Ispala


Na autobuskoj stanici, na liniji 42, zaustavio se autobus. Pravi gradski, a ne onaj seoski sa pet stepenika… Vrata autobusa se otvoriše uz šum, nalik na onaj što ga proizvode multivitaminske šumeće tablete kada pronađu i poslednje utočište u
slatkoj, prijemčivoj void.

U autobusu je bila takva sparina da su ljudske glave, nasađene na vratne čašice, i izjedene artritisom, podsećale na prezrele pečurke.

Pore na usijanim temenima klijale su usled vlage, stvarajući hife. Ljudska telesa, pribijena jedna uz druga, odisala su isparenjima i smrdljivim zadahom koji se širio autobusom. Svaki je krivio onog drugog za topli, memljivi miris stajskog đubriva.

Ali, kada je u autobus ušla mlada dama, od oko trideset i devet godina, mešajući svoj Koko Šanel sa mirisom zaorane njive, duvana i znoja, jedni drugima momentalno uputiše ogorčene poglede. Starac, zajedno sa kolonijom hifa, podiže glavu.

Sede dlake na vratu, oblika polomljenog srpa se nakostrešiše. Sitna glava, kao da propade u ramena, sa sve izraslinama, nalik na crtež netalentovanog deteta koje nasumice šara, loveći krivine i cevaste šare za savršeno nacrtani lišaj. Sa mržnjom pogledaše u gospođicu Šanel.

Putnica je već izgubila snagu čekajući autobus 42, jer je prethodno trčala i toliko se zadihala da su joj se pluća skupila, a komore sastavile. Ali, u ovom slučaju putnica je dočekala autobus koji će je odvesti do željenog cilja i potrčala ka njemu, raširivši ruke kao razdragana ptičurina (imala je vrat žirafe, a noge kao u noja).

Napokon, sva srećna, zalete se ka preostalom slobodnom sedištu, kad vozač progovori autoritativnim glasom: „Čini mi se da Vam je nešto ispalo”. Ušavši u autobus, sukobila se sa njegovim besnim pogledom u kome se jasno mogla očitati i autoritativnost. Na rožnjačama mu beše ispisan moto: «Volan je moj».

Nikoga nije bilo briga što je stručni ispit koji je ovaj otpušteni elektroinženjer, polagao u okviru istoimenog seminara, nosio naziv: Funkcija raspodele verovatnoća količine računanja pri sekvencijalnom dekodovanju fiksnih konvolucionih kodova! Sve to nije znala ni putnica, koja je bila devica, što je verovatno manje važno. Rado bi se osvrnula oko sebe da nije smatrala da je suviše kasno, jer je pretpostavljala kako je vozač zatvorio vrata za njom, ali ne, ona su i dalje bila otvorena. Vozač je nepokolebljivo rekao:

„Proverite, mogu ja da sačekam. Ako nije unutra, može biti da je ostalo napolju”. Izvila je vrat žirafe i pogledom preletela preko asfalta, nedaleko od prednjih točkova. Živeći u velegradu i vozeći se istim takvim autobusima, stvorila je neku vrstu supersposobnosti da svako smeće sa ulice, bilo da leži ili stoji, skenira brzinom svetlosti, no nije pronašla ništa. Asfalt je bio čist.

„Sve je u redu”, zavapi putnica.
Vozač povisi ton i čvršće stegnu volan. „Nemojte da me pravite ludim! Video sam da Vam je nešto ispalo, gospođice… šminka… možda Vam je šminka ispala… torba je ispala… ispala…ISPALA! Čujete li me?!” Udarao je pesnicama o volan. Putnica je zagledala asfalt, boreći se da pronađe makar parče stakla razbijene pivske flaše kako bi je prisvojila, ili nekakvo pero pa da ga potom protrlja o vozačevu glavu, predviđajući mu da će dobiti pismo od stare ljubavi i da će se svi zajedno nasmejati toj šali, ali…

Nikada, kao u tom trenutku, surovi beogradski asfalt nije bio toliko čist. Što je najgore, tog nečeg ni u autobusu nije bilo. U sebi je očajavala, razmišljajući kako mora da joj je nešto ispalo, i da vozač sigurno bolje zna. Na kraju se predala, i plačnim glasom rekla „Nije mi ništa ispalo, i gotovo!”.

Putnici su postajali sve nestrpljiviji u trenutku kada je vozač, oparen kao mačka koja halucinira parče šunke na pregrejanom tiganju, od besa zapenušao: „Video sam Vas da se okrećete, da osmatrate oko sebe. Je l’ Vi to mene pravite budalom? Mislite li… Vi… mislite li da…” Potom se od muke uhvatio za gušu. „Ali, gospodine, ja sam se upravo zato i okretala, da proverim, i tek sam onda zakoračila u Vaš autobus. A tek u autobusu nema NIČEG… Verujte!.. Tek onda sam…”

„Agggrggghhhh!”, viknuo je vozac, skočio sa radne pozicije, prišao gospođici Šanel koja je bila na ivici nervnog sloma, ruke obavio oko njenog vrata, stegao je i izbacio iz autobusa, I sa olakšanjem pritisnuo dugme za zatvaranje vrata. Začešljao se poluzubičnim češljem koji se nalazio ispod komandi za pokretanje vozila, popravio šešir, , skinuo čestice prašine sa masne monterice, i istog trenutka zaboravio na sve što se dogodilo.

Putnici odahnuše i čak se jedni drugima nasmešiše. Tad neko reče: „Ne shvatam kako neko može da nosi tako jak parfem. I to na ovu vrućinu. Ionako ćemo se svi pogusiti”. „Bezobrazluk!”, složi se starac-gljiva. Dva sedišta iza njega, sedela je žena, u najboljim pedesetim, ofarbana u crveno. Položila je male šake na crnu torbicu haljini na bele i teget pruge i tokom čitave ove priče, zagonetno se smeškala. Kao da je stezala nešto u ruci, ali to su verovatno bile vlažne maramice ili neponistena autobuska karta.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s