>U korak sa vremenom


>
Sa trideset i dve godine sam počela da pišem ovu priču.

No, od tad su se dogodile neverovatne stvari.

Zbog zakona o Višoj granici za penzionisanje žena, moja majka je morala da bude starija nego što jeste da bi se na vreme penzionisala.

Srećom, gospodin doktor Hačinson nam je bio dalji rođak i preko lokalne proročice i medija za duhove davao nam je detaljna uputstva kako da što preciznije ostarimo. Otkrile smo gen za ubrzano starenje u našoj porodičnoj laboratoriji i uzimale smo ga oralno u tabletama ujutro i uveče.

Kosa mi je bila sve ređa i ređa, ali sam i pored toga dobila pasoš kome je prethodio dekret o ubrzanom izdavanju.

Starija nego što jesam, uspevala sam da me u prodavnicama za kupovinu hleba ozbiljnije shvate.

Dekreti o ubrzavanju toka reformi su se gomilali, tako da smo morale da starimo sve brže.

Tako smo uspevale da uhvatimo korak sa ubrzanjem toka reformi u cilju oslobođenja ljudskog roda.

Imale smo ogromnih troškova jer smo, pošto smo smatrale da treba biti star ali ne i izboran, trošile na zatezanje kože, botoks, silikone.

Izgubile smo imovinu, kuća je stavljena pod hipoteku zbog izdataka koje nam je sujeta namenila.

No ostala nam je penzija, ostao je pasoš. Za trudnoću se zakasnilo, ali šta da se radi.

Preti nam i skora, neumitna smrt.

Prošlo je mnogo vremena od početka ove priče-govori moje lice, ali ja i dalje imam 32 godine. I umirem.

Advertisements

7 thoughts on “>U korak sa vremenom

  1. >Persefona i Demetra srpske tranzicijeTrideset dve godine. Starost taman dovoljna da se možda po prvi put napravi neki životni bilans, da se „svedu (životni) računi“, da sami sebe zapitamo: „Spadam li u dobitnike ili u gubitnike u areni života?“Mnogi oklevaju da naprave takav bilans. Jer znaju kakav će biti odgovor. Znaju da su poraženi.I zato ubeđuju druge, a pre svega sebe same, da su još uvek mladi, da je još rano da se prave bilo kakvi životni bilansi, da ih se treba još samo malo pomoći, „pogurati“, i oni će već svima pokazati svoje ogromne kvalitete. Naravno, moguće je da rečeni kvaliteti zaista postoje. Ali takođe je neosporna i činjenica da, ovakvim odbijanjem da se suoče sa ocenom rezultata svog dosadašnjeg života, na određeni način odbijaju da „odrastu“. Odbijaju da prihvate da su već zreli ljudi, da više nisu „omladina“. U suštini, iako već sa trideset i više godina, još uvek sebe doživljavaju kao decu, koju su njihovi roditelji dužni, ako ne baš u potpunosti da izdržavaju, a ono svakako da i dalje pomažu. A poneki ubeđuju sebe da primajući roditeljsku finansijsku pomoć zapravo pomažu svoje roditelje. Tako sebe ubeđuje i glavna junakinja, pripovedačica košmarne priče „U korak sa vremenom“. Ubeđuje sebe da pristajanjem na ubrzano starenje čini majci uslugu, omogućavajući joj da ostvari pravo na penziju. Penziju koju zapravo i sama koristi („No ostala nam je penzija, ostao je pasoš.“). Jer kroz čitavu priču ona skoro da i ne govori o sebi samoj, dakle u jednini. Većinom, kada govori o sebi, ona govori u prvom licu množine, imajući u vidu sebe i svoju majku. Kao da je ona sama, sa 32 godine, još uvek mamina mala devojčica, a ne već zrela mlada žena. Kao da njena sopstvena ličnost i ne postoji. Kao da su ona i majka jedno… Pa i kad majci preti smrt ona kaže: „Preti NAM i skora, neumitna smrt.“ Kao da njena sopstvena egzistencija ne postoji izvan i nezavisno od egzistencije njene majke… Kao da sa 32 godine između nje i majke još uvek nije presečena pupčana vrpca… Na kraju ovog košmarnog sna budi je poražavajuća činjenica: „Prošlo je mnogo vremena od početka ove priče-govori moje lice, ali ja i dalje imam 32 godine. I umirem.“ Budi je iznenadno saznanje da će, idući linijom manjeg otpora, ostavši tako infantilnim sponama povezana sa majkom, možda zaista čitav svoj dalji život proživeti slično kao što je u priči opisano, da će joj život proteći a da se nije ni pomakao sa mesta, dakle sa one tačke na kojoj je bio kada je imala 32 godine…

  2. >Na ovom mestu nameće se asocijacija na jednog od istinskih duhovnih gorostasa, danskog filozofa Serena Kjerkegora (1813-1855), koji je umro kada je „umrlo“ nasleđe koje mu je otac (umro 1838, kada je Serenu bilo 25 godina) ostavio: „Kada je posle 17 godina rentijerskog života novca najzad nestalo, desilo se ono najgore. Jednog dana usled napada slabosti i vrtoglavice pao je na ulici, odneli su ga u bolnicu u kojoj je, bez ikakvog vidljivog znaka neke bolesti, postajao sve slabiji i slabiji, dok najzad nije umro.“ (Vladeta Jerotić: „Bolest i stvaranje“, Beograd, 1976, str. 65) Kao da se junakinja priče „U korak sa vremenom“ na kraju svog košmarnog sna uplašila da bi i nju mogla snaći sudbina Serena Kjerkegora, da bi i ona mogla umreti kada joj umre majka, a sa njom i majčina penzija… No, nisu Seren Kjerkegor i junakinja ove košmarne priče jedini „omladinci“. Ima ih još mnogo u širokom tranzicijskom prostoru propalih, dezindustrijalizovanih, post-komunističkih država, kako je to primetio ruski filozof i politikolog A.S.Panarin (1940-2003): „Desetine miliona ljudi su kao rezultat reformi iniciranih reformatorima dezindustrijalizacije izbačeni iz velikog sveta u mali – svet primitivne naturalne privrede i naturalne razmene, i porodičnog potpomaganja (kada starci penzioneri hrane zbunjenu omladinu).“ (A.S.Panarin: Dezerterstvo elita u eposi katastrofa ) I šta je rešenje? Možda „međugeneracijski dogovor“ o smanjivanju penzija, što predlaže Liberalno-demokratska partija? (Čedomir Jovanović: Nova politika – prvi stub boljeg penzijskog sistema )No, ostavimo se sada penzija. Nije to pravi problem. Primer izložen u ovoj priči samo je parodija, opora karikatura tih priča o penzijama i penzionerima kao glavnom problemu srpskog društva… Naravno da je malo ko iz tzv. srpske generacije X (rođeni od sredine šesdesetih do kraja sedamdesetih godina 20. veka) vezan za svoje roditelje na tako patološki način, opisan u ovoj priči. Ono što je međutim poražavajuće jeste činjenica da ne baš tako mali procenat ljudi iz ove generacije ima osećanje da život tek treba da počne. Da ovo što žive – prvo ratovi i sankcije devedesetih, a zatim razočaravajuća, surova, tranzicija nakon 2000 – jednostavno nije život, nije život dostojan čoveka, da pravi život, u kojem će oformiti porodicu, dobiti potomstvo, tek treba da počne, tek treba da se desi… A život, međutim, kakav je, takav je, neumitno prolazi. („Za trudnoću se zakasnilo, ali šta da se radi.“)Sa druge strane, ima onih za koje život jeste uveliko počeo. Onih koji se osećaju kao „dobitnici“. O njima govore neke druge autorkine priče, npr. priča Strah, iz čijeg samog naslova možemo naslutiti da i tzv. „dobitnici tranzicije“ imaju neke svoje strahove, makar ih i ne bili svesni… No, to je druga tema, o kojoj je govoreno u komentaru pomenute priče (Tranzicijska zebnja srpske generacije X).

  3. >Ono što na ovom mestu pak valja razmotriti jeste činjenica da postoje i osobe koje su do svoje trideset druge godine ostvarile uspeh o kojem drugi ljudi mogu samo da sanjaju. Koje su, po nekim uobičajenim merilima, „dobitnici“ par excellance. Pa opet, uprkos uspehu u nekom uobičajenom smislu te reči (novac, slava, karijera itd.), zapravo su veoma slični glavnoj junakinji, pripovedačici priče „U korak sa vremenom“, i u suštini, u nekom ljudskom smislu, ipak spadaju u „gubitnike“… Jedna od ovakvih osoba, nesumnjivih „dobitnika“ a ipak „gubitnika“, jeste američka glumica Frensis Farmer (Frances Farmer, 19.9.1913-1.8.1970), čiji je život predstavljen u filmu „Frances“, iz 1982. godine. U svojoj izvanrednoj kritici ovog filma, pod naslovom FRENSIS I LILIJEN FARMER – kao Persefona i Demetra, Leila Samarrai, autorka priče „U korak sa vremenom“, maestralno je analizirala i odnos ove američke glumice i njene majke, Lilijen Farmer. Uporedila ih je sa grčkom boginjom Persefonom i njenom majkom, boginjom Demetrom – u skladu sa tipologijom žena koju je, u svojoj knjizi „Boginje u svakoj ženi – mitski arhetipovi u ženskoj psihi“, sačinila jungovski orijentisana psihoanalitičarka dr Jean Shinoda Bolen. Prema pomenutoj tiplogiji dr Bolen, Demetra simbolizuje žene tipa „Žena-Majka“, koje svoj smisao života nalazi u materinstvu (one „ostavljaju utisak jakih i dominantnih žena, ali to je samo fasada. Najčešće je riječ o majkama koje pojačavaju ovisnost svojih kćeri i njihovu djetinjastu nesamostalnost, u strahu da će izgubiti kći i ostati same ako se njihovo dijete osamostali i odraste. Ili, majke žele da njihove kćeri budu neka vrsta produžetka njih samih, ostvare ono što one nisu mogle, i tada će majka živjeti kroz život svoje kćeri.“), dok Persefona reprezentuje žene tipa „žena – mamina kći“ („Ovakve žene se obično poistovjećuju sa majkom i žive u njenoj sjeni. Osjećaju se pomalo inferiorne i nesigurne u sebe, ali su uglavnom uslužne, ljubazne i prijemčive žene – djevojčice.“). U tom smislu bi se moglo reći da je veliki holivudski uspeh koji je Frensis Farmer ostvarila do svoje tridesete godine u neku ruku zapravo predstavljao ispunjavanje sna njene majke Lilijen, krojačice koja je u svojoj mladosti maštala da postane filmska zvezda, i onda svoje neostvarene snove iživljavala kroz svoju kćerku Frensis… U suštini je Frensis sve do svoje tridesete godine bila „dobra mamina devojčica“ koja ispunjava majčine snove, a njeni psihički problemi, koji tada eskaliraju, zapravo su odraz pokušaja da se odvoji od majke, da počne da živi svoj sopstveni, a ne majčin, neostvareni, život…U ovom kontekstu se i odnos koji prema svojoj majci ima tridesetdvogodišnja pripovedačica priče „U korak sa vremenom“ može ponešto drugačije interpretirati. Njeno pristajanje da, zarad majčine penzije, zajedno sa majkom ubrzano ostari, u suštini bi moglo simbolizovati njeno odustajanje od sopstvenog života i pristajanje na život koji joj je majka isplanirala. I to nema apsolutno nikakve veze sa time da li je ona zavisna od majke u materijalnom smislu – ona može ostvariti izuzetan uspeh, steći ugled, slavu i bogatstvo, a u isto vreme ostati u psihološkom smislu zavisna od majke, od majčinog mišljenja o njoj, od majčinog odobravanja… U tom smislu ona može biti u punom smislu „dobitnik tranzicije“, a u isto vreme „psihološki gubitnik“ – jer psihološki ostaje na nivou „dobre mamine devojčice“, iako ima ne trideset i dve, nego i podosta više godina (ona biološki stari – „prošlo je mnogo vremena od početka ove priče-govori moje lice“, no psihološki se ne razvija – „ali ja i dalje imam 32 godine. I umirem.“)… A majčina penzija ne ogleda se u finansijskom, nego u emocionalnom smislu – ona od majke dobija emocionalnu podršku („penziju“), ali na uštrb sopstvenog psihološkog razvoja koji nužno zahteva prekidanje ovakve nezrele privrženosti majci…

  4. >Glavna junakinja, pripovedačica priče „U korak sa vremenom“, u ovoj priči nam je opisala kako bi izgledao njen život da je sa trideset dve godine, umesto da se u potpunosti oslobodi majčinog uticaja i živi sopstveni život kao zrela osoba (što bi u tim godinama bilo za očekivati, mada, nažalost, mnogi do smrti ne postanu zrele osobe…), odlučila da se preda i živi životom koji joj je majka namenila… Ono što se možemo zapitati jeste kako bi izgledao njen život nakon majčine smrti. Da li bi možda i ona postupila kao Robert E. Hauard (1906-1936), tvorac, između ostalog, serije priča o Konanu (na osnovu kojih je 1982. godine snimljen film „Konan Varvarin“, sa Arnoldom Švarcenegerom u naslovnoj ulozi), koji je, sa svojih trideset godina, a u momentu majčine smrti, prosvirao sebi metak kroz glavu… Ne verujem da bi i ona tako postupila. Najverovatnije bi nastavila da živi „svoj“ život kao i do tada, i da se trudi da u potpunosti ostvari sve životne zadatke što joj ih je majka ostavila u amanet… I kada, na koncu, umre, bilo sama, bilo okružena buljukom unučadi, o njoj će se u svakom slučaju govoriti kao o divnoj osobi, na koju bi trebalo da se ugledamo…Milioni ljudi na svetu prožive svoj život na ovakav ili sličan način. Ono što su za ovu devojku njena majka i majčina pravila i životni zadaci, za druge ljude su njihova religija, nacija, domovina („Oj Srbijo mila mati“…), karijera… Ali suština je ista. I oni, kao i devojka iz priče, prožive svoj život, a jedva da su se istinski rodili… Jer, kao što reče Veliki inkvizitor iz romana „Braća Karamazovi“ F.M.Dostojevskog: „Čovek nema mučnije brige nego da nađe onog kome će što pre predati taj dar slobode, sa kojim se to nesrećno stvorenje rađa.“… Mnogi ljudi taj svoj dar slobode predaju još pre nego što su i postali svesni da ga uopšte i imaju… Većinom su to tihi, mirni ljudi, koji samo „obavljaju svoju dužnost“. I samo od sadržaja poruka koje im upućuju njihovi autoriteti zavisi da li će „obavljajući svoju dužnost“ okončati svoj život kao ugledni građani i građanke, ili pak na vešalima, kao Adolf Ajhman, nacistički zločinac koji se na sudu branio rečima da je „samo obavljao svoju dužnost“…Međutim, malo je verovatno da će ova tridesetdvogodišnja devojka, pripovedačica priče „U korak sa vremenom“, zaista ostati „dobra mamina devojčica“. Ova priča napisana je upravo zato da se ne bi obistinila… Jer ona osoba koja se jednom istinski rodi, koja uvidi da je u stanju da sama sebi određuje životne ciljeve, način života i sve ostalo, bez robovanja bilo kakvim autoritetima, takva osoba više se ne može zadovoljiti da živi po bilo čijem, osim po sopstvenom, „životnom scenariju“…Takva osoba je svoja i samo svoja. Slobodna.Ostaje naravno pitanje koliko će daleko, koristeći svoju slobodu, uspeti da dođe, u kojoj će meri uspeti da izrazi svoje potencijale… No to je tema za neku drugu i dugu priču…Priča „U korak sa vremenom“ ne spada u takve, dugačke priče. Naprotiv, ovo je kratka priča. Mala po obimu. Ali silovita! Nabijena emocijom. Bremenita smislom. Višeznačna.Ovom pričom autorka još jednom pokazuje da je vrhunska umetnica. Jer samo vrhunski umetnici mogu svojim jednim umetničkim delom – i to čak ovako kratkim, što je dodatni plus! – da obuhvate toliko pitanja, da kroz sudbinu pojedinca dotaknu sudbinu čitavog društva, da kroz specifične dileme jedne individue govore o univerzalnom pitanju koje se postavlja pred svakoga ko sebe smatra čovekom…Izvanredno! Tako kratko, a tako veliko! Sjajno!Sve čestitke autorki, vrhunskoj umetnici!

  5. >Mariška, mislim da u svojim analizama i tumačenjima mojih priča praviš dve kardinalne greške. Prva se odnosi na činjenicu da si, iz meni nekog nepoznatog razloga, umislio da su moje priče autobiografske prirode. Očigledno, u svemu što pročitaš vidiš mene i kao takva sam ti, očigledno, neodoljiva za analizu. Kada sam rekla da želiš da analiziraš, mislila sam na moje priče, a ne na moju malenkost, ali vidim da je to problem, jer kao što rekoh, u svemu vidiš i prepoznaješ mene. Druga stvar, imaš neverovatno bukvalan pristup ka mojim pričama. Ako kažem: "i došlo joj je da zakolje hiljadu ljudi, napravi vešalicu na nebu i na njih kao krpene lutke postavi najpre trbuhe prišivene za noge, a iz glave da im vire stopala, jer behu to njena mala čudovišta, njeni mali sijamci koje je rodila davne 1843"- ti ćeš možda shvatiti da sam rodila sijamske blizance, da želim da zatrudnim i rodim dete sa dve glave, kao simboliku dvojakosti dobrog i zlog u meni-kroz krv, kroz dete, kroz mene, poganu nasilnicu!Zapravo, ne radi se samo o bukvalnosti kada su moje priče u pitanju, već mislim da imaš problem sa bukvalnošću na globalnom nivou. Takođe mi se sad nameće jedna tvoja izjava da si ti zapravo Jovan Skerlić, a ja Isidora Sekulić. Moram da te razočaram, možda ti u nekoj svojoj percepciji stvarnosti i jesi Skerlić, ali ja svakako nisam Isidora, niti tvoja, niti pokojna. Što se tiče tvog saveta u vezi izdavanja knjige u Srbiji i tvojih sugestija da treba da završim tri fakulteta menadžmenta da bih dostigla prodaju Harija Potera i da me samo moja lenjost sprečava u tome, samo ću ti reći: "Dobro došao u Švedsku, zemlju snova!"Primenjuješ neke zapadnjačke ideologije i standarde na trulom tlu. Jesi li ikad bio u bolnici u poseti il kd lekara pa shvatio da moraš da daš kilo kafe čistačici da ti pripazi bolesnog rođaka bolje ili da te lekar pregleda? To je realnost u Srbiji s kojom ti, očigledno, nemaš kontakt. Takođe ću se nadovezati na svoj poslednji blog koji si komentarisao paralelom o nekakvom dečaku koji živi u posleratnoj Bosni.. Moja priča o Srbiji nije felinijevskog tipa, niti satkana od tužnosmešnih, tako svakodnevnih peripetija nesrećnih, a tako hrabrih ljudi. Moja priča je ispisana krvlju stoga je tvoja paralela za mene besmislena.

  6. Pretpostavljam da je Leilin komentar upućen meni, pa da odgovorim, po tačkama.

    1. Uopšte ne znam kako si to zaključila da ja mislim da su tvoje priče autobiografske prirode, te da se moje analize ne bave tvojim pričama nego tobom. Jer sve i da tvoje priče jesu autobiografske, moje analize tvojih priča uopšte se ne baziraju na tim, eventualno autobiografskim elementima. Upravo suprotno, u svakoj od mojih analiza tvojih priča, uključujući i analizu ove priče, ja sam se divio univerzalnosti poruka koje šalju tvoje priče, što sam i naglašavao u svojim analizama. Zaista ne znam kako si to stekla utisak da se moje analize tvojih priča bave tobom, tvojim životom, ličnošću i sl. Očigledno je došlo do nekog nesporazuma. Žao mi je zbog toga.

    2. Moguće je da ja imam neverovatno bukvalan pristup tvojim priičama. Ali to jeste jedan od pristupa, i sasvim je legitiman, nismo u školi pa da je jedino moguć, jedino ispravan, samo onaj pristup umetničkom delu koji nam odredi profesor. Nismo u školi pa da nam profesor određuje “šta je umetnik hteo da poruči svojim delom”, imamo pravo da sami osetimo šta je poruka dela, pa sve i da to nema nikakve veze sa onim što je umetnik svesno imao na umu stvarajući svoje delo. Detaljnije o tome u mom komentaru pod naslovom “Krug”: http://www.creemaginet.com/sajt/kako-je-poezija-umrla-iliti-to-vise-niko-ne-cita#comment-17418

    3. Nikada nisam izjavio da sam ja zapravo Jovan Skerlić, a ti Isidora Sekulić. Ono što sam izjavio, tj. napisao, je, citiram: “Ja se prema tebi uopšte nisam poneo kao Skerlić prema Isidori Sekulić.” I to jeste istina – sve moje kritike tvojih priča krajnje su pozitivne, u superlativima, za razliku od Skerlićeve kritike Isidorine zbirke “Saputnici”.

    4. Što se tiče “tri fakulteta menadžmenta” itd., pretpostavljam da misliš na onu našu polemiku povodom tvog bloga pod nazivom “Položaj slobodnog umetnika u Srbiji danas”: http://www.creemaginet.com/sajt/polozaj-slobodnog-umetnika-u-srbiji-danas
    Moram priznati da mi je žao što se nisam uzdržao od komentarisanja tog tvojeg bloga. Moje primedbe jesu bile date u najboljoj nameri, ali verovatno nisu primenljive. Izvinjavam se, pogrešio sam.

    5. Apropo paralele o nekakvom dečaku koji živi u posleratnoj Bosni – tj. o TV filmu Ademira Kenovića “Ovo malo duše”, iz 1986. godine, a to je, po mom mišljenju, jedan od najboljih ex-YU filmova – nadam se da ćeš se složiti sa mnom da svaki čitalac tvog bloga ima pravo da doživi tvoj blog na svoj sopstveni, specifičan, način. Pa i na onaj način koji će za tebe biti besmislen. To je cena – mada bih ja radije rekao bogatstvo – ljudske različitosti.

    U svakom slučaju, želim ti da ostaneš kreativna!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s