Bernardovi sati


Priča jednog mizantropa raskolnika

„U osnovi mržnje je strah“

 Niče

 

I deo

00.00

Oduvek sam mrzeo ljude. Oduvek ili nakon što mi je jedna žena nabila nož u srce? Nemam opravdanja, jer mržnja je dar koji dobijamo rođenjem, a ne nekakva stečena imaginacija.

Mrzeli su i oni mene. Ali, prevazilazila me je upornost mog neverovanja i moje mržnje koja je, kontrirajući čak i njihovoj, pulsirala jače. Sitne obmane donosile su kratkotrajna olakšanja, te sam se, katkad, milostivo zanosio idejom da u ponekoj ženi probudim ljubav. Kada ste crni junak, vi u duši niste čisti i demoni vas opsedaju. U svemu vidite zlo, ili nešto naočito u čemu leži zlo (možda naočitost u zlu). Kada u vama nema više nežnosti, to je osećaj poput stalne pljuske. Hladno vam je, a neki nemi počinioci iznova kidaju odeću s vašeg tela. Dok to čine, na licu im se jasno vidi mržnja i gađenje. U zamišljenoj laboratoriji moga uma, izrazito osvetljenoj i prepunoj pacova, ima dosta otrova i oružja, a vi, obični ljudi koje mrzim, glavni ste pokus Velikog Naučnika. Poput mrtvog dobošara, zevajući udaram u male bubnjeve dok hodam ulicama nekog mračnog grada. U njemu ste prisutni Vi, a ja sam nalik na šuplje stablo među napupelim drvećem egzotičnog voća. Ne kažem da mi poneka topla reč ili razmena nežnosti ne prija. Hladna kafa može podjednako da se pije kao i vruća. Ponekad, neka žena oblika peščanog sata, učini da se osetim čovekom, kao i svi drugi, u talasima se usmeravajući na moj polni organ. Ali, ne može se dvaput poverovati u istu laž. To je crno sunce koje samo delimično sija. Katkad uspe da zameni sunce drugih ljudi i načine na koje taj blistavi prevarant njima sija. Ti trenuci kratko traju, te sam ja sunce za sebe, istovremeno senka, ja- razdrndani lutak koji posmatra ostatke šaljive predstave sa koje su ga, istrgnuvši mu noge i ruke iz kukova, udaljili. On je besan na aktere predstave. Vremenom se između mene i drugih ljudi nakotilo dosta vode.

00:23

Možda se moja mržnja izrodila 23 godine ranije kada sam na jednom mračnom mestu detinjstva, blizu mutne vode, sreo dečkića kovrdžave kose. Bilo je toplo i suvo. Sunce je pržilo u bičevima. Poput zlatne maske meduze, cerilo se iznad šume mog detinjstva.

– Ti si onaj što mu se otac obesio? – rekao je mali vođa bande koga su zvali Prljavi Džoš, i dotakao me štapom.

– Kasniš već pet minuta. Nadam se da si ih doneo.

Nisam odgovorio. Ponudio sam mu olovne vojnike.

– Evo zamene za život.

Uzeo ih je i poređao po drvenoj klupici, okruženoj drvećem boje abonosa. Ruke su  mu se znojile dok ih je ređao u mali bataljon.

– Ovo je moj bataljon  a ono tvoj. Pošto si zakasnio, kazna za poraz biće smrt. Nikad to nemoj da zaboraviš. Da vidimo ko je jači.

Ja sam iz sve snage nasrtao svojim figuricama na njegove. Možda mislite da nije trebalo da pokažem toliku revnost? Sada bih drugačije postupio. Pljunuo bih ga ili isekao nožem. Od ovog poslednjeg, uvek osetim nešto u predelu trbuha i shvatim da je to strah, pomešan sa gađenjem. On je od svih MOJIH izabrao mnogo jače i lepše vojnike (moj otac ih je izrezbario pre smrti, ali nisu svi bili podjednako lepi). Neki od njih bili su veoma loše napravljeni, ali to bi zavisilo od toga koliko bi popio. Kada bi vojnik bio gotov, otac bi ga šiljkom pobo u zemlju i rekao:

– Sine, ovo je tvoja vojska. I tvoja snaga, za život..

Kad je radio Akileusa i Spartakusa, umereno je pio. Tako da su, premda su Džošovi vojnici bili mnogo lepši i sjajniji, moj Akileus i Spartakus uspešno štitili bok, te sam se svojim trudom (ili mržnjom) izborio za ravnopravnu borbu. Mogao sam da zamislim koliko je zli dečak time bio uznemiren. Obzirom na to da je hteo da se pokaže pred svojom bandom, i da je izabrao najjače vojnike, nije smeo da izgubi. Njegove su, u napetom iščekivanju, bile sve orošenije znojem. Tada sam shvatio da ljudska pohlepa, mržnja (a možda i pohota) mirišu na so, na slanu kupku u koju žena legne raskrečenih nogu a miris njenog pola se, kao u životinje, stapa sa vonjem straha i soli. Sve mržnje počinju u detinjstvu. Nisu vas lagali. Nevinost jedina može da proizvede zločin, jer u čemu leži taština zločina ukoliko u njemu nema nešto nostalgije zbog izgubljene nevinosti. Uveren sam da se čovek ipak rađa čist. Ljudi vremenom postaju zli. I svi su, bez izuzetka, zli. Pokvareni i zli.

Pokazao sam Akileusa malom čoveku:

– Juče mu je bio okrnjen zub i sada mu nije dobro, inače bi on satro čitav tvoj bataljon. Samo ON-JEDAN. Da mu je dobro, on bi to već i učinio. Da ga zub nije boleo toliko jako. I još ga boli. Vidiš. On je sjajan, jak i moćan.

– Ah, tako! Ah, tako!

Prljavi Džoš ga je istrgao iz moje šake, i kikoćući se, bacio ga na ilovaču pokraj klupice, jer misli da je moćan. I gazio je po njemu sa smehom aktera predstave, sve dok ga, iskidanih kukova, oznojen i zadovoljan, nije pomilovao. Tada je zli dečak Akileusa bacio u prljavštinu, u mutnu vodu, daleko od sebe. Prljavi Džoš se smejao. Tad sam video da i njemu nedostaje zub. Njegov leš pronašli su tri dana kasnije, u prljavoj vodi, ucrvljalog od pišaćke, izmazanog krvlju i blatom, sa zabodenom figuricom olovnog vojnika usred čela. Udubljenje od rane bilo je preveliko, gotovo groteskno. Šiljak, upupčen u mozak, jednom izvađen, nosio je na sebi tragove moždane mase.

Spartakusa još uvek čuvam, a novog Akileusa nikad više nisam napravio. Sve mržnje počinju u detinjstvu. Nisu vas lagali.

Ponekad čujem dobovanje na vratima. Najpre sam mislio da je kiša. Ali ne, to je Akileus. U odeći snažnog grčkog junaka, bosih, dlakavih nogu polako stupa u moj dom. Gleda on mene, gledam ja njega. Hladni smo, ćutimo i jedemo ribu.

00:46

Ja nikad ne kasnim. Posedujem ogromnu kolekciju starinskih satova. Gomila oker kutija sa sekundarama, nesto džepnih satova s monoklima, sklupčanih u stroj, viri iz sakoa viktorijanskog tipa. Moji sati su ono što me određuje. Nijedan trenutak ne vredi duže od samog tog pojma. Otkucaj sata marljivo opominje da već pet minuta kasnim na otvaranje svoje radnje. Tada, brzinom zeca koji čuje šum pa zadrhti i skoči, nasmešen izađem na ulicu. Moja antikvarnica se nalazi u trgovačkom delu gradića K. u jednoj, solidno građenoj, kući sa zidovima od opeke.

Na tabli, na vratima od čamovine, stoji natpis „RETKE KNJIGE” ( fotografije, razglednice, stare karte, mape i muzički instrumenti). Moderno električno grejanje pod porculanskim pločama i ekonomične ringle nalaze se u odeljku kuhinje. Naspram kuhinje i malog kupatila (zapravo, čini ga jedan lavabo i okrajak sapuna) nalazi se moj radni sto s kompjuterom. Radna soba ima spušten strop, a na španskom zidu su utičnice za telefon i satelitsku antenu. Iz radne sobe izlazim pravo u prostoriju za primanje mušterija u kojoj se nalazi ogromna tezga gde pokazujem antikvitete i primam novac.
7:23 časova izjutra.
Danas mi je neko poželeo smrt. Kao kreveljenje psa u uglu tuđeg dvorišta. Kratak pisak preko telefona i krkljanje:

-Umri!
Bio je to otvoreni poziv, želja za lomljenjem vrata. Šta da odgovorim? Kako da se odbranim, da im više ne padne na pamet da me uznemiravaju? Zastajem pred kapijom, zatim je neodlučno otvaram i ulazim u usko polje koje okružuje udžericu. Šutnuo sam psa, ali nežno. Pas se sklonio, a zatim me fiksirao pogledom. Tik uz ram prozora, kradom gledam unutra. U krevetu je nekada bio sklupčan dragi lik, pokriven preko glave, a posteljina na glavi naduvala se od disanja. Ispod pokrivača sad je gola praznina. Čaršav ne odaje da neko ispod još uvek diše i misli. Kao leš. Zamišljam kako se čaršav uspravlja, leš se puni semenom tečnošću, buja i klica, narasta do mišića, tkiva, rumenila, raskoši obraza, očnoga sjaja. Mlada devojka, s licem umazanim žutilom od nekakve prikrivene sete, ustaje s kreveta, uzima korpu punu veša, a zatim ga batina motkom.To je majka! Pružio sam ruke ka njoj. Moje ruke promiču i dodiruju ledeni vazduh. Ona prolazi kroz mene i tapše rukama, obrće se i pleše dok razgleda minijaturne slike koje su poređane pored gomile buradi u dvorištu. Sedam na stoličicu i glatkim pokretima vrhova prstiju dodirujem lesonit. Potom se čuje samo šapat i to krkljanje, pa onda plakanje, jaukanje. Pas počinje da zavija.
-Ko ste vi? -Šta radite tu?- starac sa vrata susedne dvorišne kuće u mene upire suvonjavi prst. Potom me prepoznaje, pljune u stranu, otvara flašu kojom sebi obliva lice. Osvežava se na pustom snegu. Zatim razgleda, čini mi se, beskrajno nebo, otegnuto u ništavilo. Taj beskraj se ne može zapamtiti a ni ONA ga nikad nije mogla sasvim nacrtati. Sneg mi se lepi za unutrašnju stranu odela. Lepi se za kožu. Ušao sam u hladni ćumez svog nekadašnjeg doma, i posmatrajući slike koje je majka nacrtala, znalački određujem šare i boje. Uočavam da su neke od njih sasvim loše urađene, ili mi možda više nisu bliske. Starac i ja palimo cigarete i gledamo jedan u drugog. On me posmatra kroz prozor. Dok me posmatra, mrmlja sebi u bradu i opet diže pogled u nebo. Potom, kao poniženi paun, savija glavu u mokri sneg gde vlada samrtnički mir. Čujem nekakav ljudski žagor, ali je isuviše daleko od mene. Nasred sam hladnog, pustog vrta, okružen slikama, prokislim rubljem, prljavim čašama i razbijenim ogledalima. Okrećem sve što je prljavo, lagano prelazim rukom, otirem prašinu i stavljam par minijatura u torbu.
-Kako ćete ovo raščistiti?
-Molim?
-Kako ćete ovo raščistiti sad kad su vam svi pomrli?- pita starac.
Sasvim sam blizu zida, i tada, nagnut kroz niski prozor,  bacam prljavu čašu preko ograde, pravo na starčev zid. Ona prsnu, a iz nje na zid procuri crna, masna tečnost. Starac preplašeno pobeže. Nakon što me je starac ostavio na miru, postajem dovoljno skoncentrisan da uočim gramofon po koji sam došao. Bio je, dakako, vrlo star, s ručkom. Kad sam ga kupio, radio je, ali zapravo nikad nisam znao da namestim ručku. Mehanizam je potpuno ispravan, a ima i poseban pretinac za ploče, reći ću to mušteriji istog dana. Umivam se hladnom vodom nad prljavim lavaboom i puštam Betovenov violinski koncert u d mollu, koji se razliva po sobi kroz vrtlog poovskog užasa. Odabiram knjige. Okrećem stranice svake od njih i cepam jednu po jednu. Nije na prodaju. Može li čovek biti više sam?

7:46

Vidim sebe među oblakoderima, uzgajaju me kao da sam biljka. Otkinut sam od okolnog dima, ali zaprašen njime. Lelujam kao otrovna voda kanalizacije. Asfalt je pogođen po sredini. Rascepljen. Kao po klavijaturi, moja stopala prebiraju pločnikom. Oči su stegnute u mrak naočara. Tu i tamo, čujem topot koraka iza sebe. Na čelu orkestra ljudi je dirigent čija masivna palica, kao grom, udara po golom, popišanom betonu. Svet može biti užasan, ali ne i prljav. U tom svom gađenju, zadržao sam dobar ukus. Za sve to vreme, sunce je, po svaku cenu želeći da ostvari svoj primat, nastojalo da se probije kroz zavesu od dima. Proždiruće, omamljujuće sunce prodire u mekoću jutra, izbeljeno sunce,  napuderisana lopta. Opažao sam ga kako se uskovitlava, kako se uzdiže i napaja nebo kao ogromna žuta buba koja radi na baterije. Kao kakav časovnik, sunce meri sate drevnom preciznošću i guta prolaznike nemerljivom groznicom večnog postojanja. Vi ste niko i ništa, a žuta buba mili po vama, i svaki njen krak upire prst u vas, optužujući vas za prolaznost, za kašnjenje. Često postoji kao protivteža, ali i ispomoć sivilu oblaka koji su poput pancira. Jedan okrajak metala pulsira sjajem i obasjava delove tmurne arhitektonike grada. Nešto kasnije, grad se ispunjava mesečinom i svetlost traje do duboko u noć. Arktička zvezda, ogromna kao tanjir sa dva radoznala oka, uskoro će se raspući na nebu. Večna svetlost, večni mir koji mi smeta, jer zahtevam tamu koja mi donosi radost.

8:19

Brzo sam otvorio oči, i u brzim trzajima ugledao prvi tračak svetlosti. Zapravo, ja trepćem kao ptičica, a lice je puno mišića utisnutih među kosti. Ujeo me je dan. Zatekao me je u položaju fetusa, sa sklupčanim rukama i sad se raščinjava, isteže, proteže nožice, jauče dozivajući majku. Dlanovi su utonuli u mrak potpazušja, prsti su izloženi povredama, noge dotiču goli zid i guraju. Rađam se. Izlazim iz svoje čaure, ja-larva, što samu sebe gnječi na jastuku, balaveći ga. Tako izgleda čovek koji ustaje i udiše život, zamislite! Omirišite tu ironiju božanskog. Evo, zamislite mene- larvu. Kosa mi je prikopčana mnogobrojnim dlakama, sićušnim poljima sa ukovrdžanim tandara-mandara- broć, sve upleteno jedno u drugo, navedeno u priručnicima Kosača Razuma, kosa, krv, nokti, pišaćka, sranje. Čovek. Ali nije ni čovek bez ikakvih dostignuća, trljao sam gnevom slepljene trepavice- hram u Efesu- na primer. U književnosti pominju Herostrata, ali ne i Herosifrona. Vaja slonovaču, vaja zlato golim, nažuljanim rukama. Potom neka svinja sve potamani. Osetim oštar bol kada uništavaju lepotu. Čovek stvori lepotu, i ništi svet od otpadaka, a svakog dana se, jednom bujnom klicom voća, raspukne hiljadu provalija, i odjedared, vrisne. Dok stvaram, tad nisam šuplje stablo, u meni ključa pena kreacije, kosi me i nosi na krilima. Svest o mogućem savršenstvu koje bi me izlečilo, diže me iz postelje. Otrov je i lek, ili tako nekako. Tada osetim želju da stvorim pesmu ili ofarbam zid u svetlosmeđe tačkice koje bi usisale malo sunca. Za sve ove godine, ja sam tako načinio dva taburea za sedenje, stočić s kog ispijam kafu iz jedne bledoplave džezve, progorele na krajevima, po kojoj sam išarao raznobojne cvetove: bela rada, žuta buba u sredini a belanac okolo. Na drugoj strani čaše iz koje često ispijam žuč umesto mleka, nacrtao sam sedmokrilog anđela. Stolice na rasklapanje, mokar veš u mašini za ceđenje koju sam sam popravio. Retki su trenuci u kojima stvaram, ali ja sam kanibal tih trenutaka. Za njih živim. Na svakih desetak godina po jedna dobra divljač za kanibala. Nisam bezosećajan čovek, mada sam gradio predstavu o sebi da sam takav, vrteći sopstvenu masku u vazduhu. To je poput bolesti koju ne želimo priznati. U svojoj četrdesetoj sam ipak svestan da sam uveliko zaglavio.
Danas me mržnja obuzima jače nego ikada.

7:12

Ovog puta sam znao da će me mržnja preplaviti kao što sunce preplavi nebo, kao što čađ dimnjaka uprlja odeću koja, nekada čista i nova, najedared upije težak miris gareži i postane mamac za moljce u stogodišnjim ormanima starih kuća. One su večne, a trokrilni ormani su njihovo žilavo srce, stožer i most ka novom. Veštičje srce jedne od takvih kuća upire svoju ružnu, bučnu komoru na asfalt koji se iznova i iznova popravlja od strane istih, dimom zakamufliranih ljudi. Ogromna rupa u asfaltu na kraju će usisati sve, i ovu kuću sa trokrilnim ormanom, tabureom i stočićem u kojoj životarim. Ja-Kuća, kao nevešto sklepan mehanizam. Osetio sam da mi ovog jutra mržnja navire u talasima, praćena erekcijom, ali nisam znao u kakvom će obliku doći, kada će prevagnuti nad Herosifronom, oteti mu dleto iz ruke i u nju staviti bombu. Umakao sam sitne parčiće hleba u svežu kafu i motrio na TV ekran, naornamentisan divljaštvom i namirisan lažima. Govore o terorističkim napadima, o novoj bombi koja će prošetati planetu do najudaljenije tačke kosmosa i nazad. Nakon toga, usledili su mirisi. Ja dobro njušim mirise, kao opaka životinja. Udiši, Bernarde, udiši! Tako, napred, nazad, dobro je. Nešto gadno zaudara, zar ne? Mislim da dolazi iz obližnje mlekare. Šaka pretvorena u crnu pesnicu, skliznula je niz moje lice i izravnala se s kukom. Osećao sam smrad koji se širi iz kozjeg mleka. Omiriši, Bernarde! Neočešljan i razgaćen, ustao sam i prišao kapcima koji su se nalazili u sklopu prozora s pokretnim žaluzinama. Otvorio sam prozor pomoću zatvarača s dvojnom šipkom. Moja kuća je bila stara, ali dobro projektovana. Posebno sam obratio pažnju na drvenariju dok sam je PROJEKTOVAO. Širio se smrad iz mlekare. Vidim da se ispred asfaltirane žute trake obavljaju radovi bušilicom sa hiljadu zavrtanja koji se okreću perom Henrija Džejmsa. To je zgodna ženka, bušilica Hilti, Velika Ku(r)varica što prži ljudske stope, umetnute u asfalt, uklesane u meso betona, zazidane kao holivudska stopala filmske zvezde koja gazi tepih slave, i u mraku svog doma nezaustavljivo proždire kokice. One su jeftine i zasićujuće. Pirjane izgled velikih. Ta bih stopala ljubio, poput Spasiteljevih, i očistio se mržnje, za čitav ljudski rod. Bušilica. Životinja. Okolo radnika u narandžastim odelima i gumenim čizmama koji NAS popravljaju, poput pitanja u kulminansi, napeto, izražajno, uklesano, dok proždiru kokice, stoje, predvođene glumcima, jako izmorena ljudska bića. Mimikrisani su poput bubašvaba koje jedu bankari, a bankare jedu časovničari, ludake iz bolnica proždiru svojim velikim ustima medicinske sestre. Svi su tu, međusobno razmenjuju identitete i živote, isprazne poput kante za đubre. Red ispred mlekare upotpunjuje sliku koju mrzim  i čiji me vonj udara u pravcu facijalnih živaca. Obraz je tačka broj jedan. Nosnice su nešto drugo. Prizor ljudske gomile proždire moje meso i međuživčani splet između tačke A (uši) i tačke B (nosina). U jagodici se nalazi glavni štab u koji će udariti. Ljudi, u gomili, bočno, s leđa, sa strane, napadaju mene, odvratnog malog čoveka. Oči su glavni element. Iskljucati ih i skuvati živce na jagodicama. Zatim, kada sam raširenih nogu i  požutelih gaća seo na stoličicu, nalakćen na sims prozora, nastupilo je moje pažljivo posmatranje i analiziranje situacije u mlekari. Potom sam se odgegao do svog kreveta- malog ćumeza u kojem sam se obilno znojio i mirisao na uplašeni fetus. Ostao sam da ležim umrtvljen, iscrpljen mržnjom. Nisam slušao dobovanje njihovih sparenih glasnica, ali sam se saučesnički smeškao, smatrajući da možda nekako mogu da im doskočim. Širio se smrad iz mlekare. Oh, kako sam ih sve samo sažeo i divio se sebi! Ni Herosifron ih ne bi bolje izdubio dletom kao što sam ja rečima. Red ispred mlekare sastoji se iz poštara, zatim jednog neuspelog abortusa (propale utrobe) lokalne kurve koja je život posvetila razmišljanju, seljaka koji pod pazuhom nosi klipove kukuruza ubranog na poljanama magistrale na kojoj je pomenuta kurva provela život. Zatim sledi ciganka, poznata proročica iz susedne zgrade koja prodaje svoj odurni hekleraj od najlona napravljenog u nekoj fabrici na Tajlandu gde je dečji život jednak flašici soka i porciji pirinča. I najzad, nesrećni majstor za kompjutere, melanholik koji celog života stiže poslednji na mesto na koje je prvo krenuo, proklinjući zlu sudbinu i sve konduktere ovog sveta, sve to sam pomislio slušajući urlanje komšinice iz kuće pored moje, uvele prodavačice sveća na kaldrmi po kojoj prolaze poštari, u žurbi noseći pisma koja nikad ne stižu, a pišu ih nesrećne device i propali ljubavnici. Mrzim ih. Osećate li? Ali ih se i bojim. Ja, Bernard, posve sam, kao oni. Imam svoju prošlost. Ona ima enterijer. Ustajem u određeno doba dana s besmislenom računicom u glavi: prodaja, kupovina, režijski troškovi, troškovi komunalija, hrana, kozje mleko, karte za prevoz i opet režijski troškovi, Halsystem za smeće, aluminijumske limenke koka kole iz 97-me, staklo u boci, sve te tovarne površine, spremišta koja treba platiti, mašinerija za đubre koja je blizu, voda sa smeđim česticama rđe koju sam platio. Rđa koja krcka, koja je već izjela moju donju usnu. Izgled mojih ruku je mutantski, ja sam stegnut, prignječen konačnim rešenjem što ga šalju teroristi koji iglicama bodu tup trup aviona. Avion snobovske marke s lornjonom na licu nosi po nekoliko Arapina, Aladina, oglodanih do kostiju, sve njih nosi avion sa raspuklinom, po troposferi, s naporom doteklu i rascvetalu pukotinu, do svih glavnih tačaka na kojima će se slobodni avion konačno podvojiti i srušiti, ukoliko otvorena rana ne zaraste, ukoliko teroristi ne prestanu da iglicama bockaju avion. Ogroman ožiljak odaje tajnu aviona. Zgrabio sam čašu vode sa krckavom rđom po kojoj plove crvenkaste gliste. Ona me nadalje čeka na izmašćenom podu pored knjige „Iluminati”, čeka sa spokojem mrtvaca, onemoćalim spokojem koji se otelotvorio kroz tek minuli bol, kroz daljnju, večitu prazninu i besplodni poriv.

17:11

Moja antikvarnica je moj svet, doduše, pun snimaka uljeza koje posmatram iz svoje radne prostorije, pogledom koji bi zaledio onog koji bi ga susreo, pun sjaja, kome se ne može odrediti priroda. Čovečuljak- mušterija, na svu sreću, može da posmatra samo lelujanje zastora koji me sakriva, i da broji neznatne pukotine na stolu, iskrivljujući vrat i kašljući kako bi skrenuo pažnju. Nakon toga, savija kičmu kao porodilja pod naponima. Njegove svetle oči takođe sijaju, kao da razmišlja da li da nešto ukrade. Uvek im pružim tu priliku, tu nadu. Jer tu se zaista ima šta ukrasti. Dosta vremena proveo sam u svojoj životnoj tamnici, skupljajući retke predmete iz dalekih pećina, suvenire s putovanja, prodavao sam i iskopine svesti, kroz matricu nekakve, arheološki uspešne, misije koja je okončana plenom- zlatnom maskom faraona. Tu se nalaze i ogromni plastični majmuni koje je naša lokalna diva, gospođica Rozental, držala na tepihu slave, jedan tika-taka časovnik, navijen po unutrašnjoj meri moga vremena. Unutar sata je vruće, on ima groznicu i strašno bubnja. Onda izlazim kao strašni sud, sjajne oči su zaklonjene tamnim naočarima. Ako je žena, zamišljam kakva je ispod haljine. Naravno, podrazumeva se da ima dobro telo. Ponekad pomislim da bi ženske grudi, preparirane s plemenitim ukusom, dobro zakitile poprsje kakve divlje, takođe mrtve, zverke. Viši stepen umetnosti okružuje onoga ko ume da razazna njene znake. Ali, zadnjih meseci antikvarnica nije mogla da se pohvali smislom i punoćom. Prazna kao odškrinuta drevna škrinja, ona živi za sebe i svoje predmete. Nakon što sam zatvorio antikvarnicu u tačno 17 časova i 30 minuta, rešio sam da obiđem Mali likovni salon. Majke i očevi u nasleđe ostavljaju Apolonove darove. Porodični kamen pritiska grudi. Drevni kamen velikoga Žada, magični kamen, možda od žada, izložen je na sredini prostorije. Zadihan, istrčao sam iz salona, strahujući da će me zarobiti u magičnom kamenu. Opet sam bio dete i bile su mi potrebne igračke. Nežno sam dodirnuo ivice šahovske table. Po njoj su bili pobodeni olovni vojnici, na belim poljima Grci, na crnim Rimljani. Zgrabio sam kutiju sa olovnim vojnicima i pod miškom, okrenuvši ključ, izneo je iz sobe. Navukao sam bele satenske rukavice, pobo kišobran u zemlju, i gologlav, sa šahovskom tablom u ruci, izašao na vlagu, na kišu, na vonj.

17.40

Košmar je na ulicama. Pred licima koja nisu lica, već vijugavi oblik koji nema nikakvog smisla, lica  koja su maska, koja su pritajeno, sasvim pritajeno i podlo bezobličje, pobijaju moju vlastitu egzistenciju. Isto tako, jedna žena, sa naglašeno dostojanstvenim izrazom lica, ulazi u taksi. Gomila je posmatra. Ta neljudska gomila koja se stopila u jednu jedinu tipografsku crtu i koju nadmašuje samo gradsko sivilo nad kojim se diže para, oganj, smrt, vertigo, izlivanje kanalizacione mokraće i bezbojne, užagrele zgrade koje ga ukalupljuju i čine zlim.

Ona je ta koja na crti čeka vozilo koje će je odvesti do neke odredišne tačke. Iako su svi kolektivno ravnodušni, podlo se pretvarajući da to ne čine, ipak bacaju pogled na njen ulazak. Ona je svesna da njen put ima odredište. Čini se da ostali to prihvataju s izrazom olakšanja na licu… Podigla je šaku, nehajno, obučena propisno, na gotovo dirljiv način se ulagujući društvu koje posmatra obred. Mada, ni njoj ni njima nije svejedno, jer da jeste, ne bi imala taj nehajni izraz na licu, jer ih treptaj oka odaje da i oni čekaju to vozilo za nju. Želeći da je što manje upoznaju ili prepoznaju, priželjkuju da vozilo što pre ode. Jedan podli starac, sa zlokobnim izrazom lica naročito je žmirkao očima. To je na mene ostavilo bolan utisak. Naročito je žena, koja je u dosluhu sa ostalim delovima čitave te komedije ulagivanja i komedijaških gestova, koje smatra savršeno normalnim, mučni odraz svih ostalih na stajalištu, do krajnosti izvitoperenih suvoparnošću i mehanizacijom (kao i nekom vrstom licemerja koje ne umem do kraja da definišem, u nešto sasvim svedeno, ali najbliža reč je karikatura). Ono što me najviše provocira, i usudiću se reći, boli je činjenica da će taj proces i dalje da traje, da se ponavlja u izgubljenim parčićima, i svako parče te gnusne slike imaće privid nekakvog cilja, kao i porazna činjenica da je na ovakav način protekao čitav moj dosadašnji život, Zaluđen besmislicom vlastitih htenja ili želja, parčića neke odvratne slike  koji za ovih četrdeset godina prolaziše mimo mene, zaglavljuju se u nekakvom trulom hodniku i raspršuju kao smrdljiva para koja mi zaglušuje nosnice i sa izvesnom sigurnošću me guši, guši me do ludila.

12.56

Naizgled ravnodušan, u nameri da je pratim, ušao sam u drugi taksi. Čini mi se da je tip koji vozi taksi, podbuo i sa svakim odsustvom ljudskosti u izrazu lica, primetio da sam sklopio oči iza naočara. Jednim okom me je propratio kako bi proverio da li još uvek sedim u očekivanom položaju. Naglo sam se isprsio, u želji da iz tog položaja bube najedared napustim taksi i udahnem malo vazduha. Automobil je bio splet titraja, a sedište, odsutnost svakog titraja do blage mučnine u stomaku. Moj stomak. Olovno žezlo bez dna. U tom trenutku automobil se zaustavio I bez ikakve predusretljivosti u postavljanju pitanja, čovek (usudiću se da izgovorim tu reč) naglo se okrenuo i pogledao me očima u kojima su obitavali crnilo i smrt.
– Ja vas vrlo dobro poznajem. Za razliku od vas ja volim život .
– Kretenu.
…..volim da živim. Vi to ne  umete i ne možete.
– Budalo, stoko, svinjo.
Sama činjenica da je znao za moje stanje, uverila me je da je on jedan od Čitača Misli, i nagnala da, i ne plativši mu, posve nagonski izletim napolje. Zašto je upravo to izgovorio kad je automobil stao, i zašto sam znao da kad-tad to mora da se desi? Svojevremeno, kada je na mene pojurio jedan prokleti gad imao sam isti izraz lica. Šta smeraju? Šta čekaju? Ti špijuni koji vam zagledaju lice, ruke i stomak. Da rešetaju. BUM BUM BUM.

19.55

Uveren sam da me posmatraju, potpuno sam uveren u to. Reći ću vam sve ispočetka, ispričaću onako kako umem, doslovce ću vam predočiti… ne, strpljenja, molim vas, čekajte… ne mogu sad.

20:00

Moje poštansko sanduče, nekadašnji je dečakov ormarić koji je sadržavao zadovoljstva. No ipak, bojažljiv kakav sam nekad bio, živeo sam u strahu, gotovo u nadi da ću u njemu pronaći nesto sasvim zastrašujuće, novu, živu legendu postojanja, možda kakvo obaveštenje koje bi reči, sačinjene od soli i plača, slivalo niz porube hartije. U njemu sad vlada beskrajni mir birokratije, računi kao otrovni mladeži zakucani su za gnjilo meso metala po kome naslepo preturam rukama, ubacujući prste u gvozdenu kutiju. Čitam obaveštenje koje je pristiglo. „Poštovani člane naše zajednice K, država vas obavezuje na najkraći mogući rok (15 dana) za iseljenje. Vaša se kuća, naime, nalazi na državnom zemljištu gde naše domoljublje, uznemireno sećanjima na dečju radost želi da izgradi park.” Neka se smeju naša deca. Deca su tu da uhvate boga za bradu i raščerupaju mu kike, uzmu mu bombone i čokoladni prah, prašinu, trotinet, blato (ah, ne blato, nikako). Neka deca skaču do oblaka, od tobogana do somota stratosfere. Neka igra u ritmu polke razdvoji nožice svake male devojčice koja pušta bubice da joj uđu u gaćice. Neka iz majčinih sisa poteče mleko, neka trotinet zgazi pticu kreštalicu raširenih krila, uvezenu iz začuđene prirode, koja kašlje nakon što joj je Bandoglavi zabio svoj ugao gledanja sa četiri para kolskih točkova koji se dime. Ona je oksidirana, perje joj je uštirkano i ubijeno, a u zubima nosi reklamu. Spojio sam ta dva, visinu i dužinu, od besa svojim kopitama (u čizmama) tresao zemlju, kao jeretik polutan, i ukrstio se sa pogledom sisate majke koja drži dete. Natpis na bilbordu glasi:
Kaži sećanje kako se dete raduje!
Bilbord je bestelesan, nesiguran, poput čoveka na štulama. Ja sam naglo skočio i viknuo. Uzeo sam sebi za pravo da uradim kolut napred. Potom, kao i svako srećno i dosadno dete, skakao sam u vazduh pokušavajući da zagrizem zamišljeno čudovište koje pati od prežderavanja, a jedini način da ga ubiješ je da mu ušpricaš vodu u organizam. Uzverao sam se uz visoko drvo i mlatio granama kao čovekoliko majmunče. Ja sam dete, dete! Moja bakrena majka gnječi obe polutke sisa i bezizražajnog lica, sa šerpom supe izlazi iz kuće:
– Berni!- govori ona. -Tata je gladan.
– Sad sam dete.
– Šta si rekao?
– Ja sam neiskreno, nevaljalo dete.
– Idi kući. Idi kući!- viču odrasli.
Oh, radujem se, skačem, pišam na vas. Starac s licem oblika wc školjke uhvati me za uši i protrese. To je onaj starac Bandoglavi koji slini kad ga tata podigne za jabučicu i drži ga u vazduhu dok mlatara oštećenim nogama s mesom uraslim u nokat. I krklja. I umire. Moj otac ima sjajne, blistave zube i kolje starca.
– Da više nisi prišao mom Berniju!
Potom okreće starca, proučava mu dlakavi trbuh i zabija mu nokte, oštre poput iglica, dok ne prokrvari. Starac pada onesvešćen, a rascep kože je sve veći i iz njega kaplje krv.
– Dobro si uštinuo starca, tata.
Okrenuo sam se posve nagonski. Pogledao sam okolo, u lica stanara susedne zgrade. Svi su bili nemušto poređani na klupama, sklupčanih nogu, fiksiranih lica, izopačenog lika.
– Skini naočare, ludi Berni- kaže klinac s kačketom.
Drugi, starac pored njega, govori:
– Čuo sam da jako prevrće beonjačama. Usrane beonjače. Gađaj ga okom! I zavitla kamenicu ka meni.
Nisam omiljen. Sklanjam se zajedno sa apostilom, dok zažarena inkvizitorska ruka utiskuje pečat, utisnut pre petnaest dana. Dakle, prilično kasnim. Okrećem ključ u bravi. Nasmejani čovek u plavom uskom odelu čeka me s dve plave koverte u ruci.  Otkud sad on ovde? Zar su došli i lično da me obaveste? Imaju kopiju ključa? Kamenica zuji ispred prozora šibajući zidove moje utvrđene kasarne u kojoj sam dosad živeo poput razdraganog eruditskog bića. Čuju se vatrene psovke iz daljine, opet iz daljine. Vani još uvek osećam njihova ćutljiva tela. Ustali su. Dečak, slepi starac i kućepaziteljka sa mašnom na glavi i jabukom u ruci. Vonj ćutljivih tela. Ćutljiva tela i nisu tako ćutljiva, jer viču, vrište:
– Hoćemo park!
Kakav fenjer protestne poetike upališe šaroliki, paukoliki stanari zgrade. Ja imam sposobnost da maštom preuveličam njihovo prisustvo. Majka i dete govore s bilborda:

– Ma hoćemo naš park, naše tobogane sa žiletima koje će postaviti Prljavi Džoš!
Hvatam se za glavu.
– Je l’ vam dobro, gospodine?- pita plavi čovek sa uklesanim osmehom, zazidanim kao nesporazum između mene, njega i sveta.
– Da.
Podlo priznanje, više hir, moje licemerje, moje sramno, lažno priznanje da je meni sasvim dobro. Potom sledi nedoumica, kroz kajanje: ’’Zašto li sam priznao da mi je dobro? ’’
– Jako mi je dobro, sjajno se osećam!
– Odlično. I ja se odlično osećam. O-dli-čno. Hajde, pomoći ću vam da se spakujete.
On govori u brzim kliktajima, gestikulira, govori zašto to mora biti tako, zašto moram da se iselim.
– Niste bez smeštaja- namignuo je i kažiprstom mi pritisnuo čelo.
On to sugeriše ludu kuću, bolnicu, šta li?
– Kako ste ušli bez ključa?
– Gospodine, kucao sam, niko nije otvarao. Zgrabio sam kvaku i ušao. Vaša vrata nisu bila zaključana.
– Gospodine, na vaše nevaspitanje ne bih trošio reči. Odakle vam pravo..?
– Gospodine, ohrabrili su me stanari. Uđite, dela, govorili su. On je ionako malo..
Znači, i stanari su se udružili s njim. Strujanje govora ne može progovoriti kao smrt. Odjednom je i sâm zastao i s čuđenjem posmatrao nekolicinu stanara čija su lica bila slepljena na moj goli prozor. Najpre, začuđenim očima, a onda sa izvesnim uživanjem. Njegovo odelo je bilo potpuno plavo, s ponekom crno-belom kvadratnom šarom na rukavima od kojih je svaka imala usta i jezik. Oborio je oči u nelagodi i promrmljao:
– Niste baš omiljeni?
– Nisam.
-Je li tako bilo oduvek?
-Tako je bilo.
-Voleo bih da nešto mogu da učinim za Vas.
Osećao sam da je to istina. Obojica smo zapalili cigarete i pušili ćutke. Najednom me je spopao gnev. Razlio sam kanticu farbe na staklo prozora sa koloritima lica stanara što su bezglavo buljili u mene. Obojio sam im glave. Nestali su.
– Zašto ste to uradili? Smirite se, čoveče. – rekao je Plavi sako.
– Jeste li čuli one stihove: „Zavičaj i dom moj sačinjeni su od sitnih radosti?“ E pa, niste ni mogli, jer sam ih ja sad izmislio, mada sam nevešt s rečima. Nije to kao s hartijama, znate. Moj bes se sad ustremio ka njemu. Pre svega, on je prizvao stanare. Poleteo sam ka njemu razjaren i nabio mu hrpu papira na glavu:
– Ma zar je ovo za sprdačinu, reci mi?! Ne idem ja nikuda.
Čoveka hvataju na sitnicama. Zgrabio sam ga za okovratnik.
– Gde ti je pločica, legitimacija? Otimao se, taj apostol neugodnih iznenađenja. Ptičurina birokratije. Ivice njegove biro odeće podsećale su me na oružje. Njegove brazde na licu takođe su me podsećale na oružje. Pogledom sam mu oglodao lice.
– Zbog ovog napada policija će želeti da porazgovara s vama, nemate ništa protiv?- krkljao je, nameštajući kravatu.
Ostavlja hrpu papira na stolu i zakopčava aktovku. Potom se uspravlja i zaglađuje kosu slobodnom rukom.
– Imate lepe svećnjake. Moja mama je kupovala stare svećnjake, to joj je bio hobi. Cena, oh, sasvim niska. U antikvarnici, kao sto je vaša, aristokratski čista. A tada su bila u modi kandila i svećnjaci, ne kao ovi danas, već… Pokrenuo se, a zatim je ka vratima koračao lagano, ćutke i napokon se izgubio u tami.
Blještavilo sunca zamenio je sumrak. Ovi vešci papirologije obično dolaze kad ono najviše prži. Odsek za vampirologiju papirologije, dakako.  Nagnuo sam se nad prozor. Više nije bilo nikoga. Posmatrao sam kako se u predvečerje uzduž poznate ulice pale voštanoblede svetiljke. Vlaga i hladnoća šibaju iz moje kuće, mene, ovako gologlavog, šibaju spreda, pozadi. Naravno da je sve ovo obična šala. Kućepazitelj je umešan u ovo. Taj utisak tako mračnokomičan, sasvim neodređen, zamenio je trenutačni spokoj. Nagao sam se nad malim napuklim ogledalom koje za zid spaja jedan zavrtanj i zaključio da bi trebalo da se obrijem. Malo kasnije, bio sam sav u peni, u užasnoj pretnji. Pijem čaj. Uvek uveče pijem čaj iz kristalnog servisa. Čaj u sebi nosi seme otrova od posebnih biljaka i izaziva halucinacije, kao i predstave bez glasa što mašu svojim pretećim prstima, uzdržani i ukočeni kao hladno, sivo nebo prepuno mraka koje će uskoro okotiti nejako sunce jutra. Ali čaj me umrtvi, zajedno sa glasovima, i dugo nakon toga više se ničeg ne sećam. Budim se u valovima. Trbuh mi poskakuje, podrhtava kao kosmos satkan od hiljada Džoni Vokera. Istražitelji ulaze u kuće građana i njuše svračja jaja. Zapravo svako može ući kroz vrata od čamovine. Jednom sam se probudio i u prostoriji zatekao skitnicu koji šepa pitajući me gde je klavir. Vrata su bila mojom greškom otvorena, jer uvek zaključavam dvaput. Zaklinjao se da me čuje kako pevam, i to operu. Odavno, kaže, nije čuo tako dobru operu. Šepa kaže, od nekakve tuče i niko da se zakikoće na njega, kao ja sad kad sam se probudio. Odista sam se kikotao, ali od besa, kao neka istočnjačka plemena (možda sam i Indijanac, ako sam već ludi Berni) koja kroz smeh izražavaju teskobu. Razbio sam šoljicu o pod i opet zaspao. Kad sam ustao, klošara više nije bilo, a samotna noć počela je spuštanjem plavog plašta. Nedostajao mi je koji tren. Kad sam bio mali, otac me je čuvao, jer je šepao, pio i ništa nije radio. Majka, od koje sam nasledio talenat za slikanje, ali ga nisam upotrebio, živela je izgubljena u svom svetu. Na pokušaj otimanja četkice iz ruku, istu je zabila u aortu. To je bio zadnji put da su je odvojili od umetnosti u kojoj ona, pak, nije pronalazila zadovoljstvo. Služilo joj je kao paravan za nekretanje, jer je digla ruke od života i odustala. Moj otac, taj šepavi pijanac koji me je čuvao, znate, bio je poput kakvog spomenika koji se zamonašio. Večan, tradicionalan, krut. Ni živ ni mrtav, već ono sto samo predstavlja stvari, uljudan čak i naljoskan, kada bi me mučio i čupao za kosu. Moja draga mama…

19.55

Sledećeg  dana

Tri prosjaka osušenih nogu sede jedan do drugog na ivici svih ljudskih napora (možda grešim, možda je to samo njihov početak?)
Danas sam slikao sliku „Rak ljubavnik“. Sirene se kikoću dok brod tone, a boga drže prelepi anđeli dok je na zemlji užas, haos i atomska bomba.  Rak ljubavnik (najverniji ljubavnik do smrti) umiljava se ženi koja izgleda kao morska školjka.
-Da li znate koja je nepravda na ovom svetu?- gledam i koračam sa diktafonom u ruci. Pokušavam da intervjuišem prosjake, oni me udaraju štapom. Tri prosjakinje su lakrdijaši, mora da im je jako neugodno dok sede na hladovitoj strani vetra i ja ih posmatram, s nečim sasvim ličnim u tom držanju palčeva nauznak. Izborile su se za parče ropstva u kome vide neku vrstu setne slobode. Sede na polupraznom đubrištu koje okapavaju psi. Katkad se pokrenu, ponesu svoje štapove, naočare i prnje, te se smeste nasred Glavnog trga. Neka svi vide njihovo prosjaštvo, krvoločni biznis neopranih ruku, a svedoci su neme table ispisane, meni apsurdnim, naslovima: „Deda mi je umro“.„Muža mi je odneo tajfun na Baltičkome moru“.
Obišao sam jedan krug oko Trga i umorno se vratio bacivši im dinare. Nisu se ni osvrnule. Gadure! Voleo bih da imam njihovu dozvolu, da sednem pored njih, da i sâm ispružim ruku kako bih, makar malo, popričao s nekim. Onda sam se upitao da li bi to bilo prikladno, ako bih i imao dozvolu, kako bi one to razumele?
KAKO bi ONE to razumele.

II deo

8.05   jednoga dana

Uputio sam se ka antikvarnici, zadovoljno zveckajući ključevima. Moj dlan je znojav i miriše na staklo. Osećam da mi je ruka utrnula, kao da je napunjena usitnjenim staklom. Krv mi je prolaz za desetinke takvih sitnih parčića od stakla. Kako sam neosetljiv, ja- Ledeni čovek iz dečje bajke. Gotovo sam zaboravio na kućepaziteljevu šalu. Zašto ga kriviti? Mali starci na klupama, sklupčani, čekaju da ih prozove zaborav. Ja  ne  pripadam starcima, moja kapsula svemira pliva u ogromnom komadu sleđene vode, a voda u kotlini od lepljive mase. Želatin. Čokoladni preliv. Dečje radosti. Moj dugačak naklon bilbordima. Kućepazitelj ima brkove od želatina, a jareću bradu isturenu, u obliku lule. Kućepazitelj je nakaza, cirkuska nakaza. Vrat mu je spojen s nosem, sve kosti su smekšale, a krv mu je omekšala i u njoj nema više ribica za plivanje. On je mrtav, star, zapravo jedan od onih tajanstvenih likova koji večno žive u stanju raspadanja. Prava nakaza. On misli da je zgrada. Ha ha!  Ali, za razliku od odraslih, ja još nisam sasvim podetinjio. Moje dečje sprave proživele su svo zlo, najpre skrcane, pa sastavljane godinama, skupile se u jednu smrtonosnu olovnu mašinu koja umesto metaka ima smokve, prave zrele smokve za zapušivanje usta. I Vilijama Tela koji će gađati smokvu sa vrha malog tobogana, a smokva ce biti na vrhu zgrade. Vaš zabavljač Berni, veseli Berni, baca dinare u vašu krvoločnu gomilu, izvolite, parite se. Ja pružam mržnju, ali i radost rušilaštva. Oh, nemojte mi samo govoriti da niste srećni kad učinite koju gadost. Ja ću vam pokazati put kao što ovi ključevi meni pokazuju put. Vatrice divne sjajne, u svakoj ruci po jedna bomba- BUM- i vi nestajete u obliku šestokrile zvezde. Ja ću vas čekati, crvenih obraza, zajapuren i umoran od igre, ja ću vas, na kraju, poput Supermena, izneti iz zapaljene zgrade. Moj život će odsad biti jedna zgrada, a u zgradi niz mutnih prostorija sa prekidačima i eksplozivima kojima samo ja imam pristup. Da, da. Vatra, taj crveni demon, mogla bi da bukne na nekom od spratova i usisa sve. Ja bih se smejao iz mraka, u dimu cigarete koji bi me obavio. Oh, zlo u sebi kroz cipele istresao sam na sneg. Od svega ovoga ništa ozbiljno nisam ni pomislio, samo sam vas, eto, mrzeo i malo vas se bojao. Ali, sad neka bude drugačije. Vi ste uvek zavijali u horu, sa vratovima iskrivljenih pršljenova koji vrište u kanonadama i zbijaju šale, a samo jedan loš momak spram vas. Moj jedini greh je što sam vas mrzeo. Ja sam oduvek sve mrzeo i ništa nisam sakrio od Vas. Moja mržnja je imala sladak ukus morala. Zašto ste za mene BUM BUM zgrada, herr pazitelj? Sad znam da me niko ne može zaustaviti i da sam bolji od ostalih. Ja sam onaj koji je ljude makar posmatrao i u njima video čudovišnost. Zašto sam baš to video, a ne nešto drugo? Mržnja je dar, dar groteske koja vas ostavi svog ogrezlog u smaragdnocrvenilo unutrašnje zajapurenosti, nedovršenosti. Nedorečenost. Vidim groteskne parade parkiranih motocikala i automobila u koje, sa zavišću, zevaju pešaci, užas saobraćanja pred antikvarnicom. Pokušavam da opipam vrelinu motora, sav sijam u svom kaputu, opasan sam po život drugih, poput prosute žive, jer je u mojim džepovima toplomer za moral. To je zapravo PIŠTOLJ, što mi daruje pseći izraz na vašim, inače ciničnim licima, vi, mali ljudi što se, čim osetite ljubav, naprskate jeftinim parfemom. Čija su ovo vozila? Pripadaju gomili, skupljaju se u gomilama, dok dim iz njihovih auspuha zagađuje dečje bilborde. Slepljen sam uz motor jednog od njih, a antikvarnica mi deluje zlokobno. Ona zaudara na ljudsko prisustvo, kad vam kaže Berni, životinja, opasna njuška. Imam nozdrve koje govore, kad udahnem, to je sasvim dokazivo. Čekaju da izdahnem, zadržavam vazduh. Neko je unutra i ja sporo petljam oko ključa, napadam žice stranog entiteta koji je Ja, Sila, Ja Bog, ja Zakupac. Vidim mu gojazno lice kroz ključaonicu. Virim. Pa to je on! Veliki bas, nasilnik, sonoran i odlučan, ta sveta nutrina, sa ćelom koja pupči retke dlačice uvis i strši do meseca i nazad, stoji iza tezge sa dlanovima zakucanim za čamovinu, poput Isusa. Kyrie Eleison. Njuška stare mape sveta. Geocentričan još uvek, mora plivaju oko njegovih ručica. Sunce se okreće samo zbog njega. Prečnik Plutona je egzistentan njegovom buđelaru. Formiran i distanciran, miriše monokle, bubnji i grmi. Kraljevstvo uzima onaj ko ga prisvoji.
– Dobro jutro, Berni- rekao je familijarno dok su mu oči zaiskrile od mržnje. Spržene od mržnje, rekao bih. Bile su crne, tihe i mrzele su jako.
– Sedi, Berni.
O ne, Berni nije pas, već kratkodlaki mačak. Pažljivo i sa osmehom položio sam kutiju sa figuricama na sto od čamovine, otvorio je, vadio vojnike, jednog po jednog.
– Kako beše priča o olovnom vojniku? Srce mu je izgorelo u vatri, jer nije bio voljen.
– Režijski troškovi.
– Molim?
– Niste platili zakup, već treći mesec.
Imao sam osećaj da u mojoj peti pulsira nekakav zaglavljeni čir. Pukim grčenjem mišića, posejani mali čir, postao je glomazan otok, okružen morem krvi. Moje reči, ako bi bile izgovorene, moje prave reči…Oh! Moja dva oka prepuna zenica, samo ako bi ga pogledala, moj pravi pogled… Oh! Moji zubi, kao u divlje životinje, ka gospodinu u plavom odelu sa licem pročešljanim od buva, samo kad bi ga ugrizli… Oh! Iz perspektive njegovog nosa, njegove brade oblika lule, ne može da se vidi ništa. Možda, onako za svoju dušu, vidi tuđu zemlju, tuđe seme, tuđ novac koji najpre oprezno stavlja u pantalone, potom, gura masivne crvene novčanike prepune novčanica, halapljivo, sve brže i brže. Kroz osmeh viri jedan isturen zub. Ispod tog isturenog zuba Zakupca mnogo je korenja, hladnog korenja, rupa i gnoja u kojima on drži odvratnost svog malog postojanja. Njegove oči su sitne i svinjske, kao da su ušivene u volane sala na licu, taj Snoubol seoske radinosti, filistar koji umesto krvi ima mastilo u otvorenoj veni na vratu koju bih zasekao noktom kao što je moj tata posekao zlog starca.
– Možemo se dogovoriti.
– Ne. Ja se neću pomeriti odavde dok vi ne odete.
– Platiću. Evo, sad ću da platim. Odmah i duplo.
– Ne! Tri čira su mi izašla na usni od nervoze,  ne mogu sinu ni patike da kupim. Sin je student. Pijem benzodiazepame celu nedelju. Ja sam mislio da Vi znate kako stoje stvari…
– Pobogu, čoveče, ako ti je bilo hitno bilo za novac, što me nisi nazvao!
– Nisi bio dostupan!
– Možda samo na trenutak, možda sam spavao, možda…
– To mene ne interesuje. Nisi medved pa da prespavaš celu zimu.
– Aman, zašto me nisi upozorio da ćeš da PRAVIŠ PROBLEME, da se pripremim, gde ću sad sa svim ovim antikvitetima?
– To mene ne zanima. Trebalo je ranije na to da misliš. Ako si dugovao, trebalo je da očekuješ moj dolazak. A nisi ni oženjen.
– Ma kakve veze to ima!
– Neću ja svoje nerve da kidam zbog ološa kao sto si ti!
– Ja ološ?
– Ološ, nego šta. Možda…
– Šta?
– Vidiš, čak si i drzak. Napolje!
– Molim?
– Napolje bre. Temperatura me lomi cele nedelje zbog tebe!
– Zato što si lud, ja tu nisam kriv.
– Reci da te je neki divljak izbacio, radi šta hoceš, samo mi se sklanjaj sa očiju. Imaš sat vremena da pokupiš svoje stvari. Ja ću sesti ovde, e tako…
On namerava da me gleda dok skupljam stvari. Ne može se tu ništa učiniti, pa makar mu istresao škrinju punu zlata. Filistar voli datume i precizna, unapred najavljena, iznenađenja. Opazio sam da me iskosa gleda s podozrenjem. Njegove oči pune su mraka, ali sjaje se od radoznalosti. Ja sam za njega čudovište u cirkuskom kavezu prepunom šarolikih boja kroz koji bi on bacao sitne parčiće hleba. Očajan, okrenuo sam se ka mojim olovnim vojnicima pobodenim o šahovsku tablu, kao da želim da ih upitam za savet, da zatražim pomoć. Možda sam ja nešto i naglas izgovorio, no biće da je on uočio taj pokret i pokvareno se nasmejao. Prišao je tabli sasvim lagano i jednim paklenim pokretom stao čupati vojnike sa stalka.
– Aha! Aha! Aha!- čupao je vojnike, i  hraneći se, prelivao svoje oči preko mog lica, uživajući u svakoj sumornoj crti koju je, kao zver, usisao. Umiljavao mi se i ušivao mi dušu. Navalio je da usisa moje lice. Vatreno zadovoljstvo pulsiralo mu je na čelu, a ruke, dve četvorougaone lopate sa isturenim parčićima mesa i rožnatim delovima su uništavale sve moje, grabile, stenjale od zadovoljstva. Zadihan, zabacio je glavu, prevrnuo beonjačama i spustio šake na tablu, umiren nakon što je sve uništio. Potom se ispravio, povrativši staro dostojanstvo filistra. Vrlo lagano je izvadio maramicu iz prednjeg džepa odela u kome je gužvao fiskalne račune a potom obrisao znoj sa čela. Dok je tako tapkao, tu izgrađenu arhitektoniku gluposti koju sakriva samo jedan sloj epitela ispod kostiju, krvi i mesa, ja sam zarotirao svoje lice ka njemu, izbacio grudi, vrat i malo se odmakao. Nisam se sakrio već sam potpuno otkrio ko sam i šta sam. Sad me je video i nema mi više spasa.
– Svinjo, svinjo!- urliknuo sam.
Ništa se, osim tog urlika, nije moglo ni čuti u mojoj antikvarnici prepunoj bola. Zgrabio sam ga za svinjsku gušu i cedio ga. Cedio i mrmljao:
– Prokleta svinjo filistarska, majku ti jebem!
Dok sam ga davio, on je padao, padao na pod jako dugo, kovitlajući usirenim beonjačama. Smeškao se nekako jezivo, kao dete koje je izdaleka čulo komešanje Prljavog Džoša što s batinom u ruci čeka Akileusa da ga rasparča.
– Ovako ću da radim, odsad ću sve ovako da radim.
Sedeo sam pored njega, plakao i davio ga, i sve što sam u tom trenutku osećao bila je usamljenost koja je bazdila na neprovetrenu antikvarnicu. Smrad se širio miljama i miljama odatle, od mene i udavljenog, sa aljkavim pogledom samrtnika.

10.00

Prišao sam šahovskoj tabli. Kretao sam se polako, kao mađioničar koji koketira sa publikom. Istraživao sam, mrmljajući kao licemerni vernik molitvu, kao da gutam i u ustima obrćem vrelo kamenje, i njušio, kao mačka oko krhotina. Kretao sam se prema zvukovima koje su ispuštali moji ranjeni prijatelji. Kakva je to divna stvar! Njihove kosti su na poprištu bitke, smlavljene rukom filistarskog boga, račundžije i skupljača maraka. Ali avaj! Ja vidim zle plodove njegovog truda da uništi sve moje sate u kojima sam postojao, živeo sopstvenim ranama, a kad ih je shvatio, uništio ih je. On je shvatio moje sate, shvatio je kako izdržavam osamljenost. Dečak u meni je hranio telo odraslog čoveka čudesima igara, zaboravljenih, ostavljenih u mutnoj vodi. Ukipio sam se ispred šahovske table. Ona se ne kreće. Stoji, kao povampireni đavo, ukočen na mestu, sa rukama zaleđenim u pokušaju davljenja. Sve je bilo rastureno, rasparčano, prekinuto, kao invalidsko pomagalo, neupotrebljivo, rasklopljeno na sitne metale, odbačeno i neupotrebljivo. Osetio sam tup bol u peti.
– Bernarde, to sam ja, ranjeni Akileus. Noge su mi dlakave i mišićave. Mišić tupo pulsira, a grudi se nadimaju ispod toge. Kosa mi je zlatna, talasasta, kosa pamti trenutke, sabija ih u dužinu, umnožava muku i opasne misli. Uzimam jednog vojnika, uzimam u zub šiljak, oštrim ga. Prilazim onesvešćenom gazdi i nabijam mu šiljak u čelo. Nešto moždane mase izlazi, uz blago krkljanje filistra, zvuk netalentovane ptice. Izlazim, ja- zlaćani Akil, prekriven kaputom, da me ne bi prepoznali. Izlazim kao Berni.

10.05

U ovom trenutku osećam da je moj pokušaj da sakrijem ono što se više ne može sakriti jalov i uzaludan, jer suviše sam ljudskih očiju i ušiju upleo u svoju sudbinu koja je, od ovog trenutka pa nadalje, postala sasvim neizvesna. U svetlu te nove, poražavajuće činjenice, shvatam da drugi shvataju ko sam ja: Berni, nerealan, pijavica ljudske krvi, isisavatelj tuđih života, neko kome nešto nedostaje. Ali to se računa samo pod okriljem jarkog svetla, u mraku sam čist, ja Berni, neuračunljivi umetnik raskolnik, bez talenta za lepljenje poštanskih maraka, ja Berni, moram da bežim kroz vreme, ratove, istoriju. Uskoro će me otkriti, ništitelja koji je naselio svest malog grada, svojom mržnjom ih izvlačeći iz poganih ljuštura. Moja krvava figura, krvava kao porođena beba, kreće se scenom, novom pozorišnom scenom na kojoj se nalazi parkiran jedan taksi, i to taksi onog apokaliptičnog taksiste oronulog lica. Evo ga, posmatra me, taj lutak sa naočarima, lukav i muški prikopčan za haubu, svedok zlobnog izraza lica. On zrači gotovo opipljivom zlobom. Smešno je, zar ne Berni? Smešni su svi ti okolni  predeli zapečaćeni ustajalošću i prekriveni mutnom vodom, zgrade boje blata, nasmešeni bilbordi dečje radosti, usplahirena stabla sa naslonjenim prostitutkama koje drže lule boje mesa. Voda stajaćica. Taksista klima glavom ka jednoj od prostitutki, pozdravlja ih kao inventar jer njih ima kao pleve, svaka ima svoje drvo. Odjedared, iz taksija izlazi ONA ŽENA. Vazduh je ispunjen zvucima pohotnog disanja i dahtanja, a stabla drveća uvijaju se kao u grčevima orgazma. Hodala je lagano, slatka poput sveže ubrane breskve, okružena palmama raja, ona zasigurno postoji negde na Bahamima. Postoje milioni ovakvih žena na Bahamima. Vetar lagano uvlači združenu podsuknju među njene tesne bokove. Namirisana ženka ljulja kukovima ispod duge suknje, ukrašene sitnim imitacijama medaljona, čiji sjaj zapljusne oko. Ona hoda sitnim koracima kao Betty Boop, gazi svetom čizmama koje su na vrhu obrubljene telećom kožom, doteranom, kao kod kicoša, a svuda po krajevima krep spojevi. Tesna košulja, ah gospode, steže grudi, upija ih, mazi. One neposlušno iskaču kao dve jabuke. Prekrivena kaputom, a kaput prekriven dečje plavom kosom. Nosi skupocene tamne naočare, ah gospode, pune usne namazane su kvalitetnim ružem. Njen  parfem lašti vazduh. Njena bluza, mate triko, mešavina je više materijala, a suknja stalno zadržava isti oblik ma koliko ona vrckala. Tesni mate džemper pritegnut je kožnim kaišem sa redovima malih metalnih klinova a la Kalamiti Džejn. Nosila je crne rukavice i torbicu, kao i svileni šal. Krenuo sam za njom jer nisam više imao kuda, krenuo sam, pa šta bude. Kretala se ka mostu K. Prešla je ulicu, zaokrenula i ušla u jednu kratku koja spaja ulice R. i T. Nastavio sam za njom tom kratkom ulicom. Ona je odsečnim koracima dopuzala do mosta K. i popela se uz stepenice. Na mostu K. nalazi se jedna knjižara koju sam često posećivao. Bila je mala, ali sa dobrim izborom knjiga. Pored nje se nalazi jedna skupa radnja cipela pred kojom je začas zastala. Odmah pored nalazi se zlatara u koju se, isto, retko ulazi, većina ljudi samo prislanja nos na staklo. Nastavio sam da je pratim. Sa mosta K. sišla je u jedan kvart koji je bio na zlom glasu, jer ga po novinama najviše deru zbog loših momaka kojih je sve manje, a sad u njemu najviše obitavaju prostitutke. Svi kvartovi su slični, ali kvart V. je zlokoban. Obračuni bandi odvijaju se prilično često i na najgori mogući način. Krimi-bogovi sa crnim maskama čekaju iza ozelenelih stabala, pružaju u vazduh izopačene ruke u rukavicama sa otvorima, tražeći sitnice po torbama i stomacima. Neretko usledi paljba koja ne razume ništa, ne pita ništa, a žrtve rasporenih stomaka ostaju neme. To je pozorište od krvi i mesa, okrutnost na delu, pozorište načičkano tavernama, kafanicama i hostelima. Sve je na jednom mestu, sve jasno, sve prokurvano. Vremenom, kvart se nešto izmenio. U njemu je sve više pekara jer su pekare važne kao nekad zlatare. Poslastičarnice i agencije za nekretnine, velike, debele, mirnih okana od venecijanskog stakla, sa ćutnjom na vratima i bilbordom na površini  protežu se kvartom. Te male usamljene tende, izuzete iz života, na krovovima nose žalost poneke ptice. Iznad svih tih taverni, pekara i palata u malom, nalaze se žice napujdane strujom i poneka kobna vest koja proleti njome, sprženi batak neoprezne ptice. Ali, nijedne antikvarnice. One se nalaze u mom kvartu T. koji je bio divno mesto, raj iz koga sam isteran, jedini koji je, ako izuzmemo činjenicu da je upitna novogradnja ubila i ono malo urbanog, zadržao pravi urbani stil grada K.

III

12 časova 7 minuta 77 sekundi

Žena je najedared zastala ispred jedne taverne na mostu. Sunce je sijalo kao da će me živog progutati. Ono je klizilo preko krova male taverne kod koje sam prispeo. Bio sam tek na korak od žene, u trenutku kada se sunce ukazalo na horizontu. Sunce se svakodnevno presijava preko izobličenog neba a pokatkad, sunce zasija i ne pomičući se iza neke planine tako da ga i ne moram videti. No, ono sada jasno sija iznad moje glave, pomiče se napred-nazad, oivičeno nebeskom čistotom. Podigoh glavu u pokušaju da ga zagledam, ali me je porazilo. Sjajan mač svetla zario mi se u lobanju. Vratio sam se taverni, koju su spolja činila dva prozora sa naslikanim klovnovima i natpisom: Dobrodošli. Poleteo sam za tom ženom koja je sišla niz zavojite stepenice i ušla u tavernu. Unutra se moglo nazreti nešto od one specifične tišine koju obrazuje cold jazz muzika.  Ona nestade u polumraku, i vrata taverne se zatvoriše. Moje stopalo je uspelo da se progura kroz staklena vrata sa drvenom tablom na kojoj je pisalo: Dobrodošli. Vrata jedva čujno zaškripaše pod mojim stopalom. Potom sam ih lagano vratio u prvobitni položaj, u dostojanstvo stakla i prigodne dobrodošlice. Dodirom palca i kažiprsta zaustavio sam njihovu očekivanu škripu tako što sam ih vrlo pažljivo zatvorio. Nisam želeo da bilo šta utiče na to da se žena prerano udalji od mene. Ne bi bilo dobro ukoliko bi predosetila da je pratim. Tako sam se  i ja našao na zavojitim stepenicama koje su se, poput tobogana, spuštale u donju prostoriju ispunjenu ledenim taktovima muzike. Šank je bio osvetljen jeftinom reklamom koja je opet slala poučan signal: Dobrodošli. Taverna ima natpis od koje ima i koristi. Natpis je jasan i privlači ljude koji daju novac, ubacuju torbe pored šanka, nežno ispijaju rubove čaša, grickaju staklo. Povezan sam sa šankom, sa pregršt stolova i par neuspelih slika s potpisom i pečatom koje je naslikao umetnik sa integritetom, ali sumnjivog talenta. Ulazim, i sâm pomalo podsećajući na prospekt, jer i ja šaljem signale zadovoljstva. Na mom licu je osmeh, lice je razvučeno u isti, tek blagom cenzurom me razdvajajući od ostalih lakrdijaša. Imam savršeno pravilne zube. Moje oružje kod žena. Zubi su deo ličnosti, oni liče svi jedni na druge, ali su moje ljubavnice govorile da su moji zubi pravilni kao kod tajanstvene afričke zveri. Sem što nemam očnjake, imam model škljocala u ustima na osnovu koga bi svaki zubar načinio marljiv otisak. Zubi. Duša. Moji aduti, svakako. Sedam za obrub šanka, nalakćen, pružam kažiprst ka flaši tekile Two Fingers. Žena seda na stolicu pored moje, okreće bedra, lupka prstima po stolu, prekršta noge, mrmlja narudžbinu dok ja gledam njene noge oblika onih crvenih pilula za smanjenje bolova u želucu. Ruke su joj takođe koščate i pilulaste, štaviše, nalik su na rebro. Vene na rukama su nabubrele. U njima teče, ili je tekla, kafa, viski, muška tečnost, sve se nakupilo godinama, zato su tako nabubrele. I dalje bubre. Uzima meni i stiska ga grčevito kao muški ud, nezadovoljna njime, ili je moje raspoloženje tako da osećam kako njene butine sve bliže klize uz moj ud,  ili je moj ud tako produžen, kao marljivo telo oslonjeno uz platno pantalona. Ja sam nadraženi skeptik sa debelim staklima naočara i smrskanom ćelom koja stari. Stari. Ja sam meni koji će joj uskoro biti poslužen. Samo neka izabere. Dame biraju- cinično sam pomislio.
-Volite li filmove?- budalasto upitam.
Moj ud je kategoričan. On zahteva. Njeno lice poprima boju iznenađenja. Uželela se čudaka kao što sam ja. Oko očiju joj je sitan pesak, prvi znaci starenja. Prošlost postavlja uslove za pitanja, pitanja su trula, i dalje trule. U taverni, sa ogromnim ekranom punim boja koje su umotane u reklame, koka kola ulazi polako na ekran, reket poznatog tenisera lansira lopticu. Ona je zbunjena i tom fingiranom zbunjenošću, to sam znao, želi da za mene postane nova, retka. Možda je htela da me tim pogledom punim peska i sroza. Njene oči će se zaustaviti na ćeli koja stari, ceo događaj je izuzetno katatoničan, sve staje u te tri sekunde. Teniser je lansirao lopticu, duboko u koren teniskog terena. Loptica je načinila malu udubljenje. Poslednji dobar film koji sam gledao je „Feed”, nastavljam samouvereno, ne hajući za smeh. Patnja i bol su već dostigli maksimum, sati nastavljaju da zagušljivo ispunjavaju tavernu. Miču se kazaljke na časovniku iznad šanka…

20.30

Začudo, ona se smeši. To je olakšanje, prihvatanje. Sklonosti vuku, vuku je marljivo, njeni nokti su ružičasti i čisti, pokretni i privrženi meniju, ali stisak je labaviji i oči su uprte, izložene. Ona je slika sa bilborda, u tesnoj majičici ljubavi. Bilbord ne stari. Deca se raduju. Možda u nekoj razdaljini njenog uterusa i materice niče naduta beba, vrela kao u kazanu. Ženska utroba je kazan, a ja sam i dalje u filmu, ja govorim, blistam i čelo mi se sjaji, kreće se. Mimika postojanja, ja hoću da je oduševim, izludim.

– To je u suštini film koji govori o malim stvarima- spuštam čašu, kao nehajno, palim cigaretu, rastočen sam i lud. Ona me iskosa posmatra i smeši se, to je secirani osmeh sa bilborda. Njen osmeh proprati jauk tenisera sa video bima koji je dobio gem-set.
– Ne.
Ona se vraća meniju, iznenađenje gubi boju. Nakratko fascinirana, ona odustaje, prebira noktima koji su, sad primećujem, ipak predugački. Ne, ja neću odustati, ne sad kad sam izgubio sve. Zavodnik u transu ne bira, a filmovi se nude, repertoar je šarolik. Biram dalje.
– Jesi li gledala film koji se zove „Hedviga i uspaljen palac?” Ona deluje šokirano. To me zabavlja i nastavljam, s polutkom smeha na licu, maska je sve elastičnija.
-Ne- ton je žustriji.
– To je jedan od najlepših filmova koji sam gledao. Govori o transvestitu koji dolazi iz Nemačke u Ameriku s namerom da postane rockstar. Mešavina komedije, mjuzikla i srceparajućih scena, fantazmagorije i najdubljeg poniranja u šarenolikost ljudske psihe- neupitan izgovaram u jednom dahu.
Najedared, sad na moje opšte zaprepašćenje, ona se zaplače. Čim je krenula sa suzama, ruke joj odmah poleteše da zaklone vidik. Ruke su držači tih malih potočića suza, a oči, unutra, u mraku dlanova, ko zna šta misle.
– Znam, naziv filma zvuči kao da je neki hard core – hoću da je utešim i stavljam joj ruku na bedro.
– Glumac je odglumio za medalju, stvarno sam impresioniran- ruka mi klizi brže.
– Kakav je to glumac! Poput onih starih, Olivijera, Justinova! Ja jako volim stare filmove. Volim bledog Bartona, sećaš se? Bledi Barton, crnobela slika, mrtvi sin o kome pričaju tokom filma.  Volim filmove i skupljam stare filmove. Imam svoju antikvarnicu. Nemam maramicu. Ona možda sad očekuje novac. Ili piće. Još gore- utehu. Moja ruka sve vreme počiva na njenom bedru. Okolo su telesa, oči koje koriste samoću drugih, cinična lica, lažni poljupci. Ljudi ne spoznaju svoje granice, to im se desi kad se najmanje nadaju, a svođenje interpersonalnih odnosa na banalizam i plitkost je sve što ih tangira. Moja ruka se povlači pred svim tim suzama. Ljudi stvaraju sopstvene biohemijske slike, mogu na hiljadu strana pisati o kamenu ili listu. Načini su razni. Ljudi mogu da govore, ali najčešće to ne čine, sem ako nemaju bog zna šta da kažu. Ono što sam ja celog života najviše cenio i ono što sam smatrao najvećim dometom ljudskog mozga bila je i ostala umetnost! Umetnici su ljudi, takoreći, kosmičkh osobina. Sposobni su da svim stvarima na ovom svetu daju oblik, smisao, lepotu, prozaičnu konotaciju i time sugestivno utiču na „razminiravanje” polja ljudske banalnosti.
– Jednostavnost je suština bitisanja- govorio sam, gledajući u njeno slinavo lice.
– Jesi li gledala „Feed”?- nastavljam i izoštravam glas sve više, da joj bude neugodno, da prestane da plače, da oseti bes. Slika sa bilborda polako se miče i dobija ljudske obrise. Kakav je ovo atak na nju, na nepoznatu. Ne znam zašto sam ovo činio, možda zbog načina na koji je izašla iz taksija, posmatrana, kao što i ja bejah posmatran, kao zver u kavezu. Provodim vreme nastojeći da izmenim utisak, da se naše fotografije stope u jednu, neodložnu, da dobiju konotaciju, istinsko, pravo značenje usamljenosti i bestelesne žudnje.

– Nisam- ona prestaje da plače, a lice joj se izoštrava.

Noć koja pada na grad, na tavernu osvetljenu ružičastim bojama dobija bliskost.

– Volela bih, o čemu se radi?

Ona bi volela. Truloumna spavačica duše, isplakala je život niz vetar. Čini mi se da je kurva. Bio sam zamišljen na tren. Rešio sam da stišam smeh i da se pozabavim njom, da trgujem viskijem, njom, suzama, dlakavim licima bez izraza koja su letimično okrznula delove njene haljine i moj olinjali kaput. Bejasmo neobičan par, iz vremena „bartona”, poniženi, svako svojim padom, u piću, dve pukotine očiju na licima koja se najedared sudaraju, bedro koje se približava, moja ruka na njenoj. Kao kakav kaleidoskop neverovatno depresivnih slika, sa apatičnom muzikom u pozadini koja daje flash celoj priči.

– Najbolesniji film koji je ikada napravljen, prvi film u mom životu od koga mi je doslovce pripala muka (ovo sam malo slagao, jer malo je stvari koje se MENI mogu smučiti). A najgore je to što je film napravljen prema fetišu koji zaista postoji. Film govori o ljudima poznatima kao feeders i gainers i koji se uglavnom upoznaju preko interneta.

Ona klima glavom, pomalo raspoložena, zabavljena, ona orgija mojim rečima, naslađuje se tuđim manama. Čaše su dupke pune, viski se toči u potocima, novac nije problem-pokazujem novčanik.

– Volim bolesno- rekla je.

– Da, volim zvuk sopstvenog glasa, i nastavljam, samodopadno, siguran u ono što govorim.

– To je vrsta fetiša koji je vrlo teško objasniti, i potpuno, bar meni neshvatljiv, to je kao neka vrsta BDSM odnosa pomešana sa hoggingom što znači patološko udovoljavanje debelim ženama.

Žena se kikoće zabavljena, svesna svog struka. Ona nema tih problema, vuče vitkost uz promiskuitet. Ostvarena mršavica. Svestan sam toga, detektujem njenu radost.

– ….tako što se prekomerno goje do težine od oko 300-400 kg i praktično su nepokretne- smejem se i laktovima guram vazduh, imitirajući pokrete vozača za volanom. Pijan sam, želudac mi je kovčeg prepun alkohola, lice mi je izguljeno napadom neverovatno bizarnog osmeha. Manijakalan sam, erotski sad potpuno čist.

Pažnja žene je potpuna, ona me je zatekla, otkrila, sad se smeje sa mnom, ona me čita i uživa.

Ja joj se potpuno unosim u lice i izgovaram kao da od jačine mog glasa zavisi sudbina ovog jebenog sveta koji hoće laži. Laži!

– One uživaju u pažnji i doživljavaju seksualno uzbuđenje dok ih neko hrani, a sam postupak hranjenja u filmu je bizaran, teško je prepričati- spontano odmahujem rukom, gotovo ženstvenim pokretom, osećam da mi ud mlohavi.

…koristi razna pomagala…ona psihotično ponavlja: Feed me, feed me.

Zakucao sam priču uz gutljaj tekile Two Fingers i zaćutao, trezven.

– Odvratno!- fingira ona. Zubi i duša. Spojeni kao dlanovi hodočasnika koji prati svoju religiju. Zastajem na trenutak, a onda, fiksirajući  je ispod naočara, nestajem u njenim očima boje peska:

– Pogotovo je  kraj filma da se naježiš.

Los Santos. Ime koje odagna svako očajanje, vlasnik kafića znao je šta čini. Ovaj kafić je meni lično nametao drugačije zaključke. Možda bih ga nazvao: Bunar, ili Kod Hibiskusa, jer je čaj pomešan s rumom iznimno dobar. Kod Ruma i Hibiskusa, ili pak Univerzalna Istina, jer vidim i uočavam. Možda Okno.. Ovaj kafić mora svakom da se svidi jer se u njemu i vidi i uočava. Doduše, gazda lokala ima razloge koji su nepogovorni, zahtevaju ćutanje uz muziku Gotan Projecta i Blank and Jones. Ovo je katkad bila neka zgrada, ili nečiji malo veći stan. Očaj prethodnih stanara ima miris, meša se sa viskijem. Otreznio sam se. Zatražio sam račun, pre vremena, jer je njena ruka sad putena želja, skupoceni prsten na levoj ruci miluje mi nozdrvu.

–          Čudan si- kaže žena. – A ja volim čudno.

Žena je topla, postaje meka, kao i sve žene kad nanjuše muškarca koji priča priče ili ima očajno popunjen novčanik. Ja sam specifičan, želeo bih joj reći, čovek koji je po fizičkoj konstituciji nadčovek, a pati od teškog oblika depresije.

Žena ima uši koje čuju nesvesno, žena je pesnik, sve ukusniji, sve bliži zidu koji sam postavio, polarna spona teška kao arktička zvezda, oči dva smaragda, nebo prepuno praznine čistog očaja, a očaj hlapi. Mislim da sam je prokljuvio i da sam glasno govorio, jer je žena rekla:

– Ja mislim da si ti pre bipolarna osoba kao ja- Bipolar Disorder.

Nagonski sam pogledao ka kupatilu jer mi je ud opet bio dignut, kao teški ekran ispunjen teškim ludilom. Na obzorju smrdljivog wc-a, gde se plastičnim cevima toče govna u sitne korpe spoznanja apokaliptične baba sere, pisalo je jasnim, grčevitim slovima: Our aim is to keep bathroom for gentlemen clean.

– KAKO to mislis?- latentni muškarac u meni okupan je sujetom, sad ja rasuđujem, ispitujem, pretim ćutanjem i fingiram.

Ona priča priče. Iz ekstremuma u ekstremum, iz frenetične euforije u tešku depresiju. Žene poput nje, dok govore, spuštaju kapke, da se razazna plastična senka. Puder je u namazima, neuhvatljiv, ogromnom brzinom guta oči smaragda. Glas joj je tesan poput bluze i skaradnih sisa. Ud mlohavi kako sklanjam pogled sa  bilborda za govna.

– Ja sam u stanju da u toku dvadeset četiri časa promenim takva, dijametralno suprotna, raspoloženja kakva nisu svojstvena većini ljudi- rekla je.

Od frenetičnog smejanja i osećanja neizmernog zadovoljstva, do depresije koju prati fizički bol u grudima i suicidne misli. JA imam specifično raspoloženje ako se probudim negde predveče ili u toku noći, ne znam zašto, ali dobijam, totalno nedefinisan, napad plača.

Ja, ja, ja. Neke žene počinju tako. Onda su sasvim određene, a meni je šlic odšniran. Vreme je da budem važan, da gladim skupine njenog mesa.

– Hoćemo li?- pitam muški.

Ona, kao i svaka žena, nastavlja da čupa poetiku iz svog života.

– Ne znam, možda kriza identiteta, možda se nešto prelama… ne znam, ali znam da ovo što sam sad nisam više ja od pre, kakve se sećam!

– Da, u pravu si. Naravno, bićeš i za godinu dana drugačija od toga sto si sada, godine nose i neslućene promene i otvaraju nove- pomislio sam.

Uvek sam živeo sa ubeđenjem da ću menjanjem nekih običnih stvari postići nešto, a zapravo sam napravio samo kontraefekat, npr. počeo sam da radim misleći da će mi finansijska sigurnost otvoriti nešto novo, međutim to je za mene samo čisto izluđivanje i robovanje. I time sam izgubio mnogo toga.

– Da li ću s tobom imati priliku da izvršim klistiranje duše?- najednom upitah. Ovo je stara fora, žene padaju na fore, žene sa ružičastim noktima, oštrim poput onih od moga oca koji je starcu izrezbario trbuh.

Ona me hvata za ruku, kao da grabi molitvenik. Usamljenost ima  miris.

– Da dođeš, dođem, slušamo muziku, i jednostavno svako radi šta želi, priča šta želi…ali.. – ona grabi vazduh, a iz nosa joj se cedi slina.

– Volela bih samo da ti vidim oči dok kenjaš, to je sve! Dok kenjaš iz duše!

Mi odbojni ljudi, razumemo reči koje nemaju previše smisla. Ud je kao termos kafe, vreo, zahteva izlivanje u duplju.

– Nagledaćeš se ogromnog crvenila u očnim dupljama- odgovorio sam.

I obećao sam joj da ću da kenjam. Dva paketića očiju gube pesak, a u njima konzerva krvi.

– Ja ću, zauzvrat, da pišam po tvojim košmarima, može?

– A ti ćeš videti oči bez zenica!- obećala je s nekim rušilačkim zadovoljstvom.

Naravno, spiritualna skatofagija i urilagnija mi odgovaraju.

– Jesi slušala nekad Tima Buckleya? To je najtripozniji vokal svih vremena i najtripoznija muzika koja je nastala.

– Ok, idemo po Tima Buckleya.

Idemo na ševu.

Ustajemo.

00:00
Neki zaboravljeni neboder s nalepljenim plakatima klovnova prostire se preda mnom, umnožava mi vidik, grebe mi oči.
– Ja sam na četvrtom spratu- ona vitla malim, smežuranim ključevima, dah joj je težak dok savlađuje stepenice izbljuvane nečistim noćima klošara.
– Ja sam na četvrtom spratu- izgovara naglas.
Glasnice ječe u grlu, u toj kotlini krvi i mesa, razležu se tonovi neke meke varijacije. Stojim zaleđen pred njenim vratima, njenim stubištem, čujem stenjanje stanara preko puta, vrata su vlažna kao mokra zakuska, kao hladna večera, ona zastrašujuće grubo gura ključ u pokvaren otvor sitne kanalizacije, kanalizacija su vrata, pacovi i njuške, smrdljiv malter, zadah bede. Ona živi u svom ulazu, u svojim vratima, prilepljenog oka na unutrašnjoj strani špijunke, sada je napolju. Napolju. Ušli smo. Ja opažam, odmah opažam kuhinju, ne veću od malene dečje glave. U glavi su smešteni glavni delovi kuhinjskih elemenata, frižider koji hrani, vari, plotna koja peče, viseći deo sa tužnim šoljicama po kojima je nevešto naslikana ptica u letu, sa strane pijanino, nema ptičjeg krila. Po zidovima su okačene slike Dalija, uz još nešto slika. Nevešta mreža neuspelih portreta i miks pogrešne muzike. Njen ruž je pogrešan, moj ton je pogrešan kad izgovaram:
– Drago mi je da sam došao.
Njen stan stari, kao i ona. Krevet je prostran, preko puta TV-a koji čini se, ima odvojen život. CD stub pored njega ima dva deka. Krevet je prilagođen za gledalište. Stoji preko puta mene, crna poput gavrana, piskavog glasa, izražava želje, pretvara me u rasulo, moja odeća je brižljivo zgužvana, ona želi da me klistira, govori i dalje. Njena kupaonica ima svoju formu, parče ogledala i kadu koja me asocira na smrt. Kada je nema, s malim otvorom za otok vode, pored je wc šolja, oblika šoljice za kafu, lavabo, sapun boje sunca, rese dlaka na njima, ogledalo, moj lik u njemu, grub, odraz vara, ja sam nešto drugo, ja sam beskonačno mnogo ogledala.
– Ja sam nimfomanka- čuo sam njene reči, ali gotovo su mi bile nevažne, jer me je starost njenog stana izbezumila, starost koja donosi nove predmete za trgovinu, starost koja izbezumljuje, zatvara krug, svodi na najosnovnije.
– Ja sam nimfomanka- izgovaram naglas, ponovo. Da li žene vole crossdressere?-pitam njenu šminku, uzimam je u ruke, mažem lice, ona se ne buni, dodaje mi puder.
– Da li žene vole crossdressere? Ne, ne stidi se sebe. Ono je što je. I naravno da ne treba da se stidi, stide se samo lažni, a oni koji lažu, oni se i plaše. Strah je izvor zla i nesređenosti.
– A život u strahu, smrt je koja ne prestaje- ona mi nanosi sloj pudera na ud, ona je javna, sad vidim da je javna, bestijalna u službi ljubavi, miriše na seks, mentalnoemocionalno neskučena, konsternirajuća trauma koja hoda, baš kao i ja, neuspeli suicid, i još mnogo toga pride, kompletno hibernirana nakon emocionalnog električnog pražnjenja. Kao ja. Kao ja.
– Tucaj me u bulju dok ne osetim da imam dušu!!!- kaže ona.
– Tucaj me u bulju dok ne osetim da imam dušu!!!- kaže ona.
– Tucaj me u bulju dok ne osetim da imam dušu!!!- kaže ona.
Medij TV govori o Lou Reedu. Pitam je za Petera Steela, za Warhola. Pitam je opet da li žene vole crossdressere.
– Jesi gledala film „Kids”?- više ne znam šta da pričam s njom. Ona mi trlja ud šminkom i odmahuje glavom. Boja kose joj je pogrešna, njena kosa je neuredna, ali mnoge glave su neuredne, moja je razderana, moja ćela je nalik na mrtvu glatku ribu, meni je hladno dok prepričavam film, ud mi mlohavi, paničim, jer ne želim da se spustim. Ne želim sad da se izgubim.
– Ona scena kad klinac drka i steže sebe kaišem oko vrata dok gleda teniserku na TV-u? Samokažnjavanje zbog drkanja, valjda.
– Uh!
– Postoji čak i medicinsko objašnjenje pod kojim se uticajem gušenja  povećava seksualnost.
–  Au!!!
– Uzbuđenje!!!Umreti orgazmom, zar to nije savršeno?!
– Uh!
Na kraju me pita šta je to crossdresser. Odgovaram da je to putujući glumac.

IV

01:03

Ja, Bernard, na wc šolji, nemam luksuz da kenjam sam, kao što ću na primer umreti sam, jer me ona posmatra zaverenički. Ja, Bernard, na uglu uglačane staklaže preko puta ogledala u kome se ceri ONA, potom ja, iskolačenih krvavih zenica, onaj DRUGI što ispija tekilu Two Fingers i Herosifronu dodaje zapaljene grudve kamenja oblika sisa kurvi da izgradi nanovo svetsko čudo. Opslužujem taj mali jarak pun smeđih umanjenih parčića ljudske nepomičnosti, stajališta creva, kao stajališta autobusa, taksija, napetost u zadnjici. Pored napete zadnjice nalaze se prevozna sredstva za plutajuće plodove egzotike moga dupeta. Ukoliko uspem da iz mnoštva radinosti koje sam skupljao svojim satima u cevi izbacim satove, gumene cevi, poneki preteški malj za udaranje, plastičnu bocu za koju ne želim da se setim kako se tu našla, ukoliko uspem da, uz zveket školjke koja se trza pod mojim grčevitim naporima, iz cevi izbacim i svoje oči, svoje krvavocrvene oči u kojima sjaji moje lično ludilo, shvatam da ću postati opet čist, kao onda sa Akileusom u rukama, jednoličan, ali bebast, okrugle, ćelave glave s mladom kožom, ne s krastama starca koji u čep guzice gura plastične boce. To se zove klistiranje duše, izbacujem predmete koje sam skupljao godinama pa prodavao. Preteški su. Ovo je teret koji vučem, koji lomim u svom dupetu, zariveno staklo, mnogo progutanih čaša. Ona me gleda, sklupčana kraj  mojih  kolena što poskakivaše u ritmu pogrešne muzike sa CD-a.

– Sad, hoćeš li sad!- ona me hvata za kolena i zagleda mi se u oči, pljune u njih, kaže da je u njima videla loše snove.

– Hoću, ali muzika je pogrešna- stenjem.

Ona se igra mojim kolenima, zabada nokte i stenje, i dalje mažući ud puderom, ud koji se praćaka preko ivice šolje. Slojevi pudera teku joj niz dlanove, ona ga najednom zgrabi i jako vuče, oči mi kolutaju, napinjem se, vučem svoj ud ka sebi, ona vuče ka sebi, moj ud je zabavlja, mastan od pudera, braon, kao u crnca.

– Čokoladni Berni- oblizne se i zajaši me dok sam srao i tako smo izvršili. Nakon nekoliko njenih pomicaja kukova, sa mojim namazanim udom u vagini rascvetaloj i sastruganoj od gomile pobačaja, u tom kipećem katanu, uz Toma Buckleya, uz muziku kojom se klistira duša, na nekoj ograđenoj, čeličnoj obali postolja ogromnog nebeskog instrumenta, mi smo uspeli da ostanemo LAKI.

02:45-3:00

U Veštičji Čas

Svetina, ta socijalna svetina je daleko od nas. Njihov patriotizam, nagrade, izložbe, prolećni dani, porodice usmerene na svoje račune, kuhinjske elemente i pse, udruženja koja se novinskim člancima međusobno rekonstruišu, izložbe na kojima pijani slikari kolokvijalno pričaju o umetnosti i grle svoje napirlitane majke, sirotinjski kvartovi, tužni, očešani tek o aktuelnosti što izazivaju, obećavaju kakvu priču. Ovde je drugačije, ako kupite tiket, postajete jaguar jer sve je samo fikcija. Neko je rekao da se život i čitanje napokon poistovete. Ime sam zaboravio. Izgubljeni ludaci na klupama od kostreti, tužne glave okupljene oko, božanski skupog, lustera od priloga, ruke koje od metala izrezbare lirsku lepotu ogromne klateće lusterčine zakopane za kupolu, glava uprta visoko, kao u Ratu Rouzovih, isti luster, fanstastični luster.

– Ni ti nisi bolji- govori ona, gola, izgnječena ispod jorgana. Viri joj stopalo, fali zakačka, ona hoće da me nauči nakon što me je načinila jalovim, tu i tamo kaže mi

– Mlohavko! ili Kad si zadnji put imao neku? Meša svoje istrošeno telo sa biohemijskim slikama moje uspaljene mašte od koje želim da od nje načinim nešto drugo. Ona se smejala, pa onda zaplakala, tako nesrodnog jezika emocija, jedina njena osobenost, gola bez dekoracije, sise izvajane u mesari.

– Sve mi se to sviđa- govorim joj.

Ustajem naglo, osedlam svoje cipele i navlačim ih, jer navlačiti cipele asocira na rastanak. To, u sasvim retkim prilikama, znači ostati, u ovom slučaju za mene je to ostanak, milja koju moram preći. Nekadašnji dečak koji je želeo da kad poraste postane general, da odmerava visinu bedema, dužinu i dubinu sobe. Čini mi se da joj je tepih toliko prljav, da se na njemu nalazi trnje od ruža, klasja, čudnih biljaka, što me asociraju na šećerne trske i još kojekakve bube od nečistoće. Mrtve bube i biljke su zakopane pod njenim tepihom. Svu prljavštinu gura unutra, tako da se tepih na izvesnim mestima nadima, podiže, bubri. Tepih je sasvim izgoreo miksom loše pripaljenog duvana koji joj je u navalama poispadao iz usta što bejahu zauzeta nečim drugim, ispolivan prežestokim alkoholom. Njeno je lice od slame, zapaljene slame dok ritualno toči belo u grkljan, to je toliko fantastično banalno da ne bih ulazio u to, jer je nesumnjivo da je moja pažnja sad odvraćena od NJE i usmerena na merkanje konfiguracije tla koje sam, kao general, za sebe sad prisvojio. Cipele se ukrštaju dok ljudi hodaju, katkad jedna dobro gazi, druga lošije, katkad su kao vojnički timpan, jako udaraju i škljocaju kao zubna proteza koju je ova, linearna, napita, gola žena tek ispljunula u čašu. Izludela i ružna, bezuba kurva koju je dokrajčilo prejako sunce i otkrilo SVE NJENO, gleda me podražavajući ljudski smeh, smeje se, smeje se kao luda. Ja jesam za smeh. Moj život, već četrdeseta je za kurvin smeh a u njemu je smrt.

– Šta to radiš, Mlohavko?- ponovila je.

– Tako si ružna kurva- rekao sam joj.

Zakikotala se hrapavim glasom.

– Nisi ni ti lepotan, Mlohavko.

Ja merim korake, idem po prostoriji, krupno zakoračim, nabijem đon u miks duvana dole, ona me još jednom radoznalo pita šta to radim i smeje se, sad vraća protezu zbog bolje rezonance, ja kažem da se sva mesta moraju sasvim detaljno i razumno pretražiti ukoliko su pod tepihom špijuni koji sve ovo naše slušaju i posmatraju, eno gde su mi uzeli i kuću i antikvarnicu, da to zvuči kao da ploviš bez cilja, ako nisi poznavao moju istoriju i da joj dajem vremena da shvati jer je već nekako volim, na šta ona zadrhta usnama koje su kao namazane smolom i lepkom i muve na njima, začaurene sisaju ostatke te vesele partiture smeha. Slušaju muve, hrane se govnima koja silaze s njenih usta, jer kad vidi da sam mlohav i merim nešto, a da to nije platno za struk mršavice, ona se još jače nasmeje.

– Čime se ti baviš, generale?- sad ona menja ritam jer je uznemirena mojim hodanjem i merenjem prostorije u cokulama. Već šesnaest minuta to radim, a ona je  za tih šesnaest minuta ispila celu flašu i njena glava je sad u obliku te flaše, ugrađuje se u čaršav, preklapa se njime i najednom me gleda razrogačenih očiju, dok ja osećam miris njene pišaćke.

– Loše si to rekla. Ako si me već nazvala generalom, razume se da sam general! Razumeš li to, ti glupa kurvo!- vrištim na nju zbog svega što je zbog mene morala da izgovori.

– Šta TI je ovo? Ma šta ti tu dođavola držiš!- ona uzima kovčežić u kome držim  svoju plastičnu armiju.

– Pogledaj!- uzimam ih i jednog po jednog zabijam u pod. Tu su brda, gomila brda, reka, cvetovi koji dišu, ovo je moja sopstvena zemlja, sad mi je ni ti ne možeš oduzeti, ovo je moj rat i tu više ništa nema da se kaže, pogledaj ih kako se samo bore! Naboj u trup broda koji plovi, šiljak u zemlju, a da je to prisvojena zemlja, jeste! Osvojena je genijalnom vojnom taktikom. Ja sam izmerio, ja terendžija, i sve je sad dobro. Moji koraci daju mi prednost i to što o svemu vodim računa, stvorio sam formu za sebe. Njen duvan će otići u zaborav, i škljocava proteza i kuća i klistiranje duše, ja sam joj otkrio svoj plan jer je njen ruž bio pogrešan i sve što je radila bilo je pogrešno, odredio sam joj kaznu za to što je sve radila pogrešno, mnogi kažu KAO JA. KAO JA.

– Šta to radiš? Ti si neki ludak! Lud si! Napolje! Gubi se!!!

Ona me gura nogom, onom bez zakačke, gura se ka sceni od heksagona koju sam postavio za borbu, ka vojnicima od čvrste plastike koji su najpre mali, sad rastu, sve više rastu. Sad su ovde. Nose škriljce na poprsju i ogromne puške uperene u ženu, kreću se, smeju se, govore:

– Evo ga Akileus, u trijumfalnim kočijama!

Pronašao me je u ovoj kući zadaha i bede. Dva konja, snažnih žila vuku dvokolice. Na glavi mu je šlem od kože, a preko ramena dugačak luk, kao i mač i štit. Na grudima mišićavi oklop, a mišići grudi nabrekli pod čelikom, mišići unutra su mišići spolja. Oni dobijaju krajnju čvrstinu, nepobedivi su, istrpeli bi i najjači udarac pesnicom u trbuh, te ploče mišićnog kamena, teksture od mesa ugravirane u metal. Oh, on je tako jak, on tumači svet, svojim idealizmom meri umeće rata, kao što ja merim sobu ove žene, kako bi nestao Bernard slabi, sa opuštenim trbuhom, a ostao Akil, jer on  je bio junak vekova, on je smislio reč hrabrost, on je osvetio svoje vojnike, on je ubio Prljavog Džoša, ubijao je sve koji bi mu stali na put. Jer on je bio ja, a ja sam bio on. A imali smo istog oca, dobrog oca- govorio sam naglas, ja ili on, on ili ja.  Grudni štit odbija metke mržnje i pljuvačku koju ova grozna žena na mene šalje govoreći:

– Manijače, manijače! Uništio si mi tepih!

Njena noga udari Akila u torax. Bernard se skupi uz jauk, a Akil naraste, iz usta mu puče grom ka toj ženi. On se okrete ka njoj skamenjen i uhvati je za gušu, dok se žena, gledao sam to negde iz orbite, koprcala i stenjala, prevrćući beonjačama. U njenim ustima je sve manje gadosti, sve manje daha, sad je ona mala spužvasta vreća koja poslednjim trzajem kapka preklinje Akila da je pusti. Želja za životom je žilava, sunce sija nekako ukoso kroz šalone dok pesnicom udaram o dlan i navijam da je što pre dokusuri, jer njeno umiranje, njen hropac tek iz daljine zadaje mi sasvim nejasni, neobjašnjivi bol. Žena umire, lagano joj se gasi oko. Sad je lepa, sad je spora i hladna, ženka nastanjena u kruškastom telu boje pepela, sad bih je čak i mogao voleti. Milovao sam je po licu, dok sam je posmatrao s ljubavlju i divljenjem. Umrla je srećna.

– Dobro si se držala, mala- rekao sam i okrenuo se NJEMU.

Ćutao je i jeo ribu.

– Sad imamo novi dom- pokazao sam rukom po sobi i nasmešio se. Prišao sam telu boje pepela i okačio cedulju za umiranje. Stopalo je bilo kompaktno. Sad je sve savršeno, boje opet strahuju za njene predugačke nokte.  Zapisao sam datum i sat.

Još jedan.

Za koga li je SLEDEĆI?

24
Advertisements

5 thoughts on “Bernardovi sati

  1. Priča je izuzetna. Po običaju, ubacuješ sve što voliš ili što te privlači, muziku, film. teatar, teatar apsurda, i katani se našlo mesta, o žanrovima da ne govorim… nijednog trena nema zbunjenosti niti viška elemenata. Fenomenalna priča, potpuno drugačija od onog što su ljudi navikli čitati, nikako nije za konzumente književnih ”lakih nota”. Izuzetno uverljiv lik glavnog junaka, apsolutno manijakalnog, lično, jedan od najodvratnijih manijaka u svetskoj književnosti; njegova ”bolest” je jasno dočarana, nepokolebljiva u svojoj mržnji narcističkog hiperintelektualca. Izvanredan kraj, odlično promešane priče, to jest, delovi priča, ne gubi se nit, jednostavno – ti si sklona naizgled-digresijama i ja to u potpunosti podržavam i pozdravljam. Propratni likovi takođe sjajno obrađeni, svaki bi mogao biti junak neke druge, svoje i posebne priče. Izuzetnmo je teško prikazati podvojenu ličnost, a da to ne liči na Hičkoka ili neke druge autore, i to podvojenu ličnost sklonu zlu, ubistvima, sadomazohizmu, ti si na vrlo inteligentan i pronicljiv način uspela da se izboriš sa tim i zajedno sa svojim junakom-junacima izađeš kao pobednica ove priče. Dakle, još jednom, tek da ne bude zabune, fenomenalna priča, zaista te je uživanje čitati i, žao mi je, ne zbog tebe niti tvog ega, već zbog njih, potencijalnih čitalaca, što te ne čita mnogo veći krug ljudi. Ti si po znanju i kvalitetu jedan od vrhova srpske književnosti, a verujem, bićeš i deo svetske književne baštine. ЉУБОДРАГ СТОЈАНОВИЋ

  2. Moje misljenje iznosim smest cim procitam određene delove priče, pa će zato delovati
    čudna, ali htela sam da (u)vidim koliko sam zapravo (ili nisam) dobro shvatila/prihvatila
    ovaj tekst.

    Pažnju mi smesta privlači poznat Ničeov citat koji sam i sama puno puta citirala.
    Već upoznata sa spisateljskim sposobnostima i mogućnostima autorke, uverena sam
    da nimalo pretenciozno otvara i iskreno nagoveštava emociju koja će dominirati u ovom
    delu. NEMOĆ.
    Bar ja to iščekujem.
    Nemoć lika da promeni spoljašnji svet i prilagodi ga svojim pravilima.
    Pitala sam se zajedno s Bernardom da li sitne obmane i (samo)zavaravanje zaista donose olakšanje?
    Vođena nekim instiktom, čini mi se da je odgovor DA, ali samo n kratke staze.

    Usledili su fenomenalni opisi, autorka me je već pomalo razmazila s time.
    Mračni opisi koji nagoveštavaju smrt. Tamu. Ništavilo. Ali i nagoveštaj nekog ponavljanja.
    Ovde se vidi manifestacija negativnih emocija i mišljenja sveta prema Bernardu.
    On je drugačiji, on je izdvojen od bezoblične, sive mase.

    Hladna kafa može podjednako da se pije kao i vruća. Ponekad, neka žena oblika peščanog sata, učini da se osetim čovekom, kao i svi drugi, u talasima se usmeravajući na moj polni organ. Ali, ne može se dvaput poverovati u istu laž.
    Ovo je suvi, teški realizam s kojim Leila fantastastično barata, vukući mene, čitaoca da se zadubim u nastavak ove zanimljive priče.
    Ovde ima i nečeg šekspirovski mračnog. Lepo prikazana Pozornica Života na jedan nesvakidašnji način.
    I opet, osećam da autorka dok stvara drži sve pod kontrolom. Poređenja, opise, misli, tok radnje…..

    00:23

    U autorkinom pripovedanju polako se uvodi retrospekcija, sto mi ukazuje mi na sjajan dar pripovedanja. Ima nekog značaja i diskretnog nagoveštaja o nastavku radnje u ovim rečima
    “zamena za život”

    Prikaz borbe, prikaz straha, prikaz NEMOĆI. Prikaz želje za dominacijom i osvajanjem, radi .

    Poređenja su iako pomalo bestijalna, ne prelaze meru i granicu dobrog ukusa. Sve je suptilno sročeno, umetnički iskazano.
    Tada sam shvatio da ljudska pohlepa, mržnja (a možda i pohota) mirišu na so, na slanu kupku u koju žena legne raskrečenih nogu a miris njenog pola se, kao u životinje, stapa sa vonjem straha i soli. Sve mržnje počinju u detinjstvu. Nisu vas lagali.
    ve mržnje počinju u detinjstvu. Veoma intelientno sročeno. Znači od detinjstva je sve počelo?

    Tu se vidi i odnos glavnog junaka sa njegovim ocem…. Sine, ovo je tvoja vojska. I tvoja snaga, za život..
    Umereno je pio. U jednoj recenici predstavljena njegova slabost, njegov porok.

    Premda mrtav, premda poražen, legenda o njemu i dalje postoji što je simbolično predstavljeno….. Ponekad čujem dobovanje na vratima. Najpre sam mislio da je kiša. Ali ne, to je Akileus. U odeći snažnog grčkog junaka, bosih, dlakavih nogu polako stupa u moj dom. Gleda on mene, gledam ja njega. Hladni smo, ćutimo i jedemo ribu.

    Dopada mi se ovo. Bezvremenost ljudskog otpada. Legenda koja opstaje. Mržnja i strah? Zanimljiva povezanost.

    00:46

    Autorka nas “vraća” u sadašnjost. Pa se onda opet vraćamo u neku bližu prošlost. Sećanje na majku za koju imam utisak da je mrtva, itekako prisutna u Bernardovoj duši. Opet slede metaforični opisi. Nekoliko sjajnih prikaza ljudske mračne psihe iz kojih proizilazi vrhunska umetnost i lepota.

    Umivam se hladnom vodom nad prljavim lavaboom i puštam Betovenov violinski koncert u d mollu, koji se razliva po sobi kroz vrtlog poovskog užasa. Odabiram knjige. Okrećem stranice svake od njih i cepam jednu po jednu. Nije na prodaju. Može li čovek biti više sam? Ja mislim da tu sledi poruka: sto si veći umetnik, to si usamljeniji. Ne bih da nabrajam te primere. Previse ih je.

    7:46

    Opet neko vremensko odmicanje radnje. Bevremenost ljudske psihe. Osuda. Kasnjenje. Prolaznost. Stalno se susrecem s necim sekspirovskim u ovim redovima. Vi ste niko i ništa, a žuta buba mili po vama, i svaki njen krak upire prst u vas, optužujući vas za prolaznost, za kašnjenje. Leto i zima se kao godisnja doba smenjuju i ta promena sluzi kao protivteza toj sivoj realnosti.
    Suprotnost koju spretno tka u svojim redovima, donosi ljudskoj psihi utehu, osim izabranim dusama koji u vecnoj svetlosti traze tame koja radost donosi.

    8:19

    Ovde slede sjajni opisi, sjajna povezanost radnje, segmenti pisanja. Fragmenti, slike, fleshbekovi.

    Šta je biti čovek? Punoća i uzvišenost stvaranja
    tera našeg lika da oživi da ustane iz postelje, tera ga na borbu. Dok stvaram, tad nisam šuplje stablo, u meni ključa pena kreacije, kosi me i nosi na krilima. Svest o mogućem savršenstvu koje bi me izlečilo, diže me iz postelje. Otrov je i lek, ili tako nekako.

    Retki su trenuci u kojima stvaram, ali ja sam kanibal tih trenutaka. Za njih živim. Na svakih desetak godina po jedna dobra divljač za kanibala. Nisam bezosećajan čovek, mada sam gradio predstavu o sebi da sam takav, vrteći sopstvenu masku u vazduhu. To je poput bolesti koju ne želimo priznati. U svojoj četrdesetoj sam ipak svestan da sam uveliko zaglavio.
    Danas me mržnja obuzima jače nego ikada.

    Vidi se nagoveštaj. Bernard nešto krije. Neku mračnu tajnu. Besmislenost. Začarani krug. A sati mu odmiču, klize…..

    7:12

    Veštičje srce jedne od takvih kuća upire svoju ružnu, bučnu komoru na asfalt koji se iznova i iznova popravlja od strane istih, dimom zakamufliranih ljudi. Unutrašnje biće se utapa u besmislenost spoljašnjeg sveta…… da bi se povuklo u samoću i iznova i iznova popravilo od zla, zavisti.
    a-Kuća, kao nevešto sklepan mehanizam. Osetio sam da mi ovog jutra mržnja navire u talasima, praćena erekcijom, ali nisam znao u kakvom će obliku doći, kada će prevagnuti nad Herosifronom, oteti mu dleto iz ruke i u nju staviti bombu. – želja da se uništi ono što ne valja, želja da se ispravi umetnički bezukus.

    Primetno je koliko se protagonisti ne dopada princip po kom funkciniše ovozemaljski svet. Prezire nemoral, mimikriju, (samo)zavaravanje, novac…
    Mimikrisani su poput bubašvaba koje jedu bankari, a bankare jedu časovničari, ludake iz bolnica proždiru svojim velikim ustima medicinske sestre. Svi su tu, međusobno razmenjuju identitete i živote, isprazne poput kante za đubre.

    Nemoć? (situacija u mlekari)
    Poštar, lokalna kurva (neuspeli abortus), seljak s klipovima kukuruz, Ciganka, majstor za kompjutere, itd.

    Slike koje Bernard prima su:
    Mržnja i strah.
    Troškovi i ruina od života.

    Konačna istina i prosvetljenje
    čeka sa spokojem mrtvaca, onemoćalim spokojem koji se otelotvorio kroz tek minuli bol, kroz daljnju, večitu prazninu i besplodni poriv.

    17:11

    Antikvarnica – Bernardov svet.
    Omogućava ljudima da podlegnu iskušenju da ukradu nešto…

    Tabla je simbol strategije i lukavstva, čini mi se.
    Viši stepen umetnosti okružuje onoga ko ume da razazna njene znake. Potrebna mu je “duhovna” hrana.
    Opet sam bio dete i bile su mi potrebne igračke. Nežno sam dodirnuo ivice šahovske table. Po njoj su bili pobodeni olovni vojnici, na belim poljima Grci, na crnim Rimljani.

    17.40

    Meni su pažnju privukli ovi redovi:
    
    Ona je ta koja na crti čeka vozilo koje će je odvesti do neke odredišne tačke. Iako su svi kolektivno ravnodušni, podlo se pretvarajući da to ne čine, ipak bacaju pogled na njen ulazak. Ona je svesna da njen put ima odredište.

    Zaluđen besmislicom vlastitih htenja ili želja, parčića neke odvratne slike koji za ovih četrdeset godina prolaziše mimo mene, zaglavljuju se u nekakvom trulom hodniku i raspršuju kao smrdljiva para koja mi zaglušuje nosnice i sa izvesnom sigurnošću me guši, guši me do ludila.

    nabijeni strašću i emocijava visoko senzibilne umetničke duše svesne prolaznosti svega, razdražene i gušene predrasudama.

    12.56

    Ovo je za mene jasan nagoveštaj o čemu se zapravo ovde radi. I opet premda je to metaforično predstavljeno, poruka je jasna.

    Sama činjenica da je znao za moje stanje, uverila me je da je on jedan od Čitača Misli, i nagnala da, i ne plativši mu, posve nagonski izletim napolje.

    19:55

    Ovde su prikazane trzavice, unutrašnji konflikt.Moža griža savesti? Protagonist vapi da bude shvaćen. Samo to.

    Uveren sam da me posmatraju, potpuno sam uveren u to. Reći ću vam sve ispočetka, ispričaću onako kako umem, doslovce ću vam predočiti… ne, strpljenja, molim vas, čekajte… ne mogu sad.

    20:00

    Ovde se vidi prikaz da protagonist neuspešan, neostvaren. Nemoćan je da ostvari svoje snove i želje. Društvo ga ne prihvata. Takođe, ni Bernard nije sposoban da ispunjava svoje obaveze prema društvu.

    Moje poštansko sanduče, nekadašnji je dečakov ormarić koji je sadržavao zadovoljstva. No ipak, bojažljiv kakav sam nekad bio, živeo sam u strahu, gotovo u nadi da ću u njemu pronaći nesto sasvim zastrašujuće, novu, živu legendu postojanja, možda kakvo obaveštenje koje bi reči, sačinjene od soli i plača, slivalo niz porube hartije. U njemu sad vlada beskrajni mir birokratije, računi kao otrovni mladeži zakucani su za gnjilo meso metala po kome naslepo preturam rukama, ubacujući prste u gvozdenu kutiju.

    Vidim zastupljen petarpanovski sindrom.
    Uzverao sam se uz visoko drvo i mlatio granama kao čovekoliko majmunče. Ja sam dete, dete! Moja bakrena majka gnječi obe polutke sisa i bezizražajnog lica, sa šerpom supe izlazi iz kuće:

    Prikaz bolesti. Odnos roditelja prema njemu. Neprihvatanje stvarnosti i ljubavi prema umetnosti koji je ocigledno nasledjen od majke. Otac koji je pio i ništa nije radio.

    Pijem čaj. Uvek uveče pijem čaj iz kristalnog servisa. Čaj u sebi nosi seme otrova od posebnih biljaka i izaziva halucinacije, kao i predstave bez glasa što mašu svojim pretećim prstima, uzdržani i ukočeni kao hladno, sivo nebo prepuno mraka koje će uskoro okotiti nejako sunce jutra.

    Nedostajao mi je koji tren. Kad sam bio mali, otac me je čuvao, jer je šepao, pio i ništa nije radio. Majka, od koje sam nasledio talenat za slikanje, ali ga nisam upotrebio, živela je izgubljena u svom svetu.

    Prelazim na drui deo.

    II deo
    8.05 jednoga dana

    Slede lepi primeri kako autorka maestralno nastavlja ovu radnju. Prezire ljude koji dolaze na naplatu duga. Prezire odgovornost, ponašanje mu je sociopatsko.

    Kućepazitelj ima brkove od želatina, a jareću bradu isturenu, u obliku lule. Kućepazitelj je nakaza, cirkuska nakaza. Vrat mu je spojen s nosem, sve kosti su smekšale, a krv mu je omekšala i u njoj nema više ribica za plivanje. On je mrtav, star, zapravo jedan od onih tajanstvenih likova koji večno žive u stanju raspadanja. Prava nakaza. On misli da je zgrada. Ha ha! Ali, za razliku od odraslih, ja još nisam sasvim podetinjio.

    Destruktivno, manijakalno razmišljanje, koje definitivno ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji. Bernard je kriminalac.
    Vaš zabavljač Berni, veseli Berni, baca dinare u vašu krvoločnu gomilu, izvolite, parite se. Ja pružam mržnju, ali i radost rušilaštva. Oh, nemojte mi samo govoriti da niste srećni kad učinite koju gadost. Ja ću vam pokazati put kao što ovi ključevi meni pokazuju put.

    Ovde je Leila prikazala na koji način on vidi sebe. Kako on pere sebe i svoje grehove. Koje će opet isprljati. Jer ništa nije savršeno i besprekorno.
    Moj jedini greh je što sam vas mrzeo. Ja sam oduvek sve mrzeo i ništa nisam sakrio od Vas. Moja mržnja je imala sladak ukus morala.
    Mržnja je dar, dar groteske koja vas ostavi svog ogrezlog u smaragdnocrvenilo unutrašnje zajapurenosti, nedovršenosti.

    Bernardu je moral nepostojeća reč. Ovde se vidi da on predstavlja pretnju, opasnost.
    Pokušavam da opipam vrelinu motora, sav sijam u svom kaputu, opasan sam po život drugih, poput prosute žive, jer je u mojim džepovima toplomer za moral.

    Sjajno vođenje sporednog lika kroz ovu radnju. Kućepazitelj. Onaj ko naplaćuje dug. Birokratija. Obaveza.
    Kyrie Eleison. Njuška stare mape sveta. Geocentričan još uvek, mora plivaju oko njegovih ručica. Sunce se okreće samo zbog njega. Prečnik Plutona je egzistentan njegovom buđelaru. Formiran i distanciran, miriše monokle, bubnji i grmi. Kraljevstvo uzima onaj ko ga prisvoji.

    Scena je prikazana maestralno, i sad ćemo napokon upoznati Bernardovu mračnu stranu koja se oseća izazvano. Upravo kad stanodavac misli
    da je slomio Bernarda,
    Zadihan, zabacio je glavu, prevrnuo beonjačama i spustio šake na tablu, umiren nakon što je sve uništio. Potom se ispravio, povrativši staro dostojanstvo filistra.
    iz njega će izbiti bes i mržnja. Ono što on jeste.
    Nisam se sakrio već sam potpuno otkrio ko sam i šta sam. Sad me je video i nema mi više spasa.

    Greh iz detinjstva. Obrazac ponašanja, kad je sateran u ćošak. Veoma spretno izvedeno, svaka čast.
    Dok sam ga davio, on je padao, padao na pod jako dugo, kovitlajući usirenim beonjačama. Smeškao se nekako jezivo, kao dete koje je izdaleka čulo komešanje Prljavog Džoša što s batinom u ruci čeka Akileusa da ga rasparča.
    – Ovako ću da radim, odsad ću sve ovako da radim.

  3. Opsti utisak:

    Sve je prikazano s prikladnim sarkazmom, obojeno sivilom i pesnickim senzibilitetom, koji svojom jacinom i strascu observacije (unutrasnjeg i spoljasnjeg sveta protagoniste) i prikaza emocija obara s nogu. Ovo nije za “obicnog citaoca”. Toplo preporucujem inteligentnim osobama koji ce znati i shvatiti pravo znacenje i smisla ovog dela i da isto procitaju izmedju redova. Jasno se vidi otpor umetnika koji prezire ovozemaljski svetski poredak: bezvremenost ljudske psihe ucestalo prisutna u ovim frojd-sekspirovski mracnim redovima, u isto vreme pulsiraju trilerom, beznadjem, zivotnom kolotecinom, dramom i sarkazmom. U isto vreme ljigavo, seksi, s umetnickim prikazom poremecaja dvostruke licnosti. Na suptilan nacin je prikazano ono najzanimljivije: prljava potreba i nagoni. Sve ovo je savrseno izbalansirano i upakovano za uzivanje.
    Velicanstveno napisano, autorka ima svoj stil, koji je izglancala do savrsenstva, retko imam priliku da procitam ovako nesto ubedljivo dobro i inteligentno osmisljeno.
    Autorka zaista vlada pisanjem i zasluzila je da bude visoko kotirana u i kod nas i u svetu kao knjizevnica.
    Elizabeta Zec

    1. “Slike koje Bernard prima su:
      Mržnja i strah.
      Troškovi i ruina od života.”

      Jedna od najezgrovitijih, mozda najsveobuhvatnija analiza, osvrt, misljenje, kritika koju sam dobila u zivotu. Potpuno i sustinsko razumevanje price i stanja junaka. Cak i da kritika nije pozitivna, vredi cuti tvoje misljenje i bicu ti zahvalna ukoliko svoju paznju usmeris na jos neke moje radove. Hvala ti, Elizabeta!

      1. Nema na cemu. Svakako cu se potruditi. Ne mozda onoliko koliko bih ja to zelela (zbog sopstvenog projekta na kom radim), ali bacicu pogled na nekoliko tvojih radova, obecavam. Zadovoljstvo je moje.
        Hvala tebi, Leila.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s