Čiji je tavan?



Balkan beše retka regija u svetu u kojoj još od četrnaestog veka ne bi sukoba. Međutim, sedam vekova kasnije, jednog sparnog avgustovskog dana, Tadija, predsednik kućnog saveta propale zgrade na Balkanu, gledao je popularnu emisiju „Dome, slatki dome“ na Prvoj, setio se starudije na tavanu koji nije koristio od četrdeset pete i upitao suprugu:

– More, Darinka, šta bi s našim tavanom?

U tom trenu, uz dirljivu lepotu pesme, kroz Tadijin prozor, niotkuda, ulete zlatna ptica kos, te sruči gomilu zlatnih jaja na Tadijinu glavu.

– O, Tadija, zar se to meni samo pričini da je zlatni kos došao iz pravca našeg tavana? – napući usta gospa Dara i dodirnu vrh orlovskog nosa kutlačom.

Shvati predsednik Tadija da mu je upala kašika u med iliti kos kroz prozor, zadovoljno se osmehnu i protrlja ruke. I Darinka protrlja ruke, ali o pregaču. Beše zbunjena. – Otkud zlatni kos? Zlatna jaja i nekako, ali kos je obično crn, ovaj naš balkanski… – duboko se zamislila Dara.

– Mora da je Viša sila umešala prste u sve ovo – zaključi naglas Darinka i reče Tadiji:

O, Tadija, idi ti izvidi šta se dešava s našim tavanom.

Tadija, kao pravi poslušni Balkanac skoči na noge lagane, obu opanke koje je redovno izuvao ispred televizora i sjuri se niz urušene stepenike užegle trospratnice. Kako izbi ispred podruma, uhvati ga napad kašlja. Osećalo se na vlagu. Sve okolo bilo je ustajalo. Beše veoma zagušljivo. Tadija odbroja do dvadeset, muški odškrinu vrata podruma i uđe, ali ne bez straha od nepoznatog. Kako uđe, tako ga skoli memla i prašina. Unutra je odvratno zaudaralo…

Mirisalo je na hiljade istrulelih leševa. Pokri usta i nos maramicom, kad, najednom, ugleda nešto neobično. Samo dva koraka od najcrnje bede i najgorega smrada, nasred mračne prostorije blistale su, poput anđeoskog oreola, stepenice od zlata koje su, kako bi im se ko približio, odašiljale miris sladoleda od vanile. Tadija se zabezeknu, izvadi iz zadnjeg džepa uprljanih farmerica čokanče brendija „Opsesija” kako bi se, otpivši  naiskap, uverio da ne halucinira…

Polako, gotovo pobožno, uspinjao se uz strme stepenice. Stepenik po stepenik… kad se nešto ču! Što je bio bliži tavanu, jasnije je razabirao urbani afro zvuk hip hop muzike. S tavana, odakle je dopiralo repovanje, u najezdi, izleteše kosovi. Beše gore od najezde skakavaca u Tadžikistanu. Za njima zaklepetaše krilima jedna rajska ptica, deset skerletnih ibisa i trista trideset tri čaplje kašikare! Raznobojne ptice iz svih delova sveta, rođake Rare Avis, pronašle su malu pukotinu na tavanu koja se nepažnjom i neodržavanjem sve više bila širila ka severu i sa koje se mogao videti Tadijin polupan prozor.

Odjednom, iza ćoška izviriše glave sitne dece u kojima Tadija prepozna Hašinu. Jedno dete preskakalo je urbano hip hop uže sablasnoga lika, prateći ritam metronoskom tačnošću. Po Tadijinom izbezumljenom licu razli se jarko osvetljenje. Tavan beše krcat raznobojnim kosovima koji su, u trenutku kad je Tadija upao u dotad netaknuti Raj, lamentirali nad tragičnom sudbinom rođaka iz Luizijane, uginulim božjom promisli, a neko će reći i Markesovom, tako što su popadale pravo sa nebesa ka delti reke Misisipi. Tadija razrogači oči ugledavši džakove krcate zlatnim jajima i skupocenim drangulijama. Mogao bi se zakleti, mogao bi… da vide vrlo skupe brojanice i tri krsta od čistoga zlata, sveto blago Inka. Ono što Tadija nije znao, a i bolje je što nije, bila je zaprepašćujuća činjenica da su Hašini u svojoj kolekciji držali otkupljenu Tutankamonovu zlatnu masku, čuvenu ogrlicu Liz Tejlor, koju je nosila u filmu sa Bartonom, kao i ljubičastu ogrlicu od ahata koja je pripadala, ako ne Elizabeti Prvoj, a ono Drugoj… Kako to može biti? Doneli ih čarobni kosovi, upravo tako!

Čitalac koji ne može da poveruje u ovo, što jeste nedokazivo, ali je ipak činjenica, može smesta da prekine sa čitanjem, jer neće uspeti da shvati srpsku fantastiku koja je realnost svakog živog stvora u slavnoj nam otadžbini. (prim. aut) Nasred tavana, koji je podsećao na zlatni grandiozni hram kakvog štedljivog faraona, pre nego na tavan propale zgrade na Balkanu, blještao je na južnome zidu poster dečjih hramova Presvetle Barbi i Braca. Tadija odmah primeni prvo što mu je palo na pamet, a to beše taktika ulagivanja. Tadija, govorio je sebi, sažaljevaj, što sebe što druge, povlađuj, saosećaj, politički se koriguj, samo se izbori za svoja prava, za svoju teritoriju… koju, uzgred budi rečeno, nisu zaobišle ni različite vrste egzotičnog cveća u staklenim posudicama raspoređenim duž čitavog svetlom obasjanog tavana. Kao da se nalazio u Božjoj bašti. Očigledno su Hašini proučavali Feng Šui, a i imali su i vremena. Čitavih pedeset… i kusur godina, prijatelju! Najstariji Haša se bliži poznom muškom klimaksu, a znamo koliko to može biti pozno – odgovarali su Hašini spremno Tadiji.

Tad Hašina žena, Hasanhašinica, otrovno doda:

– Neće ići lako, prijatelju. Od četrdeset pete nisi koristio tavan. Sad je službeno naš. Živimo ovde, na južnoj strani zgrade, prkosimo vama koji ste na severnom delu, kao što su nekad Južnjaci Virdžinije prkosili Jenkijima Merilenda!

Onda grlata Hasanhašinica kojoj nisu ponestajali argumenti, uperi dva srednja prsta u dva golema trbuha Hašime i Hašile.

– Pogledaj moje bliznakinje, lepotice mamine. Obe su blagoslovene! – kako to reče, zatetura se i pade u vatrenoj molitvi u pravcu Meke i Tadijinog slupanog prozora. Prva kćerka koja je, po Hasanhašinicinoj priči primila blagoslov, po imenu Hašima Starija, izgledala je kao da je u nju stala celokupna Zemljina kugla zajedno sa spoljnim omotačem. Trbuh druge blagoslovene, Halile Mlađe, bio je još glomazniji – kao da je progutala celokupni spoljni državni dug Srbije…

– I biće nas još! – zlurado će Hasanhašinica. – A sad, isplazite se čika Tadiji, deco!

II

 

Tadija, besan kao ris, hitno sazva sastanak kućnog saveta zgrade. Pojaviše se: oronula baba kojoj beše, ako uzmemo u obzir botoks, sedamdeset peta, vračara iz devedesetih, večno mlada, s mladežom posred čela koji bi se uvećavao kako bi proricala sudbinu ostalih, komšija pandur, novopečeni evropejac i koleginica mu, doktorka za dušu koja je prepisivala terapiju ugledom, kao i pet-šest estradnih zvezda, a bilo bi ih sedam da je došla i ona, Engleskinja poreklom, sa hitom „Nagging Flower“ koji je na srpski jezik bio neprevodiv. Međutim, tih dana ona nikako nije izbivala iz kućnog pritvora na koji je sama sebe osudila obolevši od agorafobije i nije se usuđivala da napusti svoj zapušteni stan. Niko nije ni znao, niti razmišljao kako se obrela u Srbiji, kao što se međusobno dugo nisu propitivali ni odakle svako od njih pojedinačno tu…

Ali, u jednom su svi bili složni: zgrada je bila na rubu propasti. Niko nije hteo ni da je počisti. Kako bi je tu i tamo oprali, koristili su vatrogasne šmrkove, a krpe bi se dohvatile samo očajnice koje nisu imale kud, kao i korumpirane gastarbajterke koje su se bližile stotki i iz dosade upisivale Ekonomiju i Menadžment u kulturi. Čišćenje prljave zgrade smatrale su, vraćajući se u američku mladost, a još češće u nemačku, manje bitnim poslom…

Stoga je činjenica da se, niotkuda, tako… odjednom… ili pak postepeno, a da niko ni slutio nije šta im se ispred noseva događa, zahvaljujući Hašinima, na tavanu stvorio nepresušni izvor bogatstva i svakojakih čudesa. On je davao na važnosti okupljanju koje se, inače, ne bi ni dogodilo. Formalno je  savet postojao, ali na sastanke nikad niko nije dolazio.

Ovo su bile ozbiljne, nesagledive i nezamislive promene u kojima je svako video svoju šansu, pa i nihilisti…

Po nekima, ispravno je bilo da rudnik zlata pripadne Hašinima, a po drugima da, po propisima i u slavu JUS-u (za koji neki stari vojnici, okoreli veterani u najboljim osamdesetima misliše da je skraćenica za Jugoslovenske upišane soldate) pripadne Tadiji koji bi za svaki glas obećao dvesta kosova po glavi i rajsku pticu po ruci ili nosu, kako je kome drago, dok je crvenih južnoameričkih čaplji već bilo za izvoz. Održao je uverljiv govor o jednakoj raspodeli imovine među svim stanarima. Procenat u pticama i cveću je ponudio i Hašinima, ali bilo je povuci-potegni. Što se Hašinih tiče, situacija je bila bolno jasna: sve ili ništa!

– Hoćemo jaja, predsedniče! – neumoljivo će stanari. Glasanje je potrajalo dugo u noć. Prođe jedna, pa druga, pa hiljadu i prva noć…

– Nema nam druge nego da dovedemo Anđelu Koja Merka da odluči. Ona je lokalni sudija od renomea sa kancelarijama na Bulevaru Anđela (gde uglavnom svi merkaju) – predložila je sekretarica kućnog saveta, siromašna rođaka lokalnog sudije, nemačkog porekla, koja je usled nezaposlenosti u Nemačkoj rešila da sreću okuša na prosperitetnom Balkanu. Anđela Koja Merka, trideset godina mlađa, sledila je primer svoje tetke. Počela je kao kasirka kod Miškovića, da bi za godinu dana postala njegova desna ruka, a za još godinu dana glavni menadžer „partije nad partijama“– odsek za filmske scenariste, pišući političke govore po pristupačnim cenama. U svojstvu sudskog tumača, dovela je svoje ljude i preuzela Palatu pravde onom brzinom kojom je njena rođaka Vilhelmina napustila rodnu grudu idući trbuhom za kruhom.

– Uostalom – tvrdila je Anđela Koja Merka – ako je nešto istina, to je da su Srbi i Nemci slični po mentalitetu – sa smeškom je objašnjavala svoj vrtoglavi uspon u karijeri, ulagujući se narodu pred izbore…

Njen dolazak svi su napeto iščekivali. Rođaka Vilhelmina tvrdila je da će Anđeo Koji Merka sići sa pijedestala svakoga časa. Vozila se po Beogradu isključivo avionom. Često je građanima mahala sa otvorenog prozora helikoptera maramicom, talismanom koji je osvojila na koncertu Elvisa Prislija dalekih šezdesetih. Gvozdenih pesnica, čeličnog osmeha, sa verom u očima ona je vikala puna entuzijazma:

– Beogradžani Srbije, bite bite!

Voleli su je. Njena reč beše zakon, a zahtev za dobijanje reči u njenom prisustvu molba za milost. Vremenom se sve više potvrđivalo da je san svakog muškarca i boginja sadizma. Svi su je se bojali, sem jednog…

Tog sparnog septembarskog dana, Anđela Koja Merka najpre se spustila helikopterom na krov zgrade koja se u tom trenutku dobro zatresla. Nešto kasnije, ušla je u zgradu brzim i žustrim hodom nemačkog lovačkog terijera. Stanari sagnuše glave, svi sem jednog… Anđela Koja Merka nosila je specijalne nemačke cokule, one dečije, koje se, kako dete raste, prilagođavaju stopalu. Dok su se stanari utrkivali ko će da joj izmasira oteklo stopalo (bilo iz Tadijine, bilo iz Hašine frakcije), u ruci je držala braon-bordo cipelu koju je, tu i tamo, okrpio šuster. Iako je važila za ženu koja je savremena, strogo se držala tradicije želeći da se uklopi u masu i da se narod sa njom poistoveti.

– Gde biti tavan koji se merka? – promumlala je kroz stisnute usne.

Haša, koji je bio najbrži, i u letu zgrabio njeno izmučeno stopalo, u predratnodžentlmenskom maniru, s pripremljenom ružom u ruci, otprati je do zarđalih podrumskih vrata gde joj put prepreči Tadija, u kaki uniformi i s mašinkom u ruci. Anđela Koja Merka sleže ramenima. Hašini su joj nagovestili da je agresivan još od pre devet sati, kad su joj, u svojstvu vrtlara, svi skupa zalivali kancelarijsko cveće.

– Frojlajn, Tadiji samo formalno pripada tavan… – Tadijino lice bilo je potpuno bezizražajno. Izgledao je kao mrtav vojnik na straži. Gvozdena dama i protiv svoje volje oseti da je podizlaze srsi uzbuđenja. Čula je samo za jednog koji bi mu bio sličan, ali odneo ga je Nirnberški proces, bog da mu dušu…

– Dugo ga nije koristio – Hašini će uglas dok ih je Merka slušala s podeljenom pažnjom. – Ono što je tavan postao sad, može se reći da su naše zasluge… Predivni zvuci haus i hip hop muzike koju slušaju moja muzikalna deca, za razliku od njegove koja slušaju… pa zna se… kao i egzotično cveće, privukli su retke vrste ptica koje ležu ukusna jaja. Ipak, najbrojniji su kosovi. Kad je shvatio njegovu vrednost, Tadija je poželeo tavan samo za sebe i sad nas tera odatle.

Ovih dana mrežom je hvatao kosove, grabio ih je za gušu. Kosovi su se razbežali. Ostao je samo jedan, zlatan. Njega čuvamo od Tadije, jer se poziva na svoj autoritet predsednika kućnog saveta ove propale zgrade koja više nema ni trunke sjaja od kad je svi kosovi (uključujući i one zadavljene) napustiše.

– Istina je – presudi Anđela Koja Merka, nakon što ispregleda tavan i zatekne samo jednog kosa, ženku. – U ovoj zgradi jedino je tavan vredan pomena. Tad bi da efikasnom nemačkom strogoćom presudi da tavan pripadne Hašinima, ali opet… Zagleda se u Tadijina široka ramena, maljave ruke koje otkriše Tadijini zasukani rukavi uniforme američkog marinca i odmeri ga od sede glave do špica vojničke čizme, podbočena sa obe ruke, prisutnima se činilo, s pohotnim sjajem u očima. Ma ne, bite, molim vas, to je bio samo odsjaj žutoga zlata s neprocenjivog tavana koji joj se zadržao u očima boje ukrštenih nijansi nemačke zastave!

Pričalo se po gradu da je nimfomanka.

Uspravila se, odajući ratnu sliku snažnog SS-ovca.

– Ipak, nije sve kako se na prvi pogled čini, gospodo. Neka se pripreme oba domaćina sledeći put kad dođem… „Ich habe keine Zeit!“ Ne mogu da donesem tako ozbiljnu odluku bez prisustva svoje Katzen Margaret. A kad odmerim obe strane, odlučićemo kome će pripasti tavan.

– Ali, formalno! – najednom zabrunda Tadija podmećući joj pod dugi nos ugovor kome je istekao rok trajanja.

– Nemojte me sad razočarati, her predsednik! Budite do kraja dostojanstveni predsednik kučnog saveta zgrade bez obzira na to koliko je propališen! Vaš ugovor niht važišen, feršten Sie? Četrdeset pete mu istekao rok, tad sam išla u kindergarten, ja vol? Anđela Koja Merka autoritativno se okrete na peti, napravivši grimasu a la Ilze Koh, popne se u helikopter i odlete. Vilhelmina, sirota žena u crnom, sitnim koracima se približi Tadijinima i Hašinima i tihim glasom u kome je podrhtavala tanka nit uzbuđenja, kršeći ruke, promuca:

– Kao sestra njene majke volela sam je i čuvala isto kao i troje svoje pokojne dece. I sad brinem o njoj i čuvam je kao oči u glavi, ali ovde se priprema nesreća, gospodo. Teška nesreća! Vidim, i ja to moram da sprečim za dobrobit svih nas. Ne traži moja rođaka validne ugovore, apdejtovane formulare i ne znam kakve bitne dokaze. Ono na šta ona misli kad kaže da treba da se pripremite… Moja sestričina je nimfomanka. I to nije najgore, ona je i sadista. Nabavite opremu, budite u formi, vežbajte, sve je u praktišen, samo arbajten i praktišen, ja vol, gospodo? Ko duže izdrži, njegov je tavan, a ona, snažne građe i nezajažljivih želja, može i danima ako treba…

Prekide je cika i vika uvređenih gospa Tadijinih i Hašinih. Iskolačiše se na nju, a obe gospođe zamahnuše ka njoj oklagijama. Samo one su znale odakle su ih izvukle.

– Ćuti, gade, usta ti se za vrat okrenula! – promrmlja jedna od njih par američkih kletvi.

– Istinu Vam govorim, samo istinu i ništa osim istine – zakuka jadna žena, i jedina preostala rođaka Anđele Koja Merka, te se povuče u senku.

Kako gospođe zamakoše iza prvog ugla vitlajući oklagijama kao Sandokan mačevima, tako se domaćini pogledaše i istovremeno se isprsiše, kao Rambo u teretani. Nehotice odmeravaše svaki svog konkurenta, a Haša znalački zaključi da Tadija ima bolji biceps, da je širok kao trokrilni šifonjer i da ima realne šanse da pobedi. Tad reče Tadiji:

– Predsedniče, ovo će biti mrtva trka. Realno, nijedan od nas dvojice nema šanse da pobedi. Hajde da udružimo snage i jedan drugome pomognemo da budemo što izdržljiviji, potentniji, da gospođa prepiše tavan jednom od nas dvojice, pa ćemo kao tigrovi razdeliti plen. A kad se kosovi ponovo razmnože, ući ćemo zajedno u biznis zlatnim jajima i gospođe će zaboraviti na… – zastao je ne bi li obuzdao dah koji ga je nagonio ili na kuknjavu ili na smeh, teško je bilo proceniti – sraman način na koji smo došli do tolikog bogatstva u kosovima! Pružiše ruke jedan drugome, dobro ih protresoše i baciše se na posao. Domaćini su se pripremali nedelju dana. U tajnosti. Tadija je radio sklekove i trbušnjake, a Haša je nabavio mekane lisice od leopardove kože, bič od lateksa, crnu masku za lice kojom se posebno ističe strastvenost i nemačko čanče za patuljaste šnaucere. Komšija Japanac ga je podučavao tajnama Tai Či Čuana. Haša je verovao da je gvozdena dama u biti nežna i čulna žena koju bi mekoća osam energija i obaranje na pod gde bi se rasprostrla celom dužinom tela, ne samo vratilo u dane putene romantike, nego joj i omogućilo dominaciju koja je bila njena duševna hrana. Tada će ga ona zarobiti. Smeškao se posmatrajući Tadiju koji je iz benča podizao dve stotine kilograma. –  Ko nema u mišićima, ima u glavi – zlurado je mislio i unapred brojao zlatne kosove. S druge strane, obojica su se pomagali. Haša je štopericom izmerio sve rezultate koje je Tadija postigao u obilaženju Kalemegdana trkom umerenog intenziteta. Među njima je bio i treći najgori rezultat u istoriji obilaženja Kalemegdana. Nakon sedmodnevnog istezanja, Tadija je uspeo da napravi špagu,  dodirnuvši grudima zemlju, nakon čega mu Haša zaveže crni pojas oko struka i obojica se zagrliše, poželevši jedan drugome sreću. Japanac je za sebe zatražio samo dijamantskog fazana poreklom iz Japana, a može i verzikolor, da ga podseti na otadžbinu.

U tom trenu, čulo se nešto poput grmljavine što se iz daljine polako približavalo. Teški propeleri sekli su vazduh, ispuštajući zvuk nalik na mačje predenje. Bila je to Anđela Koja Merka. Aterirala je, kao i prošloga puta na Tadijinu zgradu, tik pored zajedničke satelitske… Kako uđe, tako se domaćini iskazaše. Videvši je u muškom poslovnom odelu sa dva prednja raskopčana dugmeta i trajnom na glavi, Tadija je skočio na nju kao bengalski tigar, oborio je na pod i započeo seriju sklekova. Tada se Haša ohrabri, najpre uradi vežbe istezanja, izvežbanom katom sedmi dan obori Tadiju sa sudije i odigra na njoj ples kineskih mudraca s bičem u ruci i lateks maskom na licu, ne bi li je uzbudio. Tad Merka vrisnu, Jakuza Sekjuriti D.O.O. ulete u prostoriju, u stavu ratnika Šaolina. Iskoristili bi na Tadiji i Haši osamnaest vrsta ubojitog oružja da Anđela Koja Merka ne kriknu, dok su joj se oči caklile sadističkim sjajem:

– Vodite ih! Hoću ih žive!

Tad se gospođe sa oklagijama u rukama suprotstaviše ratnicima Šaolina, braneći svoje muževe:

– Svi znaju da ste nimfomanka! Vaša rođaka je posavetovala naše muževe da Vas zaskoče kad se najmanje nadate! – i ispričaše joj nadušak celu priču koju je Merka, iako potresena, rasturene trajne koju će obnoviti kod frizera istog popodneva, saslušala uz bifteke i čaj.

– Dovedite mi moju rođaku – nastavila je da hitro štancuje naredbe. Bila je rođena da vlada. Pogružena rođaka, žena blizu osamdeset šeste, pade na kolena i zaplaka:

– Kajem se, rođako! Ali, zar ne misliš da sam ja ta, ja?! Da sam ja ona koja zaslužuje da joj pripadne zlatni tavan? Povijala sam te kad si bila beba. Vodila sam te u Kindergarten. Ja! Usadila sam ti čak i ideju da dođeš u Srbiju, čime sam indirektno potpomogla da tvoja politička vajshajt (mudrost) nađe plodno tle! Bila sam ti savršena tetkišen, a svih ovih godina si me, iz helikoptera, na dvestototom metru od krova ove propale zgrade gde sam se neretko penjala (ah stare kosti bole!) i propinjala da te vidim, gledala sa visine!

Anđela Koja Merka naglo ustade sa stolice i pogleda je s prezirom kojim bi samo obučeni vojnik Vermahta mogao da prozre nerusa dezertera istočnih legija.

Prolazila je sporim, teškim korakom, proučavajući Tadijine i Hašine koji su, oborene glave, iščekivali pravac u kome će se odvijati ova zlokobna šala koju je na njihov račun napravila prevrtljiva sudbina. Tišinu je prekidao samo bat koraka ganusi cipela, sve dok se nije čuo i jedan bonsai krik. Bilo je to po prvi put da anđeo koji meri izgubi prisebnost.

– Ovo je moguće samo na Balkanu! – lakonski će Merka i demonstrativno napusti prostoriju, okružena obučenim samurajima. Za njom je poslušno trčkarala (tako su to činila sva stvorenja koja su obitavala u njenoj blizini i nisu mogla umaći njenim merilačkim sposobnostima), gracioznim korakom u kojem je bilo nestrpljenja i vedrine zbog susreta sa plenom, mačka die Katzen Margaret.  Ona je, iskoristivši gungulu, uspela da zgrabi čeljustima poslednjeg zlatnog kosa i smaže ga za regularnu podnevnu užinu nakon obilnog doručka.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s