Telefon



 

 

Oduvek sam voleo da telefoniram.

Telefon i kablovska žica su kao zavese koje kriju nečije ogromne oči, paravan koji razdvaja svetove kao što stari baldahin deli nečiju sobu. Katkad je glas s druge strane žice kao pesma koja počinje naglo, ili pak umilnim šapatom avetinjsko-slatkastog ukusa, a nekad glas zadrhti. Tokom razgovora, dok grlim slušalicu udobno zavaljen na sofi, opušten, ušuškan u svom radnom kabinetu, dragi su mi trenuci kada se između slogova nakratko prelomi tišina. Kao da se sagovornik, maskirani glumac, nakratko povukao iza paravana, tražeći tekst, okrećući stranice nevidljivog scenarija. Žicom vijugaju glasovi kao što u nevreme vrište i besne vetrovi. Ljudima poput mene, koji vole da telefoniraju, malo neotkrivenog ostaje u svakodnevici – kad se završi petosatni razgovor (kakvima neretko bejah sklon, zbog čega su me neki smatrali čudakom) malo šta se imalo reći…

Posebno sam voleo stare telefone, one malo korišćene, čak i poluispravne. Kako to da objasnim? Ako sam svojom maštom kroz glas nazirao dobroćudnog ili monstruoznog duha u svakom živom stvoru s kojim bih razgovarao, ista ta mašta raskrilila mi je postojanje, figurativno rečeno, neiskorišćenih otisaka tako zvučnog, a opet tako neživog, paralelnog sveta koji sam osećao da se krije iza spletova žica. Glasovi još neoživljeni, koji tek treba da huje, bruje, tutnje i dozivaju, od kojih podrhtava svaki živac u telu. Privlačili su me mračni, neotkriveni svetovi, u kojima snažna struja mraka preti da usisa i povuče sve ljudsko ka leševima eona, svetovi iz kojih bi ka meni, zaštićenom iza telefonske žice, prodrla polifonija šumova, krikova, urlika iz purpurnih usta Mraka, seme koje razjeda drob života. Da li su imali lica? Ako i jesu, to bi bili mračni pregibi krugova u samom Ništavilu.

Bile bi to vrišteće, poludele meduze konjskih vratova i bikovskih telesa…

Proučavao sam životopise onih koji su zagrebali u disk Mraka, koji su okretali listove atlasa Smrti naslikavši titane ludila koji, gladni crvenog mesa traže i grabe, gutaju, tutnje, drobe nogama. Među njima su bili: Dario Arđento, H. P. Lavkraft, Klajv Barker, Salvador Dali, Aleksandar Grejem Bel… Svi su, bez izuzetka, voleli da telefoniraju.

Možda su mi sve ove misli dolazile na um jer sam bio uvažen slikar prema kojem su se odnosili sa poštovanjem i ljubaznošću. Nisam to mnogo cenio, jer sam, kroz mračno delo Ernesta Sabata, slepcomrsca, kao Huan Pablo Kastel prezirao raznorazna „profesionalna“ slikarska udruženja, kao i reči „eminentno“ i druge akademske pošasti, događaje kojima su prisustvovala akademska čudovišta. Isto je važilo za izložbe, bijenale, pa i za kamerne koncerte… Strah nejasan, neodređen, pomešan sa prezirom, mrvio me je dok sam, naizgled u jednom komadu, uglađen i društvenoprihvatljiv, bivao stisnut u jednoj od takvih gomila, jer ima nečega nepojmljivo odvratnog u načinu na koji se ljudska bića pripijaju, laktaju i prisno došaptavaju prisustvujući izložbi ili potpisivanju knjige, istovremeno razrogačenim očima gutajući naslove ili obešene slike u prostoru kakve „in“ galerije u gradu.

Jednom, tokom svečanog otvaranja moje izložbe Gozba na Sipilu, gde sam izložio bar pedeset slika raskomadanog Pelopa, kao zaverenici, zauzevši oba sprata galerije, svi isti, majmunoliki brbljivci, štetočine nalik na pacove što glođu meso svojih sitnih interesa i goje se, veseli i užurbani, navodno zadivljeni, prividno kulturni hodajući integrali sačinjeni od krvi, mesa i zlobe stajali su pred slikama prosutih iznutrica Tantalovog sina, sa sitnim borama na čelu od ušuškavanja u dubinu smisla, došaptavali se, dok je meni jasan bol cepao creva:

„Izuzetno…“, „Delo glavnog toka…“ ili „Dobro je pogođena žila na iskljucanoj jetri”.

Tantal realizma!

Praćen sintagmama kao što su: telesa raskomadana na likovni način i transkript antičke nostalgije, napustio sam vlastitu izložbu, ušao u taksi i odvezao se do kuće.

Najednom spokojan, ulazim u ispunjen prostor sobe. Pogled mi pada na telefon preko čijeg brojčanika nežno prelećem pogledom. Svlačim se i prekrivam pokrivačem boje mahovine. Stavljam telefon na stomak, sklapam ljubičaste kapke, san me pritiska i padam u ponor zaborava slobodan, dok iz mene izleće zloćudna senka.

Ali, da kažem reč-dve o sebi pre nego što… pre nego…

Ah, pa da li je moguće da se tako nešto uopšte dogodilo?!

Malo je poznato da sam potomak viteza Ambrosa Takača, princa od Budimpešte, zapovednika austrougarske ratne flote koji je bio moj navrndeda, poznat po masovnoj likvidaciji Srba i Jevreja, nakon pridruženja Mađarske Hitlerovom režimu. Njegov sin, a moj deda, bio je jedan od čelnika nacističkog režima u Mađarskoj, takođe odgovoran i za masovne pokolje. Tek je moj otac, mađarski kompozitor i pijanista Franc Janoš od Esztergoma, čovek vidljive plemenitosti duha, presekao tom vrlinom nit prokletstva koja se protezala sve do Arpadovaca, nakon Drugog svetskog rata pridruživši se snagama SSSR-a, ušavši u koalicionu vladu. Nakon revolucije 1956. godine, kad je tokom studentskih demonstracija ispred zgrade Vlade upoznao moju majku, potpuno je napustio politiku, i kao jedna od 200 000 izbeglica napustio Mađarsku. Ostatak života proveo je baveći se poslom predavača harmonije na Muzičkom konzervatorijumu u Novom Sadu, gde sam ja rođen, pod istim imenom kao i moj otac.

O onoj dvojici behu uništeni svi dokumenti i sećanje u znak poštovanja mog oca za zasluge učinjene u Magyar Dolgozók Pártja. 

Krila se i činjenica da su mog pradedu krvnika uhvatili s devojkom u naručju kojoj je držao nož pod grlom, nakon čega je mučki ubijen.

Moj deda uhvaćen je u krađi vrednog nakita bogatog nemačkog tenkovskog oficira i streljan 1944. godine. Govorilo se da se odlučio na očajnički korak kako bi otplatio kockarski dug…

Najpažljivije behu skrivani užasni, mračni rituali koje su obavljali moji preci još od doba Arpadovaca u neprohodnim mađarskim šumama opšteći sa duhovima Šume koji su se zvali Veliki Stari i za koje se govorilo da mogu da prizovu Gospodara Tame. Uz ples i pevanje u čast duhova, obučeni u krzno leoparda, gledali bi u lice Kolosa Šume prinoseći mu jednu vrstu retkog sisavca alpiniste koji je podsećao na nespretnog pacova ako bi koračao zemljom, zagrizavši snažno zubima u živo meso noćnog mamala dok krv ne bi zapljusnula lice Bogova.

Što se tiče mog oca, njegova sklonost introspekcijama, neprestanom usavršavanju, kako tela, tako i uma, duhovitost, oštroumnost i poznavanje klavirske tehnike u toj meri da je mogao da izvodi božanske tonove na najrđavijem klaviru, doprinele su da ostane omiljen i cenjen među ljudima do kraja svog života. Ako slava može da se prenosi s kolena na koleno, moj otac je to svakako i učinio. Iako su me smatrali čudakom, dok bih prolazio, došaptavali su se s poštovanjem i klimoglavom, ostavljajući iza sebe eho: „To je Francov sin. Onog znamenitog čoveka.“  Moje izložbe slika bile su jedne od najposećenijih u gradu, a često bi me zaustavljali negde u gradu ili kafiću gde sam običavao da pijem kafu sam (uvek sam potajno strahovao da ljudi ne saznaju moje pravo poreklo, a bio sam i izrazito stidljiv i povučen čovek) podstičući me da izlazim sa njima na raznolike zabavne večeri (ovo se odnosilo na žene i na sve ono što one umeju da urade muškarcu), na šta bih natukao kapu na glavu i uz izgovor naglo odlazio ostavljajući ih da se otvorenih usta čude.

Možda sam, ipak, bio pomalo nalik na ona dva svoja pretka. I na pretke koji su plesali pod odsjajem crne vatre što je osvetljavala mrak istorijskih Šuma za koje tvrdiše da su nestale vekovima unazad… U strašnim šumama obitavaše paganski bogovi kojima su se klanjali moji preci tokom krvavog istorijskog puta. Susreti behu prožeti užasnim obredima obavljanim u velelepnim hramovima izgrađenim na obodima tajnovitih hrastovih šuma mađarskih planina. Posvećeni vikanima i neumrlima, na padinama im behu zabodene u zemlju, kao viljuška u meko meso, bronzane statue posvećene rogatom Bogu Cernunosu i drugim mističnim božanstvima, kipovi uzdignuti kao feniksi koji su nadvisivali vrhove zlokobnih hramova.

Ali, plemenitost i užas spajalo je, nepojmljivom slučajnošću, jedno. Apsolutno i nepromenljivo kao vreme. Možda poslednja iskonska žila kroz koju se provuklo zrno uklete krvi, žila debela kao kabl mog telefona, kroz koji možda teče krv, a ne električni signali. – namah sam pomislio. Bio je to starinski crni telefon, usamljen kao nekadašnji stvor u krajnjem odredištu – kosturnici, trajan kao san mrtvaca jer beše prisutan u porodičnoj kolekciji barem dva veka od trenutka u kojem vam, čitaoci, ovo pišem i dok me reči gone, nevešto prenosim. S kolena na koleno putovao je sa stola mog zlog pradede, na još goreg dedu, da bi ga otac, SSSR heroj koji se napokon suprotstavio SSSR patronima u slavnoj revoluciji i koji je skončao izgubivši obe noge na pecanju dok je eksplozivom lovio ribe, predao svom sinu koji je u genima nosio nasleđe svojih demonskih predaka.

Tog dana nisam radio ništa neobično. Slikao sam. Uredno poređana platna na koja sam povremeno bacao pogled krasila su kut moje sobe. Na njima behu oslikani svakojaki motivi: Gvozdeni čovek, deo SF mašine budućnosti, ispao iz svog kokpita, moćnog broda civilizacije 4 koja je kružila galaksijom, dok se nije iz neobjašnjivog razloga survala u pustinju Kalahari. Među njima beše i rabljena Meduza, kao i satirična slika Belobog prosi Babarogu sa njenim strašnim licem i razjapljenim krezubim ustima. Iako je Belobog zaljubljen u nju, znajući da je nezlobiva, ona ga plaši verujući da želi da je prevari. Herkul, snažnih grudi i mišićavih ruku grli svog ljubavnika Jolaja, Herkul u potrazi za Persefonom, Herkul protiv Giganata, čak i portret Julija Cezara, brilijantnog rimskog vojskovođe kojem sam se neobično divio – uz to ne odoleh da naslikam i moje viđenje bitke kod Farsale, gde nesumnjivo na Cezarovoj strani, Pompejeve trupe prikazah kako jašu na magarcima. Pompej je imao glavu mule nastale ukrštanjem Pompeja optimata, koji je nekada vodio glavnu reč u Senatu i Pompeja, po rođenju prostog plebejca.

Radio sam predano, bacajući boje na platno, nakrivivši beretku koju sam, pomalo šale radi, pomalo u znak sećanja na Monea, nosio u kompletu sa paletom boja kojima sam pažljivo četkicom dekorisao platno. Ovu sliku sam zamislio kao krunu svog dosadašnjeg rada. Istorija, mitologija, astronautika, sjedinjene jedinstvenim arhetipskim izrazom, upečatljivog kolorita o kome su dotad drugi samo sanjali. Bejah neskroman i iritirajuće nametljiv! Ponajviše sam se nametao sam sebi.

Kad budem završio Crne vile, kako sam nazvao sliku, rešio sam da se pritajim, da slikam za svoju dušu… Kad, zazvoni telefon. Nerado odložih paletu. Uhvatio sam tren u kojem stidljiva Drijada, otkrivši u klisuri moćni svemirski brod koji nastanjuje Crna vila, viđa istu, potpuno nagu, dok joj lice obliva voda jer se njime razlila erotska želja. Sestre Drijade očajnički pružaju ruke ka njoj moleći je da se vrati, dok je okrutna Vila, čulnim usnama i teškim, putenim uzdasima, glasom slatkim poput meda zove u svoj kosmički brod da okuša plodove zabranjene slasti… Zar da me sad prekidaju dok joj izlivam lice na platno? PR Đoković mora da je već objasnio direktoru kulturne ustanove  Korveta  zašto sam onako naprasno napustio izložbu. Kao pomamnik! Ta, valjda je morao hitno da telefonira! – mogao sam da čujem dosetljiva Đokovićeva objašnjenja u vidu veštog prebacivanja lopte u protivnikovo dvorište, neodbranjiv rečiti forhend, u čemu beše veštiji od čuvenog tenisera. Šta sad hoće od mene? Bacio sam krpu natopljenu razređivačem preko palete, izmešavši pažljivo odvojenu rusku belu sa ostalima, upropastivši je!

– Ah, dođavola! – i isprljanim rukama umetnika zgrabio crnu telefonsku slušalicu, išaravši je…

– Dobro bre Đokoviću, znam da te zabavlja izraz Katanićevog lica, ili onog Zlobiberovića, ali zar baš moram da…

Prekinuo me je piskavi glas koji je mogao da pripada davljeniku koji doziva za spas. Histeričan, oštar, zahtevan, uz primesu podrugljive note.

– Šta bi s Drijadama? Htele bi i one malo slasti? A što se Herkula tiče, pa mogao si da napraviš i neki grupnjak za posetioce izložbe. On, Jolaj, i Megara koja je zapravo ispala Magara, bez -ICA, oh ne, nije nužan taj nastavak lingve! Magarče jedan! Kakav crni kokpit slikaš u koji već nije sela prerušena SF Afrodita! Ta će prva da poleti ka zgodnim Kokpićanima. Kosmička ljubav je u pitanju, je l’?! A taj tvoj Gvozdeni, mora da je već zarđao! No, ne brini, sad ću ja da ispravim sve te tvoje brljotine. Pogledaj sad kako su slike lepe. Okreni se, čedo bogova! Portret Babaroge Grej!

– Ko to zbija šalu? – zaurlah.

– Jesi li konačno pronašao svoj izraz, slikarčiću? I da se toga niko ne seti, kao ti! – odzvanjao je jezivi smeh dok mi je telo drhtalo.

– Kako… Zar posle ovoga mogu da oklevam? Da se okrenem? O, da. I videću da tu nema ničeg. Ničeg, sem razrešenja šale anonimnog prokletnika. Silovito sam se okrenuo i divljeg izraza lica ponovo pogledao… Slike su se promenile!

Prestravljen do ludila ispustio sam slušalicu, ali u ušima mi je i dalje hučalo. Bio je to zastrašujući, neljudski smeh koji je dopirao iz nezaklopljene slušalice koja je, poput obešenog, visila o gajtanu.

Imao sam šta da vidim. Prizor je bio uzbuđujući, dijabolični udar, ilustracija čiste strave, turobni susret sa natprirodnom dosetkom.

Videh, u ponosito-užasnom stavu jezive starice sa rogom na glavi, izraz prkosnog dostojanstva. Bila je to Babaroga u otmenom odelu koje je u Vajldovom romanu nosio uobraženi Dorijan Grej.

Telefon zazvoni, iako je slušalica bila van ležišta.

Uhvatih se za nju brzinom đavola u begu.

–  Kako ti se sviđa moj ručni rad? A tek da je vidiš kakva je bila kad nije bila grešna. Mlada i lepa, svi zubi na bro…

– Prestani! Ko si ti i šta hoćeš od mene? Kako ovo izvodiš?

– Kako? Pa slikam, pomalo, u dokolici. I pevam. Tenor, rekao mi Pavaroti iz groba. Ali, dramski, ne onaj lirski! Nego, setio sam se da tvoj diletantski rad obogatim još jednim detaljčićem. Cap, puf, abrakadabra du! Pogledaj sad! –  Telefon se smešio.

Da li sam lud? I kako to, odjednom, čovek da poludi? Čak nisam bio ni uobičajeno melanholičan ni neraspoložen… Možda zato!

Okrenuo sam se poslušno, kao čovek na samrti koji se pomirio sa neizbežnim.

Babaroga je bila u istom položaju, ali slika se opet promenila. Ona je telefonirala.

– Priča sa najboljom drugaricom Baba Jagom. Tako one satima – objašnjavao mi je Telefon ozbiljnim glasom, gotovo ispunjenim poštovanjem prema svom remek-delu užasa.

– Mhm-mhm… da, taj izraz…  da, sad malo indonežanski stil, he-he… –  ne, ne okreći se još, moram bolje da nacentriram. Preporučujem ti „olio di papavero“. Kad hvataš ovakav detalj, ne može se bez italijana, doduše nije čisto italijansko ulje. Nije ni laneno!

– Pa šta je onda? O čemu ti pričaš, čoveče?

– Čoveče? Ne vređaj me, Ferenc. Naljutiću se i neću više da razgovaram s tobom, niti da ti pokazujem kako treba da slikaš.

– Ali, meni ne treba tvoja pomoć, niti želim s tobom da pričam.

– Ni ja s tobom.

– Pa što me onda zoveš?

Pomirio sam se već s tim da me je ludilo uzelo pod svoje. Tešio sam se da je uzrok otrovno isparenje razređivača. Halucinacije će proći nakon nekoliko sati. Kažu da se i Francisku Goji dogodilo isto dok je sekao uho…

– Imaš samo jedan zadatak Herkule i ostaviću te na miru. Budi blažen! Herkul je imao 12!

– Šta treba da uradim?

– Da mi vratiš Persefonu iz Hada. Moju umrlu dragu. Njoj hoću da telefoniram, kao nekada, kad smo živeli kod tvog nacističkog dede.

Zaćutao sam. To se neki vojni obaveštajac dočepao dokumenata za koje sam mislio da su uništeni. Verovatno je u pitanju ucena. Šta li hoće?

– Koliko para? – pitao sam mirno. Sve što beše u granicama ljudskog ne beše mi strano, premda me je zbunio tajanstven metod kojim je Vojni menjao slike. Možda je neko drugi u sobi. Saučesnik! Dok ja okrenut leđima razgovaram, saučesnik koji se krije u ormanu na koji su naslonjene slike izlazi i zamenjuje platna. Ali, zar ne bih čuo? Ne! Računaju na moj strah, na izbezumljenost od straha, kada čula otupe. Uostalom, to mora da je BIA, CIA, oni su vrhunski obučeni, za njih je ovo sitnica.

– Ne osećam nikakvu krivicu, niti smatram da imam bilo šta zajedničko sa pradedom koji je činio zlodela. I zovem se Franc, ne Ferenc. – spustio sam slušalicu.

Odlučno sam prišao ormanu i raskrilio ga. Unutra nije bilo nikog. O, stvarno su vešte te propalice.

Iako potresen do srži, vratio sam se svom radu. Neobično sam voleo slikanje flamanskom tehnikom. Za moje boje govoriše da su čista magija, tajna majstorskog zanata koju sam čuvao za sebe. Šta bi oni? Ode slika! Nema više Franca! Nema Ferenca! Pokvarenjaci, zašto nas ne ostave na miru? Razumljivo, CIA je. To je svrha, izliv straha, potom katarza. Odustaju. A možda su postavili svuda živo oko kamere da proučava svaki moj pokret, makar dok ne istraže. Treba osloboditi stan od špijunskih satelita! Odmah!

Bio sam strastveni ljubitelj bejzbola, te me ova drska pošalica podseti na napad gostujuće momčadi. Nepripremljen, nisam nosio rukavice, niti bio u fazi napada, jer i ne učestvovah u igri.  No, promeniću svoju lošu taktiku. Optrčaću sve četiri kućne baze, tako što ću iskoristiti njihovu nepažnju u odbrani. Bio sam siguran da ću pronaći raznolike uređaje koje CIA koristi za praćenje i prisluškivanje. Brzinom bejzbol trkača osvajao sam jednu po jednu bazu, kad me u besomučnom trčanju po stanu  prekide zlokobna zvonjava.

– „Force play“! – promuklo se nasmejao. Tada sam kriknuo.

Savladan čarolijama ovih CIA aveti, poput katatoničara buljio sam u daleku, odabranu tačku, dok se Telefon grohotno smejao.

– Hajde Franc, trgni se, pogledaj svoje Crne vile. Možda sam pomalo napadan, znam, ali kako drugačije da te nagovorim da učiniš ono što od tebe tražim? Ne umem polako. Ne mislim da si loš momak…

Odlučio sam čvrsto da ne gledam oko sebe, dok sam umazan bojama sedeo na podu. Posmatrao sam svoje nabrekle vene na rukama, vizualizirajući brijač koji bi lagano prokliznuo u njihovu životnu dubinu. Video sam kako se otvaraju i iz njih teku lokve pomešane sa ruskom belom bojom, a Rusi i sečivenci ne štede na pigmentu…

No, ako neće Franc Crnim vilama, onda će Crne vile Francu.

– Crne vile. Kakav glup naslov! Kao da pričaš o kosilicama! Je l’ to neka tematika iz poljoprivrednog života? Nije da imam išta protiv kosidbi ili nabadanja sena na vile, i to crne, pored tako finih ruskih belih, uljanih. Ali, ti si buržuj, Arpadov potomak. Franc, nisi domaćin, pa ni kafom me nisi ponudio. A pili smo kafu iz termosa. Da ne poveruješ! Još onda! Kao u Pikniku na Henging Roku! Ili je to bio čaj…

Odjednom, kao da se ispred mene potkočila neka žena, ali ne beše žena, već oživela slika. Babaroga se, u dendi odeći, šetala po platnu, dok su oko nje plesale krvave senke.

– Da mi čuvaš decu, Jago, dok sam u portretu. Ne zanima me! Pređi u vegane! Decu mi ne diraj!

A za njom, uzvišeni Cezar telefonira istim, paklenim crnim telefonom dok se kocka sa Titusom Labienusom: – ALEVA KRATKA JEST! Brute, nemam ništa protiv Republike, ali moraš misliti i na one koji su manje srećni od nas! Pozdravi Serviliju! Gde smo stali, Labienuse?!

Da bi iskrsla i treća u kojoj su dve nimfe milovale jedna drugu, ali svaka u svom uglu platna. Dok su telefonirale jedna drugoj, u samoći su se samodoticale…

– Dri, tako me uzbuđuješ, mila!

– Afrodite mi, kad tako govoriš, budiš vatru u meni. Sva sam se uspalila!

– Eto – zaključi Telefon – to treba da izložiš. Remek-delo par ekselans!

Klimnuo sam glavom i onesvestio se. Telefon prasnu u smeh i prekinu vezu.

Tad usnih san u kojem mi je ispripovedao svoju tragičnu priču.

Evo šta se zbi, te kakvu neverovatnu istoriju čuh od paklenog Telefona, naravno, javivši se na upornu zvonjavu, uz sevanje brojčanika, u nedoba, kad u trenu grunu grom, a munja spali nebo, jer beše strašno nevreme…

Izabrao sam ovaj nesretni čas za svoju osvetu, kad je nebo naduveno sivim oblacima, a kiša nema kaplje, no mehure k’o uklete membrane!

Nakašlja se, a beše taj zvuk nalik na klokotanje cevi radijatorskog ventila i cvrčanje fortron priključka za napajanje.

– Ovako je to bilo…

– Kako?

– Pa, evo, ovako: Na pet kilometara od Šalgotarjana, ispod šumovite Čerhat planine, kraj obale reke Ipelj što vijuga kroz Nograd, moja draga i ja kupasmo se na suncu, pod divnim vrhovima golih mađarskih planina što nadvisivaše reku i naša kapljicama vode orošena tela. Nogradske šume, pod zubom planina, cede sok. Okomite litice prošarane listopadnim šumama natkriljuju naš Eden.

– Eden?

– Jeste, slikaru! Bojanka ti se pozlatila! Mazalo! Moleru, farbaru!

– Nemoj da me vređaš!

– Ćuti Zoltane!

– Nisam ja Zoltan, ja sam Diš Piš.

– Zoltane, masone! Rotarijo od bunkerbergerovskog reda bez sleda, čuj i počuj istoriju neznanu i od Crnog pape, kad ti se već ušima daje.

Jeli smo slad Šalgotarjana iz korpica prepunih narandži, moja draga Izabela i ja.

– Telefonica?

– Samo dok zvoni. Noću, kad ogreje mesec, pretvara se u krilatu devojku.

– Zar ne bejaste po danu na Šalgotarjanu?

– Al’ to beše vampirski dan. Reflektore uperili u nas izvorni templari, iz Zavetnog kovčega koji preneše iz Etiopije jer u njemu od vrućine provrištaše kosti Artura, keltskog Brita. U ponoć ustaje i šeta se sa Svetim gralom proklinjući Dena Brauna i Genovevu. Gledaše nas s okruglog stola dok većaše kako da ožive kraljicu Genovevu, a moja ljuba, besmrtnica Ilona… ah… Nalakćeni na okrugli sto vitlaše mačevima, kriveći glavu ne bi li je sa svih strana odmerili. Tad se na obalu reke stušti teška konjica i trista farmera s ekskaliburima, a očnjaci… škljoc-škljoc-škljoc! Od tad je ne videh, no me samo iz Avalona zove.

– Kakve ja veze imam s roterijanskom masonerijom i izvornim templarima? Što me goniš?

– Zato što je tvoj deda bio maršal odgovoran za žrtveni ritual, oružje i konje, kao i za orkestrirane centre moći paklenih svirača! Tvoj ševalijer izli moju Ilonu na žrtvenik, a ostatke na crnim konjima prenese u Avalon. Prethodno joj je podsekao krila i u usta joj ugurao kamenje sa Zida plača. Od tad, zjapi u Svetom gradu jedna rupa i ne može je popuniti ni cigla, ni giter blok. Osim naslikane žene na Zidu plača, u kameni zid beše ugrađen zvučni izolator da se ne bi čula prigušena kuknjava!

Gle, zaista, pa šta ću ja sa sobom? Gde? Kuda? Kako da pobegnem od paklenog Telefona?

To se um sa mnom poigrava. Opsena strave izranja, povijajući mi nabreklo čelo. Možda je sve ovo isuviše. Nije mi lako. Pod pritiskom sam. Sve se da racionalno objasniti. Ne želim da postanem poput onih tipova, anonimnih zavisnika od crnih telefona. I tako sam kudio sebe zbog praznoverja.

– Sve sam ja ovo preozbiljno shvatio.

Brener. Brener će srediti sve, ovo odsustvo razuma. Ili, još bolje, vodokotlić – Misao o telefonu koji biva usisan WC školjkom, elegantnim povlačenjem konopca kazančeta, kao brod koji tone u neumoljivo more, um razvija kao rolnu „film noir“ (crnog kao prokleti telefon).

On me gleda!

Na njemu, naizgled, ne postoji ništa neobično. Možda je progovorio slučajno?

Sitne vene razuma u mojoj glavi načinile su Gordijev čvor. Sve je to bunilo. Sve to treba zakopati u dubinu, tišinu i tamu, u sanjivu večnost smrti.

Uveče, negde oko osam časova, pojurio sam ka telefonskom kablu u želji da sebi prekratim muke. Pojeo sam dva parčeta pice iz obližnje pekare i kao osuđenik spremio se za smrt. Obukao sam dedin predratni prsluk, pradedin kicoški kaput i polucilindar i navrndedine cipele uokvirene kamiljom dlakom. Jer, telefon, večan kao san mrtvaca, prenosio se sa pradede, na dedu, da bi ga otac, ratni heroj, slavno izgubivši obe noge na pecanju dok je eksplozivom lovio ribe, predao meni.

Najedanput, kabl me ošinu po leđima, kao konja. Shvatio sam: probudio sam duhove iz Šume Senki gde je navrndedin brat od strica sklonio ostatke čarobnog Telefona ženke, prave Drakuline neveste, koja je umirala od starosti.

– Bio sam noviji model. Ipak sam je voleo –  progovorio je čarobni Telefon.

– Idi u Šumu senki, iskopaj moju dragu, pozovi nekog iz Telekoma da nas digitalno umreži, da razmenjujemo signale do večnosti –  tako je govorio zaljubljeni Telefon.

– Tvoj šraf praf daf pradeda je bio upozoren. Unajmio je kočijaša te olujne noći, kočijaš je šibao konje gore nego onaj bledoliki iz Nosferatua. Konj je stao na dvesta metara od šume i počeo da njišti. Nije se moglo dalje.

– Odavde peške gospodine. Probudili ste duhove.

I kočijaš odlete u tamu. Tvoj predak je ostao sam.

– Šuma senki. Kakva ludost. Seljačko sujeverje. Ne bojim se ja utvara, do onih koje sam sam sebi načinio. Ja sam vajar svoga prokletstva, svoje sudbine. Sve je u mojim rukama –  tešio sam se.

Uostalom, šta meni može Telefon?!

To su sprave koje se mogu sastaviti nakon što su slomljene. Da da, kao u životu. Iznova… iznova… Otkuda sada ova filozofija? Umoran sam. U mraku sam.

– Ja ću ti osvetliti put  –  reče Telefon i zapali se. Kriknuh i zatvorih se u kupatilo. Beše mračno, jer je unutra napukla sijalica.

Misli mi behu poput raštimovanog instrumenta koji daje tonove više nalik na uzdahe dobro plaćene drolje, nego sročene harmonije…

Iza vrata kao da nije bilo nikoga. Potpuna tišina, sve dok… polagano Telefon ne ispuže iz WC školjke i krenu k meni, dok su se kablovi vijorili kao raspletene sede kose…

Shvatio sam da cvilim. Neutešno. Gotovo je. Sila koja se pomalja prevazilazi me, lice trne, ruke gube snagu.

Odmahivao sam rukom: Proći će. Umor. Možda čak ni to. Običan hir uma. Strah od mraka. Ali, sila smrti iskoračila je iz WC školjke, iz njenih dubina u kojima ne postoji ništa do crnila, neumitnog kraja puta. Da, on je blizu…

Bežao sam kroz sobe, ne nalazeći izlaza. Na kraju, zatvorih se u tesni sobičak. Jedna za drugom popucaše sve sijalice. Iz mraka je grmelo režanje zveri. Ja Zoltan i tako dalje, ljubitelj telefona, opkoljen i sam, zabarakadirao sam se! Da zovem u pomoć? To bi, svakako, značilo da moram da telefoniram!

– Ne bojim te se, Telefonu! Ne bojim se. Imam čekić i brener.

(Pobeći što dalje. Možda na Tasmaniju.)

Umoran, legao sam na široki otoman i zagrlio jastuk. Zapalih sveću.

Kako je strašno ovde, u ovom mraku. Jako je hladno. Protrljao sam ruke da se ugrejem i iz fijoke noćnog stočića izvadio božanski magnum…

No, tama ne bi bila tama da ne rađa meke, pulsirajuće krike.

– Dobro veče –  izgovori neko u uglu sobe. Viknuh: Aaaaaa!

– Ko je to?

– To sam ja. Tvoj Telefon. Možeš me zvati mister Bel.

Uperih cev pištolja u gusti mrak – oči su se u međuvremenu navikle. Sobu je obasjavala laka svetlost sveće. Učini mi se da prolete sen. Ah, evo ga! Na krevetu, pored! Gleda me. I ceri se. Uperih magnum u prozračni mrak koji je obasjavala laka svetlost lojanice. Stolica na kojoj je trebalo da sedi neki čovek bila je prazna.

Vrteo sam se kao čigra okolo male sobe, polulud, sa pištoljem u ruci, ispaljujući hice, dok je vikan obigravao okolo, ispuštajući radosne krike. Sila me je zavrtela snažno da sam se neko vreme okretao oko svih mogućih osa, kako X, tako Y i Z, dok ne osetih da mi se u glavi previja nešto kao nekadašnja bol, ista ona bol kojom sam skupljao snagu da objasnim brojnim prijateljima da sam „više telefonski tip“. Sad sam znao da mi je Telefon telepatski slao opscene poruke ne bi li ostvario svoju osvetu – pradeda koji je slomio telefonsku nevestu u „slučajnoj“ nezgodi pao je sa konja. Pad nije preživeo. Moji preci umirali su jezivom, neobjašnjivom smrću, iznenada, čak jedan dok beše u strastvenom zagrljaju s kurtizanom. – Od uzbuđenja ga je strefila srčka –  govorila su gospoda. Ta dama takođe je volela da telefonira. Govori se da je Aleksandar Grejem Bel bio jedna od redovnijih joj mušterija.

– Pasji izrode! –  režao sam ka telefonu dok mi je ludilo plamsalo iz očiju.

– Nisam ja kriv. Kupiću ti roze telefon da ti pravi društvo! –  jaukao sam.

– Hm-hm-hm… –  utvara se premeštala sa mesta na mesto, iz jedne senke u drugu senku, da bi se to „hm-hm“ napokon ukanonizovalo sa avetinjskim cerekom. Više sam osetio nego što sam video kabl koji je kao bič šibao izjeden pod sobe. Nešto na podu zaliči na krv.

Učini mi se da vidim trag ženskog stopala koji je tabanao prostorijom. Tutnjali su  jezivi, beskompromisni čekići osvete.

Poslednjim trzajima ispalih hitac u jedan ugao prostorije. Metak izazva sitno komešanje kamenja u zidu i ostade začauren kao gramziva, odlučna misao mene – poludeloga.

Mučio me je, taj jezivi trbuhozborac, izludeo na smrt, delujući sporo kao otrov koji se dokopao mog uma.

– Moraš da požuriš sa odlukom –  milostivo će Telefon. –  Da je iskopamo zajedno ili…?

Podrazumeva se da ćeš živeti s nama i plaćati račun za telefon svakog meseca. A onda ćemo ti naći prijatelje kojima ćeš da telefoniraš. Uh, ne možeš ni da zamisliš kakvi te razgovori očekuju… višesatni…

I shvatih. Čuh režeće, divlje glasove svojih predaka, ubica, lopova, kockara (govorilo se i da je moj pra pra pra pradeda bio brat od strica Dorijana Greja, za koga generacije školaraca veruju da je fiktivan lik, zahvaljujući veštoj propagandi francuskih novelista koji se još uvek sećaju stogodišnjeg rata).

Videh lica prošlosti koja su se nadnosila nada mnom, čiji glasovi kao da dopiru iz samarinog bunara vijugaju i kroz crne žice mučitelja, stvorenja kojima sam pripadao i kojima ću zauvek pripadati, s njima, zajedno ja… nastaviću da rastem i da propadam, zauvek odvojen od čvorišta utrobe ljudskoga, nikad više u rutini postojanja, marioneta koju će duhovi upregnuti u šaku i oslepiti da nikad ne vidi ni dan ni noć s nemuštim zvezdama.

Lobanjom mi se razli zvuk nalik na krik i tad ugledah sebe – pod svetlošću užegle sveće, svoje ugašene oči. Nada mnom se nadvi senka u sivoj kapuljači. Iz očiju se razliše zlokobne suze usled radosnog saznanja da je sve dobro.

Demon mi nešto reče. Beše to misao koja seče vazduh, nakon izgovorenog. Ili se sve pomešalo, te sam čuo reč, a misao je došla naknadno. Sve što znam je da nestvarne, poludele oči (da l’ moje ili oči Stvorenja) seju grozu za kojom mahnita pomor i smrt!

– Sve je dobro, Zoltane, ili kako već hmm beše…  –  oseti hladan dodir telefonskog kabla. Okrete se, divlje ga zgrabi i pridavi se telefonskom žicom.

Junak ove priče, s hiljadu imena i u poodmaklom stadiju ludila, u dva dana boravka u Šenbrunu iskidao je bar dve, snažnim kaiševima stegnute, ludačke košulje. Bio je napokon spasen, zahvaljujući misterioznom pozivu iz kuće ovog nasilnog, neizlečivog ludaka.

– Prokleti pasji izrod! Telefonirao je hitnoj samo da me i dalje muči! Aha! Samo da znaš da neću da nosim raspevanu lopatu za tvoju dragu, moraćeš da je iskopaš sam!

– O kome govorite, gospodine? Ko je telefonirao? Pa Vi živite sami, Vaše komšije… Imamo podatke da godinama iz kuće ne izlazite, da s obučenim androidima s Telekoma jedino razgovarate.  Zar i posle godina Vas na kafu nisu ni zvali?

– Ti! Rotarijanac! Kralju Arture, ha-ha-ha! Pa kako ko! Telefon! On je telefonirao hitnoj da me spasu!

Doktor pogleda u daleke, plave oblake. Dan se bojio nijansama predvečerja. Smena godišnjih doba bila je na obzorju.

Osetio je užaren bol u trbuhu – kao da mu je stomak pritiskalo užareno jaje. Tokom dvadesetogodišnje prakse, iskreno je saosećao sa svojim pacijentima, pogotovo izgubljenim slučajevima. Otvorio je svoje beleške i ispisao konačnu presudu: „Ne vidi telo, ali čuje glas. Neka se Gospod smiluje jadnoj, prenadraženoj psihi“.

– Ne doktore, ludaci ne idu u Raj – preseče ga pomahnitali ludak kome se desna usna divlje trzala u stranu.

Na trenutak je oklevao. Tokom prakse, shvatio je da nesrećni, usamljeni ljudi, doživotno zatvoreni u svetu opscenih halucinacija razvijaju neku vrstu telepatije sa onima koji ih leče –  to su poput otkucaja sata, u glavi im bolni udarci. Šapati, demonski šapati…

– Gospodine, nemoguće je da se to tako dogodilo. Zaintrigiran Vašom pričom, pobrinuo sam se da dobro ispitaju telefon. Čudan model, moram priznati… 1866… To me je, uistinu, zaintrigiralo… Ali, ono što otklanja svaku sumnju…

– Šta? Šta? Kako Vas je prevario? Oh, taj lukavi…

– Gospodine, telefon uopšte nije bio prikopčan za struju, zapravo on… i ne radi na struju… a i brojčanik nedostaje… znate…

Šenbrunom se prolomio poslednji urlik. Umro sam tri meseca kasnije. Poslednje reči bile su: „Vratite mi moj kabl nazad, doktore“.

 

 

Advertisements

Udavača


 

– Ispričaću vam jednu od najtužnijih priča koje sam čula u životu, o kobnoj sudbini nesretne Simonide koja je ušla u legendu naše čaršije – reče vračara dami koja je došla da joj Sveta Vera, kako su vračaru zvali, pogleda u karte kad će se udati.  Simonida beše žena u najboljim godinama kad je počela da hvata bidermajere, i bila je u tome dobra. Brza, spretna, hvatala je bidermajer sledivši intuiciju… Simonida i bidermajer, kao ljubavnici što nalaze jedno drugo, spojili bi se u sretnom zagrljaju, probadani zavidljivim pogledima drugih kandidatkinja. Govorilo se da je Simonida posebnu sobu opremila ovim veštačkim buketima cveća.

Bila je prijatne spoljašnjosti, u licu rumena, u kukovima široka, u poprsju bujna – balkanski ideal žene! Uvek je bila doterana, bilo da je oko vrata nosila ogrlicu od rečnih bisera ili ukrase od stakla rafija. Reklo bi se da je bila i dobrostojeća. Stoga je za sve, a ponajviše za nju samu predstavljala tajnu, jer već joj se bližila trideset druga, a o udaji nije bilo ni reči!

A želela je to. Možda je jadnica u tome i preterivala… Uistinu, nikad ne videh da neko tako nešto silno želi. Udaja, to vam je, kako naučnici vele, bila Simonidina esencija. No, vreme, neprijatelj žene, uzimalo je svoj danak. Bližila joj se i trideset treća. Nije bilo bidermajera koji nije prošao kroz njene ruke, ali još uvek se nije udala. Jednog dana, Simonidi je promakao prvi bidermajer, a onda za njim i drugi, pa treći…

– Neće mi promaći i četvrti! – zarekla se.

Tog svečanog dana, bila je spremna kao nikad do tad. Virila je iz prvog borbenog reda, laktajući se sa drugim pretendentkinjama, udavačama koje su želele isto. U stavu hvatača Najveće Profesionalne Lige Američkog Fudbala, nekoliko koleginica je pokosila u letu, goreći od želje da postigne životni tačdaun!

Nije joj išlo.

Tešila se da je u pitanju praznoverje, da je pitanje vremena kada će biti isprošena. Na kraju krajeva, Avogardov broj bidermajera koje je skupila beše dovoljan za slatku utehu. Pogled na osvojene trofeje ju je smirivao…

Prolazile su godine. Simonida je starila. Nije se udala ni pored svojih hvatačkih sposobnosti. Jednog dana joj sinu:

– Uverena sam da ću se udati ako budem kupila dobre trkačke patike!

Te presudne letnje večeri, ugledala je najnoviji model Adidas patika u otmenom izlogu na Bulevaru. Od tad, išla je na venčanja, i tamo gde su je poznavali, i gde nisu.

Na jednoj svadbi zadala je udarac laktom na tajlandski način, na drugoj s ponosom prošetala zarađenu modricu na oku. Na trećoj, skočila je tri metra u dalj…

Bila je to Pirova pobeda.

Kopnila je naočigled svih. Gepardskim skokovima je umela da dopre preko zvanica do crkvenog oltara, ali uzalud… Zgodne neženje bi uvek nekako izmicale i izbegavale je. Nije znala da li joj teže padaju dani ili noći kad je sanjala kako zagrljena s mladoženjom, koji je oličenje mirovnog veleposlanika Džordža Klunija, zaogrnuta belim velom prilazi oltaru.

Sanjala je kako u stegnutoj šaci drži buket kompaktno poređanih ruža. Pogled na uplakane koleginice, one koje nisu imale sreće da kroče na pod Božje kuće, izrađen u veličanstvenom mozaiku, ispunjavao ju je zadovoljstvom. U Simonidinim snovima, sve one su imale najke, ali sa buvljaka, oderane i pocepane.

Budila se čela orošena znojem:

– Zar se nikada neću udati? Pa da li je to uistinu moguće?

Nisu joj pomagali ni članci koji su, o njenom slučaju, bili objavljeni u eminentnim novinama. Jednog dana, rešila je da potraži savet od žene koja se razvodila po treći put. Simonidi beše nelagodno. Vrpoljila se na stolici, diveći se toj ženi koja je uspela u životu. Čak tri puta!

– Nema to mnogo veze sa spretnošću. Ja ti draga, nikad nisam učestvovala u takvim trkama. To je za konje, ne za žene! – zapalila je cigaretu i nastavila promuklim marlboro glasom:

Tajna je u feromonima, hormonima ljubavi. Možda ih, jednostavno, nemaš dovoljno. U tom slučaju, draga moja, ne pomažu ni patike Džegidas. Ti si, Simonida, jednostavno otporna na udaju. Otpornija od vodootporne maskare, a ni ona ti neće pomoći. Pomiri se sa tim da ćeš ostati sama.

Te noći, Simonida je usnila čudan san koji je zaboravila čim se probudila. Druge noći, usni ga još jednom i on beše još čudniji.  Evo šta joj se u snu prikaza:

– O, Simonida! Sve ove godine si sama, pitaš se zašto, a odgovor ti leži u toj čvrstoj, hvatačkoj ruci… To sam ja, bidermajer, tvoj suđenik! Na mene je u četvrtoj reinkarnaciji od ove, tokom jednog kalvinističkog venčanja bacila kletvu ljubomorna mesarka ogorčena zbog duga za svinjsku polutku, koji tri meseca nije bio izmiren. U savezu s vudu sveštenikom, namađijala mi je rečima: ‘od danas do kraja večnosti, pretvorićeš se u veštačko cveće…’

Simonida se trgnu iz sna, čela orošena znojem.

– Bidermajer koji govori! Nego… da odspavam još malo, za svaki slučaj, da vidim šta je dalje bilo… Ali, bidermajer je zaćutao. Umesto toga sanjala je kasirku s petog sprata. – Iju, da nije ona… – mučile su Simonidu teške misli.

Pogledala je na sat. Bližilo se još jedno venčanje. Daleki rođak Princa od Velsa ženio je kćer jednog ministra. Kao hipnotisana, Simonida je nazula Džegidas patike, najbrže na svetu, koje joj je žena s buvljaka prodala po povoljnoj ceni, navukla kvalitetnu kopiju majice koju je sprinterka Florens Grifit Džojner nosila na trci u Indijanapolisu, pogledala još jednom dve hiljade šeststo sedamdeset i tri bidermajera na zidu ispod kojih je izvirivala pozlaćena ikona, i izašla kao u transu. Lice joj je krasio čudesan osmeh. Kao da je lebdela iznad predmeta, sa visine osmatrajući okolinu. Bilo je podne kad je stigla na venčanje. Gosti je podozrivo pogledaše, a mladoženja od nekog nejasnog osećanja uznemirenosti odbaci mladinu podvezicu koju je bio obmotao oko ruke… Mlada, sledeći njegov primer, stavi čen belog luka u nedra.

Svi su je znali…

– Pa to je Udavača!

– Jadnica! Uhvatiće i ovaj bidermajer, ali – šta joj to vredi…

– Kažu da nema feromone… – došaptavale su se ugledne zvanice.

Nakon ceremonije venčanja, u trenutku kad je trebalo da baci bidermajer, mlada oseti prodorno-zeleni pogled nesretne udavače Simonide Bez Feromona. Ostale pretendentkinje se udaljiše. Ustuknuše pred tim pogledom koji nije trpeo konkurenciju. Ona se zatim spustila u niski start, ispružila nogu u kolenu kako bi načiniula odskok u susret bidermajeru koji je leteo dvadesetak metara iznad zemlje. Očekivani doskok se nije  dogodio. U tom momentu granu sunce i zaslepi sve. Kako granu, tako se i ugasi, a s neba poče da sipi sitna kiša. Gospođica Simonida i suđenik-bidermajer netragom nestaše.

Čiji je tavan?



Balkan beše retka regija u svetu u kojoj još od četrnaestog veka ne bi sukoba. Međutim, sedam vekova kasnije, jednog sparnog avgustovskog dana, Tadija, predsednik kućnog saveta propale zgrade na Balkanu, gledao je popularnu emisiju „Dome, slatki dome“ na Prvoj, setio se starudije na tavanu koji nije koristio od četrdeset pete i upitao suprugu:

– More, Darinka, šta bi s našim tavanom?

U tom trenu, uz dirljivu lepotu pesme, kroz Tadijin prozor, niotkuda, ulete zlatna ptica kos, te sruči gomilu zlatnih jaja na Tadijinu glavu.

– O, Tadija, zar se to meni samo pričini da je zlatni kos došao iz pravca našeg tavana? – napući usta gospa Dara i dodirnu vrh orlovskog nosa kutlačom.

Shvati predsednik Tadija da mu je upala kašika u med iliti kos kroz prozor, zadovoljno se osmehnu i protrlja ruke. I Darinka protrlja ruke, ali o pregaču. Beše zbunjena. – Otkud zlatni kos? Zlatna jaja i nekako, ali kos je obično crn, ovaj naš balkanski… – duboko se zamislila Dara.

– Mora da je Viša sila umešala prste u sve ovo – zaključi naglas Darinka i reče Tadiji:

O, Tadija, idi ti izvidi šta se dešava s našim tavanom.

Tadija, kao pravi poslušni Balkanac skoči na noge lagane, obu opanke koje je redovno izuvao ispred televizora i sjuri se niz urušene stepenike užegle trospratnice. Kako izbi ispred podruma, uhvati ga napad kašlja. Osećalo se na vlagu. Sve okolo bilo je ustajalo. Beše veoma zagušljivo. Tadija odbroja do dvadeset, muški odškrinu vrata podruma i uđe, ali ne bez straha od nepoznatog. Kako uđe, tako ga skoli memla i prašina. Unutra je odvratno zaudaralo…

Mirisalo je na hiljade istrulelih leševa. Pokri usta i nos maramicom, kad, najednom, ugleda nešto neobično. Samo dva koraka od najcrnje bede i najgorega smrada, nasred mračne prostorije blistale su, poput anđeoskog oreola, stepenice od zlata koje su, kako bi im se ko približio, odašiljale miris sladoleda od vanile. Tadija se zabezeknu, izvadi iz zadnjeg džepa uprljanih farmerica čokanče brendija „Opsesija” kako bi se, otpivši  naiskap, uverio da ne halucinira…

Polako, gotovo pobožno, uspinjao se uz strme stepenice. Stepenik po stepenik… kad se nešto ču! Što je bio bliži tavanu, jasnije je razabirao urbani afro zvuk hip hop muzike. S tavana, odakle je dopiralo repovanje, u najezdi, izleteše kosovi. Beše gore od najezde skakavaca u Tadžikistanu. Za njima zaklepetaše krilima jedna rajska ptica, deset skerletnih ibisa i trista trideset tri čaplje kašikare! Raznobojne ptice iz svih delova sveta, rođake Rare Avis, pronašle su malu pukotinu na tavanu koja se nepažnjom i neodržavanjem sve više bila širila ka severu i sa koje se mogao videti Tadijin polupan prozor.

Odjednom, iza ćoška izviriše glave sitne dece u kojima Tadija prepozna Hašinu. Jedno dete preskakalo je urbano hip hop uže sablasnoga lika, prateći ritam metronoskom tačnošću. Po Tadijinom izbezumljenom licu razli se jarko osvetljenje. Tavan beše krcat raznobojnim kosovima koji su, u trenutku kad je Tadija upao u dotad netaknuti Raj, lamentirali nad tragičnom sudbinom rođaka iz Luizijane, uginulim božjom promisli, a neko će reći i Markesovom, tako što su popadale pravo sa nebesa ka delti reke Misisipi. Tadija razrogači oči ugledavši džakove krcate zlatnim jajima i skupocenim drangulijama. Mogao bi se zakleti, mogao bi… da vide vrlo skupe brojanice i tri krsta od čistoga zlata, sveto blago Inka. Ono što Tadija nije znao, a i bolje je što nije, bila je zaprepašćujuća činjenica da su Hašini u svojoj kolekciji držali otkupljenu Tutankamonovu zlatnu masku, čuvenu ogrlicu Liz Tejlor, koju je nosila u filmu sa Bartonom, kao i ljubičastu ogrlicu od ahata koja je pripadala, ako ne Elizabeti Prvoj, a ono Drugoj… Kako to može biti? Doneli ih čarobni kosovi, upravo tako!

Čitalac koji ne može da poveruje u ovo, što jeste nedokazivo, ali je ipak činjenica, može smesta da prekine sa čitanjem, jer neće uspeti da shvati srpsku fantastiku koja je realnost svakog živog stvora u slavnoj nam otadžbini. (prim. aut) Nasred tavana, koji je podsećao na zlatni grandiozni hram kakvog štedljivog faraona, pre nego na tavan propale zgrade na Balkanu, blještao je na južnome zidu poster dečjih hramova Presvetle Barbi i Braca. Tadija odmah primeni prvo što mu je palo na pamet, a to beše taktika ulagivanja. Tadija, govorio je sebi, sažaljevaj, što sebe što druge, povlađuj, saosećaj, politički se koriguj, samo se izbori za svoja prava, za svoju teritoriju… koju, uzgred budi rečeno, nisu zaobišle ni različite vrste egzotičnog cveća u staklenim posudicama raspoređenim duž čitavog svetlom obasjanog tavana. Kao da se nalazio u Božjoj bašti. Očigledno su Hašini proučavali Feng Šui, a i imali su i vremena. Čitavih pedeset… i kusur godina, prijatelju! Najstariji Haša se bliži poznom muškom klimaksu, a znamo koliko to može biti pozno – odgovarali su Hašini spremno Tadiji.

Tad Hašina žena, Hasanhašinica, otrovno doda:

– Neće ići lako, prijatelju. Od četrdeset pete nisi koristio tavan. Sad je službeno naš. Živimo ovde, na južnoj strani zgrade, prkosimo vama koji ste na severnom delu, kao što su nekad Južnjaci Virdžinije prkosili Jenkijima Merilenda!

Onda grlata Hasanhašinica kojoj nisu ponestajali argumenti, uperi dva srednja prsta u dva golema trbuha Hašime i Hašile.

– Pogledaj moje bliznakinje, lepotice mamine. Obe su blagoslovene! – kako to reče, zatetura se i pade u vatrenoj molitvi u pravcu Meke i Tadijinog slupanog prozora. Prva kćerka koja je, po Hasanhašinicinoj priči primila blagoslov, po imenu Hašima Starija, izgledala je kao da je u nju stala celokupna Zemljina kugla zajedno sa spoljnim omotačem. Trbuh druge blagoslovene, Halile Mlađe, bio je još glomazniji – kao da je progutala celokupni spoljni državni dug Srbije…

– I biće nas još! – zlurado će Hasanhašinica. – A sad, isplazite se čika Tadiji, deco!

II

 

Tadija, besan kao ris, hitno sazva sastanak kućnog saveta zgrade. Pojaviše se: oronula baba kojoj beše, ako uzmemo u obzir botoks, sedamdeset peta, vračara iz devedesetih, večno mlada, s mladežom posred čela koji bi se uvećavao kako bi proricala sudbinu ostalih, komšija pandur, novopečeni evropejac i koleginica mu, doktorka za dušu koja je prepisivala terapiju ugledom, kao i pet-šest estradnih zvezda, a bilo bi ih sedam da je došla i ona, Engleskinja poreklom, sa hitom „Nagging Flower“ koji je na srpski jezik bio neprevodiv. Međutim, tih dana ona nikako nije izbivala iz kućnog pritvora na koji je sama sebe osudila obolevši od agorafobije i nije se usuđivala da napusti svoj zapušteni stan. Niko nije ni znao, niti razmišljao kako se obrela u Srbiji, kao što se međusobno dugo nisu propitivali ni odakle svako od njih pojedinačno tu…

Ali, u jednom su svi bili složni: zgrada je bila na rubu propasti. Niko nije hteo ni da je počisti. Kako bi je tu i tamo oprali, koristili su vatrogasne šmrkove, a krpe bi se dohvatile samo očajnice koje nisu imale kud, kao i korumpirane gastarbajterke koje su se bližile stotki i iz dosade upisivale Ekonomiju i Menadžment u kulturi. Čišćenje prljave zgrade smatrale su, vraćajući se u američku mladost, a još češće u nemačku, manje bitnim poslom…

Stoga je činjenica da se, niotkuda, tako… odjednom… ili pak postepeno, a da niko ni slutio nije šta im se ispred noseva događa, zahvaljujući Hašinima, na tavanu stvorio nepresušni izvor bogatstva i svakojakih čudesa. On je davao na važnosti okupljanju koje se, inače, ne bi ni dogodilo. Formalno je  savet postojao, ali na sastanke nikad niko nije dolazio.

Ovo su bile ozbiljne, nesagledive i nezamislive promene u kojima je svako video svoju šansu, pa i nihilisti…

Po nekima, ispravno je bilo da rudnik zlata pripadne Hašinima, a po drugima da, po propisima i u slavu JUS-u (za koji neki stari vojnici, okoreli veterani u najboljim osamdesetima misliše da je skraćenica za Jugoslovenske upišane soldate) pripadne Tadiji koji bi za svaki glas obećao dvesta kosova po glavi i rajsku pticu po ruci ili nosu, kako je kome drago, dok je crvenih južnoameričkih čaplji već bilo za izvoz. Održao je uverljiv govor o jednakoj raspodeli imovine među svim stanarima. Procenat u pticama i cveću je ponudio i Hašinima, ali bilo je povuci-potegni. Što se Hašinih tiče, situacija je bila bolno jasna: sve ili ništa!

– Hoćemo jaja, predsedniče! – neumoljivo će stanari. Glasanje je potrajalo dugo u noć. Prođe jedna, pa druga, pa hiljadu i prva noć…

– Nema nam druge nego da dovedemo Anđelu Koja Merka da odluči. Ona je lokalni sudija od renomea sa kancelarijama na Bulevaru Anđela (gde uglavnom svi merkaju) – predložila je sekretarica kućnog saveta, siromašna rođaka lokalnog sudije, nemačkog porekla, koja je usled nezaposlenosti u Nemačkoj rešila da sreću okuša na prosperitetnom Balkanu. Anđela Koja Merka, trideset godina mlađa, sledila je primer svoje tetke. Počela je kao kasirka kod Miškovića, da bi za godinu dana postala njegova desna ruka, a za još godinu dana glavni menadžer „partije nad partijama“– odsek za filmske scenariste, pišući političke govore po pristupačnim cenama. U svojstvu sudskog tumača, dovela je svoje ljude i preuzela Palatu pravde onom brzinom kojom je njena rođaka Vilhelmina napustila rodnu grudu idući trbuhom za kruhom.

– Uostalom – tvrdila je Anđela Koja Merka – ako je nešto istina, to je da su Srbi i Nemci slični po mentalitetu – sa smeškom je objašnjavala svoj vrtoglavi uspon u karijeri, ulagujući se narodu pred izbore…

Njen dolazak svi su napeto iščekivali. Rođaka Vilhelmina tvrdila je da će Anđeo Koji Merka sići sa pijedestala svakoga časa. Vozila se po Beogradu isključivo avionom. Često je građanima mahala sa otvorenog prozora helikoptera maramicom, talismanom koji je osvojila na koncertu Elvisa Prislija dalekih šezdesetih. Gvozdenih pesnica, čeličnog osmeha, sa verom u očima ona je vikala puna entuzijazma:

– Beogradžani Srbije, bite bite!

Voleli su je. Njena reč beše zakon, a zahtev za dobijanje reči u njenom prisustvu molba za milost. Vremenom se sve više potvrđivalo da je san svakog muškarca i boginja sadizma. Svi su je se bojali, sem jednog…

Tog sparnog septembarskog dana, Anđela Koja Merka najpre se spustila helikopterom na krov zgrade koja se u tom trenutku dobro zatresla. Nešto kasnije, ušla je u zgradu brzim i žustrim hodom nemačkog lovačkog terijera. Stanari sagnuše glave, svi sem jednog… Anđela Koja Merka nosila je specijalne nemačke cokule, one dečije, koje se, kako dete raste, prilagođavaju stopalu. Dok su se stanari utrkivali ko će da joj izmasira oteklo stopalo (bilo iz Tadijine, bilo iz Hašine frakcije), u ruci je držala braon-bordo cipelu koju je, tu i tamo, okrpio šuster. Iako je važila za ženu koja je savremena, strogo se držala tradicije želeći da se uklopi u masu i da se narod sa njom poistoveti.

– Gde biti tavan koji se merka? – promumlala je kroz stisnute usne.

Haša, koji je bio najbrži, i u letu zgrabio njeno izmučeno stopalo, u predratnodžentlmenskom maniru, s pripremljenom ružom u ruci, otprati je do zarđalih podrumskih vrata gde joj put prepreči Tadija, u kaki uniformi i s mašinkom u ruci. Anđela Koja Merka sleže ramenima. Hašini su joj nagovestili da je agresivan još od pre devet sati, kad su joj, u svojstvu vrtlara, svi skupa zalivali kancelarijsko cveće.

– Frojlajn, Tadiji samo formalno pripada tavan… – Tadijino lice bilo je potpuno bezizražajno. Izgledao je kao mrtav vojnik na straži. Gvozdena dama i protiv svoje volje oseti da je podizlaze srsi uzbuđenja. Čula je samo za jednog koji bi mu bio sličan, ali odneo ga je Nirnberški proces, bog da mu dušu…

– Dugo ga nije koristio – Hašini će uglas dok ih je Merka slušala s podeljenom pažnjom. – Ono što je tavan postao sad, može se reći da su naše zasluge… Predivni zvuci haus i hip hop muzike koju slušaju moja muzikalna deca, za razliku od njegove koja slušaju… pa zna se… kao i egzotično cveće, privukli su retke vrste ptica koje ležu ukusna jaja. Ipak, najbrojniji su kosovi. Kad je shvatio njegovu vrednost, Tadija je poželeo tavan samo za sebe i sad nas tera odatle.

Ovih dana mrežom je hvatao kosove, grabio ih je za gušu. Kosovi su se razbežali. Ostao je samo jedan, zlatan. Njega čuvamo od Tadije, jer se poziva na svoj autoritet predsednika kućnog saveta ove propale zgrade koja više nema ni trunke sjaja od kad je svi kosovi (uključujući i one zadavljene) napustiše.

– Istina je – presudi Anđela Koja Merka, nakon što ispregleda tavan i zatekne samo jednog kosa, ženku. – U ovoj zgradi jedino je tavan vredan pomena. Tad bi da efikasnom nemačkom strogoćom presudi da tavan pripadne Hašinima, ali opet… Zagleda se u Tadijina široka ramena, maljave ruke koje otkriše Tadijini zasukani rukavi uniforme američkog marinca i odmeri ga od sede glave do špica vojničke čizme, podbočena sa obe ruke, prisutnima se činilo, s pohotnim sjajem u očima. Ma ne, bite, molim vas, to je bio samo odsjaj žutoga zlata s neprocenjivog tavana koji joj se zadržao u očima boje ukrštenih nijansi nemačke zastave!

Pričalo se po gradu da je nimfomanka.

Uspravila se, odajući ratnu sliku snažnog SS-ovca.

– Ipak, nije sve kako se na prvi pogled čini, gospodo. Neka se pripreme oba domaćina sledeći put kad dođem… „Ich habe keine Zeit!“ Ne mogu da donesem tako ozbiljnu odluku bez prisustva svoje Katzen Margaret. A kad odmerim obe strane, odlučićemo kome će pripasti tavan.

– Ali, formalno! – najednom zabrunda Tadija podmećući joj pod dugi nos ugovor kome je istekao rok trajanja.

– Nemojte me sad razočarati, her predsednik! Budite do kraja dostojanstveni predsednik kučnog saveta zgrade bez obzira na to koliko je propališen! Vaš ugovor niht važišen, feršten Sie? Četrdeset pete mu istekao rok, tad sam išla u kindergarten, ja vol? Anđela Koja Merka autoritativno se okrete na peti, napravivši grimasu a la Ilze Koh, popne se u helikopter i odlete. Vilhelmina, sirota žena u crnom, sitnim koracima se približi Tadijinima i Hašinima i tihim glasom u kome je podrhtavala tanka nit uzbuđenja, kršeći ruke, promuca:

– Kao sestra njene majke volela sam je i čuvala isto kao i troje svoje pokojne dece. I sad brinem o njoj i čuvam je kao oči u glavi, ali ovde se priprema nesreća, gospodo. Teška nesreća! Vidim, i ja to moram da sprečim za dobrobit svih nas. Ne traži moja rođaka validne ugovore, apdejtovane formulare i ne znam kakve bitne dokaze. Ono na šta ona misli kad kaže da treba da se pripremite… Moja sestričina je nimfomanka. I to nije najgore, ona je i sadista. Nabavite opremu, budite u formi, vežbajte, sve je u praktišen, samo arbajten i praktišen, ja vol, gospodo? Ko duže izdrži, njegov je tavan, a ona, snažne građe i nezajažljivih želja, može i danima ako treba…

Prekide je cika i vika uvređenih gospa Tadijinih i Hašinih. Iskolačiše se na nju, a obe gospođe zamahnuše ka njoj oklagijama. Samo one su znale odakle su ih izvukle.

– Ćuti, gade, usta ti se za vrat okrenula! – promrmlja jedna od njih par američkih kletvi.

– Istinu Vam govorim, samo istinu i ništa osim istine – zakuka jadna žena, i jedina preostala rođaka Anđele Koja Merka, te se povuče u senku.

Kako gospođe zamakoše iza prvog ugla vitlajući oklagijama kao Sandokan mačevima, tako se domaćini pogledaše i istovremeno se isprsiše, kao Rambo u teretani. Nehotice odmeravaše svaki svog konkurenta, a Haša znalački zaključi da Tadija ima bolji biceps, da je širok kao trokrilni šifonjer i da ima realne šanse da pobedi. Tad reče Tadiji:

– Predsedniče, ovo će biti mrtva trka. Realno, nijedan od nas dvojice nema šanse da pobedi. Hajde da udružimo snage i jedan drugome pomognemo da budemo što izdržljiviji, potentniji, da gospođa prepiše tavan jednom od nas dvojice, pa ćemo kao tigrovi razdeliti plen. A kad se kosovi ponovo razmnože, ući ćemo zajedno u biznis zlatnim jajima i gospođe će zaboraviti na… – zastao je ne bi li obuzdao dah koji ga je nagonio ili na kuknjavu ili na smeh, teško je bilo proceniti – sraman način na koji smo došli do tolikog bogatstva u kosovima! Pružiše ruke jedan drugome, dobro ih protresoše i baciše se na posao. Domaćini su se pripremali nedelju dana. U tajnosti. Tadija je radio sklekove i trbušnjake, a Haša je nabavio mekane lisice od leopardove kože, bič od lateksa, crnu masku za lice kojom se posebno ističe strastvenost i nemačko čanče za patuljaste šnaucere. Komšija Japanac ga je podučavao tajnama Tai Či Čuana. Haša je verovao da je gvozdena dama u biti nežna i čulna žena koju bi mekoća osam energija i obaranje na pod gde bi se rasprostrla celom dužinom tela, ne samo vratilo u dane putene romantike, nego joj i omogućilo dominaciju koja je bila njena duševna hrana. Tada će ga ona zarobiti. Smeškao se posmatrajući Tadiju koji je iz benča podizao dve stotine kilograma. –  Ko nema u mišićima, ima u glavi – zlurado je mislio i unapred brojao zlatne kosove. S druge strane, obojica su se pomagali. Haša je štopericom izmerio sve rezultate koje je Tadija postigao u obilaženju Kalemegdana trkom umerenog intenziteta. Među njima je bio i treći najgori rezultat u istoriji obilaženja Kalemegdana. Nakon sedmodnevnog istezanja, Tadija je uspeo da napravi špagu,  dodirnuvši grudima zemlju, nakon čega mu Haša zaveže crni pojas oko struka i obojica se zagrliše, poželevši jedan drugome sreću. Japanac je za sebe zatražio samo dijamantskog fazana poreklom iz Japana, a može i verzikolor, da ga podseti na otadžbinu.

U tom trenu, čulo se nešto poput grmljavine što se iz daljine polako približavalo. Teški propeleri sekli su vazduh, ispuštajući zvuk nalik na mačje predenje. Bila je to Anđela Koja Merka. Aterirala je, kao i prošloga puta na Tadijinu zgradu, tik pored zajedničke satelitske… Kako uđe, tako se domaćini iskazaše. Videvši je u muškom poslovnom odelu sa dva prednja raskopčana dugmeta i trajnom na glavi, Tadija je skočio na nju kao bengalski tigar, oborio je na pod i započeo seriju sklekova. Tada se Haša ohrabri, najpre uradi vežbe istezanja, izvežbanom katom sedmi dan obori Tadiju sa sudije i odigra na njoj ples kineskih mudraca s bičem u ruci i lateks maskom na licu, ne bi li je uzbudio. Tad Merka vrisnu, Jakuza Sekjuriti D.O.O. ulete u prostoriju, u stavu ratnika Šaolina. Iskoristili bi na Tadiji i Haši osamnaest vrsta ubojitog oružja da Anđela Koja Merka ne kriknu, dok su joj se oči caklile sadističkim sjajem:

– Vodite ih! Hoću ih žive!

Tad se gospođe sa oklagijama u rukama suprotstaviše ratnicima Šaolina, braneći svoje muževe:

– Svi znaju da ste nimfomanka! Vaša rođaka je posavetovala naše muževe da Vas zaskoče kad se najmanje nadate! – i ispričaše joj nadušak celu priču koju je Merka, iako potresena, rasturene trajne koju će obnoviti kod frizera istog popodneva, saslušala uz bifteke i čaj.

– Dovedite mi moju rođaku – nastavila je da hitro štancuje naredbe. Bila je rođena da vlada. Pogružena rođaka, žena blizu osamdeset šeste, pade na kolena i zaplaka:

– Kajem se, rođako! Ali, zar ne misliš da sam ja ta, ja?! Da sam ja ona koja zaslužuje da joj pripadne zlatni tavan? Povijala sam te kad si bila beba. Vodila sam te u Kindergarten. Ja! Usadila sam ti čak i ideju da dođeš u Srbiju, čime sam indirektno potpomogla da tvoja politička vajshajt (mudrost) nađe plodno tle! Bila sam ti savršena tetkišen, a svih ovih godina si me, iz helikoptera, na dvestototom metru od krova ove propale zgrade gde sam se neretko penjala (ah stare kosti bole!) i propinjala da te vidim, gledala sa visine!

Anđela Koja Merka naglo ustade sa stolice i pogleda je s prezirom kojim bi samo obučeni vojnik Vermahta mogao da prozre nerusa dezertera istočnih legija.

Prolazila je sporim, teškim korakom, proučavajući Tadijine i Hašine koji su, oborene glave, iščekivali pravac u kome će se odvijati ova zlokobna šala koju je na njihov račun napravila prevrtljiva sudbina. Tišinu je prekidao samo bat koraka ganusi cipela, sve dok se nije čuo i jedan bonsai krik. Bilo je to po prvi put da anđeo koji meri izgubi prisebnost.

– Ovo je moguće samo na Balkanu! – lakonski će Merka i demonstrativno napusti prostoriju, okružena obučenim samurajima. Za njom je poslušno trčkarala (tako su to činila sva stvorenja koja su obitavala u njenoj blizini i nisu mogla umaći njenim merilačkim sposobnostima), gracioznim korakom u kojem je bilo nestrpljenja i vedrine zbog susreta sa plenom, mačka die Katzen Margaret.  Ona je, iskoristivši gungulu, uspela da zgrabi čeljustima poslednjeg zlatnog kosa i smaže ga za regularnu podnevnu užinu nakon obilnog doručka.

Pogrešan kod


Sahraniše coveka koji je za života bio poznat po tvrdičluku. Jednog dana, priđe grobu prijatelj od poverenja kako bi pozajmio novac od pokojnika, znajući da ga ni mrtav nece izneveriti. Drhtavim rukama ubaci maestro karticu u crnu zemljicu, ali crna zemlja odbi da je primi. Tad naiđe grobar, s lopatom preko ramena i reče:
-Pokušajte sa Visom. Biće da ste ukucali pogrešan kod.

Utamničena lepota


U bronzi je živu izliše

u tri sloja, jedne noći tartarske.

Utamničena lepota iščeznula je

u zagrljaju Ereba.

Helena, Helena, pojela te intriga…

Ovo je smrt, ali ne ona čista,

već beštija, prljava i pokvarena,

delo osvete ljubomornih žena.

Ukrstiše nam se putevi, Nemesis,

sad se komešaju kao voda,

u ustima mi ukus čemera

za vreme pređašnje i vreme buduće.

Dok gola ležim među četiri zida

Gnječeći rane tela okovanog

Iz talasa izranja slepa i gola, al’ čedna istina.

Život je zlo a lepota podmukla.

Trojanke, brade ratničke!

Kroz mitove, smrt moja biće večno sećanje

na izbačene, ubledele jagodice,

na fijasko lišen Sunca.

Smrt!

Malokrvna,

sažvakana,

lepa, silom zaklonjena.

Koža besom zažarena

Zapalila morske oči,

Zvezda otplovi

u BESKRAJ.