Ukleto mastilo sa Zakintosa, (iz ciklusa priča o Dorijanu D., potpredsedniku kućnog saveta propale zgrade na Balkanu)


UKLETO MASTILO SA ZAKINTOSA, (iz ciklusa priča o Dorijanu D., predsedniku kućnog saveta propale zgrade na Balkanu)

Svečana večera političke Partije prosperiteta. Na dnevnom redu tačka koja je bila gotovo od sudbinske važnosti za karijeru prisutnih. Zbog toga se uz diskusiju i mnogo pilo. Bio je to jedan od onih krucijalnih internih sastanaka pod maskom poslovne, tihe večere u opuštajućoj atmosferi, na kom se zapravo raspravljalo o budućnosti same partije i njene dalje uloge u odlučivanju ko će na narednom zasedanju Vlade dobiti premijersko mesto. Atmosfera beše toliko napeta, da se vazduh gotovo mogao dohvatiti kroz nevidljive, zategnute strune. Stranačke kolege je hvatala nervoza, te su dodvoravajući se međusobno, jedni drugima  dolivali čaše. Neki su ispijali svoja pića polako, kap po kap, a neki su se nalivali krupnim gutljajima, otirući znoj sa čela. Nakon što partijske kolege doneše jednoglasnu odluku, jedan debeli gospodin pozamašne građe baci salvetu na sto, okrete se na peti i napusti salu uvređenim korakom. Ostali odahnuše. Nakon što debeljko napusti sto, salom se prolomi gromki smeh Preživelih.

–  Sad možemo da pređemo u moj kabinet na po turu Šato Lafita  – jednostavno će predsednik.

U glavnoj sali visoki (ne samo rastom) uglednici i dostojanstvenici u svečanim, blistavim odelima istovremeno pogasiše tompuse.  Uz žamor i veselo brbljanje (neki od njih behu naljoskani, ali i dalje uvažena stava i sigurnog koraka spram partijskih kolega) pređoše u predsednikov kabinet opremljen stilskim nameštajem Eurosalon, da uz ponuđeno vino neobavezno proćaskaju. Visoke eminencije se skljokaše na ultramoderne ležaje, razgalivši svoje pijane duše svi kao jedan, istovremeno uzdahnuvši od miline, poput dobro usklađenog hora… Ali, stanje katarze nakon burne večeri u kojoj se, između ostalog, više šaputalo nego razgovaralo o nužnim reformama u ekonomskom sektoru, ne potraja dugo. Obeznanjeni od pića i vreline leta, podgojeni od poslaničkih plata, najednom osetiše dosadu. Neko predloži da se dosada može skratiti pričanjem neobičnih priča iz života. Tad predsednik reče:

– Sećate li se Dorijana D?

Kroz prostoriju prostruji žamor. Ko ga se ne bi sećao? Neki su ga čak mogli i sad videti u svojim mislima, čak i duplo! Pa on je bio niko drugi do nekadašnji predsednik Partije prosperiteta lično! Ali, razlog njegove iznenadne smrti svima je bio neobjašnjiv…

Predsednik partije, trezvenjak, čovek autoritativnog držanja i strogoga lika, otpi gutljaj primamljivog vina i započe:

– Priča koja sledi najčudnija je koju sam ikada čuo.

Za Dorijana D, nekadašnjeg predsednika Partije prosperiteta i potpredsednika kućnog saveta jedne propale zgrade na Balkanu, niske, ali neobično duge, koja se protezala u dužinu opasujući poput Kineskoga zida barem tri novobeogradska kvarta, istovremeno ih okružujući, u gotovo gotsko-srednjovekovnom stilu (beše to arhitektonska novina, žila kucavica u novijoj istoriji prosperitetnog Balkana) važila je ona stara latinska „parkus plus integer!“ – savršenstvo bez mane. Revnostan pravoslavac i uzoran udovac, slepo je sledio standarde društva, naročito duple, u njih je verovao i za njih se do kraja, neumorno borio.

No, jednog dana Dorijan D. je naprasno iščezao sa lica Zemlje. O misterioznom uzroku njegovog nestanka moglo je samo da se nagađa. Sve je umnogome bilo  još čudnije, još ekstremnije, poprimivši gotovo zlokobnu notu, jer se znalo da je Dorijan D. bio ugledni borac protiv zla, uvažen građanin koji poštuje zakon i koji nije imao neprijatelja, niti kakvih grešnih misli osim fanatične odanosti i svesti o svetim dužnostima prema Poreskoj upravi. Zapravo, Dorijan D. je retko i  pomišljao na bilo šta drugo. Beše to njegovo istinsko zanimanje, sveta misija zbog koje se, kako je verovao, rodio, hodao zemljom, da bi na kraju i umro zbog nje. Ali, Dorijan D, pre svega, neobično se dičio svojom urođenom skromnošću. Njegovi citati o skromnosti behu provučeni moćnom partijskom rukom kroz mnoge recenzije nagrađenih književnika. –  Skromnost me je i dovela dovde – tvrdio je – a i vas koji danas imate čast da primite povelju za svoje delo… – govorio bi na svečanoj dodeli nagrada, budući da je bio zvan u svaki žiri i da je, neretko, njegova bila poslednja i odlučujuća bilo da je bio u pitanju redak patent ili odluka čija je knjiga bolja, a slikarsko platno kvalitetnije izrade. I to je bila istina. Dorijan D, nagrađeni obveznik decenije koji je porez plaćao i državnim praznicima, uz redovne dužnosti prema zvaničnoj crkvi i bio istaknuti član tajne komune Lotovih svedoka, živeo je povučenim i mirnim životom…

Jedne sparne letnje večeri dopre do njega vest da se u komšiluku otvorila prodavnica egzotičnog izgleda koja nosi duh Zakintosa. – Otkud se ovo čudo stvorilo tu? – došaptavali su se vremešni stanari Dorijanove zgrade koji nisu bili naviknuti na promene, niti im se dopadao čudnovati izgled objekta koji je tu dospeo ko zna od kuda. Šaputalo se da su objekat iz vasionskog broda spustili vanzemaljci. Toliko se daleko išlo u maštovitim nagađanjima! Niti su videli da se išta u blizini gradi, niti su novine najavile, a ovi iz sektora urbanizma se nisu oglašavali povodom nemilog slučaja. Gde su bili majstori kopači? – Nijedan bager nije prošao – zaklela se baba sa trećeg sprata kojoj ništa nije moglo da promakne, ne samo zbog dobre lokacije i očuvanog vida. Budući da je dve decenije unazad provela nalakćena na sims prozora šacujući nevine prolaznike, starica se zakle da nijedan od njih koji su tuda prošli sigurno nije bio projektant! Kao mladoj, govorili su da joj je bilo dodatno zanimanje, uz revnosni rad u uglednom komunističkom preduzeću, da namami kakvog gospodina unutra, na šolju čaja. Od tada joj osta navika da, sa uskog okvira prozora nišani sve okom sokolovim i hrani se sa slašću beznačajnim događajima iz spoljnjeg sveta, budući da je retko napuštala ne samo stan, već i omalenu kuhinju kojoj je pripadalo od teškoga babinog disanja zamagljeno okno prozora, kao  treće babino oko, razdeljeno pukotinom na dva nejednaka dela.

– Ne znam odakle se ovo stvori tu. Niotkuda! Ali, mogu da se zakunem da sam videla jedan leteći tanjir – uživala je u iznebuha zadobijenoj pažnji čak i komšija sa petog…

– Pa zar nikakve brzomontirajuće ramske skele ne vide, Vido? Neke podupirače možda? –  pitaše je začuđene komšije – To ne može da bude!

– Nikakav inžinjering! – zakuvavala je kafu baba uz sladak osmeh koji joj posta tih dana zaštitni znak. Takva tajna samo jednom može da se ispriča u životu. Možda je ona i videla nešto. Neka se pitaju, sanjarila je baba koja od četrdeset pete, kada je skinula partizansku pušku sa ramena, ne vide toliko sveta oko sebe. O ovome bi održan hitan sastanak kućnog saveta. – Hajde što nam ovi iz Evrope kroje kapu – mrmljali su stanari zgrade, uz uzdahe nezadovoljstva – neće nas valjda sad i vanzemaljci… Još sa Zakintosa!

Ali, stanari propale zgrade, nazvane Balkanski zid jer je ličila na poznati, Kineski zid, najedanput se složiše da tako nešto ne mora nužno da bude loše. Starci se požališe kako im je prva otvorena trafika isuviše daleko, a „da se ne lažemo, prodavnica je prostrana, opremljena, ima i cimeta“, reče neki starac pegavog lica, smejući se kao hijena i otkri svoje okrunjene zube.

– To ne dolazi u obzir – odlučno će Dorijan D.  Bio sam u sektoru za urbanizam. Nemaju dozvolu niti za gradnju, niti za rekonstrukciju objekta jer zapravo nikakvog objekta nije ni bilo. Nikakav postupak kontrole nije bio sproveden, nikakva lokacijska dozvola nije zatražena!

– Ukoliko je to istina, odakle se Zakintos stvori tu?

– Saznao sam da je premijer za predsednika Sekretarijata za urbanizam postavio…

– Vanzemaljca? – ponada se baba Vida i srknu gutljaj vrele kafe gutajući Dorijana D. očima punim pakosnog zadovoljstva.

– Izvesnu Rašanu, čija kćerka Ukulele radi u istoimenoj radnji. – ljutito će Dorijan D. Saznao sam i da Rašana planira da sruši jedan deo naše zgrade, arhitektonskog čuda! – podiže kažiprst, na šta se stanari pogledaše, klimajući glavom i odobravajući svaku reč – čak se i Kinezi sa buvljaka koji su sa našom zgradom asocijativno povezani i na čiju robu nikad nismo imali razloga da se požalimo, bune… Nameravaju, gospodo, da se kočopere pored naše rodne zgrade, da se množe kao šakali ovih dana u Banatu. Ko je za to da neće da može?!

Niko ne podiže ruku, osim baba Vide koja zatraži reč:

– Lele, Ukulele… Ja sam ipak za to da prodavnica ostane tu gde jeste. Mislim da sam videla jednog zgodnog Zakinćanina kako, uvijajući se mačkastim telom, izbija iz zemlje sa lopatom u ruci. Posle toga (a beše noć, mračna, samo je jedna bandera svetlela, čak  ni meseca nije bilo) – zaverenički će baba Vida – još dvanaestorica preplanulih, nagih Zakinćanina ispuzaše iz nekog tunela… Neka su oni nama tako zgodni, radni, vredni i dobrodošli!

– Jeste! Buše! Rakete ispaljuju i zemlju nam potpaljuju vatrenim kuglama! Klasičan primer potkopavanja temelja patriotskog svenacionalnog Svetoga Stuba! A vi glasate za njih! Mislite da se na kraju tunela nalazi svetlo?! Biće da je obrnuto, gospodo, biće da je obrnuto!

– A što se ne bismo, demokratskom tolerancijom, našli na pola puta? – predloži starac, ljubitelj cimeta, dok je baba Vida energično prepričavala očaranim komšinicama kako su tamnoputi inženjeri vitki (što je čuvala kao toplu tajnu pod užarenim srcem). – Ali da izdržim – veli – ne mogu, moram da kažem, da i s vama, komši’ke, sreću podelim. Kakav prizor! Kakav inžinjering! Ojačanim mišicama s lakoćom podigoše sve te čelične konstrukcije. I bi radnja!

– Kad se stavljaju izdajnički klipovi u točkove našeg pravnog rodoljubnog poretka, nema tolerancije, niti odstupanja pred nadiranjem neprijateljskih snaga. Probajte JU-SJAN-ĐIS sa srpskim cimetom! Ili naš čuveni kotlet…

Po prvi put u svojoj besprekornoj karijeri lokalnog apsolutiste, Dorijan D. na svoje zaprepašćenje, beše nadjačan uzvicima nezadovoljstva stanara. Lice mu obli rumenilo na kome bi mu pozavidelo zalazeće sunce. Uz teško disanje, oseti kako mu ruke trnu, a živci popuštaju. Ovo nije doživeo ni na najdiskutabilnijoj sednici Partije prosperiteta kada se raspravljalo o Dorijanovom predlogu zakona, da li na Skupštinu treba da se namontiraju glavna vrata koja bi se uvek otvarala ka unutra, da bi se sprečilo neometano dezertiranje poslanika koji neretko šmugnu pod raznoraznim izgovorima, čime ometaju zasedanje glavnog toka!

Čak je i tu, mnogi su tvrdili, besmislenu raspravu, dobio.

Nemajući kud, Dorijan D. je ranom zorom, uredno začešljavši kratke šiške preko okrugloga čela, u svom najboljem odelu ušao u novootvorenu prodavnicu preko puta svoje zgrade, da se obračuna sa Ukulele i njenom strankom sa zakintoške daleke planete. Dorijan D. voleo je, razume se, tradicionalna jela. Bio je nepoverljiv prema svemu što je dolazilo zapadno od dvadeset prvog meridijana istočne geografske dužine, a nekmoli visoko iznad stratosfere, tu negde, verovatno, oko sporne ozonske rupe. Nije ni čestito zakoračio u prodavnicu, zgađen prizorom egzotičnog voća, kad nabusito naruči svoj omiljen jagnjeći kotlet a la kosovka devojka.

Kako naruči potrebne sastojke za jelo, tako kasirka obreče: – Žao nam je. Prodajemo isključivo sastojke za egzotične specijalitete sa Zakintosa! Ali, i mi sa Zakintos volimo kintos! Zato pare unapred! – Dorijan D. se cinično osmehnu, u mislima pripremajući osuđujući izveštaj sa inspirativnom temom političke nekorektnosti spram mušterije i mržnje intergalaktičkih razmera. Pa kome će verovati, ako ne njemu da je u pitanju, ipak, vanzemaljka sa Zakintosa. Čak nosi i zelenu uniformu! Osmeh mu se razli licem pri pomisli da ga čeka blistava međunarodna karijera u Nasi. Utešen tom mišlju, reda radi obavi sitnu kupovinu, sklanjajući pogled sa zakintoške skuše kao da je u njoj prepoznao državnog sabotera i narodnog neprijatelja. Okrete se da izađe kad, najednom, tamnoputa kasirka povuče Dorijana za rukav sakoa birokratskog kroja koji je nosio i leti, opsova na zakintoškom i reče:

– Vi ste meni ostali dužni za devičansko ulje koje ste upravo sad strpali u kesu!

Čuvši oko sebe pritajen kikot mušterija iz susedne zgrade kojima se novootvorena prodavnica dopadala, čija su deca radoznalo i uz smeh preletala pogledima preko šarolikih, dotad neviđenih proizvoda i blještavih igračaka u osam različitih boja, Dorijan D. uzdrhta od ljutine i povika:

– Sramota za Zakintos! I vi, svi! Državni saboteri! Inostrane neprijateljske snage! Intergalaktički plaćenici! Vi ste preko noći potkopavali temelje naše rodne infrastrukture! Ni dozvolu za gradnju niste izvadili na vreme! Pa gde to ima? Gde je tu moral, dužnost prema obveznicama, upravi, paketu usluga, čast! Još ćete vi mene čuti! Jer ja sam Dorijan D.… ja sam… ah!

– Ma ti si jedan običan Dekintos! – izgrdi ga Ukulele klateći se ka njemu podrugljivo, sa rukama na kukovima, okružena sa dvanaest mladih preplanulih Zakinćanina i gardom protivničke stranke susedne zgrade.

Videvši da je glasovno i brojčano nadjačan, po drugi put, okrete se i bezglavo izađe, crven u licu od ljutine.

Uvređen u svom dostojanstvu, istog dana posetio je tatu majstora. Sav slomljen, sruči se na stolicu, i sa strahom od nepoznatog reče:

– Želim da mi na čelu istetovirate neki jasan i jednostavan simbol koji o meni sve govori!

Tad, zavereničkim šapatom, doda:

– U pitanju je čast nevinog čoveka!

Nekoliko časova kasnije izašao je ponosito na ulicu sa tri istetovirane nule na čelu. Sa dostojanstvom uvređenog čoveka, vedra čela i samouverenog osmeha koji mu se razlio licem, raskrilio je vrata svog nevelikog stana, maršalskim korakom zakoračio unutra, ugasio svetlo i legao da spava.

Ispostavilo se da je mastilo, takođe, poticalo sa Zakintosa. Tokom spavanja, slilo se sa niskog čeonog dela ka delu čela oko kose, bliže vresištu, praveći čudne oblike kojih Dorijan D, uspavan u svom dostojanstvu redovnog platiše, nije ni bio svestan. Kad se probudio, pogledao je nagonski u ogledalo, spreman da se divi svojoj tetovaži jer su nule govorile sve! Jer Dorijan D. nije nikom ostajao dužan ni dinar! Nabedili ga vanzemaljci!

Ali, umesto željenih nula, ugleda u ogledalu naopačke postavljene tri šestice, sotonsko nedelo mastila sa Zakintosa. Nakon tog nesrećnog slučaja, više ga niko nikad nije video… Govorilo se da su ga oteli isti ti vanzemaljci sa Zakintosa i da na njemu isprobavaju efekte svojih neobičnih specijaliteta.

Predsednik, uz komentar da je malo više popio, da možda sve to i nije tako bilo, završi svoju neobičnu priču i obori glavu, gutajući spremne kafetine. Neki od prisutnih su već odavno zadremali. Jedan stariji gospodin primeti da je pomalo zahladnelo, a neko se bio opkladio da će možda sutradan pasti kiša sa susnežicom.

Advertisements

Ukleto mastilo sa Barbadosa, (iz ciklusa priča o Dorijanu D., potpredsedniku kućnog saveta propale zgrade na Balkanu)


UKLETO MASTILO SA BARBADOSA

Dorijan D, potpresednik kućnog saveta propale zgrade na Balkanu, slepo je sledio standarde društva, u njih je verovao i za njih se neumorno borio. Bio je ugledni borac protiv zla, nemajući drugih pomisli osim onih o svetim dužnostima prema Bogu i Poreskoj upravi.

Kad se u zgradi preko puta otvorila prodavnica egzotičnih jela Dorijan D rešio је da u ime opštine izvidi stvar. Kako naruči potrebne sastojke za jagnjeći kotlet a la kosоvska devojka, tako kasirka reče:

„Prodajemo isključivo specijalitete sa Barbadosa!“

„&%&/ za Barbados!“, promrmlja Dorijan D.

Rodoljubiva kasirka opsova na barbadoskom i reče:

„Dugujete mi novac za devičansko ulje koje ste strpali u kesu!“

Dorijan D zadrhta i umalo ne zaplaka. Okrete se i bezglavo istrča, crveneći se u licu kao rak.

Istog dana posetio je tatu majstora. Sruči se na stolicu i ne bez straha od nepoznatog ispriča nemili slučaj.

„Želim da mi na čelu istetovirate simbol koji će sprati ljagu s mog imena!“

Nekoliko časova kasnije izašao je na ulicu sa tri istetovirane nule na čelu, šepureći se kao paun. Jer, Dorijan D nikom NIKAD nije ostao dužan!

Ušao je u stan, ugasio svetlo i legao da spava. Mastilo koje je, igrom slučaja, bilo egzotičnog porekla, prešlo je sa nižeg čeonog dela ka višem, bliže vresištu, dekorišući ga grotesknim šarama.

Sledećeg jutra, Dorijan D se uputi ka ogledalu kako bi se divio tetovaži. Umesto željenih nula, u odrazu se prikazaše tri šestice, delo nečastive igre mastila sa Barbadosa.

Mrak će razumeti


MRAKĆE RAZUMETI

 

Leila Samarrai

 

 

 

Vašoj milosti *

 

U hlad ruža htela sam da se sklonim

Ali zaspah u knjizi

Otvorenoj na pesmi o (m)učitelju

 

Pesnici davnašnji

Pod senkama i zemljom

Računaju li na serafime

Na tamninu, na prozorska okna

Na odškrinuta vrata i tajnu života

Na grane čempresa koje tišinom mame

I dugo severno jutro pod harfama

 

Na izmaku vidokruga

Neka nam ćutnja iščupa istinu

Od kamena spevanu

 

*Upućeno čitaocima

 

1

 

Tuga je skrivena u glavi ovenčanoj krvlju

Ka mudrosti zvanoj Jerusalim

Ubijate čoveka što daljinu osluškuje

Je li tamo zbilja “Ecce Homo”

Viša hijerarhija Španije

Dok teče vreme očaj silazi do krvarenja

Bolno nikad, ne priznajući bol

Ptica sam

Ptica sa željom da umre u Španiji

 

Napisaću u izveštaju

U mekim plodovima krije se

Namučena Hulija Burgos

 

Onostrano sećanje otkucava šest časova

 

2

 

Taština na lisičjem tragu

Gle, čuda!

Čas naizgled jednoličan

Pogodan za izokrenut tren ili večnost

Mučenica i njena kćer što peru noge

Ukrašene ekserom umesto sandalama

Ćutke razgovaraju

 

Samo ne žamor iznutra

Obale i strugotine maštaju

Kćeri želis da ti se omakne prah

I uznemiriš teret, nebiće i vitice

Zamišljena preko puta kamenja odolevaš

Crnja od noci

Strah te da nece više biti kičmenjaka

 

Treći je čas u noći Posle

 

3

 

Ne shvataš-prosuta krv zvoni

Od otkrića pogrešno strepiš

U agoniji sebe same

Dok vapimo na grčkim terasama

 

Kćeri

Mirne su reke čujne u naporu

I to zajedno

 

U ogledalima je put ka mrtvoj zemlji

I obožavaoci hronometra

I neostvarivi cvat leta

 

Goluba na vatru kćeri moja

Naješćemo se

I skakavce kćeri moja

Pre nego nas napuste kroz prozore

 

Predosećam da nepouzdani covek

Stišava dah i kreće putem

Lepote, Zapovesti I Ratova

 

Znakovi pored puta jedino ti preostaju

 

 

4

 

Tako mi govoraše mati

 

Ne traži više zemlju

Zaboravljena među drvećem

Ispod kojeg si rođena

 

U izabranoj noći

Kada su skakavci odleteli sa terasa

U gomilu glasova punih mržnje

Ka meni upućenih

 

Majko tiha

U meni ni glas da zapucketa

Otkud sam mogla znati

Za drugu stranu karata

 

Dolaze li već da me povedu

Ukorenjeni u poslednjem jutru metka

 

Ustajem bosa

More se uplašilo

Ko zemlja od groma

 

Trnov venac više niko ne pominje

 

5

 

Iako svaka rana ne krvari

Ipak

Svake večeri umire po jedan čovek

Zašto

 

6

 

Nastaće polutama i osama

Služiću sama u sebi, iako nisam svoja

Pred ranjenim kolenima sve se otvara

Cvetovi i misli, priče o pravdi

Lobanje razuzdane I doba bez predaha

 

Znam kazniće me Bog

Ali u grču strasti

Neće me slomiti odsutni

 

Igrasmo celoga dana

Samoća ponovo dolinama

Grlena iznad kladenca

I ljudima greh

 

Uplašim se da budem

 

7

 

Sen bi tvoja bila

I nevestinski veo

I vrisak prvi

Zločin iz strasti

I krv vremena I nevremena

 

Bolje da se uplašimo

 

Tajna paprati I beše I ne beše

I strah

Odnekud samoća izgreva neokrznuta

 

Zatvorena u zvezde u sebi

Očima volim I dalje

Bez ljubavi mrak će me razneti

 

8

 

U postelji se ne uzdam u zapovesti

Ruže već bremenite vetrom

Koliko časovnika pitaš

Dok kasni jutro načičkano večnošću

Jutro bunilo

 

Proriču kraj sveta

Kroz zvezdane kapije

Želeće otvoriti ih, otvoriti ih neće moći

Želece zatvoriti I njih I put

Pesme će oglasiti mrtve

Mrtvi I živi krenuće lažnim ustima

Bez ijednog čula

 

Moj Bog spava mrmljajuci molitve

Posle cčega nasleđujem tugu, vetar, planine I ptice

Ipak ruke I stabla odolevaju

 

Nije me strah od metka

I konjanika apokalipse

Već od tebe

Voljeni moj Oče

 

9

 

Biće vremena da ti kažem

Hoće li se i sutra okretati reči

I suština bivati konac

 

Vrebaju me povijeni svećnjaci

Između čežnje i straha

Između strasti i postojanosti

Uvek su prisutni dok spavaš nemirno

Tamo gde počeci končaju

 

I samoća je uhvaćena, oblikovana i ograničena

I njen sadržaj oglodan u vetrometinama

Gde se kraj i početak sastaju

Svakog punog meseca

 

10

 

Još jedan san

 

Vrisak troje dece među lišćem

Blizu vodopada i provalije

Ruže im preblizu

Da li da ih sledim ili previdim

 

Odluke čudne

A deca čuda bez samouzdanja

Treba na vreme poznati zemlju i sazvezđa

Da poslednje otkriće

Pusto vreme ne bude

I razapet odjek koraka u osami

 

11

 

Biće vremena da ti kažem sve

 

Strepimo, ne živimo

Igramo po prostirkama od paprati

U ritmu izvesno mrtvih

 

Čuvaj se suze ludaka i mostova bez ograda

Žrtava i samoće molitve

Tapšanja po ramenu

I praznine u kojoj umiru savetnici

 

Čuvaj se

Ne budi opet pronađena

 

Strepimo

U međuvremenu ne živimo

 

12

 

Između proleća i zime

Belog i crnog

Srca I krčme sve nižeg vinostaja

Između prerušenog i slomljenog

Nestvarnog i tornjeva izvrnutih očiju

Izmedđu svemira i “da li smem”

Gradske lude i “isplatilo se”

 

Između “donekle” i postojanja

Smirili su me plač i post

Klanjam ti se

Pomoć ti ištem

Gospo tišine, vatre i iskušenja

 

 

13

 

Idi u mirnu jesen

Nemoj vedrino pozna u groznicu

Kraljice kikota neodlučna ćeš reći:
Kad u Singidunum dođoh tražeci tuđi svet

Ne videh zamišljeno

Već svežu kap krvi niz nogu

I nedresiranu reč bez volje da se izrekne

 

Šumski slavuju

Ako možeš u ponoć da zapevaš

Ovde ću te čuti

Između noćne radosti i zore

 

14

 

Kako brzo prolazi sen rece Marko Aurelije

Dusa je prolazna, zar ne, ponada se

Udruzen sa demonima po treci put

Krivica mu prisht, covek zrtva, a zivot podvrsta cira

 

Nezadovoljstvo je ono savrsheno

Od pamtiveka ne mozes izgubiti ono sto nisi imao

Razmisli

Odvojis li se jednom

Saznas li za pravdu bola nasledjenu

Mogu li otrov i pozar biti korisni

Nisi li postao previse popustljiv Marko Aurelije

Pred deobama i zudnjama

Namerno izazvanim

 

Neka te ne muci vise juce

Sve zavisi od Bogova

 

Danas su stvari potpuno otvorene

Dok ih krvozedni vetar ne obori

I odnese u sutra koje nece biti

 

Zato Marko Aurelije kad god se pogledas

Seti se da li je oblik prepreka sustini

I odgovori ko je veci lazov

San ili sen u ogledalu

 

 

15

 

Kada ce poceti nistavilo

Kada cemo cuti odjeke jutra

Lisenog brzine, ljubavi i mudrosti

 

Doci ce cas

Biti istovremen

Biti tisina i bljesak

Biti sudar I stvaranje

Da bi kroz trenutak nicega

Dosao na ovaj svet

 

Od tada se siri kroz ukus nicega

Kao talasi vode

16

 

Zagrni usne i odvike

Udahni miris vetra i promena

Odskrini kovcezic

Pusti nek izlete sve stvari

I mirne noci I uspavanke

 

Odrekni ih se

Dolaye pometnje I druge noci

 

Pozelis li sapate I guste zaklone

Cuvaj se

San je cuveni sejac

U doba novih iluzija

Koje device pretvaraju u zivot

 

17

 

Zasto nema granica

Izmedju lazi i zivota

Pred devicanskim kolenima

 

Rodila sam se u igri svetla i senki vodopada

I cekala da zagrizem plodove

Kroz jedan svet ili vek

 

A oni gorki iznutra

 

Vracam se mirisu doma

Ostrvu sto pliva u noci i vodi

 

18

 

Groznica nema kraja

Pesma ostala bez zvuka i vatre

Magle ne haju da budu opevane

Pa nema razlike izmedju vode i blata

 

Devojka uplakana bez uporista

Dok zid zavicaju dogoreva

 

U podsvesnom dijalogu

Niko nije budan

 

19

 

Ja uporno napasam reci

Dan i noc

Prvo ih trazim

Prepoznajem cak i u gusterima

Koji nesrecu najavljuju

A Vi bi vreme i puteve, iako isprazne

I plave krugove iznad izvorista brzih reka

 

Vi meseceva deca

Ja usamljena stabljika

Vi upamcene boje

Vi pesnici, a ja nisam jos

 

Ja Pan zaljubljiv

Koji ne yna kako se na Vasem jeziku kaze pustos

Obelezena da pevam zudim Istoku

Gde bih mogla da se spalim

I u zvezdu konacno pretvorim

Kao Kecalkoatl*

 

*Kecalkoatl- mitsko bice Tolteka, prvobitno vladar I prvosvestenik a potom I vrhovno bozanstvo. Po predanju sam je sebe spalio I pretvorio se u zvezdu

(Kad bih samo mogla da se zanjisem

Na trenutak

Ni muzika nije potrebna)

 

 

20

 

Kako su radosni odjeci ravnica u susretu s vodom

Krosnje se zavrtele

Ispod njih scucureni reka i ja

Ne za dugo

 

Muzika straha i pukotina groma

Dizu vode protiv nas

Koje do tad nismo poznavali

Ni moje Ju;e i Danas

 

Zatocena sam

Da ne bih otisla u mesto gde se prelivaju vode

Cineci nase dorediste

O zakonu spojenih sudova

 

Svejedno mi je

Samaricanin je umro

 

Otici cu u pustinju

Napravicu masku sebi i prizivacu kise

 

Vidi li nas Veliko oko

 

21

 

Ne zaboravi

Voda je talas do praznine

Voda je pad kroz metafore

Koja moli ogledalo

Da se vrati

Na manjkava mesta pesme

 

Samo da mi san

Ne dovede do dna

 

22

 

Nikada neću reći

Na šta vonja mesecar

Sposoban da bude budan

 

Nikada neću zaspati

Bojim se misli

 

Šta čekaju oni

Koji se sećaju mojih reči

One su kamen koji se kruni

 

23

 

Zaškiljim kroz videlo rešetki

Nadiru

Šumovi detinjstva

Simboli intime

I snovi

Jedan po jedan

Jedan po jedan

I nasta vreme

Vreme sa druge strane zida

I života iza nas

 

24

 

Volim ponoći bez umora

I ljubav bez razmišljanja

Proždirane usne

Između pospanog drveća i zore

 

Dete sam na plećima oblaka

Neću da zvuk ode predaleko

Ni svetionik da se izgubi u mraku

Ni čuvare što bdiju nad mojim tajnama

(Ni slavoluke od blata)

 

Želim košulju od srebra

Da pokrijem tuđe poglede

Želim samo tvoje oči između zidova

 

Dosta mi je zbunjenih i zavijanja u noći

I onih što me traže I zaspu pre nego me nađu

 

25

 Noć i otvorena vrata

Sablast mi glavu obuzima

Vidim ti oči

Sudnji čas – tačno izmeren tren sagoreva

Vidim ti oči

Ne pripadaju meni

 

Bacih svoju dušu

To su dužice povetarca – viču mracna ogledala

Istrošeni glasovi iz krvi izrastaju

Puzeći obaraju stabla

 

Ti se vraćaš

Grubo vlažeci svetinju mojih usana

Ja

Nema i ukočena na pragu

Izgrižena prvim bolom

Bljujem zmijski otrov

 

To su možda tvoja tišina mrznje i moj zaborav

A zapravo

Ni ti, ni ja, ni pričešće

 

Ni mornari

Ostavljeni na izgubljenoj obali sablasti

Ni plač brodova u noći

Ili je to pesma nasilne ljubavi

 

Ona nikad ne ostaje bez glasa

I kad se ne čuje

 26

Šume spavaju

Ne znajući

Za preplašenu travu

I njihov uzdah

 

Naročito

U doba vetra

I biljnih padavina

 

27

 

Tišina kamenih spavača

I prevarene publije

 

Ćutim pred nemuštim zvucima

Groznicu slutim

Čuvam te tišine

I gradskih uhoda u cvatu

Iako sam očevici razdvajaju

 

Nestanak boja

Dan pretvara u noć

I obijenu hrid

 

U deveti čas

 

28

 

Nalikani leševi se raspliću

Nikako da ih potopim sve

Kao ni istorija crne marame

Spremne na pomeranje vremena i vazduha

 

Tokom ove

Hiljadu devetsto devedeset devete

Teško je stišati plač iznad posmrtnih izveštaja

Šume I trava I dalje niču iz nekada zivih

Jer su najpouzdaniji

 

Sa nebesima pregovaraju

Oni što su neposredno došli iz zelenog pamćenja

I grobova pre zaborava

 

Motre nas zivi i mrtvi

Da mrtvi nisu zivi

Ostali bismo svi bez jezika i plamena

Zar oni nisu i Vaši dvojnici

Da zivi ne potiču od slabosti mozda

Kada se u odsustvu

Predaju jedan drugome

 

29

 

Jeza mrtvih ptica

U ambijentu zasede

Poj krvotoka je

 

Postoji

Misao malo glasnija

Kao što se daljine

Tišinom umivaju

 

Otplovite oči

Atilinim zlovirima

Iskopajte ptice

Koje su sebi dovoljne

Ubeđene

Da najlepši glasovi

Dopiru

Iz mrtvih redova u zemlji

 

Trebaju nam

Na početku i kraju ljubavi

Uvek ih tada dozivamo

 

30

 

Kalderon reče: zivot je san

Varljivi pratilac između dva buđenja

Ni zivot ni smrt

Ni nešto treće

Ni zivot posle smrti

Ni smrt pre zivota

I zamire među kazaljkama

Pre nego zanoći u našim telima

 

Sigismund uzalud okovan nepouzdanim zvezdama

Objavljuje veliku varku

I krugove nemuštih snova

 

Posle hiljadu i dvesta noći

Vidim u vrtovima vire moje kosti

Kad bi beskraj zavladao pre jutra

Mozda bi iscelio usamljenost

 

31

 

Dva zagrljena oblaka

A mozda I dve ptice

Ili poznata marama u čvoru

Ili san između dva oblika

 

Uzalud se krv osamila

I tišina sa senkom

Pršte kalemovi i bezbozni udarci

Koje ne razumem

Kao ni odsutni zvuk koji sledim

Dok se oblaci ne pomeraju

 

32

 

Senke uzmiču

I serafimi se izgubili

U sebi grizu sve strane sveta

 

Kuda ću ako me mračni san savlada

I vampir

 

Sablast tvog zivota još nije iščezla

Poput koplja zabodenog

U oči idolopoklonika

 

33

 

Niz proplanak klizi mesec

Ali raskršće je još uvek u sumraku

Iz kojeg koščate ruke i bajalice

Tvoju bi nagost u grču

 

Uzdah pod plaštom ljubomore

 

Oslušni

Ne čekaj Sunce bez senke

Ono ne razlikuje bludnicu

Od davljenice na obali

 

Nek poljubac pesništva

Bedro ti prepusti mojim usnama

Nek krik ućutka sve

Osim neznosti kiše tek pripremljene

 

Nije mi zao

Što će rečni pesak prekriti svaki stih

 

34

 

Lirika pripada svima

Ni bekstvom ne mozes izbeći njenu tezinu

Zato nikud ne zuri

Ne napipavaj prstima trbuh mraka

 

Neko će umreti u prvom sumraku

A ja ću pisati o kometama

Zakidati na hlebu u tvojim rukama

I pripremati uzoranu zemlju

Da se mrtvaci rumenih usana nadišu

 

Mirno spavaj

Krivotvoriću sve što treba

Pobiću kokoši ako ih ruze ne zaustave

 

Ti pronađi one koji su nas optuzili

 

35

 

Zaustavljen strahom od čekanja

Ne izrastaš

Ni u snohvaticu

 

Kad plamen plamenom prećutiš

Iza tebe praznina i vetar

Postaju spojenost irealnih čvorova

 

36

 

Stakla ulepšavaju zivot i ljubav

Nek samo pokušaju da razbiju sočiva naših kuća

I saksije što kipte cvećem greha

 

Vi što se smejete pokazujući crne zube

Zalud Vam pohlepa i strava

Ako Vam lik zanoći u rasparčanom ogledalu

 

Svejedno

Ja odoh na sever čija je odsutnost mislena

U tišinu i stud

Gde jedino drveća podsećaju na ljude

 

37

 

Slepilo-usud prokletnika

Ćutanje-navika ubice

A san-java smrtnika

 

Mogla su to biti tri čoveka

Spojena očima

Iako je jedan od njih slepac

 

Sresti čoveka sa svim čulima je retkost

Jer put nije označen

Još

Ako ne vidiš

Ili ne sanjaš

Ili ne umeš da ćutiš

 

38

 

Verujem u bozanstvo smrti

I u istinu demona

Jer u njima lepota zaglušuje

 

Priroda je u stanju da ubije

Bez razmišljanja

Da bi razdvojila iste senke

 

Oči moje

Svejedno mi je kada ću umreti

Vaša me varka ne moze utešiti više

 

Priroda ume da kazni radoznale

Nezavisno od greha

Samo da se iluzija i istina ne susretnu

 

39

 

Noćas purpurno naličje oblaka

Probudilo poslušne mrtvace

Koji podigli glave

Oslonjene na koščate šake

 

Ne znaju jesu li zivi ili mrtvi

Prvog su dana čuli trube

I zaspali ispod zastava i oblaka

Pod kojima su

Umesto pod zvezdama prodisali

 

Drugog dana objavljeni tišina i cveće

Ne verujući da postoje

 

U međuvremenu nebo je uranjalo u sumrak

 

A trećeg dana

Mrtvaci su slavili budnost mimohodnika

 

40

 

Dolina stihova još uvek mami

Kćeri svetlosti u luninim haljinama

Jedna drugoj sestre

Po zemlji bešumno se dozivaju

I mene u kolo pozivaju

 

Prihvatam ruku jedne od njih

Nezgrapna

Saplićem se

 

Uzalud

Usiljeni koraci ne udaljavaju

Od ponora i uporišnih tačaka

 

41

 

Nestali-sveprisutni

Plač im nalik na nokturna

 

Dok ruza zivota zaleđena u istini ogledala

Nespokojna

Na zaravnima povrh čarolija

Kaplje po mahovini

I razvalinama sveta

 

 

42

 

Devet časova spava

I devet kazaljki sveta

 

Usta blagosti odbegoše

Kao cvetovi narandzi

Kad dođu da ih seku

Iako nenajavljeni

 

Sem vremena, sve je u znaku prolaza

I drvo maslina

Što izdiše pod insektima

 

Ipak

Za svakog postoji odgovor

Prezir, ljubav

Ograničena svetlost

I nasukani brodovi

 

43

 

Je li istina neverni Tomo

Da rekoše mu:

Za svoju stvar

Iz tvojih usta izbori pravo

Dok ti umire dan

 

A on

Osuđen na okolnosti u poletu

Pretvara se u svakog ko ga podrzava

Daleko od puteva koji glođu nevernike

 

A on

Na prvu reč ne zbori, ni na drugu ne uzvraća

Tek na treću smerno i obazrivo

 

A on

Zna da je ovaj zivot za mrtve

A ne za zive

Ni zid ne huli

 

A on

Moli za providnu nevinost sa očima od melema

I za podvige očajnika

 

A on

Ne mari ni da ga među ljude vrate

U molitvi učeći

 

Ipak jedno ti ne verujem

Ne verujem ti sveti Tomo

Da nije dovoljna uteha

Izmišljena u obliku zene

Pesma o krokodilu


http://belegbg.wordpress.com/2011/04/25/pesme/

U strašnoj zemlji krokodila
Uvek nešto čudno biva
Brzo, čilo, neprestano
Smeli zmaj se ceri stalno
Najjači su kad su siti
Ljudske krvi prenapiti
Doploviše s delte Nila
Tri užasna krokodila
Doplovila još dva kita
S Jadrana preko Splita
I još dve sibirske zveri
Iz muljanske rečne dveri
Iz Muljanke gospe Perma
Od Sibira do Palerma
Krokodili do slobode
Preko Sava-Dunav vode
Sjatiše se ispod mosta
Samo’bici svega dosta
Zveri ove gradom brode
Žestok ugriz mene bode
I dok vire iznad vode
Oči su im ko čiode

Plen mesnati omirišu
Oštrim zubima kidišu
Ja sa njima imam dil
Kro ko do ko lo do ril

Neka troje hrabro skoče
Na rožnate zverske ploče
Neka krv po njima pljušti
Podmazavši nam krljušti
Jedan život jedan evro
U reči nam prazne duplje
Stomaci su jame šuplje
Za dvoj’cu placamo skuplje

Ja sa njima imam dil
Kro ko do ko lo do ril

Silazih im niz ramena
Rukama ih obgrlivši
U stomaku mi je vreva
Glad mi zaigra kroz creva
Već su spremni da se bace
Već ih zovu plitki vali
čemu mis’o? ta dilema
u ponor pa nek ih lema
struja večna koja bali
tamnom paklu već su dali
snove što su poimali
okrutna je sva ta šema
život ima pa ga nema
Šta tu znači moja ruka
što obujmi ih oko struka
I ubica cenu plati
Kad se tamnog posla lati
Zalutah u zanimanje
Što mi nije poimanje

Al ko plaća krvav dil
Više nego krokodil
Ko jedini plaća dil
Na vreme no krokodil

Samo pazi ti ubico
Podobni i odabrani
Široki su lukobrani
Vetrobrani gromobrani
Očajnici grubijani
I njihovi kružni dani
Dok plutaju modri, sneni
Mornar hrabri i neverni
Pijan kroz vodu pluta
Sa dva vesla oko skuta
Pesmom tera u dno reke
Vatrom zapaljene kreke
Zver poganu oštrim sjajem
I zapeva: „Nadu dajem”
Na leđima zlatna krila
Nema ništa od mog dila
Danas od mog krokodila

A u neka hladna jutra
Požuriću u drugo sutra
Preko mosta pa do grana
Gde se grana zgužvan put
Srdžba neka spram mog zlata
Što dižem iz automata
Dletom reže vedro celo
To nečije modro telo
Za milost me sad priziva
To je krik mrtvaca živa
S mostova povraćasmo
Dok u sumrak sliku rame
Savršene panorame
I na dlanu ceo grad
Beograd pred okom puca
Pod statuom on svetluca
Večna je duboka slika
Uzavrelog gradskog lika
Pod statuom pobednika

Al ja sa njima imam dil
Ro ko do ko kro ko fil

Majke nežne decu plaše
Strvinom ih one straše
Komadaju neplivače
Patnike new age skakače
Mulj i talog voda nosi
Život tužan smrt pokosi
U mulj zemlji krokodila
Zver mutnu krv mi pila
Na nozi mi crna pega
Tri kapka im puna snega
U reku se dva leda slila
Iz zbunjenog hladnog Nila
U kojem se sazda santa
Leda grozna, prazna kanta
Prebeglih zlih krokodila
Više nema delte Nila
Sva sila je napustila
Emigranti hode noću
Dok oštri zubi im cvokoću
I telo im sporo gmiže
Isplati me pa sustiže
Da mi telo svo poliže

Nema bega, nit podmornica
Onemelih kapetana
Nalik na mornara verna
Iz romana Žila Verna
Nit nade u oblik dana
Što behu u srcu zdana
Dok besmo siti, čili
Pre no sto krokodili…
Pre no sto krokodili…

Kap’tejn Nemo hodi bliže
Nautilus me sustiže
Možda ipak nade ima
Da se sklopi nova rima
I dok zveri mračne riču
Da se pobegne u novu priču
Hodi bliže hodi bliže
I ne brini i ne brini
Ipak ti si samo dete
Cvili, plači, krikni, slini
Iako nisi nisi dete
Udri, gazi po dolini
jer te prati šepard tvoj
Da bacim kocku?
Al’ zamuti broj

Jer krokodil i ne sluti
Vođen svojim dahom moćnim
Da ubica brodom noćnim
Bujnom krvlju otplovio
Njom je reku zamenio
A evro je razmenio
Gvatemala daje azil
Da raskinem s vama dil

Kro ko do ko lo do ril
(Ko?)
Do ko kro ko ro do KIL!

Ukleti brod


Sanjah jednog jutra siv, ukleti brod
S belim jedrima obgrljenim nebom
Kroz huj talasa belih i proključale pene
Bokove sljubljuje. Brod tone u žal.
Kretao se olujom nošen, prkoseći Divu
Mornaru koji jedri s vitkim veslom crnim
I štapom prosjačkim pokazuje k nebu
Uz bljesak bure vuče brod niz beskraj
A iznad broda zvezda, u maglini tmine
Začuđeno gleda pocrneli talas čiji
Slap ko jezik ka njoj se uspravlja
Da joj se naruga, opustelom sjaju
Tad me nešto kosnu i protrljah oči
Zanoćio u telu kalderonski san
Skočanjena tama, stena moj brod satre
Nasukan, skliznuo je niz slap žute vatre.
To nadire sunce-speklo mi je obraz
Lešinare skupi, svaki me onjuši
Pod pećnicom dana moje meso kopni
Oči mi probada i grudi mi guši

Svilenkasti zrak čudovišta veka
Greje obraz nebo, a pakao ga suši.

U mračnome domu, ko će razumeti?
kad i budno oko krivuda kroz tela
zaključanog sveta, novog mladog sveta
čist je pad u raj dok miču se zlodela

Al’ nema oluje koja bi da spere
prokletstvo čame, sastrugane kože
uvenulih snova spram crnoga kralja
uspavanih dana i odsanjanih noći.

Na dnu reke Hadson


inspired by untrue story

Ugledni advokat, na svom profilu na fejsbuku, postavi sliku panorame Njujorka iz ptičje perspektive, sa sve lukom Njujork, koju je prokomentarisalo 112 još uglednijih pravnika zaposlenih u akakomože jos uglednijoj Hadson Bej korporaciji u Kanadi.  Pljuštali su komentari zadivljenih advokata iz kvartova Ontarija i Toronta, a najugledniji među njima beše Predsednik Višeg Suda u Kvebeku. Baš on udario je temelj budućim misterioznim tumačenjima koja će parirati čuvenom osmehu kćerke Ludovika Sforce.

-Ohoho-glasio je komentar- Hadson Bej! Tu se nalaze najbolji advokati.
Pomalo umoran od tolike slave, ugledni advokat zabode prste duboko u izlizanu tastaturu i otkuca:
-On the bottom of the river?