Vorli


U spletu tamnih galaksija, koje su kao smrtonosne klopke vrebale zvezde, na ivici naoko beskonačnog prostora vrebalo je Čudovište čije su noge bile potporni stubovi dvema crnim rupama. Nakon Drugog univerzumskog kraha i Sedmog velikog praska glavna svemirska politička sila bila je usna duplja Vorlija. Taj je jeo sve čega bi se dohvatio, ispljunuvši poneku, u letu pregorelu, Halejevu kometu. Multigalaktičkim dogovorom međugalaktičkih nacija izabrana je ova halapljiva sila za Velikog kontrolora svemira, u čijim smrtonosnim čeljustima se, među mnogima, okretala i Zemlja v.3 zvana još i Prokleta jaruga, koja je apsorbovala nekadašnju Zemlju 2.

Moglo bi se reći da je nekadašnja Zemlja 1 sravnjena sa zemljom.

Niko nije znao tačno poreklo TOG, niti kako je došlo glave Univerzumu – ove svetlosne godine po peti put – svaki put ga oživljavajući tako što bi ga ispljunulo iz golemih usta… Čak su i vidoviti Sunei, potomci davno izjedenog Jupitera bili samo relikt daleke mutne prošlosti ovog Proždrljivca. Kao i mnogi pre i mnogi nakon njih, ostavili su guste krvave tragove na zubima Vorli Dinaiija, beskonačnog i u toj meri eteričnog da je koristio univerzum kao masku za disanje.

U Vasionskim krugovima najvišeg prioriteta koje je sam odobrio, budući da je svim izjedenim gospodario – dovoljan je bio jedan dobar izbačaj, odizanje eterične dijafragme, jači podrig – da nastane Veliki Prasak – špekulisalo se da je u pitanju zapravo osvetoljubivi Zemljanin, jedini preživeli sa planete matice, čija je snaga u mraku vremena, svakom prohujalom svetlosnom godinom, neprekidno rasla… sve dok nije zagrizao, u jednoj od svojih materijalizacija, gornje sfere Mlečnog puta, ispuštajući razarajući kosmički vetar, škripeći prljavim drobilicama u ustima koje su se obrušavale na sve što postoji.

Bilo je to, zapravo, nikad potpuno shvaćeno duhovno biće; nikad, u oku Svemira, oživelo, jer ga je, bez obzira na primenu neophodnih mera u slučaju neposredne opasnosti bilo nemoguće uhvatiti vidnim poljem najsavremenijih vasionskih radara. Osim toga, nije imalo nijedan otvor na telu, bilo eterični ili ne, osim jednog, ali presudnog…

Utvrđeno je da Stvor iz čijeg se tela satkanog od svetlosti pomaljalo ogromno pulsirajuće oko ovalnog oblika, prekriveno trepavicama od senki koje su odašiljale radiokativno dejstvo, radi na međugalaktično gorivo nastalo reciklažom crnog otpada. Njegovu neutaživu glad mogao je da zadovolji samo lepljivi sastav raznoraznih otpadnih tečnosti i kojekakvog vasionskog smeća koje je, tokom promena u samoj strukturi Univerzuma, izbacivala namučena crna rupa. Naime, u Crnoj rupi tokom Vremena Oklonog univerzuma, zdrobljeno vreme je mal’ mal’, zahvaljujući izgladnelom Vorliju, počinjalo da iznova teče preteći pomaljajućim silovitim Praskom (a ko voli da počinje iznova…), što je u najmanju ruku za jednu Crnu rupu bilo neprirodno stanje stvari.

Kad bi Stvor bio gladan, zubi, ili ono što bi oni trebalo da predstavljaju, bi mu slabašno sevnuli a bledi sjaj bi razbuktao do jačine koja se mogla meriti svetlošću nastalom nakon eksplozije dvehiljade supernova.

Kako je vreme odmicalo, Stvor je otkrio da se prijatan miris nečeg ukusnog, delikatesnijeg od svega što je dosad grabio nezajažljivim čeljustima, pomalja iz njegove utrobe krcate proždranim planetama. Po njegovoj smrdljivoj utrobi razlivala se ukusna aroma ugljenih hidrata koja je dopirala ne sa bilo kakvog mesta, već iz Jaruge prokletih..

Jaruga prokletih bila je optočena prozirnom opnom, istkanom od ukusnih ugljenih hidrata koji su Vorliju neobično prijali. Jarugu su naseljavali svetlucavi obrisi, nalik na 3D holograme, živi duhovi nekada savršenih modela.

Uspaničeni, pod naletima nevidljive sile, bespomoćno su zavijali kroz cevasta metalna usta, kao Hadove senke, stisnute u svom vakuumskom paklu.

Osetivši ugriz, obris ostade u istom položaju. Nalet ogromnog stvorenja zažarenih očiju sa sočivima od cvekle bio je silovit. Uz jezive zvuke, godzila poletno zaseče mehur po kojem je svetla bestelesna kontura dotle bezbrižno hodala, ogromnim šiljkom smeštenim između dva odvratna oka, presekavši ga po sredini.

“Prokletstvo”-promrmljao je svetli obris-ponovo je zagrizao!

Bestelesne konture su pištale, a njihov krik beše žalostan. Čuvali su svoje male hologramske bebe uzgajane u ručno izrađenim saksijama, da bi nakon što bi Čudovište pocepalo mehur, bivale uvučene u vrtlog kipućeg mora davno otopljenog Arktika..
Nakon ovog frapantnog otkrića Velikog kontrolora, više se nisu mogli odbraniti od izgladnelog Vorlija. Bivali bi iznova i iznova pojedeni, i izbačeni napolje, u utrobu svemira, u ovoj večnoj degutantnoj igri.

Ali, kako uništiti nešto tako moćno? I to oni koji su bivali uništavani na stotine, hiljade puta? Odgovor je morao stići brzo, jer je svetlim obrisima od vrtoglavog kotrljanja iz carstva usnulih zvezda u smrdljivu utrobu Stvora polako, ali sigurno počinjala da pripada muka…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s