Inspiracija


Jedne vrele letnje večeri, dok je mesec-remek delo Tvorčeve kubističke mašte-klizio niz modri nebeski saten, gospođa Frida, profesorka istorije u penziji, osmišljavala je slične rečenice vođena poetskom katarzom i veltšmercom, ali koje pak nisu vodile nikuda. Osim komšije Dorijana D, dalekog rođaka Gintera Monkea koji je u maniru svog rodjaka Vilhelma, suludog naciste, postrojavao porodicu prvog i petnaestog u mesecu (ali to je već neka druga prica..),
gospodja Frida nije imala nikog ko bi je inspirisao na željene teme – dirljive ljubavne,kroz pustinju i prašumu, uzbudljive avanture crnpurastih Odiseja, u kojima bi ona bila glavna pletilja….
Kad bi pisala duže forme, Frida bi gubila nit poput slepe vezilje Vilerovog goblena lišene svakog talenta i inspiracije, stoga o memoarima nije moglo biti reči. A žudela je, strašću koja bi je pekla u grudima, da ostavi za sobom makar nejasan trag. No, toliko bi se rasplinula da su je dobronamerne kolege iz Kluba Anonimnih Književnika savetovale:

-Frida, bliži ti se sedamdeset peta. Ako te ne pretekne smrt, u pisanju će te, svakako, zateći smrt Univerzuma.

Kad to ču, Fridi ne bi svejedno.

-Da je makar Zona sumraka još u slobodnoj prodaji, na nešto – nešto čudnovato, a kratko – naveo bi me njihov logo kojeg se prisećam kao kroz maglu.. To cuveno Leteće dete..-
nostalgično ce baka- Ili bih čula da je kakva aždaja Drinu preletela, onako..više prejedrila nego preletela…pa bi mi nešto, sem izgradnje Rajhštaga po uzoru na rimski senat palo na um, pod stare dane..moje delo propada zajedno sa mnom. Otkud mi sad inspiracija? Gde da je pronađem?Da li
će ona mene pronaći? Nemam vremena, nemam vremena…

Iz sobe baka Fride čuli su se prigušeni jauci.

Srce coveku da se otkine iz grudi kad sluša njenu ispovest…

Tada joj se u snu javi glas, zavodljiv, možebitno onostran, kao da se radilo o replici iz radio verzije Puškinove drame o babi koja se šunja u papučama kroz sobu kockara..

Ali,umesto čuvene trojka sedmica kec, baka Frida začu gromki glas svoje vršnjakinje, prozračne grofice koja joj sablasnim glasom reče: -O Frida, moraš da se modernizuješ, da ubacis kakvo luksuzno ime za avione srpskog vam vazduhoplovstva, moraš… o moraš da ubaciš tu i tamo neki sf termin, kao na primer, diferencijalnu jednačinu 279tog reda, da pronađeš svoj žanr i u njemu se čitljivim i svima razumljivim opisima ustoličiš redovnije od pape Benedikta….kad si skoro bila u Maksiju i s prodavcem se preganjala da dobiješ sve pare nazad? Kad si se poslednji put u knjigu utisaka upisala i ostavila iskren komentar? Kad si opevala tugu naturščika seljaka što poskakivaše poljima i zelenim lugovima, sav srećan koseći seno u letu nekad po dvanaest časova dnevno a sad nogama mokrim po lapavici centrom Beograda gaca i deli flajere za Jugoslovensko dramsko..?! A i da se ne lažemo i crne hronike mogu da posluže!-reče avet i vrati se odakle je i došla. Dugo je za njom odzvanjao pakleni šum papuča viktorijanske mode u kojima je došla, raščupane kose i rumenih obraza.
Trgnu se baka iz sna i zamisli se. Novine, tu se krije inspiracija! Kako se toga ranije nije setila!
Baka Frida gledala je isključivo Trenutak istine, što je (dodatno) inpirisalo da napise remek delo pre nego što dođe bogu na istinu , jer ne samo da je bila stidljiva pred pink kamerama, baka je bila uverena da istinu o načinu na koji je njen pokojni Vitko dobio nagradu Indije u trkama
Formule Jedan treba da ostane samo između nje, pokojnika, četiri zida i Visoke sile! -zaključivala bi mudro.
Ali koje bi to novine mogle biti? Koje da izabere za inspiraciju? Dnevne ili večernje? Danas su suviše nezavisne novine, suvise su objektivne i dosadne, nije mi zadovoljstvo.. .Opet, Kurir već je napisana satira,tu nema za mene mesta…
U dokolici ispunjenoj očajem, baba zaplaka. Nije se mogla prisetiti dovoljno inspirativnih novina koje već nisu na zdrav način govorile o svemu sto je plemenite građane mučilo, blagodarne im duše gnevom protreslo, a Frida, dakako, nije bila izuzetak. Sve je Fridu potajno mučilo: sve o kiši i snegu, o cenama u Zari,o tragično stradalom Denu Veldonu čiji je poster dala da se urami na zid, zbog, kako bi se, u zemlji Starih, poveravala retkim komšinicama mlađima od šezdeset pet: “zato sto je zgodan, čak i sad kad više nije medju živima”.
Kako bi olakšala dusu, otvori baka fejsbuk inboks da se malo smiri, da se čuje s rodbinom, makar kroz red dva, da pogleda ažurirane slike albuma sa venčanja jedine unuke pravovremeno udate za gastosa iz Pariza, uslikane ispod Ajfelove kule, iliti “ispod Ajfela” kako je govorila raznežena baka.
Pisma voljene unuke pristizala su u inbox svake prestupne godine i baka izračuna da je upravo ova prestupna. Osim toga, sa društvom, ma koliko virtuelnim, uvek je imala da razmeni koji topli status ili lajk!
Al ne lezi vraže! Otvori inboks i imade šta da vidi! Uhvatila bi se baka za grudi da je mogla da ih pronađe, jer bejahu spuštenije nego kod skijašice u disciplini spusta..
Usred inboksa zatrpanog aplikacijama retkog cveća, stameno, kano klisurina, drsko ju je u oči gledala bezbožnicka poema o Alahu. Pošiljalac je bio vatreni obožavalac Ratka Mladića. Oseti baka oštru bol – Kao da ju je desnom rukom po obrazu udario. Konačno da do nje dopre značenje reči “desničarstvo” u najbukvalnijem značenju!
Baka Frida, inače čistokrvna arijevka (a ne tamo neki podtip arijevske rase!) u čijoj je porodici samo deda sa očeve strane bio Finac, bila je pravoslavka iz ljubavi prema svome pokojnome Vitku, volela je zemlju u kojoj je živela, onda kad ju je iz Berlina preneo do Federativne Jugoslavije i preko praga je uneo u skromni stan u Grockoj..
Nakon sto obrisa nostalgične suze, baka nastavi da čita, ali beše počastvovana jos gorim rečima: pišam ti se na islam kurvo poturčena!
Iju!-začudi se baka, koju iz nostalgičnog sna razbudi urođena joj sumnjičavost-da se to nije možda moja Karla, moja lepotica poturčila, a da nije javila? Beše to moguće, jer je o svadbi održanoj pod Ajfelom, kako se lakonski izražavala baka, pisala šturo, čak se doseti da ni Nurudinove (mladoženjine) slike nije poslala. A ono sto je slala, govorili su da je fotošopirano! Ali, Nurudin kao ime nije, bar ne dosad, zabrinjavalo sumnjičavu baku. Karla, biser njenog oka, objasnila je rodbini i prijateljima, prisutnim na možebitnoj fotošop svadbi, da mu je to nadimak sa fakulteta, jer je bio fan Meše Selimovića…
No, ni to nije bi važno. Njoj je falila inspiracija…
Tad baka shvati da je inspiracija svuda! Bila je okružena njome kao Saturn svojim mesecima i prstenovima u bar šest različitih boja, poput Gračanice žicama, a Trebinje brdima!
“Živim u svetu poturčenih Nemaca i ubijenih vodša bivših narodnih kuhinja, u svetu u kojem žene rešavaju golu egzistenciju ogolivši se “ispod Ajfela”, sa Nurudinom, ili bez Nurudina, s bebom u naručju ili bez beba u naručju (a bebe garantuju povlastice), s fotošopom ili bez.. kako može da mi IKADA ponestane inspiracije?!-obradovala se baka mrmljajući u izduženu bradu iz koje je izvirivala jedna tanana, brijačem nešto ojačana seda dlaka – “Da da, ociglečno im je nedostajala inspiracija za prave priče, a i od nečega se moralo živeti. To za mene ne važi. Ja sam se udala iz ljubavi!”
Odluči se ostarela Frida (al’ mlada u duši i ponesena fatalnom inspiracijom koja ju je odvukla sve do
oblaka), obuče navrat nanos staru matursku haljinu i revlon ajlajnerom vešto stvori efekat produženog ugasloga oka. Tad prigrabi tastaturu drčnije od jastreba…

Odluku je donela na Blic!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s