Kako sam ubio ljubav


Ljubav. Žudna, bezumna, živa, večna, sveprisutna zver naslikana na platnu negostoljubive slike. Ispevana na žrtveniku bezumnih strasti, posutim pepelom sagorelih tragedija privlači i ubada – bilo plaha, kukavička, bilo hrabra srca. Stoga nemalo beše moje čuđenje što niko ne pokuša da ubije to čudovište.

Voleo sam ljudski, al’ ne ljudskog stvora. Jer, za razliku od nepostojane naklonosti, moja ljubav ljubila je kroz obećanja večne noći, opstajala u  osunčanim jutrima. Poput revnosnog fenjerdžije, prosipala je svetlost  razgoneći mrak. Imala je ime i oblik, za razliku od bezimenih ljudi koji su prolazili mimo mene ulicom, čija su lica srasla s maskom pritajene ravnodušnosti.
Zvao se Ferster. Sa strašću bih prevlačio prstima preko dirki od slonove kosti, dok su mi ispod kapaka sevale eksplozije sirove strasti
Prisnom odnosu sa Fersterom nije mogla da zapreti slatka uteha koju donosi prihvatljiva, vedra ljubav verne Penelope ili neverne Mesaline, ili kakve učenice koja bi, nalakćena na Fersterovo primamljivo telo od hrastovine, uzdisala omamljena, prisno mi šapućući o lepoti ljubavi.
Strašno je ne biti voljen. To znači udarac u rebra, u slabine, proždrljivo izjedanje i ujednačeno čeprkanje rane! Biti nevoljen, a voleti, znači izgubiti milost Boga, boraviti u okovima i šetati duž zidova nepregledne tamnice, sa nestrpljenjem i žudnjom iščekujući sporu smrt od ruke beskompromisnog dželata. Ni pomamne ženske usne kao optočene rubinom ne odvojiše me od njega, dok sam vodio ljubav sa njim, divljom, pomamnom svirkom, kroz majstorski, kreativni čin.
U gradovima sitnih duša, sivih lica i uskih ulica, kakav beše Malograd u kojem se odigrava radnja ove priče, vedri duh uznemiri i najsabraniji vlasnik odlučne nepokolebljive duše klone.
Dok sam hodao ulicom, Malograđani su me gledali sa podozrenjem. Osim što sam bio pijanac, bio sam i patološki kockar. Nasledstvo sam izgubio na ruletu još dok sam bio na Konzervatorijumu. U staroj porodičnoj kući živeo je jedino otac, nepokretan, nekada slavni dirigent, koji je uživao poštovanje meštana.
Izgubivši nasledstvo, godinama sam iznajmljivao neugledne sobičke u udaljenim i samotnim delovima Malograda – savremene Abdere uskih ulica – kojima sam krivudao po povratku sa posla. Bejah obeležen kao čudak. Vazda bih čuo zavereničke šapate, bilo da sam se klatio ulicom ili držao pravo. Stisnuta usta prolaznika, beskrvna i mračna, govorila su:
-To je đavo. Prokockao kuću. To je ubilo njegovog ostarelog oca. Okorela pijandura. Govori se da priča sa mrtvim predmetima. Obilazi groblja. (ovo poslednje nije bilo istina)
-Bez sumnje, dobar pijanista, ali…
-Tako je to kad čovek odabere porok. (Ili porok odabere njega)
-I njegov pradeda je pio, čak i više. Ali, taj je bio slikar.
-Umetnici su takvi.
Jedino me je direktor petkom katkad zvao na partiju karata. Danas, kad sam ga video u prolazu držao se nekako zlovoljno. Kad me je ugledao, nešto je progunđao. Čini mi se da sam pročitao nekakav optužujući članak (više insinuaciju) u novinama o njemu. I gle, presavio je novine, noseći ih pod pazuhom. Kosa mu je bila razbarušena, zubi prljavi, kolutovi oko očiju nabrekli od crnila.
-Vidiš, Ferstere, kako to biva. Propade čovek, neočekivano. Ili, ipak ne?
Podigao sam nežno poklopac dirki klavira ispalio sam čitav arsenal Černijevih etida, uz tonsko praskanje i blesak, uz teatralno dizanje ruke, da bih potom polako, nežno ispevao Betovenove rečitative. Ferster je pod mojim rukama svirao bravurozne melodijske pasaže, te zagospodarismo sasvim carstvom muzike. Zborio sam sa Šopenom, Prokofjevom, Skrjabinom. Klavir, to biće bejah ja. Zahvalan, dugim prstima milovao sam njegove napete strune.
-Volim te Ferstere. Nikoga kao tebe nisam voleo, niti ću.
Tog kobnog dana, posle meseci mukle ćutnje, zlokobno je zazvonio telefon prekinuvši me u sviranju nokturna. Sluteći nesreću, podigao sam slušalicu polako, stežući je grčevito, dok sam tupo zurio u brojčanik.
-Halo.
Neko vreme sam slušao ravnodušni glas sa druge strane žice. Preteći zvuk tišine se polako, ali sigurno pretvarao u kakofoničnu buku.
Neko je vikao. To sam bio ja. Na to je zloćudni glas s druge strane nešto insistirao. Hoće da me otpuste! Najradije bi, kažu, da napustim grad, da se ne pročuje da sam… Ah, pa to ne mogu ni da izgovorim! Ja iskvario dečju mladost?! Ja manijak silovatelj?! Optužnice su kao eho brujale mojim ušima. Možda me je zato direktor onako čudno pogledao danas u prolazu. Što se njega tiče, znam ono što znam. Pili smo i kockali se zajedno. Znao sam i da voli mlađe…
-Ne, gospodine, nikoga nisam intimno dodirivao. Ta učenica Ana Karolina Belvi ne govori istinu, ja to nikad ne bih učinio.
Bio je to glas vapijućeg u pustinji. Zamenik direktora je prekinuo vezu. U grlo sam sunuo jedan topli viski.
Ovo je Malograd. Vesti se šire brzo – potvrdili su mahniti udarci o vrata stana. Ušao je u stan nabusito, šireći se po prostoriji, s rukama u džepovima – u stavu Herkula Poaroa – gazda u pratnji dva fakultetski obrazovana sina.
-Burazeru, upravo sam čuo za taj… pedofilski skandal – promrmljao je, gladeći sveže, do crvenila obrijanu bradu po kojoj su trag ostavile urasle dlake. Stresao sam se pogleda prikovanog na njegovu upaljenu kožu išaranu aknama.
Sinovi pogladiše identične brade.
–Dosad sam ti gledao kroz prste. Ne samo da sam bio mecena takvima kao što si ti, već sam organizovao tri izložbe vizuelnih umetnika na temu origamija i ikebane! Ali, ti si bitanga. Čuo sam da si napadao maloletnice. Imam kćer od devet godina, treba u Muzičku da krene, šta da je bila u tvojoj klasi?- oči mu se orosiše suzama.
Ogorčeno sam ga posmatrao dok sam otvarao novu flašu rakije.
-Daj i meni.-gotovo veselo reče.
Ponovo ukrstismo poglede.
On otpi i nastavi.
-Prodaj mi ovaj klavir po ceni koju odredim i dopustiću ti da ostaneš pod ovim krovom dok se ne snađeš – bezočnim će tonom ovaj brbljivac. Mlatarao je rukama kao da mrežom hvata nevidljive mušice. – Nakon toga da mi se izgubiš s očiju. A nije da nismo očekivali od tebe da napraviš ovako nešto. Znali smo da nešto slično stoji iza svega… toga – iz čela mu izbi graška znoja. – Da, znali smo – Nasmejao se kao hijena, otkrivajući pocrnele zube.
– Razmisliću – škrgutao sam.
Kad su otišli prišao sam klaviru. Učinilo mi se da vidim na njemu ljudska usta.
– Šta se tu šunjaš oko klavira! Procenjuješ koliko bi se ovajdio, a? Nema ‘leba, majstore, ja sam ti cenu već odredio – samovoljnim tonom prozobri klavir.
Iz alkoholičarskog sna prenu me je jeziva škripa struna i buka prevarenih dirki. Kao da neki nevidljiv stvor besomučno udara po njemu.
– Ko zna, možda je sve to istina. Možda si ti zaista napao jadnu devojku i prevario me sa njom.
– Ima četrnaest godina!
– Najbolje godine.
– Umukni, rekao sam!
Prislonio sam usne uz strune.
-Ne sumnjaj u mene, jer sumnjom kvariš svoje prelepo lice, Ferstere, sve ono NAŠE, jedinstveno, neponovoljivo. Spram prljavštine stvorismo katedralu nadrealne lepote. To i jeste definicija istinskog akta izvanredne ljubavi MUZIKE! Ne nasedaj na provokacije sveta letećih majmuna koji skaču po deponijama ljudskog smeća, ne kušaj meso glodara u raspadanju, niti osluškuj vrisak hijene što ga kroz smeh ispovrati šakal!
Nasred Fersterove kutije razjapiše se ogromna crna usta prepuna očnjaka. Stresoh se, ne od straha, već od gađenja pred njegovom nepodnošljivom ružnoćom. Obuzme me jarost spram ogavnog krvnika i ne mogoh da se načudim jučerašnjim strastima koje sam gajio spram ovog gnusnoga stvora.
– Čuj, muzičar! ‘Će da napravimo da nam obojici bude dobro. Razume se, mora sve to da bude obavijeno velom diskrecije. A gde ima diskretnije nego kod tebe? Šta se mrštiš, imaćeš i ti ćar od ovog! Ti daješ privatne časove, je l’ tako? Jeste. I one dođu, pa sve tako hop hop, mic po mic, a ti… pa znaš već šta da radiš, jebotebog! Onda dođem ja i cap cap! Zauzvrat, ubacim te u Udruzenje muzičara Malograda! Čak i tvom tati dodelim penziju? A? Šta kažeš?
-Kažem NE. Posmatrao sam Festerov iskrivljeni, groteskni lik. Beše zlokoban, strašniji od promašene note na koncertu sred nepojamne lepote muzike (ima li ičeg očajnijeg za ljubitelja muzike, išta bestidnije od promašene dirke, od falša koji kao da se podsmeva publici). Počeo sam da drhtim, potom da urlam, zarobljen u bezobzirnom gnevu.
– Moram da sviram, Ferstere! – vikao sam dok mi se rakija slivala niz zaraslu bradu. Svirati. Prići dirkama. Samo me TON može spasiti. Napeo sam dlanove i spustio ih na dirke. Prsti istog trena skliznuše. Pokušah ponovo, ali dogodi se nešto neverovatno! U znak osvete, taj gad mi je oduzeo moć sviranja!
– Skote! Uzeo si mi note! – moj urlik poklopi se sa ulaskom gazde.
– Jesi li se odlučio, maestro?
Gledao sam u pravcu Ferstera čvrsto stisnutih usana. Nema većeg osvetnika od Umetnika.
– Prodajem ga.
– Majstore, nosi klavir – reče gazda rmpaliji u prljavom radničkom kombinezonu, za kojim uđoše još trojica.
Ferster zavapi:
– Milost! Ne daj me! Sviraću sve sto kažeš. Ne daj da me ubiju! – suze su kapale sa dirki napuštenog ljubavnika. Ščepaše ga i odnesoše.
Gazda protrlja ruke.
– Znao sam da ćeš ga prodati. Imaš mesec dana da pokupiš svoje prnje.
– Fersteru, pomozi! Oprosti! – sobom se prolomi moj ogorčen krik.
Majstori se zgledaše:
-Nije čist…
Gazda skide kapu, prekrsti se predamnom kao vernik pred ikonom. Ponekad se ljudi i pred đavolom krste – pomislio sam.
– Aj’ zdravo! – dodao je zbunjeno.
Pogledao sam u sliku uzvišenog Isusa na zidu i pomolio se po prvi put u životu – ja, Juda. Dok su mi u ušima odzvanjale izgubljene Šopenove note, odlučio sam:
– Čak i da mi se povrati moć sviranja, ja na drugome, jedini moj prijatelju, za svu grabež i pokvarenjaštinu… da sviram? Ne mogu.
Ispijajući do dna poslednju flašu, poput mesečara ušao sam u kuhinju i nožem, polako, na dasci za sečenje povrća, isekao sam sebi, prst po prst leve ruke. Nije bilo boli, nije bilo zvuka, straha. Prometejski. Ljudski.
Gazda koji se, dva sata kasnije, vratio, zaboravivši ključ, našao me je na podu kako ležim u lokvi krvi. Čak i pošto me je smestio u zavod za umobolne, nije mogao da smiri moj ludački smeh.

Advertisements

One Comment

  1. Svojevremeno je američki pisac Henri Miler napisao o Nižinskom: “Ima jedan čovek, tragična ličnost, čiju knjigu često guram u ruke svojim prijateljima i poznanicima: Vaclav Nižinski. Njegov Dnevnik mi nešto govori o pisanju. To je napisao čovek koji je bio napola lucidan, napola lud. To saopštavanje je toliko golo, toliko očajničko da razbija sve kalupe. Suočeni smo sa samom stvarnošću, a to je gotovo nepodnošljivo. Od njegove tehnike, mada sasvim lične, može svaki pisac ponešto da nauči. Da nije završio u ludnici, da je to bio tek njegov prvenac, imali bismo u Nižinskom pisca ravnog igraču”.
    Prva asocijacija nakon čitanja ove priče bio mi je upravo Dnevnik “Boga igre”, Vaclava Nižinskog. Drugim rečima: Big Like! Bravo! Bravo! Bravo!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s