FJP (Fali Jedan Papir) – duža verzija


 

Zidovi u bolničkim ustanovama su uglavnom beli, jer kažu da bela boja smiruje. Na njima obično ima fleka od nečijih cipela i kapljica krvi od neuspešnih pokušaja vraćanja u život, od ostavljanja života na cedilu… U žutu zgradu Zavoda za umobolne se ulazi kao u Šenbrun. Kapija je visoka i okružena šumom, a zgrada podseća na dvorac. Kad iz nje počnu da proviruju izbezumljene glave putnika prolaznika, i onih koji to nisu, postaje jasno da se ispred nje niko neće nameštati za fotografisanje. Sene prvih bolesnika koji su iz bolnice Kosovka devojka prevezeni u tadašnji Zavod za umobolne Dafina, dahću i titraju u svakom bolesniku. Sobe u svoje čeljusti primaju pristigle pacijente, drhtave i preplašene, ali i one agresivne… Injekcija polako smiruje bezumne nesrećnike koji žive u svom svetu i dozivaju imena nepoznata onima koji ih proučavaju… Primarijus, muškarac građe komarca, prilazi pacijentu, stavlja ruku u njegovu, usta razvlači u grimasu koja bi trebalo da predstavlja osmeh. Tako se to radi! Uprkos gađenju koje i najdeliričniji pacijent oseća prema njemu, ipak, jedan od njih oseća i čudnu, i po prvi put istinsku toplinu dok mu navlače sivkasto-mišju pidžamu ili po potrebi, košulju. Posebno živopisan bio je pacijent koji je recitovao Hajnea. Prebačen je u Dafinu jednog sumornog proleća 1999. godine. Načelnik se obratio bolničaru, nakon što je gospodin Hajne zaspao:

– Kad se probudi, daj mu još jednu injekciju, oporavak će potrajati. I onog sitnog… pazi na njega, opasan je.

Pored farmakoloških metoda lečenja za koje je bio vezan kao odojče za majčinu sisu (svima je delio lekove bez razlike, pa i sam ih je neretko koristio), načelnik je bio i filozofski tip. Ugledni Primarijus voleo je da tu i tamo proćaska sa momcima u belom o smislu života, govoreći da rat i književnost izazivaju jednaki razdor duševnog zdravlja… Ali, ništa se nije moglo porediti sa sektorom FJP u kojem su boravili najčudniji pacijenti koje je načelnik u svojoj dugogodišnjoj praksi imao prilike da vidi. Dugo je FJP bilo neka vrsta ključne reči bolesnicima koji su imali iste simptome. Niko nije ni naslućivao značenje simbola, niti ga pripisivao ičemu smislenom, do produktu namučenih umova. Ono što je čudilo iskusnog Primarijusa bila je kolektivna uverenost pacijenata, inače pripadnika različitih slojeva društva, njihovo nepobitno slaganje u samo toj jednoj stvari. Primarijusu ne bi jasno kako desetoro ludaka može da se dogovori oko jedne iste stvari, te odluči da dovede u pitanje, ako treba i svoju reputaciju, i odgonetne strašnu tajnu… U odeljenje FJP nije se moglo stići lako. Čak su i najuporniji umobolni, u koje su se halucinacije utisle kao komadi vrelog gvožđa, bili smešteni u daleko misterioznija odeljenja, nalik onima u Ministarstvu. Zapravo, ludnica je bila jako moderna. Svaki pacijent imao je pravo na izolovani, vlastiti kabinet u kojem je mogao na miru da sredi svoje izgubljene misli… Ipak, čovek, uprkos uvreženim pričama o poludelima, onima koji su ostavili prestravljeni razum na mračnoj strani, pohrlivši magičnoj teatralnosti živopisnih utočišta snova, može osetiti da je usamljen u svom ludilu, u laganom, pitkom oticanju razuma. Utešnosablasne magije ludila su se, ovi pritajeni pirati, konjanici i putnici kroz svetove u kojima je sve moguće, a naročito oni najopasniji, držali zajedno. Pacijenata koje je karakterisala potpuna nezainteresovanost da se uklope u realni svet, u sektoru FJP je bilo ukupno sedam. Jedan pukovnik u penziji, odbijeni aplikant za kredit preko biroa za zapošljavanje, dva poreska obveznika, oslobođenik strašnih optužbi od strane Telekoma i savesna bankarska službenica koja je mladost provela na šalteru Rajfajzen banke, bili su ljudi kojima je jaka pilula za smirenje značila sve.

Ono što je zbunjivalo, ostavljajući načelnika bolnice, specijalizovanog psihijatra primarijusa za najteže slučajeve i bez komentara, ali i bez prikladne terapije za bolesnike, bila je neosporna činjenica da su pacijenti ozloglašenog odeljenja FJP, čije značenje dugo ne bi odgonetnuto, većinu vremena provodili u smirenom ćaskanju, gotovo pobožnom prihvatanju surove ne-realnosti, iako su prilike bile neosporno teške. Načelnik je tu već bio navikao na obične, beznačajne, i što bi rekao njegov idol Sigmund Frojd „diagnosen, die mehr in Mode“ – dijagnoze koje su već potpuno izašle iz mode. Kako bi se približio teškim, belim blindiranim vratima, privučen žamorom pacijenata koji kao da su resetovali sećanja i bili žrtve neke vrste kolektivne podrugljive zabrinutosti za svoje upropašćene živote, tako bi razgovor zamro i zagonetka ostajala nerazrešena… Mnogi su pokušali da se kradom prišunjaju vratima. Neki uvaženi primarijusi su koristili specijalne čaše za prisluškivanje. Bilo je dana kada bi po deset pari uveta i belih mantila, u nekoj vrsti gerilske špijunaže, u organizaciji Velikog Primarijusa, u veoma teškim prilikama, pod neobičnim uglovima tela u trenucima skoncentrisanog osluškivanja, u imalinom podmazanim, sjajnim cipelama kojima su, pak, potkresani đonovi kako bi sakrili izdajnički bat, bili načičkani pored vrata, u nadi da će pacijenti, milom ili silom otkriti jezivu tajnu. Napori doktora su urodili plodom. Vrlo brzo Velikom Primarijusu beše dostavljen i audio snimak.

Evo o čemu se radilo:

Kako bi ubili vreme, prilično smireni pacijenti, povezani kao što utvrdismo, istom tajnom, igrali su se igre Zagonetna ličnost. Svaki bi izneo poneku situaciju u kojoj se dogodio slučaj FJP. Primarijus se trgne i zapali lulu. Ruke počeše da mu podrhtavaju od uzbuđenja. Bio je na pragu otkrića velike tajne! Tajne nad tajnama!

– Osoba A… osoba A… – u tom trenu se audio snimak uplete u frekvenciju prenosa utakmice Barselona–Real Madrid.

– Ti boga! Oni nas začikavaju. Ogromni – obrati se bolničaru – nekako su znali da ti ipak nisi jedan od njih!

Kako to izreče, zvuk koji se tonski menjao, postade stabilan i čist. Prostorijom zagrme glas bivšeg generalnog direktora gubitničkog preduzeća „Pobeda“.

– Krrhh… šššš… Pogodili ste! Osoba A, to sam ja. Želeo sam da transformišem javno komunalno u privatni sektor. Smislio sam i ime nove firme: „Čarobni most“. Ona bi se bavila prevencijama samoubistva, ujedno bi bila i građevinska… Bila bi to humanitarna organizacija… Imao sam ideale, skupio sam dokumente, razradio brojne strategije, dao nacrte konverzija… Tog dana ušao sam u Agenciju za privredne registre. Bilo je leto, avgust mesec, sunce pržilo… kada mi je rekla… – na traci zastoj, a potom usledi prigušena kuknjava.

– Šta? Šta? – u horu će pacijenti, u kakofoniji zvukova koje su pratili, u prigušenom ritmu, uzdasi čiji su uzrok bile teške duševne muke.

– Fali jedan papir!

Začu se jasan krik. Pacijenti podivljaše. Čuo se tup zvuk, praćen jaucima. Može biti da su pacijenti mahnito udarali glavama o tapacirane zidove i grizli zubima tesne ludačke košulje.

Tad uslediše ispovesti.

– Bila sam najuzornija šalterska službenica u pošti… Ovaj ovde… verovatno lažni ministar zdravlja, slao je pismo svojoj ljubavnici u Bengaziju, zabrinut šta se s njom dešava tokom rata.

– Istina je. Bojao sam se da li je zabrađena. Sreli smo se u Crnoj Gori, gde je bila na proputovanju sa mužem. Poreklom je bila Ruskinja. To pismo mi je bilo važno. Morao sam da je upozorim, morao sam… a ti si mi rekla…

Pacijenti počeše da cvile.

– Da mi fali jedan papir!

– Molim lepo, insistirala sam da u koverti u kojoj ste slali pismo mora postojati papir! Kakvo je to pismo koje se šalje bez papira? Kao savesna službenica morala sam da otvorim, da proverim, pogotovo kad se adresira na zemlje koje je demokratija zaobišla.

– Verovatno sve ovo traje godinama… i tako u krug – pomisli Primarijus, srećan što je odgonetnuo veliku tajnu. – Rešenje je jednostavno. Treba im doneti gomilu papira. To će ih umiriti. Primarijus ustade, zevne, protegnu se, pomisli kako je ovo bio dug, ali nadasve inspirativan dan sa mnogo neočekivanih otkrića, poput onih prekomorskih. Pomislio je kako je on lično Vasko da Gama psihijatrijske profesije. Odlučio je da odmah sutradan započne terapiju papirom. U tom trenu, bez daha, kršeći ruke, u potpunoj panici i tako dalje u kabinet Velikog Primarijusa… – Kao bez duše!!! – razdra se Primarijus koji oseti kako ga nešto prska. Kao da ga je susrela i začarala kiša. Na ovom mestu. Za par sekundi i on i Ogromni behu mokrih glava. Niz obraze Ogromnog slivaše se suze, a možda samo…

– Doktore, urušio se krov. Ne znamo kako se to dogodilo. Ni zašto. Ni da li je to moguće. Ni da li nam se pričinjava. Pomozite kako znate.

Budala, pomislio je Primarijus trezveno. Krov bolnice već dvadesetu godinu malo malo pa prokišnjava. Šta je tu čudno? Roštiljali tamo neke… devedeset devete, na krovnim pločicama, tu i tamo pala monsunska kiša. Primarijus nije bio stručnjak za krovove, ali nakon što je pomno razmislio, shvatio je da je vlaga nekako pronašla put. Da skine krov? Kako da leči pacijente pod kišovitim okolnostima? Ruke mu ponovo zadrhtaše. Odlučio je da pozove majstora krovara.

Dok je pokušavao da okrene brojčanik, slušalica mu je ispadala. Još uvek je bio pod utiskom neverovatnih događaja koje su, u kolektivnom bunilu izneli pacijenti iz odeljenja FJP.

– Ipak, moram uredno da prijavim radove. Ne ide to tako. Majstor krovar na izvol’te. Pa gde to ima?

Čak nije bio siguran ni da majstori krovari uopšte postoje, hvala tranziciji. A na kraju krajeva, popravke može da izvrši i sam i tako uštedi. Pogledao je u široka ramena Ogromnog, bolničara koji je poznavao barem deset kloniranih Ogromnih, za koje je sređivanje krova mačji kašalj. Deset minuta kasnije rekli su mu da treba da ode u Sekretarijat za urbanizam, gde mu dadoše tri papira koje je marljivo popunio raštrkanim dr mr primarijus-rukopisom. Četiri dana kasnije priložio je i snimak krova. Vratio se po sedmi put, kad ga opkoliše taksama. Četrdeset dana kasnije, na pisarnici ga uputiše ka referentu koji mu sa sadističkim osmejkom saopšti da priloži vlasnički list i na kraju krajeva da priloži dokaz na papiru o saglasnosti svih pacijenata Zavoda za umobolne u vezi sa iznenadnom i neuviđavnom popravkom krova koji prokišnjava. Posle devedeset dana, zatražiše mu i grupni pečat Sindikata umobolnih. Primarijus je kopnio naočigled svih. Od popravke krova davno je odustao. Pacijenti su upijali njegove izmučene crte lica – klimali su glavom sa pomešanim osećajem sažaljenja, prihvatanja i radosti. Polako je postajao jedan od njih, Onaj Koji Razume.

– Istina je, doktore, da ste oduvek delovali nekako uobraženo. Zar je iko dovoljno lud da pristane da ga u tom stanju lečite? – otvoreno su mu govorili pacijenti, dok ga je osoblje posmatralo s prezrivim osmehom.

Tad je smislio demonski plan. Sprovodio ga je mesecima, skupljajući neophodne papire, pa i one manje bitne. Otišao je toliko daleko da je u aktovku uredno posložio venčani list majstora krovara i rodni list predsednika udruženja majstora krovara, kao i dosijee svih pacijenata odeljenja FJP.

Jednog vrelog avgustovskog jutra, slavodobitno se uputio u Sekretarijat, vedro spustio tešku aktovku na pult ispred referenta, kad u tom trenu naiđe pravna savetnica za popravku krovova, zakonita supruga majstora krovara čiji je rodni list bio uredno pohranjen s ostatkom dokumentacije.

– Već deveti mesec dolazim… – zakašljao se – kao pristojan građanin, za pristojan krov, za… Ja sam pošten!

Surovo ga prekinuše pravna savetnica i referent.

– Svi pošteni građani putuju isključivo proceduralno. Niste ni prvi ni poslednji. Otvorite aktovku! Primarijus se nagonski seti prelaska crnogorske granice i surovog lica graničnog oficira koji je u njega držao uperen prst. Pretraga je trajala tri sata. Tada ga pogledaše. Bio je to mučan prizor. Pravna savetnica, u čijem se oku sjaktio lukav sjaj, pogleda u referenta čija je donja usna bila iskrivljena.

Najednom, Primarijus shvati da mu se izruguju.

– Pa zar sve to… zar sve to nije dosta? – glas mu je zadrhtao, a po licu su mu izbili crveni pečati.

– Ne znam… Ne znam! – zatresla je glavom pravnica, podigla ruke u vis i odaljila se od njega sitnim koracima, dok je referent, vrtevši palidrvce među zubima, fiksirao Primarijusa sa dva oka različite boje, nekako ukočeno, neodređeno, neuhvatljivo, isto onako kako je izrekao i večnu, kafkijansku presudu:

„Fali jedan papir“.

I baci mu aktovku u lice.

Nekoliko časova kasnije Primarijusu su natakli pidžamu miš boje, opskrbili ga pilulama i smestili ga u levo krilo Zavoda za umobolne Dafina. Krov je još pre šest meseci popravio bolničar. Već dugo se govorilo o Primarijusovoj sumnjivoj opsesiji papirologijom, stoga su mu krevet pripremali šest meseci unapred. Ipak, poslednjim trzajem zdravog razuma, Primarijus je insistirao da ga smeste u odeljenje FJP kako bi podelio svoju muku sa Onima Koji Razumeju. Novi primarijus je strogo odbio zahtev, uz zlokobne reči koje je promumlao, stisnutih usana:

– Odeljenje FJP odavno ne prima nove pacijente.

Istinu mu, zapravo, niko nije smeo reći – da bi bio primljen u odeljenje FJP kao jedanaesti jubilarni pacijent, zafalio je jedan papir.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s