusnoti koju smo delili, a koja ne beše zabeležena niti izgovorena, da se bojimo getoizacije u umetničkom smislu.

Ali o tome nekom drugom prilikom, kada budem preuzela moderniji zamak za scenografiju.

Da Vinči mi je mahnuo četkicom sa jednog od prozora zamka rekavši: “Na tebe je red”, a moj sadrug je, poput lika iz Bergmanovih filmova, svirao na kitari varijacije na jedan svoj stih o “Odbegloj gospi”, jer je Mona Liza preskakala posejanu pšenicu, u ludačkom, iracionalnom, bezumnom trku, zauvek obogaljena. Slikar se osvetio zbog njenih pokušaja bega. Naslikao joj je osmeh koji će, u večnosti, neki shvatati ovako, neki onako, neki će ga razumeti, neki ne. Neki će joj se diviti videći u njoj lepotu i vrednost nedokučivog smisla, a drugi će okretati glavu na drugu stranu, tražeći usput osmeh kakve jednostavnije, kvaziseoske dame poput mene, sa trnovitom ružom u ruci prekrasnoga mirisa i devičanskim osmehom koji je pozivao na svakojaka nevaljalstva.

U potpisu, Vaša Elenora, gospa od Akvitanije, koja više nije među živima.

Advertisements

4 thoughts on “Kako je poezija umrla iliti "To više niko ne čita"

  1. >„Nedavno mi probi u svest čuveni Da Vinčijev crtež čoveka u preseku. Savršen čovek, savršen krug. I ne znadoh odakle dopre mi u um, poput bljeska, slika zlatnog preseka, a ponajmanje zašto mi u svest zaluta zamak Amboise, gde je Da Vinči slikao savršen krug. Master mason slikarstva naučio me je najvažnijoj lekciji o lepoj književnosti koju i dalje savladavam, jer često sam poražena težinom zadatka koji iska savršene proporcije, a moj alat je- jezik.“ Citiranim uvodnim odeljkom, kojim započinje ovaj neobični esej o navodnoj smrti poezije, izražena je suština čitavog eseja, suština shvatanja razloga propasti poezije u Modernom dobu. Jer u osnovi svih razloga jeste krug, savršeni krug, savršena proporcija, svaka tačka savršeno jednako udaljena od središta… Savršen čovek, savršen krug. „Mrzim obožavanje središta, i strah me je od robovanja njemu.Da mi je da dignem sve vetrove i bure, i da ih naučim kako će razjuriti i razduvati one dosadne uparađene harmonične tačke, kojima je, kao klincima, prikovano sve što bi inače po beskraju vijugalo, što bi uvek nedostižno bilo, što bi uvek zbogom govorilo.Udarite rukom o staklo, prsnuće zraci oko jedne tačke. Probite metkom glavu, mozak će šiknuti u krugu oko rane. Zabodite nož u žilu, mlazevi krvi će u jednakim razmacima poneti život u smrt. Pogledajte, kroz mikroskop, ćelije organa, videćete da se sav život u kruzima i u loptama slaže i razlaže.Svugde je krug, a svugde određuje i pobeđuje centrum.Krug je odvratni simbol ropstva i komike. Biti krug i biti u krugu, znači biti banalan i smešan, biti uvek kod kuće i biti uvek pri sebi.I koliko god je genialan i estetičan bio duh zakona kada je hteo da svetovi i stvorenja i ideje budu krivine i konkavi, toliko je isto degenerisan i vulgarisan bio taj duh, kad je stezao slobodne i ćutljive krivulje u završenosti koje se u sebe vraćaju.Jupiter, Saturn i zvezdani sistemi! Lopte, lopte, lopte!…Sve što je materija krug je, i sve što nije materija krug je. Bog je krug, magla je krug, život je krug, organizam je krug, društvo je krug.“(Isidora Sekulić: „Saputnici“) Savršen čovek, savršen krug… I poezija nije poezija, ako nije savršenih proporcija, ako nije savršeni krug. („Pesma mora imati besprekorno čvrstu strukturu. Pesma je umetničko delo. A delo mora biti samo u sebe zatvoreno. To mora biti besprekorno.“) Poezija dakle nije poezija ako nije robovanje formi, baš kao što tačke u krugu robuju njegovom središtu. A ako se koja tačka otrgne kontroli, ako se pesnik opredeli za slobodnu (otvorenu) formu, to nije dobra poezija i nije ni trebalo da bude napisana („jer poeziju delim samo na dobru i onu koja nije trebalo da bude napisana“). Slobodan stih, bez rime, kakav se u današnje vreme prevashodno peva, ne poštuje najvažniju lekciju velikog masona slikarstva. Ne prihvata da je čovek savršeni rob savršenog kruga. Onima koji još robuju toj lekciji zato se danas čini da je poezija umrla. A poezija je, samo, slobodna. „Svi misle da mogu pisati pesme. I pišu.“ To niije smrt – to je sloboda! Da, sasvim je moguće da je umrla ta ropska poezija, poezija robovanja formi, robovanja središtu kruga. I njen grob jeste svuda. Jer svuda se, umesto ropske, piše slobodna poezija, to „upropašćavanje jedne umetnosti“ – posvuda ljudi odbijaju da budu savršeni robovi savršenog kruga. Inače, pomenuto robovanje krugu ispoljava se i u shvatanju da „ljudi nisu više u stanju da razumeju poeziju“: „-Zato što čitam komentare na pesme raznih pesnika i vidim da su ti komentari uglavnom promašeni.Svi ljudi smatraju da mogu da razumeju neku sliku koju gledaju i koju je naslikao Rembrandt. A niko se ne zapita- zašto onda ne pokušaju da razumeju pev ptica? Stojim iza toga da oni niti mogu da razumeju Rembrandta i njegovo delo, niti mogu da shvate poeziju drugog pesnika, pod uslovom da nije trivijalni autor, niti mogu da pojme pev ptica, niti mogu opisati simfoniju Bramsa.-Zašto to?Zato što je umetnost delo po inspiraciji.“

  2. >Dobro, mogućno je da se umetničko delo ne da „razumeti“, da se ono može samo „osetiti“. No, ono što se ovim shvatanjem da „ljudi nisu više u stanju da razumeju poeziju“ zapravo želi saopštiti jeste stav da je umetnik, kada je, osetivši nadahnuće (inspiraciju), stvarao svoje umetničko delo, imao jasnu viziju šta tim delom ima poručiti; pa ako ljudi ne shvate umetničku poruku koju je umetnik imao na umu stvarajući delo, ako oni u njemu vide nešto drugo od onoga što je on zamislio da svojim delom saopšti – onda ti ljudi jednostavno nisu u stanju da razumeju umetnost. U osnovi takvog shvatanja je dakle umetnikova vizija, ona je centar kruga, a svi ljudi koji posmatraju i uživaju u umetnikovom delu su tačke na kružnici, i dato im je da osete tačno ono značenje umetničkog dela koje je umetnik imao na umu – ako oni osete nešto drugo, znači da nisu na kružnici, da „nisu razumeli delo“. Svašta! Jer, da ostavimo po strani pitanje umetnikovog talenta, dakle da li je on uopšte sposoban da tačno i precizno umetnički izrazi ono što je želeo da iskaže svojim delom, ostaje pitanje umetnikove svesti o onome što zapravo želi da iskaže. Umetnik, moguće je, svesno ima na umu jednu poruku koju želi da „plasira“ putem svog dela, ali u njegovom nesvesnom postoje mnoge druge poruke koje takođe teže da se iskažu – i onda umetnik, u procesu stvaranja svog dela, ipak propusti i te druge poruke; to ne mora biti bilo kakav „Freudian slip“, ne znači da on ne iskaže i onu poruku koju je svesno želeo da iskaže, ali, eto, iskaže se i niz drugih poruka, kojih on i nije bio svesan da u njemu postoje, a koje drugi ljudi, uživaoci umetničkog dela, budu u stanju da prepoznaju. Takođe, drugi ljudi, sa drugačijim iskustvom, mogu neke aspekte umetničkog dela, ili čak i delo u celini, doživeti sasvim drugačije od umetnika (poznat je onaj eksperiment u kome su neki studenti na slici videli babu, a drugi studenti su na toj istoj slici videli devojku – a sve u zavisnosti od toga da li im je prethodno prikazana slika babe ili slika devojke…). Da zaključim, kao što poezija nije samo ona „zatvorena“, „besprekorno čvrste strukture“ itd., tako isto ni poetsko (umetničko) delo nema samo ono značenje koje mu je umetnik namislio. I svako drugo značenje jednako je ispravno, svaka druga i drugačija interpretacija predstavlja jedno od značenja umetničkog dela – pa imao to umetnik na umu ili ne imao… Zaista, dosta je više bilo robovanja krugu! Château d'Amboise jeste lep, ali zaista je potreban neki „moderniji zamak za scenografiju“.

  3. Prvi put vidim tekst ovakvog naslova ali mogu da razumem zasto si napisala ovu pricu.I sama cesto cujem da se poezija ne cita, da se poezija ne isplati i sl.Ne znam ko odredjuje kriterijume, ali sam i sama veliki ljubitelj poezije, mogu reci da mi je mnogo draza proza.Takodje brojne pesnicke grupe na facebooku su pokazatelj koliko ljudi vole da pisu i citaju poeziju.Dopada mi se teorija pesnistva koju si iznela u prici iz dve razlicite perspektive, u njoj se vide osobenosti tvog stila, nadrealna atmosfera, setanje kroz vremenske epohe, u pricama se susrecu likovi koje bi bilo vrlo tesko povezati u nekom drugom kontekstu.Nastojacu da cesce dolazim na blog, volim da citam tvoju poeziju i prozu, veoma originalno i upecatljivo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s