Udavača


 

– Ispričaću vam jednu od najtužnijih priča koje sam čula u životu, o kobnoj sudbini nesretne Simonide koja je ušla u legendu naše čaršije – reče vračara dami koja je došla da joj Sveta Vera, kako su vračaru zvali, pogleda u karte kad će se udati.  Simonida beše žena u najboljim godinama kad je počela da hvata bidermajere, i bila je u tome dobra. Brza, spretna, hvatala je bidermajer sledivši intuiciju… Simonida i bidermajer, kao ljubavnici što nalaze jedno drugo, spojili bi se u sretnom zagrljaju, probadani zavidljivim pogledima drugih kandidatkinja. Govorilo se da je Simonida posebnu sobu opremila ovim veštačkim buketima cveća.

Bila je prijatne spoljašnjosti, u licu rumena, u kukovima široka, u poprsju bujna – balkanski ideal žene! Uvek je bila doterana, bilo da je oko vrata nosila ogrlicu od rečnih bisera ili ukrase od stakla rafija. Reklo bi se da je bila i dobrostojeća. Stoga je za sve, a ponajviše za nju samu predstavljala tajnu, jer već joj se bližila trideset druga, a o udaji nije bilo ni reči!

A želela je to. Možda je jadnica u tome i preterivala… Uistinu, nikad ne videh da neko tako nešto silno želi. Udaja, to vam je, kako naučnici vele, bila Simonidina esencija. No, vreme, neprijatelj žene, uzimalo je svoj danak. Bližila joj se i trideset treća. Nije bilo bidermajera koji nije prošao kroz njene ruke, ali još uvek se nije udala. Jednog dana, Simonidi je promakao prvi bidermajer, a onda za njim i drugi, pa treći…

– Neće mi promaći i četvrti! – zarekla se.

Tog svečanog dana, bila je spremna kao nikad do tad. Virila je iz prvog borbenog reda, laktajući se sa drugim pretendentkinjama, udavačama koje su želele isto. U stavu hvatača Najveće Profesionalne Lige Američkog Fudbala, nekoliko koleginica je pokosila u letu, goreći od želje da postigne životni tačdaun!

Nije joj išlo.

Tešila se da je u pitanju praznoverje, da je pitanje vremena kada će biti isprošena. Na kraju krajeva, Avogardov broj bidermajera koje je skupila beše dovoljan za slatku utehu. Pogled na osvojene trofeje ju je smirivao…

Prolazile su godine. Simonida je starila. Nije se udala ni pored svojih hvatačkih sposobnosti. Jednog dana joj sinu:

– Uverena sam da ću se udati ako budem kupila dobre trkačke patike!

Te presudne letnje večeri, ugledala je najnoviji model Adidas patika u otmenom izlogu na Bulevaru. Od tad, išla je na venčanja, i tamo gde su je poznavali, i gde nisu.

Na jednoj svadbi zadala je udarac laktom na tajlandski način, na drugoj s ponosom prošetala zarađenu modricu na oku. Na trećoj, skočila je tri metra u dalj…

Bila je to Pirova pobeda.

Kopnila je naočigled svih. Gepardskim skokovima je umela da dopre preko zvanica do crkvenog oltara, ali uzalud… Zgodne neženje bi uvek nekako izmicale i izbegavale je. Nije znala da li joj teže padaju dani ili noći kad je sanjala kako zagrljena s mladoženjom, koji je oličenje mirovnog veleposlanika Džordža Klunija, zaogrnuta belim velom prilazi oltaru.

Sanjala je kako u stegnutoj šaci drži buket kompaktno poređanih ruža. Pogled na uplakane koleginice, one koje nisu imale sreće da kroče na pod Božje kuće, izrađen u veličanstvenom mozaiku, ispunjavao ju je zadovoljstvom. U Simonidinim snovima, sve one su imale najke, ali sa buvljaka, oderane i pocepane.

Budila se čela orošena znojem:

– Zar se nikada neću udati? Pa da li je to uistinu moguće?

Nisu joj pomagali ni članci koji su, o njenom slučaju, bili objavljeni u eminentnim novinama. Jednog dana, rešila je da potraži savet od žene koja se razvodila po treći put. Simonidi beše nelagodno. Vrpoljila se na stolici, diveći se toj ženi koja je uspela u životu. Čak tri puta!

– Nema to mnogo veze sa spretnošću. Ja ti draga, nikad nisam učestvovala u takvim trkama. To je za konje, ne za žene! – zapalila je cigaretu i nastavila promuklim marlboro glasom:

Tajna je u feromonima, hormonima ljubavi. Možda ih, jednostavno, nemaš dovoljno. U tom slučaju, draga moja, ne pomažu ni patike Džegidas. Ti si, Simonida, jednostavno otporna na udaju. Otpornija od vodootporne maskare, a ni ona ti neće pomoći. Pomiri se sa tim da ćeš ostati sama.

Te noći, Simonida je usnila čudan san koji je zaboravila čim se probudila. Druge noći, usni ga još jednom i on beše još čudniji.  Evo šta joj se u snu prikaza:

– O, Simonida! Sve ove godine si sama, pitaš se zašto, a odgovor ti leži u toj čvrstoj, hvatačkoj ruci… To sam ja, bidermajer, tvoj suđenik! Na mene je u četvrtoj reinkarnaciji od ove, tokom jednog kalvinističkog venčanja bacila kletvu ljubomorna mesarka ogorčena zbog duga za svinjsku polutku, koji tri meseca nije bio izmiren. U savezu s vudu sveštenikom, namađijala mi je rečima: ‘od danas do kraja večnosti, pretvorićeš se u veštačko cveće…’

Simonida se trgnu iz sna, čela orošena znojem.

– Bidermajer koji govori! Nego… da odspavam još malo, za svaki slučaj, da vidim šta je dalje bilo… Ali, bidermajer je zaćutao. Umesto toga sanjala je kasirku s petog sprata. – Iju, da nije ona… – mučile su Simonidu teške misli.

Pogledala je na sat. Bližilo se još jedno venčanje. Daleki rođak Princa od Velsa ženio je kćer jednog ministra. Kao hipnotisana, Simonida je nazula Džegidas patike, najbrže na svetu, koje joj je žena s buvljaka prodala po povoljnoj ceni, navukla kvalitetnu kopiju majice koju je sprinterka Florens Grifit Džojner nosila na trci u Indijanapolisu, pogledala još jednom dve hiljade šeststo sedamdeset i tri bidermajera na zidu ispod kojih je izvirivala pozlaćena ikona, i izašla kao u transu. Lice joj je krasio čudesan osmeh. Kao da je lebdela iznad predmeta, sa visine osmatrajući okolinu. Bilo je podne kad je stigla na venčanje. Gosti je podozrivo pogledaše, a mladoženja od nekog nejasnog osećanja uznemirenosti odbaci mladinu podvezicu koju je bio obmotao oko ruke… Mlada, sledeći njegov primer, stavi čen belog luka u nedra.

Svi su je znali…

– Pa to je Udavača!

– Jadnica! Uhvatiće i ovaj bidermajer, ali – šta joj to vredi…

– Kažu da nema feromone… – došaptavale su se ugledne zvanice.

Nakon ceremonije venčanja, u trenutku kad je trebalo da baci bidermajer, mlada oseti prodorno-zeleni pogled nesretne udavače Simonide Bez Feromona. Ostale pretendentkinje se udaljiše. Ustuknuše pred tim pogledom koji nije trpeo konkurenciju. Ona se zatim spustila u niski start, ispružila nogu u kolenu kako bi načiniula odskok u susret bidermajeru koji je leteo dvadesetak metara iznad zemlje. Očekivani doskok se nije  dogodio. U tom momentu granu sunce i zaslepi sve. Kako granu, tako se i ugasi, a s neba poče da sipi sitna kiša. Gospođica Simonida i suđenik-bidermajer netragom nestaše.

Advertisements

3 Comments

  1. Zanimljiva pricica, o zeni koja nije uspela da ostvari najveci san – da se uda. Nije poenta u samom cinu vezivanja, nego i s kim cemo provesti zivot. Nedostaju joj feromoni, hormoni za ljubav. To je zacarani krug iz koga Simonida ne ume da se izvuce. Pod pritiskom je udaje, a nije se zaljubila. Paradoxalno, tuzno i na momente sarkasticno. Dopada mi se ova poruka.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s