ПОЕЗИЈА ЈЕ ЖЕНА, Леила Самарај


Посегни за крајем ноћи
док лежиш гола, фигурина
с античких рушевина,
у крти зид ко у црни месец забоди трн.
Копље у руке, Главарице!
вековима већ…
ко краву музару
пијани возар волова
Дионис
за вимена те вуче,
скрнави краљевство млечне богиње.


Поезија је Жена!
трља очи, малаксала
спајају пред њом руке жене у сапфиним туникама

Advertisements

One Comment

  1. poenta ove pesme se ogleda u mojoj umetničkoj potrebi i želji da iskažem žensku, liričnu, suptilnu stranu poezije i prikažem je kroz jednu specifičnu vrstu ženskog senzibilteta, što apsolutno nema nikakve veze s tvojim komentarom, da sad ne citiram… ukratko, muško-ženski odnosi nisu tema ove pesme.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s