Ukleto mastilo sa Zakintosa, (iz ciklusa priča o Dorijanu D., potpredsedniku kućnog saveta propale zgrade na Balkanu)


UKLETO MASTILO SA ZAKINTOSA, (iz ciklusa priča o Dorijanu D., predsedniku kućnog saveta propale zgrade na Balkanu)

Svečana večera političke Partije prosperiteta. Na dnevnom redu tačka koja je bila gotovo od sudbinske važnosti za karijeru prisutnih. Zbog toga se uz diskusiju i mnogo pilo. Bio je to jedan od onih krucijalnih internih sastanaka pod maskom poslovne, tihe večere u opuštajućoj atmosferi, na kom se zapravo raspravljalo o budućnosti same partije i njene dalje uloge u odlučivanju ko će na narednom zasedanju Vlade dobiti premijersko mesto. Atmosfera beše toliko napeta, da se vazduh gotovo mogao dohvatiti kroz nevidljive, zategnute strune. Stranačke kolege je hvatala nervoza, te su dodvoravajući se međusobno, jedni drugima  dolivali čaše. Neki su ispijali svoja pića polako, kap po kap, a neki su se nalivali krupnim gutljajima, otirući znoj sa čela. Nakon što partijske kolege doneše jednoglasnu odluku, jedan debeli gospodin pozamašne građe baci salvetu na sto, okrete se na peti i napusti salu uvređenim korakom. Ostali odahnuše. Nakon što debeljko napusti sto, salom se prolomi gromki smeh Preživelih.

–  Sad možemo da pređemo u moj kabinet na po turu Šato Lafita  – jednostavno će predsednik.

U glavnoj sali visoki (ne samo rastom) uglednici i dostojanstvenici u svečanim, blistavim odelima istovremeno pogasiše tompuse.  Uz žamor i veselo brbljanje (neki od njih behu naljoskani, ali i dalje uvažena stava i sigurnog koraka spram partijskih kolega) pređoše u predsednikov kabinet opremljen stilskim nameštajem Eurosalon, da uz ponuđeno vino neobavezno proćaskaju. Visoke eminencije se skljokaše na ultramoderne ležaje, razgalivši svoje pijane duše svi kao jedan, istovremeno uzdahnuvši od miline, poput dobro usklađenog hora… Ali, stanje katarze nakon burne večeri u kojoj se, između ostalog, više šaputalo nego razgovaralo o nužnim reformama u ekonomskom sektoru, ne potraja dugo. Obeznanjeni od pića i vreline leta, podgojeni od poslaničkih plata, najednom osetiše dosadu. Neko predloži da se dosada može skratiti pričanjem neobičnih priča iz života. Tad predsednik reče:

– Sećate li se Dorijana D?

Kroz prostoriju prostruji žamor. Ko ga se ne bi sećao? Neki su ga čak mogli i sad videti u svojim mislima, čak i duplo! Pa on je bio niko drugi do nekadašnji predsednik Partije prosperiteta lično! Ali, razlog njegove iznenadne smrti svima je bio neobjašnjiv…

Predsednik partije, trezvenjak, čovek autoritativnog držanja i strogoga lika, otpi gutljaj primamljivog vina i započe:

– Priča koja sledi najčudnija je koju sam ikada čuo.

Za Dorijana D, nekadašnjeg predsednika Partije prosperiteta i potpredsednika kućnog saveta jedne propale zgrade na Balkanu, niske, ali neobično duge, koja se protezala u dužinu opasujući poput Kineskoga zida barem tri novobeogradska kvarta, istovremeno ih okružujući, u gotovo gotsko-srednjovekovnom stilu (beše to arhitektonska novina, žila kucavica u novijoj istoriji prosperitetnog Balkana) važila je ona stara latinska „parkus plus integer!“ – savršenstvo bez mane. Revnostan pravoslavac i uzoran udovac, slepo je sledio standarde društva, naročito duple, u njih je verovao i za njih se do kraja, neumorno borio.

No, jednog dana Dorijan D. je naprasno iščezao sa lica Zemlje. O misterioznom uzroku njegovog nestanka moglo je samo da se nagađa. Sve je umnogome bilo  još čudnije, još ekstremnije, poprimivši gotovo zlokobnu notu, jer se znalo da je Dorijan D. bio ugledni borac protiv zla, uvažen građanin koji poštuje zakon i koji nije imao neprijatelja, niti kakvih grešnih misli osim fanatične odanosti i svesti o svetim dužnostima prema Poreskoj upravi. Zapravo, Dorijan D. je retko i  pomišljao na bilo šta drugo. Beše to njegovo istinsko zanimanje, sveta misija zbog koje se, kako je verovao, rodio, hodao zemljom, da bi na kraju i umro zbog nje. Ali, Dorijan D, pre svega, neobično se dičio svojom urođenom skromnošću. Njegovi citati o skromnosti behu provučeni moćnom partijskom rukom kroz mnoge recenzije nagrađenih književnika. –  Skromnost me je i dovela dovde – tvrdio je – a i vas koji danas imate čast da primite povelju za svoje delo… – govorio bi na svečanoj dodeli nagrada, budući da je bio zvan u svaki žiri i da je, neretko, njegova bila poslednja i odlučujuća bilo da je bio u pitanju redak patent ili odluka čija je knjiga bolja, a slikarsko platno kvalitetnije izrade. I to je bila istina. Dorijan D, nagrađeni obveznik decenije koji je porez plaćao i državnim praznicima, uz redovne dužnosti prema zvaničnoj crkvi i bio istaknuti član tajne komune Lotovih svedoka, živeo je povučenim i mirnim životom…

Jedne sparne letnje večeri dopre do njega vest da se u komšiluku otvorila prodavnica egzotičnog izgleda koja nosi duh Zakintosa. – Otkud se ovo čudo stvorilo tu? – došaptavali su se vremešni stanari Dorijanove zgrade koji nisu bili naviknuti na promene, niti im se dopadao čudnovati izgled objekta koji je tu dospeo ko zna od kuda. Šaputalo se da su objekat iz vasionskog broda spustili vanzemaljci. Toliko se daleko išlo u maštovitim nagađanjima! Niti su videli da se išta u blizini gradi, niti su novine najavile, a ovi iz sektora urbanizma se nisu oglašavali povodom nemilog slučaja. Gde su bili majstori kopači? – Nijedan bager nije prošao – zaklela se baba sa trećeg sprata kojoj ništa nije moglo da promakne, ne samo zbog dobre lokacije i očuvanog vida. Budući da je dve decenije unazad provela nalakćena na sims prozora šacujući nevine prolaznike, starica se zakle da nijedan od njih koji su tuda prošli sigurno nije bio projektant! Kao mladoj, govorili su da joj je bilo dodatno zanimanje, uz revnosni rad u uglednom komunističkom preduzeću, da namami kakvog gospodina unutra, na šolju čaja. Od tada joj osta navika da, sa uskog okvira prozora nišani sve okom sokolovim i hrani se sa slašću beznačajnim događajima iz spoljnjeg sveta, budući da je retko napuštala ne samo stan, već i omalenu kuhinju kojoj je pripadalo od teškoga babinog disanja zamagljeno okno prozora, kao  treće babino oko, razdeljeno pukotinom na dva nejednaka dela.

– Ne znam odakle se ovo stvori tu. Niotkuda! Ali, mogu da se zakunem da sam videla jedan leteći tanjir – uživala je u iznebuha zadobijenoj pažnji čak i komšija sa petog…

– Pa zar nikakve brzomontirajuće ramske skele ne vide, Vido? Neke podupirače možda? –  pitaše je začuđene komšije – To ne može da bude!

– Nikakav inžinjering! – zakuvavala je kafu baba uz sladak osmeh koji joj posta tih dana zaštitni znak. Takva tajna samo jednom može da se ispriča u životu. Možda je ona i videla nešto. Neka se pitaju, sanjarila je baba koja od četrdeset pete, kada je skinula partizansku pušku sa ramena, ne vide toliko sveta oko sebe. O ovome bi održan hitan sastanak kućnog saveta. – Hajde što nam ovi iz Evrope kroje kapu – mrmljali su stanari zgrade, uz uzdahe nezadovoljstva – neće nas valjda sad i vanzemaljci… Još sa Zakintosa!

Ali, stanari propale zgrade, nazvane Balkanski zid jer je ličila na poznati, Kineski zid, najedanput se složiše da tako nešto ne mora nužno da bude loše. Starci se požališe kako im je prva otvorena trafika isuviše daleko, a „da se ne lažemo, prodavnica je prostrana, opremljena, ima i cimeta“, reče neki starac pegavog lica, smejući se kao hijena i otkri svoje okrunjene zube.

– To ne dolazi u obzir – odlučno će Dorijan D.  Bio sam u sektoru za urbanizam. Nemaju dozvolu niti za gradnju, niti za rekonstrukciju objekta jer zapravo nikakvog objekta nije ni bilo. Nikakav postupak kontrole nije bio sproveden, nikakva lokacijska dozvola nije zatražena!

– Ukoliko je to istina, odakle se Zakintos stvori tu?

– Saznao sam da je premijer za predsednika Sekretarijata za urbanizam postavio…

– Vanzemaljca? – ponada se baba Vida i srknu gutljaj vrele kafe gutajući Dorijana D. očima punim pakosnog zadovoljstva.

– Izvesnu Rašanu, čija kćerka Ukulele radi u istoimenoj radnji. – ljutito će Dorijan D. Saznao sam i da Rašana planira da sruši jedan deo naše zgrade, arhitektonskog čuda! – podiže kažiprst, na šta se stanari pogledaše, klimajući glavom i odobravajući svaku reč – čak se i Kinezi sa buvljaka koji su sa našom zgradom asocijativno povezani i na čiju robu nikad nismo imali razloga da se požalimo, bune… Nameravaju, gospodo, da se kočopere pored naše rodne zgrade, da se množe kao šakali ovih dana u Banatu. Ko je za to da neće da može?!

Niko ne podiže ruku, osim baba Vide koja zatraži reč:

– Lele, Ukulele… Ja sam ipak za to da prodavnica ostane tu gde jeste. Mislim da sam videla jednog zgodnog Zakinćanina kako, uvijajući se mačkastim telom, izbija iz zemlje sa lopatom u ruci. Posle toga (a beše noć, mračna, samo je jedna bandera svetlela, čak  ni meseca nije bilo) – zaverenički će baba Vida – još dvanaestorica preplanulih, nagih Zakinćanina ispuzaše iz nekog tunela… Neka su oni nama tako zgodni, radni, vredni i dobrodošli!

– Jeste! Buše! Rakete ispaljuju i zemlju nam potpaljuju vatrenim kuglama! Klasičan primer potkopavanja temelja patriotskog svenacionalnog Svetoga Stuba! A vi glasate za njih! Mislite da se na kraju tunela nalazi svetlo?! Biće da je obrnuto, gospodo, biće da je obrnuto!

– A što se ne bismo, demokratskom tolerancijom, našli na pola puta? – predloži starac, ljubitelj cimeta, dok je baba Vida energično prepričavala očaranim komšinicama kako su tamnoputi inženjeri vitki (što je čuvala kao toplu tajnu pod užarenim srcem). – Ali da izdržim – veli – ne mogu, moram da kažem, da i s vama, komši’ke, sreću podelim. Kakav prizor! Kakav inžinjering! Ojačanim mišicama s lakoćom podigoše sve te čelične konstrukcije. I bi radnja!

– Kad se stavljaju izdajnički klipovi u točkove našeg pravnog rodoljubnog poretka, nema tolerancije, niti odstupanja pred nadiranjem neprijateljskih snaga. Probajte JU-SJAN-ĐIS sa srpskim cimetom! Ili naš čuveni kotlet…

Po prvi put u svojoj besprekornoj karijeri lokalnog apsolutiste, Dorijan D. na svoje zaprepašćenje, beše nadjačan uzvicima nezadovoljstva stanara. Lice mu obli rumenilo na kome bi mu pozavidelo zalazeće sunce. Uz teško disanje, oseti kako mu ruke trnu, a živci popuštaju. Ovo nije doživeo ni na najdiskutabilnijoj sednici Partije prosperiteta kada se raspravljalo o Dorijanovom predlogu zakona, da li na Skupštinu treba da se namontiraju glavna vrata koja bi se uvek otvarala ka unutra, da bi se sprečilo neometano dezertiranje poslanika koji neretko šmugnu pod raznoraznim izgovorima, čime ometaju zasedanje glavnog toka!

Čak je i tu, mnogi su tvrdili, besmislenu raspravu, dobio.

Nemajući kud, Dorijan D. je ranom zorom, uredno začešljavši kratke šiške preko okrugloga čela, u svom najboljem odelu ušao u novootvorenu prodavnicu preko puta svoje zgrade, da se obračuna sa Ukulele i njenom strankom sa zakintoške daleke planete. Dorijan D. voleo je, razume se, tradicionalna jela. Bio je nepoverljiv prema svemu što je dolazilo zapadno od dvadeset prvog meridijana istočne geografske dužine, a nekmoli visoko iznad stratosfere, tu negde, verovatno, oko sporne ozonske rupe. Nije ni čestito zakoračio u prodavnicu, zgađen prizorom egzotičnog voća, kad nabusito naruči svoj omiljen jagnjeći kotlet a la kosovka devojka.

Kako naruči potrebne sastojke za jelo, tako kasirka obreče: – Žao nam je. Prodajemo isključivo sastojke za egzotične specijalitete sa Zakintosa! Ali, i mi sa Zakintos volimo kintos! Zato pare unapred! – Dorijan D. se cinično osmehnu, u mislima pripremajući osuđujući izveštaj sa inspirativnom temom političke nekorektnosti spram mušterije i mržnje intergalaktičkih razmera. Pa kome će verovati, ako ne njemu da je u pitanju, ipak, vanzemaljka sa Zakintosa. Čak nosi i zelenu uniformu! Osmeh mu se razli licem pri pomisli da ga čeka blistava međunarodna karijera u Nasi. Utešen tom mišlju, reda radi obavi sitnu kupovinu, sklanjajući pogled sa zakintoške skuše kao da je u njoj prepoznao državnog sabotera i narodnog neprijatelja. Okrete se da izađe kad, najednom, tamnoputa kasirka povuče Dorijana za rukav sakoa birokratskog kroja koji je nosio i leti, opsova na zakintoškom i reče:

– Vi ste meni ostali dužni za devičansko ulje koje ste upravo sad strpali u kesu!

Čuvši oko sebe pritajen kikot mušterija iz susedne zgrade kojima se novootvorena prodavnica dopadala, čija su deca radoznalo i uz smeh preletala pogledima preko šarolikih, dotad neviđenih proizvoda i blještavih igračaka u osam različitih boja, Dorijan D. uzdrhta od ljutine i povika:

– Sramota za Zakintos! I vi, svi! Državni saboteri! Inostrane neprijateljske snage! Intergalaktički plaćenici! Vi ste preko noći potkopavali temelje naše rodne infrastrukture! Ni dozvolu za gradnju niste izvadili na vreme! Pa gde to ima? Gde je tu moral, dužnost prema obveznicama, upravi, paketu usluga, čast! Još ćete vi mene čuti! Jer ja sam Dorijan D.… ja sam… ah!

– Ma ti si jedan običan Dekintos! – izgrdi ga Ukulele klateći se ka njemu podrugljivo, sa rukama na kukovima, okružena sa dvanaest mladih preplanulih Zakinćanina i gardom protivničke stranke susedne zgrade.

Videvši da je glasovno i brojčano nadjačan, po drugi put, okrete se i bezglavo izađe, crven u licu od ljutine.

Uvređen u svom dostojanstvu, istog dana posetio je tatu majstora. Sav slomljen, sruči se na stolicu, i sa strahom od nepoznatog reče:

– Želim da mi na čelu istetovirate neki jasan i jednostavan simbol koji o meni sve govori!

Tad, zavereničkim šapatom, doda:

– U pitanju je čast nevinog čoveka!

Nekoliko časova kasnije izašao je ponosito na ulicu sa tri istetovirane nule na čelu. Sa dostojanstvom uvređenog čoveka, vedra čela i samouverenog osmeha koji mu se razlio licem, raskrilio je vrata svog nevelikog stana, maršalskim korakom zakoračio unutra, ugasio svetlo i legao da spava.

Ispostavilo se da je mastilo, takođe, poticalo sa Zakintosa. Tokom spavanja, slilo se sa niskog čeonog dela ka delu čela oko kose, bliže vresištu, praveći čudne oblike kojih Dorijan D, uspavan u svom dostojanstvu redovnog platiše, nije ni bio svestan. Kad se probudio, pogledao je nagonski u ogledalo, spreman da se divi svojoj tetovaži jer su nule govorile sve! Jer Dorijan D. nije nikom ostajao dužan ni dinar! Nabedili ga vanzemaljci!

Ali, umesto željenih nula, ugleda u ogledalu naopačke postavljene tri šestice, sotonsko nedelo mastila sa Zakintosa. Nakon tog nesrećnog slučaja, više ga niko nikad nije video… Govorilo se da su ga oteli isti ti vanzemaljci sa Zakintosa i da na njemu isprobavaju efekte svojih neobičnih specijaliteta.

Predsednik, uz komentar da je malo više popio, da možda sve to i nije tako bilo, završi svoju neobičnu priču i obori glavu, gutajući spremne kafetine. Neki od prisutnih su već odavno zadremali. Jedan stariji gospodin primeti da je pomalo zahladnelo, a neko se bio opkladio da će možda sutradan pasti kiša sa susnežicom.

Advertisements
Categories prozaTags , , ,

2 thoughts on “Ukleto mastilo sa Zakintosa, (iz ciklusa priča o Dorijanu D., potpredsedniku kućnog saveta propale zgrade na Balkanu)

  1. Sjajno!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Old Soul

Poems and short stories for people filled with short stories and poems.

CoffeeLander

Dreams, thoughts & emotions

Sauce Box

Never get lost in the Sauce

Oaken Reed

Wander with me awhile. Ponder with me awhile.

Jalvis Quotes

Motivational & Inspirational Poems, Literature & Quotes Collection - By Vishal Dutia

Little Fears

Tales of whimsy, humor and courgettes

Heartstring Eulogies

Conjured by Sarah Doughty

Power Plant Men

True Power Plant Stories

beth tremaglio

Climbing, rock climbing, bouldering, inspire, soul

Purple Pants

Presenting Life Delicacies with a Pinch of Salt

Creative Talents Unleashed

"Unleash your creative talents and share them with the world!" ~ Raja's Insight

idiotprufs

Illegal in 38 states--frowned upon in the rest.

TheCagedBirdSings

The song of a heart can never be caged...

Afrikáná

...home of African literature and arts

RamJet Poetry

"The ring leader of the mob will soonest be admitted into the councils of state" - Henry David Thoreau

Sentinel Of Phantasm

Player of words, artist of emotions.

Kvenna ráð

Call off your dogs. Let's talk.

So Eye Write

~The Modern Musings of LaRonda Moore~

The Naga

Critical. Crazy. Catastrophic.

Free Verse ReVolution

Nicholas Gagnier

Italophilia

Stories of My Italian Journey & More..!

sevenstarhalo

"Sometimes I can hear my bones straining under the weight of all the lives I'm not living."- Jonathan Safran Foer. || student, loves travelling and perhaps baking a cake.||

Everybody Dies At the Masquerade

A Transgressive Fiction Blog

Useless Book Club

J S Malpas - self-published author, reviewer of popular novels and creator of original short stories

Kap Mastila

Poezija i Proza

mgwoodpoetry

poetry, prose, etc.

donwolfordwriter

A writer of literary fiction

Sourav Adhikari

Random Thoughts

Melanie Toye - Inspiring, Creative, Writer

Author, Writer and Dream Go Getter

Temple Arts

Traditional Thai Massage - Relaxation Massage and Yoga in Mill Creek, Bothell, Everett, Lynnwood, WA

vegan anarchist primitivist

bridging rewilding Earth with rewilding our folio-frugivore beings

Storyshucker

A blog full of humorous and poignant observations.

Divine Poetry

Divine Poetry is a website that will help people to make changes in their lives and to give you the spiritual vitamins that you need for the proper nutrition of your body and spirits, and to be strengthened each day to cope with everyday living.

The Influence

Information is key

Darkroomstory

Photography by Manos,

wheelchair24

Wheelchair24 India's largest online store

soonev

SOmething ON EVerything

Baffy Basics

Just a blog in which I express the poetry from within my soul.

Le Blog BlookUp

Imprimez et transformez vos contenus digitaux, blogs et réseaux sociaux, en magnifiques livres papier sur blookup.com

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close