Monthly Archives: June 2012

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЖЕНА, Леила Самарај


Посегни за крајем ноћи
док лежиш гола, фигурина
с античких рушевина,
у крти зид ко у црни месец забоди трн.
Копље у руке, Главарице!
вековима већ…
ко краву музару
пијани возар волова
Дионис
за вимена те вуче,
скрнави краљевство млечне богиње.


Поезија је Жена!
трља очи, малаксала
спајају пред њом руке жене у сапфиним туникама

Advertisements

Bušido majstor


 Simptomi ludila po bušidu su:

Poštenje

Poštovanje

Dobročinstvo

Čestitost

Čast, slava

Odanost

Hrabrost

Mudrost

Jednog jutra, pronašao sam skupoceni novčanik od zmijske kože. Kao POŠTEN pronalazač, otišao sam u policiju gde su me, najpre, prebili na mrtvo ime, a nakon toga su se kartali u zmijski novčanik. Novčanik se uspravio pretvorivši se u zmiju koja ih je ujela za zajednički vrat. Ujedeni su pocrkali, ali eto drugih.. Optužiše me za vrača – ubicu, teroristu iz daleke Afrike. Prozvaše me “Ukrotitelj zmija” i rešiše da me ubiju na provereni način.

Odveli su me u sobu za mučenje oblika svemirskog broda, ispunjenu nuklearnim oružjem. Pored mene je sedela još jedna žrtva- svezani prosjak kraj samoaktivirajuće bombe.

– Gladan sam – kukao je prosjak.

Kako bih ga nahranio, upotrebio sam vlastito telo…

Očekivao sam POŠTOVANJE. Umesto toga, ispljunuo je prinešenu nogu!

  Zar na DOBROČINSTVO da se vrati otpatkom? – kriknuh i opalih šamar prosjaku. Ima da napustim bomba-sobu! Demonstrativno!

ČESTIT kakav sam bio, nogu sam, ipak, odlučio da zadržim, iako sam znao da je prekasno da mi je ponovo prišiju, jer sam bio zarobljenik. Pitanje mog izlaska bilo je pitanje… SVEGA!

No, trebalo je uništiti nuklearku, čir planete, doneti ČAST I SLAVU! Stavio sam pomodni kačket za razmišljanje..

Da, da, shvatio sam šta mašina želi – jednu ljubavnu nuklearnu za dušu…

Zapevah iz sveg grla:

Gdegod pukla s tobom sam, dušo, kadgod prsla ja bi’ te sasluš’o!

Nuklearno čudovište, svo dirnuto, reče:

– Hvala ti. Tvoj glas, a i poenta pesme, rashladiše me k’o mistral da je dunuo za vreme bonace. Ovol’ke vrućine ni meni ne pašu!

Od sreće zaplaka, korozirajući u momentu. Iako se dekomponovala u fotone, uveren sam da me nikad nije zaboravila.

ODAN svetu, odan nozi, zmiji – spasiteljki, autokanibalizmu, gladnom prosjaku, izveo sam ih na onu istu ulicu, gde sam pronašao zmijski novčanik. Stajao je na istom mestu. Dovukao sam se do njega s nogom u ruci, kad se prosjak dograbi novčanika! HRABRO  mu se suprotstavih, tresnuvši ga, iz sve snage, nogom po glavi.

On se pridiže. Ne bi mu ništa! I pljunu mi u lice.

– Zmijo, pomozi! – zavapio sam.

–   Ovo je već drugi put kako ti pomažem. Po zakonima bušida, očekujem i nešto zauzvrat – prosiktala je zmija dok se kobeljala iz novčanika, lelujajući vitkim telom.

– Pomoćiću ti, ukoliko.. – i prosikta mi u uho svoje podle namere..

–   Eonima mi dosadno samoj u novčaniku, šta ću. Naporno je biti sveštenica bušida. i samotno. Ni žvakanje kamenja ne pričinjava mi radost kao pre.. – rastuži se zmija. Nakon što sam pristao, u znak POŠTOVANJA spram zmijine pomoći,  zmija ujede nezahvalnog prosjaka.

–  Doneo si MUDRU odluku – klimnula je glavom zmija. – Ispunio si sve što je Ludost od tebe mogla da ište. Postao si bušido majstor. – reče i obavije se oko ostataka mog namučenog tela…

Vratili smo se u novčanik, zagrljeni, ona mimikrisana, ja namirisan…

S policajcima ne znam šta se dogodilo.

Nikodin (traducido)


Al final, érase Nikodin Niščević, deconstruccionista. Leía a Derrida.

Derrida había leído a Nietzsche.

Nietzsche  tocaba con un martillo en el Wagner, y leía a Goethe.

Goethe había leído a Mefistófeles, a cambio de la compra de su alma.

Childe Harold era su compañero.

Byron, cuando todavía era un Child, a la niña Mary Duff leía a Milton.

Milton perdió el Paraíso bajo Cromwell.

Cromwell aprendió al rey Charles a leer Caput Mundi en francés.

Papa leía los escritos de Venclović de la escuela de Račan y algo de Chelandariou.

Monje Nikador, el mercante agradecido de Venecia fue ávido lector de los amantede Verona de Shakespeare.

Shakespeare, incitado por el motivode honestidad,  leíalos cuentos de las hadas eslovacas.

Eslovacos leían  a los Sorbios musicales . 

Sorbios cantaban por pueblos dispersos hasta las guerras napoleónicas, cuando comenzaron a influir sobre los alemanes y así que había un famoso épico alemánsorbio “Bomba Negra”, que aborda el tema del lignito.

Cuando era niño, Obama leía el cantar épico “Bomba negra”, en Indonesia, pero no entendía ni una sola palabra. Por eso se lo han traducido los destacados miembros de la Unión de escritores libios.

Como agradecimiento, Obama leía a Suleiman al-Buruni.

Al-Buruni acompañó a Alighieri a través de la Divina Comedia debido a enfermedad repentina de Beatriz Portinari durante la cual  tosía ligeramente con Virgilio.

Virgilio navegaba con el barco hacia Brindisi junto con Mecenas,  amigo de los etruscos. Eso fue en el principio.

En el epitafio de Aristóteles, el padre de la lógica, estaba escrito en sánscrito qué lo que los españoles  hoy día suelen denominar “Te quiero”. Se lo dio a Alejandro Magno  el amuleto etrusco para la buena suerte mientras estaba en la cuna. Sólo gracias a un regalo inusual este idiota terco y un estratega incapaz, se llevó las victorias en las batallas decisivas.

Habiendo proyectado al Alejandro, Ari de Estagira, un amigo de Tarvas y Kausitaka, en el que se esconden cientos de diablos, cimentó las bases de la lógica. Eso la persona A dijo en confianza a la persona B y la persona B a la persona C.

La persona C no era nadie más que lejanaprogenitora de la princesa montenegrina cuyo nombre era Zorka, hija del rey Nicolás, que pasaba a la doctrina de Ari de generación en generación.

Hasta hace poco,  la doctrina-coco fue mantenida en el mayor secreto en la biblioteca del Liceo para las señoritas jóvenes de sangre azul en Smoljno, donde en 1984, en el año de Orvel, según las indicaciones de la misteriosa Miss Marple, la encontró Nikodin Nišči.

Sintiendo el asco por su contenido, decidió disolverlo con el ácido clórico que corría de su lengua, un regalo del OVNI para veinticinco cumpleaños.

Al principio, érase Nikodin Niščević, deconstruccionista. Leía a Derrida.

Drugo rođenje tragedije


I Bogovi traže utočište u snovima

(razgovor Hipnosa i Melpomene)

(mesto radnje: Hipnosova pećina)

(Hipnos sedi ispred kamina, umotan u krzno, drhti od hladnoće dok se istovremeno igra s klatnom, pažljivo ga zagledajući sa svih strana. O nečemu kao da je duboko razmislio, a ta ga je misao razveselila. Ulazi Melpomena, sva u dronjcima, raščupane kose, gologlava.)

MELPOMENA:

Ne gledaj me pospanim očima! Znam gde bi trebalo sad da budem!

(cepa ostatke haljine s tela i čupa kose.  Zajeca)

HIPNOS:

Zar otkaza predstavu?

MELPOMENA:

Ne ja nju, no ona mene.. Ne ja.. Ne više.

(Hipnos se vrati klatnu i obmota se u crnu odeždu, dok je drhtao celim telom)

MELPOMENA:

(zagleda ga)
Varalico,  o Hipnose
Obmotan si u kulise
Crnje su ti od pećine
Mahni k meni tvojim klatnom
Usnih oka otvorena
I videh stvarnost, o Kirkane
Tu voljenu laž Teatra
Učini to!

Opčini me!

Jer mah ludog hipnotizera

I Bozima zanjiše krila

Iluzijo!

Krila ptice

San su jednom zasenila!

(Senku teško zaseniti!)

Modra, bleda, na smrt budna

Više nisam Melpomena!

Agresivna sam klovnica

U pozorištu komedija!

(Pođi za mnom u pozorište!)

Hajde! Čini! ! Mahni rukom!
Pred publikom, divljom zveri

S hiljadu mekih glava!

Zaseni me! Tu, pred svima!

Jer
Možda čist (pod)smeh

Prizove um da igra
I Prirodu da poveruje Istini

(Ko će kome nego Opsena Opseni)

Možda razorna fortura
Ispuni prazninu u igri

U ulozi!

Vešto rađam kopije
Od istine to je..kopilad..

Začaraj me!

Il’ da usnim kao nekad

Il’ zaklopi  meni oči.

HIPNOS:

 Idemo, al’ kad naložim vatru  u kaminu.

MELPOMENA:

Da, hladno je odveć za snove.. A ja…
Igram strasti
Improvizujem tek..
Tu i tamo..
Nema bljeska

HIPNOS:

Tragedija!

MELPOMENA:

Uprla u mene oči, sablaznuta!
Oh, mila mi Jaričica
S čijih usta
Ja sam pila
Nož u srca zarivala
Junake sam ubijala
U ulozi izigravam
A sve to..
Jadno, jadno beživotno

Dal furije mene gone?
Mora da je zbog Megere
Zavadi me s Talijom
Od ljubomore pobesnela
Te me sestra vragolanka
Iz osvete ismejava.

Idemo sad, polazimo!

(naglo ustaje)

HIPNOS:

Nek’ se vatrica razgori
Sad kad sam je založio!

MELPOMENA:

Prelama se jedno drvo
U kaminu. Sirovo je.
Organska mu priroda
Ne dozvoli da izgara!

Tako i ja.. Gorim
Vatrom nasilne strasti

Nasilje! Bez strasti! To je!

Tek nasilje!

Bukti, ona al’ ne vidim
Nit’ je čula osećaju
Kad bih mogla kao nekad
U strast ja da poverujem
Istinu bih porodila
I bila bih ona stara
Razigrana tragičarka

Izgubih se u pozorištu!
(Tá Zar ja?! Melpomena!)

Tek sam divlja pećinarka
Šetam teatrom, al’ ne idem njime

Igra ne preživljava

HIPNOS:

Uteši se Melpomena! To je dobra tragedija!

MELPOMENA:

Ali, neosveštena!

Svesnim neprobuđena, kako ona bi stvorena?!

Ne od moje vešte ruke!

Samu sebe načinila!

Od Tvorkinje se otrgnula!

Podivljala!

Nema Muze da je kroti!

Kakvo je to nadahnuće?
Jezivo je kreveljenje
I rikanje opšteljudskog
U pokrovu od kulisa

Mrtva duša, mrtav jezik mene čeka.

HIPNOS:

Ja sam život jer sam San

Ja sam Varka i Pratilac

Ono što sam naučio

Poučivši Kalderona

I još par budnih Snevača

Šetajući po snovima

Šibajući njima nade

Budivši nekrotke želje

Umrtvljujući uspomene

Spirajući san Bogova!

Toliko dvojak ja sam!

Ne treba niti sablja, nit’ oštrica
Niti maska
Da ubiješ podlog kralja
Ako možeš da ugledaš
Vatru mašte u kaminu

Ne pristaj na neistinu
I ne igraj od srca (Žena!)
Protiv klatna Stanislavskog.

(Kako to izreče, ponovo rodi se Tragedija.)