Telefon



 

 

Oduvek sam voleo da telefoniram.

Telefon i kablovska žica su kao zavese koje kriju nečije ogromne oči, paravan koji razdvaja svetove kao što stari baldahin deli nečiju sobu. Katkad je glas s druge strane žice kao pesma koja počinje naglo, ili pak umilnim šapatom avetinjsko-slatkastog ukusa, a nekad glas zadrhti. Tokom razgovora, dok grlim slušalicu udobno zavaljen na sofi, opušten, ušuškan u svom radnom kabinetu, dragi su mi trenuci kada se između slogova nakratko prelomi tišina. Kao da se sagovornik, maskirani glumac, nakratko povukao iza paravana, tražeći tekst, okrećući stranice nevidljivog scenarija. Žicom vijugaju glasovi kao što u nevreme vrište i besne vetrovi. Ljudima poput mene, koji vole da telefoniraju, malo neotkrivenog ostaje u svakodnevici – kad se završi petosatni razgovor (kakvima neretko bejah sklon, zbog čega su me neki smatrali čudakom) malo šta se imalo reći…

Posebno sam voleo stare telefone, one malo korišćene, čak i poluispravne. Kako to da objasnim? Ako sam svojom maštom kroz glas nazirao dobroćudnog ili monstruoznog duha u svakom živom stvoru s kojim bih razgovarao, ista ta mašta raskrilila mi je postojanje, figurativno rečeno, neiskorišćenih otisaka tako zvučnog, a opet tako neživog, paralelnog sveta koji sam osećao da se krije iza spletova žica. Glasovi još neoživljeni, koji tek treba da huje, bruje, tutnje i dozivaju, od kojih podrhtava svaki živac u telu. Privlačili su me mračni, neotkriveni svetovi, u kojima snažna struja mraka preti da usisa i povuče sve ljudsko ka leševima eona, svetovi iz kojih bi ka meni, zaštićenom iza telefonske žice, prodrla polifonija šumova, krikova, urlika iz purpurnih usta Mraka, seme koje razjeda drob života. Da li su imali lica? Ako i jesu, to bi bili mračni pregibi krugova u samom Ništavilu.

Bile bi to vrišteće, poludele meduze konjskih vratova i bikovskih telesa…

Proučavao sam životopise onih koji su zagrebali u disk Mraka, koji su okretali listove atlasa Smrti naslikavši titane ludila koji, gladni crvenog mesa traže i grabe, gutaju, tutnje, drobe nogama. Među njima su bili: Dario Arđento, H. P. Lavkraft, Klajv Barker, Salvador Dali, Aleksandar Grejem Bel… Svi su, bez izuzetka, voleli da telefoniraju.

Možda su mi sve ove misli dolazile na um jer sam bio uvažen slikar prema kojem su se odnosili sa poštovanjem i ljubaznošću. Nisam to mnogo cenio, jer sam, kroz mračno delo Ernesta Sabata, slepcomrsca, kao Huan Pablo Kastel prezirao raznorazna „profesionalna“ slikarska udruženja, kao i reči „eminentno“ i druge akademske pošasti, događaje kojima su prisustvovala akademska čudovišta. Isto je važilo za izložbe, bijenale, pa i za kamerne koncerte… Strah nejasan, neodređen, pomešan sa prezirom, mrvio me je dok sam, naizgled u jednom komadu, uglađen i društvenoprihvatljiv, bivao stisnut u jednoj od takvih gomila, jer ima nečega nepojmljivo odvratnog u načinu na koji se ljudska bića pripijaju, laktaju i prisno došaptavaju prisustvujući izložbi ili potpisivanju knjige, istovremeno razrogačenim očima gutajući naslove ili obešene slike u prostoru kakve „in“ galerije u gradu.

Jednom, tokom svečanog otvaranja moje izložbe Gozba na Sipilu, gde sam izložio bar pedeset slika raskomadanog Pelopa, kao zaverenici, zauzevši oba sprata galerije, svi isti, majmunoliki brbljivci, štetočine nalik na pacove što glođu meso svojih sitnih interesa i goje se, veseli i užurbani, navodno zadivljeni, prividno kulturni hodajući integrali sačinjeni od krvi, mesa i zlobe stajali su pred slikama prosutih iznutrica Tantalovog sina, sa sitnim borama na čelu od ušuškavanja u dubinu smisla, došaptavali se, dok je meni jasan bol cepao creva:

„Izuzetno…“, „Delo glavnog toka…“ ili „Dobro je pogođena žila na iskljucanoj jetri”.

Tantal realizma!

Praćen sintagmama kao što su: telesa raskomadana na likovni način i transkript antičke nostalgije, napustio sam vlastitu izložbu, ušao u taksi i odvezao se do kuće.

Najednom spokojan, ulazim u ispunjen prostor sobe. Pogled mi pada na telefon preko čijeg brojčanika nežno prelećem pogledom. Svlačim se i prekrivam pokrivačem boje mahovine. Stavljam telefon na stomak, sklapam ljubičaste kapke, san me pritiska i padam u ponor zaborava slobodan, dok iz mene izleće zloćudna senka.

Ali, da kažem reč-dve o sebi pre nego što… pre nego…

Ah, pa da li je moguće da se tako nešto uopšte dogodilo?!

Malo je poznato da sam potomak viteza Ambrosa Takača, princa od Budimpešte, zapovednika austrougarske ratne flote koji je bio moj navrndeda, poznat po masovnoj likvidaciji Srba i Jevreja, nakon pridruženja Mađarske Hitlerovom režimu. Njegov sin, a moj deda, bio je jedan od čelnika nacističkog režima u Mađarskoj, takođe odgovoran i za masovne pokolje. Tek je moj otac, mađarski kompozitor i pijanista Franc Janoš od Esztergoma, čovek vidljive plemenitosti duha, presekao tom vrlinom nit prokletstva koja se protezala sve do Arpadovaca, nakon Drugog svetskog rata pridruživši se snagama SSSR-a, ušavši u koalicionu vladu. Nakon revolucije 1956. godine, kad je tokom studentskih demonstracija ispred zgrade Vlade upoznao moju majku, potpuno je napustio politiku, i kao jedna od 200 000 izbeglica napustio Mađarsku. Ostatak života proveo je baveći se poslom predavača harmonije na Muzičkom konzervatorijumu u Novom Sadu, gde sam ja rođen, pod istim imenom kao i moj otac.

O onoj dvojici behu uništeni svi dokumenti i sećanje u znak poštovanja mog oca za zasluge učinjene u Magyar Dolgozók Pártja. 

Krila se i činjenica da su mog pradedu krvnika uhvatili s devojkom u naručju kojoj je držao nož pod grlom, nakon čega je mučki ubijen.

Moj deda uhvaćen je u krađi vrednog nakita bogatog nemačkog tenkovskog oficira i streljan 1944. godine. Govorilo se da se odlučio na očajnički korak kako bi otplatio kockarski dug…

Najpažljivije behu skrivani užasni, mračni rituali koje su obavljali moji preci još od doba Arpadovaca u neprohodnim mađarskim šumama opšteći sa duhovima Šume koji su se zvali Veliki Stari i za koje se govorilo da mogu da prizovu Gospodara Tame. Uz ples i pevanje u čast duhova, obučeni u krzno leoparda, gledali bi u lice Kolosa Šume prinoseći mu jednu vrstu retkog sisavca alpiniste koji je podsećao na nespretnog pacova ako bi koračao zemljom, zagrizavši snažno zubima u živo meso noćnog mamala dok krv ne bi zapljusnula lice Bogova.

Što se tiče mog oca, njegova sklonost introspekcijama, neprestanom usavršavanju, kako tela, tako i uma, duhovitost, oštroumnost i poznavanje klavirske tehnike u toj meri da je mogao da izvodi božanske tonove na najrđavijem klaviru, doprinele su da ostane omiljen i cenjen među ljudima do kraja svog života. Ako slava može da se prenosi s kolena na koleno, moj otac je to svakako i učinio. Iako su me smatrali čudakom, dok bih prolazio, došaptavali su se s poštovanjem i klimoglavom, ostavljajući iza sebe eho: „To je Francov sin. Onog znamenitog čoveka.“  Moje izložbe slika bile su jedne od najposećenijih u gradu, a često bi me zaustavljali negde u gradu ili kafiću gde sam običavao da pijem kafu sam (uvek sam potajno strahovao da ljudi ne saznaju moje pravo poreklo, a bio sam i izrazito stidljiv i povučen čovek) podstičući me da izlazim sa njima na raznolike zabavne večeri (ovo se odnosilo na žene i na sve ono što one umeju da urade muškarcu), na šta bih natukao kapu na glavu i uz izgovor naglo odlazio ostavljajući ih da se otvorenih usta čude.

Možda sam, ipak, bio pomalo nalik na ona dva svoja pretka. I na pretke koji su plesali pod odsjajem crne vatre što je osvetljavala mrak istorijskih Šuma za koje tvrdiše da su nestale vekovima unazad… U strašnim šumama obitavaše paganski bogovi kojima su se klanjali moji preci tokom krvavog istorijskog puta. Susreti behu prožeti užasnim obredima obavljanim u velelepnim hramovima izgrađenim na obodima tajnovitih hrastovih šuma mađarskih planina. Posvećeni vikanima i neumrlima, na padinama im behu zabodene u zemlju, kao viljuška u meko meso, bronzane statue posvećene rogatom Bogu Cernunosu i drugim mističnim božanstvima, kipovi uzdignuti kao feniksi koji su nadvisivali vrhove zlokobnih hramova.

Ali, plemenitost i užas spajalo je, nepojmljivom slučajnošću, jedno. Apsolutno i nepromenljivo kao vreme. Možda poslednja iskonska žila kroz koju se provuklo zrno uklete krvi, žila debela kao kabl mog telefona, kroz koji možda teče krv, a ne električni signali. – namah sam pomislio. Bio je to starinski crni telefon, usamljen kao nekadašnji stvor u krajnjem odredištu – kosturnici, trajan kao san mrtvaca jer beše prisutan u porodičnoj kolekciji barem dva veka od trenutka u kojem vam, čitaoci, ovo pišem i dok me reči gone, nevešto prenosim. S kolena na koleno putovao je sa stola mog zlog pradede, na još goreg dedu, da bi ga otac, SSSR heroj koji se napokon suprotstavio SSSR patronima u slavnoj revoluciji i koji je skončao izgubivši obe noge na pecanju dok je eksplozivom lovio ribe, predao svom sinu koji je u genima nosio nasleđe svojih demonskih predaka.

Tog dana nisam radio ništa neobično. Slikao sam. Uredno poređana platna na koja sam povremeno bacao pogled krasila su kut moje sobe. Na njima behu oslikani svakojaki motivi: Gvozdeni čovek, deo SF mašine budućnosti, ispao iz svog kokpita, moćnog broda civilizacije 4 koja je kružila galaksijom, dok se nije iz neobjašnjivog razloga survala u pustinju Kalahari. Među njima beše i rabljena Meduza, kao i satirična slika Belobog prosi Babarogu sa njenim strašnim licem i razjapljenim krezubim ustima. Iako je Belobog zaljubljen u nju, znajući da je nezlobiva, ona ga plaši verujući da želi da je prevari. Herkul, snažnih grudi i mišićavih ruku grli svog ljubavnika Jolaja, Herkul u potrazi za Persefonom, Herkul protiv Giganata, čak i portret Julija Cezara, brilijantnog rimskog vojskovođe kojem sam se neobično divio – uz to ne odoleh da naslikam i moje viđenje bitke kod Farsale, gde nesumnjivo na Cezarovoj strani, Pompejeve trupe prikazah kako jašu na magarcima. Pompej je imao glavu mule nastale ukrštanjem Pompeja optimata, koji je nekada vodio glavnu reč u Senatu i Pompeja, po rođenju prostog plebejca.

Radio sam predano, bacajući boje na platno, nakrivivši beretku koju sam, pomalo šale radi, pomalo u znak sećanja na Monea, nosio u kompletu sa paletom boja kojima sam pažljivo četkicom dekorisao platno. Ovu sliku sam zamislio kao krunu svog dosadašnjeg rada. Istorija, mitologija, astronautika, sjedinjene jedinstvenim arhetipskim izrazom, upečatljivog kolorita o kome su dotad drugi samo sanjali. Bejah neskroman i iritirajuće nametljiv! Ponajviše sam se nametao sam sebi.

Kad budem završio Crne vile, kako sam nazvao sliku, rešio sam da se pritajim, da slikam za svoju dušu… Kad, zazvoni telefon. Nerado odložih paletu. Uhvatio sam tren u kojem stidljiva Drijada, otkrivši u klisuri moćni svemirski brod koji nastanjuje Crna vila, viđa istu, potpuno nagu, dok joj lice obliva voda jer se njime razlila erotska želja. Sestre Drijade očajnički pružaju ruke ka njoj moleći je da se vrati, dok je okrutna Vila, čulnim usnama i teškim, putenim uzdasima, glasom slatkim poput meda zove u svoj kosmički brod da okuša plodove zabranjene slasti… Zar da me sad prekidaju dok joj izlivam lice na platno? PR Đoković mora da je već objasnio direktoru kulturne ustanove  Korveta  zašto sam onako naprasno napustio izložbu. Kao pomamnik! Ta, valjda je morao hitno da telefonira! – mogao sam da čujem dosetljiva Đokovićeva objašnjenja u vidu veštog prebacivanja lopte u protivnikovo dvorište, neodbranjiv rečiti forhend, u čemu beše veštiji od čuvenog tenisera. Šta sad hoće od mene? Bacio sam krpu natopljenu razređivačem preko palete, izmešavši pažljivo odvojenu rusku belu sa ostalima, upropastivši je!

– Ah, dođavola! – i isprljanim rukama umetnika zgrabio crnu telefonsku slušalicu, išaravši je…

– Dobro bre Đokoviću, znam da te zabavlja izraz Katanićevog lica, ili onog Zlobiberovića, ali zar baš moram da…

Prekinuo me je piskavi glas koji je mogao da pripada davljeniku koji doziva za spas. Histeričan, oštar, zahtevan, uz primesu podrugljive note.

– Šta bi s Drijadama? Htele bi i one malo slasti? A što se Herkula tiče, pa mogao si da napraviš i neki grupnjak za posetioce izložbe. On, Jolaj, i Megara koja je zapravo ispala Magara, bez -ICA, oh ne, nije nužan taj nastavak lingve! Magarče jedan! Kakav crni kokpit slikaš u koji već nije sela prerušena SF Afrodita! Ta će prva da poleti ka zgodnim Kokpićanima. Kosmička ljubav je u pitanju, je l’?! A taj tvoj Gvozdeni, mora da je već zarđao! No, ne brini, sad ću ja da ispravim sve te tvoje brljotine. Pogledaj sad kako su slike lepe. Okreni se, čedo bogova! Portret Babaroge Grej!

– Ko to zbija šalu? – zaurlah.

– Jesi li konačno pronašao svoj izraz, slikarčiću? I da se toga niko ne seti, kao ti! – odzvanjao je jezivi smeh dok mi je telo drhtalo.

– Kako… Zar posle ovoga mogu da oklevam? Da se okrenem? O, da. I videću da tu nema ničeg. Ničeg, sem razrešenja šale anonimnog prokletnika. Silovito sam se okrenuo i divljeg izraza lica ponovo pogledao… Slike su se promenile!

Prestravljen do ludila ispustio sam slušalicu, ali u ušima mi je i dalje hučalo. Bio je to zastrašujući, neljudski smeh koji je dopirao iz nezaklopljene slušalice koja je, poput obešenog, visila o gajtanu.

Imao sam šta da vidim. Prizor je bio uzbuđujući, dijabolični udar, ilustracija čiste strave, turobni susret sa natprirodnom dosetkom.

Videh, u ponosito-užasnom stavu jezive starice sa rogom na glavi, izraz prkosnog dostojanstva. Bila je to Babaroga u otmenom odelu koje je u Vajldovom romanu nosio uobraženi Dorijan Grej.

Telefon zazvoni, iako je slušalica bila van ležišta.

Uhvatih se za nju brzinom đavola u begu.

–  Kako ti se sviđa moj ručni rad? A tek da je vidiš kakva je bila kad nije bila grešna. Mlada i lepa, svi zubi na bro…

– Prestani! Ko si ti i šta hoćeš od mene? Kako ovo izvodiš?

– Kako? Pa slikam, pomalo, u dokolici. I pevam. Tenor, rekao mi Pavaroti iz groba. Ali, dramski, ne onaj lirski! Nego, setio sam se da tvoj diletantski rad obogatim još jednim detaljčićem. Cap, puf, abrakadabra du! Pogledaj sad! –  Telefon se smešio.

Da li sam lud? I kako to, odjednom, čovek da poludi? Čak nisam bio ni uobičajeno melanholičan ni neraspoložen… Možda zato!

Okrenuo sam se poslušno, kao čovek na samrti koji se pomirio sa neizbežnim.

Babaroga je bila u istom položaju, ali slika se opet promenila. Ona je telefonirala.

– Priča sa najboljom drugaricom Baba Jagom. Tako one satima – objašnjavao mi je Telefon ozbiljnim glasom, gotovo ispunjenim poštovanjem prema svom remek-delu užasa.

– Mhm-mhm… da, taj izraz…  da, sad malo indonežanski stil, he-he… –  ne, ne okreći se još, moram bolje da nacentriram. Preporučujem ti „olio di papavero“. Kad hvataš ovakav detalj, ne može se bez italijana, doduše nije čisto italijansko ulje. Nije ni laneno!

– Pa šta je onda? O čemu ti pričaš, čoveče?

– Čoveče? Ne vređaj me, Ferenc. Naljutiću se i neću više da razgovaram s tobom, niti da ti pokazujem kako treba da slikaš.

– Ali, meni ne treba tvoja pomoć, niti želim s tobom da pričam.

– Ni ja s tobom.

– Pa što me onda zoveš?

Pomirio sam se već s tim da me je ludilo uzelo pod svoje. Tešio sam se da je uzrok otrovno isparenje razređivača. Halucinacije će proći nakon nekoliko sati. Kažu da se i Francisku Goji dogodilo isto dok je sekao uho…

– Imaš samo jedan zadatak Herkule i ostaviću te na miru. Budi blažen! Herkul je imao 12!

– Šta treba da uradim?

– Da mi vratiš Persefonu iz Hada. Moju umrlu dragu. Njoj hoću da telefoniram, kao nekada, kad smo živeli kod tvog nacističkog dede.

Zaćutao sam. To se neki vojni obaveštajac dočepao dokumenata za koje sam mislio da su uništeni. Verovatno je u pitanju ucena. Šta li hoće?

– Koliko para? – pitao sam mirno. Sve što beše u granicama ljudskog ne beše mi strano, premda me je zbunio tajanstven metod kojim je Vojni menjao slike. Možda je neko drugi u sobi. Saučesnik! Dok ja okrenut leđima razgovaram, saučesnik koji se krije u ormanu na koji su naslonjene slike izlazi i zamenjuje platna. Ali, zar ne bih čuo? Ne! Računaju na moj strah, na izbezumljenost od straha, kada čula otupe. Uostalom, to mora da je BIA, CIA, oni su vrhunski obučeni, za njih je ovo sitnica.

– Ne osećam nikakvu krivicu, niti smatram da imam bilo šta zajedničko sa pradedom koji je činio zlodela. I zovem se Franc, ne Ferenc. – spustio sam slušalicu.

Odlučno sam prišao ormanu i raskrilio ga. Unutra nije bilo nikog. O, stvarno su vešte te propalice.

Iako potresen do srži, vratio sam se svom radu. Neobično sam voleo slikanje flamanskom tehnikom. Za moje boje govoriše da su čista magija, tajna majstorskog zanata koju sam čuvao za sebe. Šta bi oni? Ode slika! Nema više Franca! Nema Ferenca! Pokvarenjaci, zašto nas ne ostave na miru? Razumljivo, CIA je. To je svrha, izliv straha, potom katarza. Odustaju. A možda su postavili svuda živo oko kamere da proučava svaki moj pokret, makar dok ne istraže. Treba osloboditi stan od špijunskih satelita! Odmah!

Bio sam strastveni ljubitelj bejzbola, te me ova drska pošalica podseti na napad gostujuće momčadi. Nepripremljen, nisam nosio rukavice, niti bio u fazi napada, jer i ne učestvovah u igri.  No, promeniću svoju lošu taktiku. Optrčaću sve četiri kućne baze, tako što ću iskoristiti njihovu nepažnju u odbrani. Bio sam siguran da ću pronaći raznolike uređaje koje CIA koristi za praćenje i prisluškivanje. Brzinom bejzbol trkača osvajao sam jednu po jednu bazu, kad me u besomučnom trčanju po stanu  prekide zlokobna zvonjava.

– „Force play“! – promuklo se nasmejao. Tada sam kriknuo.

Savladan čarolijama ovih CIA aveti, poput katatoničara buljio sam u daleku, odabranu tačku, dok se Telefon grohotno smejao.

– Hajde Franc, trgni se, pogledaj svoje Crne vile. Možda sam pomalo napadan, znam, ali kako drugačije da te nagovorim da učiniš ono što od tebe tražim? Ne umem polako. Ne mislim da si loš momak…

Odlučio sam čvrsto da ne gledam oko sebe, dok sam umazan bojama sedeo na podu. Posmatrao sam svoje nabrekle vene na rukama, vizualizirajući brijač koji bi lagano prokliznuo u njihovu životnu dubinu. Video sam kako se otvaraju i iz njih teku lokve pomešane sa ruskom belom bojom, a Rusi i sečivenci ne štede na pigmentu…

No, ako neće Franc Crnim vilama, onda će Crne vile Francu.

– Crne vile. Kakav glup naslov! Kao da pričaš o kosilicama! Je l’ to neka tematika iz poljoprivrednog života? Nije da imam išta protiv kosidbi ili nabadanja sena na vile, i to crne, pored tako finih ruskih belih, uljanih. Ali, ti si buržuj, Arpadov potomak. Franc, nisi domaćin, pa ni kafom me nisi ponudio. A pili smo kafu iz termosa. Da ne poveruješ! Još onda! Kao u Pikniku na Henging Roku! Ili je to bio čaj…

Odjednom, kao da se ispred mene potkočila neka žena, ali ne beše žena, već oživela slika. Babaroga se, u dendi odeći, šetala po platnu, dok su oko nje plesale krvave senke.

– Da mi čuvaš decu, Jago, dok sam u portretu. Ne zanima me! Pređi u vegane! Decu mi ne diraj!

A za njom, uzvišeni Cezar telefonira istim, paklenim crnim telefonom dok se kocka sa Titusom Labienusom: – ALEVA KRATKA JEST! Brute, nemam ništa protiv Republike, ali moraš misliti i na one koji su manje srećni od nas! Pozdravi Serviliju! Gde smo stali, Labienuse?!

Da bi iskrsla i treća u kojoj su dve nimfe milovale jedna drugu, ali svaka u svom uglu platna. Dok su telefonirale jedna drugoj, u samoći su se samodoticale…

– Dri, tako me uzbuđuješ, mila!

– Afrodite mi, kad tako govoriš, budiš vatru u meni. Sva sam se uspalila!

– Eto – zaključi Telefon – to treba da izložiš. Remek-delo par ekselans!

Klimnuo sam glavom i onesvestio se. Telefon prasnu u smeh i prekinu vezu.

Tad usnih san u kojem mi je ispripovedao svoju tragičnu priču.

Evo šta se zbi, te kakvu neverovatnu istoriju čuh od paklenog Telefona, naravno, javivši se na upornu zvonjavu, uz sevanje brojčanika, u nedoba, kad u trenu grunu grom, a munja spali nebo, jer beše strašno nevreme…

Izabrao sam ovaj nesretni čas za svoju osvetu, kad je nebo naduveno sivim oblacima, a kiša nema kaplje, no mehure k’o uklete membrane!

Nakašlja se, a beše taj zvuk nalik na klokotanje cevi radijatorskog ventila i cvrčanje fortron priključka za napajanje.

– Ovako je to bilo…

– Kako?

– Pa, evo, ovako: Na pet kilometara od Šalgotarjana, ispod šumovite Čerhat planine, kraj obale reke Ipelj što vijuga kroz Nograd, moja draga i ja kupasmo se na suncu, pod divnim vrhovima golih mađarskih planina što nadvisivaše reku i naša kapljicama vode orošena tela. Nogradske šume, pod zubom planina, cede sok. Okomite litice prošarane listopadnim šumama natkriljuju naš Eden.

– Eden?

– Jeste, slikaru! Bojanka ti se pozlatila! Mazalo! Moleru, farbaru!

– Nemoj da me vređaš!

– Ćuti Zoltane!

– Nisam ja Zoltan, ja sam Diš Piš.

– Zoltane, masone! Rotarijo od bunkerbergerovskog reda bez sleda, čuj i počuj istoriju neznanu i od Crnog pape, kad ti se već ušima daje.

Jeli smo slad Šalgotarjana iz korpica prepunih narandži, moja draga Izabela i ja.

– Telefonica?

– Samo dok zvoni. Noću, kad ogreje mesec, pretvara se u krilatu devojku.

– Zar ne bejaste po danu na Šalgotarjanu?

– Al’ to beše vampirski dan. Reflektore uperili u nas izvorni templari, iz Zavetnog kovčega koji preneše iz Etiopije jer u njemu od vrućine provrištaše kosti Artura, keltskog Brita. U ponoć ustaje i šeta se sa Svetim gralom proklinjući Dena Brauna i Genovevu. Gledaše nas s okruglog stola dok većaše kako da ožive kraljicu Genovevu, a moja ljuba, besmrtnica Ilona… ah… Nalakćeni na okrugli sto vitlaše mačevima, kriveći glavu ne bi li je sa svih strana odmerili. Tad se na obalu reke stušti teška konjica i trista farmera s ekskaliburima, a očnjaci… škljoc-škljoc-škljoc! Od tad je ne videh, no me samo iz Avalona zove.

– Kakve ja veze imam s roterijanskom masonerijom i izvornim templarima? Što me goniš?

– Zato što je tvoj deda bio maršal odgovoran za žrtveni ritual, oružje i konje, kao i za orkestrirane centre moći paklenih svirača! Tvoj ševalijer izli moju Ilonu na žrtvenik, a ostatke na crnim konjima prenese u Avalon. Prethodno joj je podsekao krila i u usta joj ugurao kamenje sa Zida plača. Od tad, zjapi u Svetom gradu jedna rupa i ne može je popuniti ni cigla, ni giter blok. Osim naslikane žene na Zidu plača, u kameni zid beše ugrađen zvučni izolator da se ne bi čula prigušena kuknjava!

Gle, zaista, pa šta ću ja sa sobom? Gde? Kuda? Kako da pobegnem od paklenog Telefona?

To se um sa mnom poigrava. Opsena strave izranja, povijajući mi nabreklo čelo. Možda je sve ovo isuviše. Nije mi lako. Pod pritiskom sam. Sve se da racionalno objasniti. Ne želim da postanem poput onih tipova, anonimnih zavisnika od crnih telefona. I tako sam kudio sebe zbog praznoverja.

– Sve sam ja ovo preozbiljno shvatio.

Brener. Brener će srediti sve, ovo odsustvo razuma. Ili, još bolje, vodokotlić – Misao o telefonu koji biva usisan WC školjkom, elegantnim povlačenjem konopca kazančeta, kao brod koji tone u neumoljivo more, um razvija kao rolnu „film noir“ (crnog kao prokleti telefon).

On me gleda!

Na njemu, naizgled, ne postoji ništa neobično. Možda je progovorio slučajno?

Sitne vene razuma u mojoj glavi načinile su Gordijev čvor. Sve je to bunilo. Sve to treba zakopati u dubinu, tišinu i tamu, u sanjivu večnost smrti.

Uveče, negde oko osam časova, pojurio sam ka telefonskom kablu u želji da sebi prekratim muke. Pojeo sam dva parčeta pice iz obližnje pekare i kao osuđenik spremio se za smrt. Obukao sam dedin predratni prsluk, pradedin kicoški kaput i polucilindar i navrndedine cipele uokvirene kamiljom dlakom. Jer, telefon, večan kao san mrtvaca, prenosio se sa pradede, na dedu, da bi ga otac, ratni heroj, slavno izgubivši obe noge na pecanju dok je eksplozivom lovio ribe, predao meni.

Najedanput, kabl me ošinu po leđima, kao konja. Shvatio sam: probudio sam duhove iz Šume Senki gde je navrndedin brat od strica sklonio ostatke čarobnog Telefona ženke, prave Drakuline neveste, koja je umirala od starosti.

– Bio sam noviji model. Ipak sam je voleo –  progovorio je čarobni Telefon.

– Idi u Šumu senki, iskopaj moju dragu, pozovi nekog iz Telekoma da nas digitalno umreži, da razmenjujemo signale do večnosti –  tako je govorio zaljubljeni Telefon.

– Tvoj šraf praf daf pradeda je bio upozoren. Unajmio je kočijaša te olujne noći, kočijaš je šibao konje gore nego onaj bledoliki iz Nosferatua. Konj je stao na dvesta metara od šume i počeo da njišti. Nije se moglo dalje.

– Odavde peške gospodine. Probudili ste duhove.

I kočijaš odlete u tamu. Tvoj predak je ostao sam.

– Šuma senki. Kakva ludost. Seljačko sujeverje. Ne bojim se ja utvara, do onih koje sam sam sebi načinio. Ja sam vajar svoga prokletstva, svoje sudbine. Sve je u mojim rukama –  tešio sam se.

Uostalom, šta meni može Telefon?!

To su sprave koje se mogu sastaviti nakon što su slomljene. Da da, kao u životu. Iznova… iznova… Otkuda sada ova filozofija? Umoran sam. U mraku sam.

– Ja ću ti osvetliti put  –  reče Telefon i zapali se. Kriknuh i zatvorih se u kupatilo. Beše mračno, jer je unutra napukla sijalica.

Misli mi behu poput raštimovanog instrumenta koji daje tonove više nalik na uzdahe dobro plaćene drolje, nego sročene harmonije…

Iza vrata kao da nije bilo nikoga. Potpuna tišina, sve dok… polagano Telefon ne ispuže iz WC školjke i krenu k meni, dok su se kablovi vijorili kao raspletene sede kose…

Shvatio sam da cvilim. Neutešno. Gotovo je. Sila koja se pomalja prevazilazi me, lice trne, ruke gube snagu.

Odmahivao sam rukom: Proći će. Umor. Možda čak ni to. Običan hir uma. Strah od mraka. Ali, sila smrti iskoračila je iz WC školjke, iz njenih dubina u kojima ne postoji ništa do crnila, neumitnog kraja puta. Da, on je blizu…

Bežao sam kroz sobe, ne nalazeći izlaza. Na kraju, zatvorih se u tesni sobičak. Jedna za drugom popucaše sve sijalice. Iz mraka je grmelo režanje zveri. Ja Zoltan i tako dalje, ljubitelj telefona, opkoljen i sam, zabarakadirao sam se! Da zovem u pomoć? To bi, svakako, značilo da moram da telefoniram!

– Ne bojim te se, Telefonu! Ne bojim se. Imam čekić i brener.

(Pobeći što dalje. Možda na Tasmaniju.)

Umoran, legao sam na široki otoman i zagrlio jastuk. Zapalih sveću.

Kako je strašno ovde, u ovom mraku. Jako je hladno. Protrljao sam ruke da se ugrejem i iz fijoke noćnog stočića izvadio božanski magnum…

No, tama ne bi bila tama da ne rađa meke, pulsirajuće krike.

– Dobro veče –  izgovori neko u uglu sobe. Viknuh: Aaaaaa!

– Ko je to?

– To sam ja. Tvoj Telefon. Možeš me zvati mister Bel.

Uperih cev pištolja u gusti mrak – oči su se u međuvremenu navikle. Sobu je obasjavala laka svetlost sveće. Učini mi se da prolete sen. Ah, evo ga! Na krevetu, pored! Gleda me. I ceri se. Uperih magnum u prozračni mrak koji je obasjavala laka svetlost lojanice. Stolica na kojoj je trebalo da sedi neki čovek bila je prazna.

Vrteo sam se kao čigra okolo male sobe, polulud, sa pištoljem u ruci, ispaljujući hice, dok je vikan obigravao okolo, ispuštajući radosne krike. Sila me je zavrtela snažno da sam se neko vreme okretao oko svih mogućih osa, kako X, tako Y i Z, dok ne osetih da mi se u glavi previja nešto kao nekadašnja bol, ista ona bol kojom sam skupljao snagu da objasnim brojnim prijateljima da sam „više telefonski tip“. Sad sam znao da mi je Telefon telepatski slao opscene poruke ne bi li ostvario svoju osvetu – pradeda koji je slomio telefonsku nevestu u „slučajnoj“ nezgodi pao je sa konja. Pad nije preživeo. Moji preci umirali su jezivom, neobjašnjivom smrću, iznenada, čak jedan dok beše u strastvenom zagrljaju s kurtizanom. – Od uzbuđenja ga je strefila srčka –  govorila su gospoda. Ta dama takođe je volela da telefonira. Govori se da je Aleksandar Grejem Bel bio jedna od redovnijih joj mušterija.

– Pasji izrode! –  režao sam ka telefonu dok mi je ludilo plamsalo iz očiju.

– Nisam ja kriv. Kupiću ti roze telefon da ti pravi društvo! –  jaukao sam.

– Hm-hm-hm… –  utvara se premeštala sa mesta na mesto, iz jedne senke u drugu senku, da bi se to „hm-hm“ napokon ukanonizovalo sa avetinjskim cerekom. Više sam osetio nego što sam video kabl koji je kao bič šibao izjeden pod sobe. Nešto na podu zaliči na krv.

Učini mi se da vidim trag ženskog stopala koji je tabanao prostorijom. Tutnjali su  jezivi, beskompromisni čekići osvete.

Poslednjim trzajima ispalih hitac u jedan ugao prostorije. Metak izazva sitno komešanje kamenja u zidu i ostade začauren kao gramziva, odlučna misao mene – poludeloga.

Mučio me je, taj jezivi trbuhozborac, izludeo na smrt, delujući sporo kao otrov koji se dokopao mog uma.

– Moraš da požuriš sa odlukom –  milostivo će Telefon. –  Da je iskopamo zajedno ili…?

Podrazumeva se da ćeš živeti s nama i plaćati račun za telefon svakog meseca. A onda ćemo ti naći prijatelje kojima ćeš da telefoniraš. Uh, ne možeš ni da zamisliš kakvi te razgovori očekuju… višesatni…

I shvatih. Čuh režeće, divlje glasove svojih predaka, ubica, lopova, kockara (govorilo se i da je moj pra pra pra pradeda bio brat od strica Dorijana Greja, za koga generacije školaraca veruju da je fiktivan lik, zahvaljujući veštoj propagandi francuskih novelista koji se još uvek sećaju stogodišnjeg rata).

Videh lica prošlosti koja su se nadnosila nada mnom, čiji glasovi kao da dopiru iz samarinog bunara vijugaju i kroz crne žice mučitelja, stvorenja kojima sam pripadao i kojima ću zauvek pripadati, s njima, zajedno ja… nastaviću da rastem i da propadam, zauvek odvojen od čvorišta utrobe ljudskoga, nikad više u rutini postojanja, marioneta koju će duhovi upregnuti u šaku i oslepiti da nikad ne vidi ni dan ni noć s nemuštim zvezdama.

Lobanjom mi se razli zvuk nalik na krik i tad ugledah sebe – pod svetlošću užegle sveće, svoje ugašene oči. Nada mnom se nadvi senka u sivoj kapuljači. Iz očiju se razliše zlokobne suze usled radosnog saznanja da je sve dobro.

Demon mi nešto reče. Beše to misao koja seče vazduh, nakon izgovorenog. Ili se sve pomešalo, te sam čuo reč, a misao je došla naknadno. Sve što znam je da nestvarne, poludele oči (da l’ moje ili oči Stvorenja) seju grozu za kojom mahnita pomor i smrt!

– Sve je dobro, Zoltane, ili kako već hmm beše…  –  oseti hladan dodir telefonskog kabla. Okrete se, divlje ga zgrabi i pridavi se telefonskom žicom.

Junak ove priče, s hiljadu imena i u poodmaklom stadiju ludila, u dva dana boravka u Šenbrunu iskidao je bar dve, snažnim kaiševima stegnute, ludačke košulje. Bio je napokon spasen, zahvaljujući misterioznom pozivu iz kuće ovog nasilnog, neizlečivog ludaka.

– Prokleti pasji izrod! Telefonirao je hitnoj samo da me i dalje muči! Aha! Samo da znaš da neću da nosim raspevanu lopatu za tvoju dragu, moraćeš da je iskopaš sam!

– O kome govorite, gospodine? Ko je telefonirao? Pa Vi živite sami, Vaše komšije… Imamo podatke da godinama iz kuće ne izlazite, da s obučenim androidima s Telekoma jedino razgovarate.  Zar i posle godina Vas na kafu nisu ni zvali?

– Ti! Rotarijanac! Kralju Arture, ha-ha-ha! Pa kako ko! Telefon! On je telefonirao hitnoj da me spasu!

Doktor pogleda u daleke, plave oblake. Dan se bojio nijansama predvečerja. Smena godišnjih doba bila je na obzorju.

Osetio je užaren bol u trbuhu – kao da mu je stomak pritiskalo užareno jaje. Tokom dvadesetogodišnje prakse, iskreno je saosećao sa svojim pacijentima, pogotovo izgubljenim slučajevima. Otvorio je svoje beleške i ispisao konačnu presudu: „Ne vidi telo, ali čuje glas. Neka se Gospod smiluje jadnoj, prenadraženoj psihi“.

– Ne doktore, ludaci ne idu u Raj – preseče ga pomahnitali ludak kome se desna usna divlje trzala u stranu.

Na trenutak je oklevao. Tokom prakse, shvatio je da nesrećni, usamljeni ljudi, doživotno zatvoreni u svetu opscenih halucinacija razvijaju neku vrstu telepatije sa onima koji ih leče –  to su poput otkucaja sata, u glavi im bolni udarci. Šapati, demonski šapati…

– Gospodine, nemoguće je da se to tako dogodilo. Zaintrigiran Vašom pričom, pobrinuo sam se da dobro ispitaju telefon. Čudan model, moram priznati… 1866… To me je, uistinu, zaintrigiralo… Ali, ono što otklanja svaku sumnju…

– Šta? Šta? Kako Vas je prevario? Oh, taj lukavi…

– Gospodine, telefon uopšte nije bio prikopčan za struju, zapravo on… i ne radi na struju… a i brojčanik nedostaje… znate…

Šenbrunom se prolomio poslednji urlik. Umro sam tri meseca kasnije. Poslednje reči bile su: „Vratite mi moj kabl nazad, doktore“.

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Telefon

  1. Ovaj put sam pročitala čitavu priču pa sam rešila da napišem osvrt mišljenje
    drugačije nego li u “Bernardovim satima”

    Oduvek sam voleo da telefoniram.

    Nekako već primetim da autorka ima svoj stil pripovedanja, gde akcenat
    stavlja na prvu rečenicu na početku priče koja nagoveštava ceo tok priče.

    U priči se provlači sjajno odrađen prikaz odnosa glavnog junaka i njegove
    bolne tačke; zavisnosti na koju je navučen.

    Zavisnost koja je protatonistu odvela u ludilo On kroz svoje ludilo vidi
    kako svet zaista funkcionise (svetski poredeka, jelte)- segment pisanja
    koji autorka tako spretno provlači u svoja dela.

    Zavisnost koja pogadja svakog od nas. Bolest modernog doba, isprepletena
    sa prosloscu, buducnoscu i sadasnjoscu. Ova bolest se siri svuda,
    prodire u sva slikarska dela ovog junaka.

    Proučavao sam životopise onih koji su zagrebali u disk Mraka, koji su okretali
    listove atlasa Smrti naslikavši titane ludila koji, gladni crvenog mesa traže i grabe,
    gutaju, tutnje, drobe nogama. Među njima su bili: Dario Arđento, H. P. Lavkraft,
    Klajv Barker, Salvador Dali, Aleksandar Grejem Bel… Svi su, bez izuzetka, voleli
    da telefoniraju.

    Genijalni umovi koji su krocili na stazu ludila.

    Strah nejasan, neodređen, pomešan sa prezirom, mrvio me je dok sam, naizgled
    u jednom komadu, uglađen i društvenoprihvatljiv, bivao stisnut u jednoj od takvih
    gomila, jer ima nečega nepojmljivo odvratnog u načinu na koji se ljudska bića
    pripijaju, laktaju i prisno došaptavaju prisustvujući izložbi ili potpisivanju knjige,
    istovremeno razrogačenim očima gutajući naslove ili obešene slike u prostoru
    kakve „in“ galerije u gradu.

    Umetnik, intelektualac, van okvira, van vremena; društveno neprihvaćen,
    odbacuje okove aktuelizacije i komercijalizacije.

    Tantal realizma!

    Malo toga je nedorečenog ovom rečenicom.
    O onoj dvojici behu uništeni svi dokumenti i sećanje u znak
    poštovanja mog oca za zasluge učinjene u Magyar Dolgozók Pártja.
    Iako su me smatrali čudakom, dok bih prolazio, došaptavali su se s poštovanjem
    i klimoglavom, ostavljajući iza sebe eho: „To je Francov sin. Onog znamenitog čoveka.“
    Moje izložbe slika bile su jedne od najposećenijih u gradu, a često bi me zaustavljali
    negde u gradu ili kafiću gde sam običavao da pijem kafu sam (uvek sam potajno strahovao
    da ljudi ne saznaju moje pravo poreklo, a bio sam i izrazito stidljiv i povučen čovek)
    podstičući me da izlazim sa njima na raznolike zabavne večeri (ovo se odnosilo na žene
    i na sve ono što one umeju da urade muškarcu), na šta bih natukao kapu na glavu i uz
    izgovor naglo odlazio ostavljajući ih da se otvorenih usta čude.

    Sledi prikaz života Francovih predaka kojih se on stidi. Donekle bi se moglo
    reci da je ponosan na svog oca po kom nosi ime, ali bih na prvu ruku
    procenila da je očeva slavna prošlost dodatni pritisak, breme
    koji slikar Franc mora da podnese, ali je nekako….. podlegao
    zbog genetskih predispozicija.

    Ali, plemenitost i užas spajalo je, nepojmljivom slučajnošću, jedno.
    Apsolutno i nepromenljivo kao vreme.

    Poslednjim trzajima ispalih hitac u jedan ugao prostorije. Metak i
    zazva sitno komešanje kamenja u zidu i ostade začauren kao gramziva,
    odlučna misao mene – poludeloga.
    U priči sledi i Dan D. Dan kada ludilo dostiže svoj vrhunac i on
    zaglavi u ludnici kao beznadežan slučaj.

  2. Ludak koji sumnja u zdrav razum na polovini priče. “Jesam li lud?” zapravo više neurastenik je u neprestanom kontaktu sa drugim, beznadežnim slučajevima takozvane “savremenosti” – ovim se vrši gradacija gubljenja razuma, zapravo, opisuje se trenutak pre nego što će junak izgubiti razum. Mislim da je on neko ko u gnevu ka modernom dobu i provincijalizmu koje doživljava kroz kritike, izložbe, menadžere, nametnute okove modernog doba koje ne priznaje i doživljava apsurdnim (njegovo viđenje galerija, doživljaj likovnih kritika pa i kad mu idu “na ruku”) – upravo beži u prošlost – navukavši se na razgovore telefonom, birajući najstariji mogući model. Ali, to nije bilo kakav telefon. To je STARI PORODIČNI TELEFON. Dakle, imamo tu neku povezanost… gde on ide korak dalje, ili telefon pak… da li to on opšti sa duhovima u kojima se, simbolično, ogleda zla krv predaka. Podsvesno, breme krivice zbog svoje otuđenosti pripisuje precima i doživljava ih kroz Velike Stare, jer se rituali obavljaju u Mađarskoj, odakle je junak poreklom…
    Prošlost i strah da ne podlegne ga pritiskaju čitavog života dok napokon ne probiju vremensku zavesu, duhovi prošlosti se sudaraju sa “modernom” i tad telefon “progovara”.
    Ipak, nekako, ostaje otvoreno pitanje, naročito oličeno u liku još luđeg doktora. Možda je telefon odista progovorio? 🙂
    Blaga ironija kao, uvek, provlači se među rečenicama. Slatko – gorke su to niti i čari fantastike 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s