Monthly Archives: September 2015

“Reci Astrid”, priče o stranstvovanju, Leila Samarrai, STRANKINJA


Umor je sve češće posećuje tako da njihov odnos postaje sve sigurniji i potpuno se mogu osloniti jedno na drugo. To je prijatelj koji ne napušta.  Vraća se tri put proveriti da li je zaključala stan. Obavezno zaključava i sobu i kuhinju. Nosi miris ustajalosti u nozdrvama i teško je izbacuje. Kvart je prepun. Stepenice su očišćene. Ujutro je gospođa plave kose i pogrešnog karmina zviždukala neku svoju obradu starogradske pesme obrađene na samo njoj znani način. Obrada, zvižduk, još joj je dugo odzvanjala u glavi. Ponekad bi je Astrid ponudila kafom. Plavušu koja čisti stepenište. Već mesecima to ne čini. Kad je istresla celi svoj život, želela je ući u njen. Kazne za takav napad su uglavnom doživotne. Puno je ljudi kod Astrid na čekanju. Ona je kao berza. Želite prihvatiti posao poznanika? Ne, žao mi je. Ljudi koji često usnama prevrću reč frend, prijatelj, užasavaju je. Smeši se, razveselila je samu sebe mišlju da je kao berza. Napolju je hladno. Ali sad postoje grejači koje su postavili u kafiće. Sešće na čaj, ne… ipak neće, mora da prošeta, dugo nije šetala. Grad je osvetljen, kvartovi su tužni. Uglavnom.

Život, kažu, odvija se samo u centru grada. Kako to? Kako to da život određuje deo grada u kojem živiš?Po onom što plasiraju, Astrid uopšte ne živi. Ugledala je poznatog pevača kojem je davno trebalo da piše neke pesme. On se ne seća. Ne bi ni ona da ga nije viđala svakodnevno u vreme dok je još pratila sve emisije i kupovala sve novine, u vreme dok je mislila da je informisanost bitna. Pevač je ostario i njegova se prepotentna crta produbila. Šteta da je ostao tamo gde ga je ostavila pre petnaestak godina, ima lepe crte lica, okreće se, šara po ljudima, verovatno u sebi broji koliko ljudi ga je prepoznalo. Dama pored njega je slična većini dama koje prolaze ovim gradom, pardon centrom. Odjednom pored Astrid prolazi gomila istih, ona se spotiče, hoda sve brže, oseti strah. Možda su lutke uspele pobeći iz neke fabrike i sad napokon slobodno šetaju, pa su zato tako agresivne i sigurno udaraju štiklama po asfaltu. To nije sigurnost koja predstavlja unutrašnje stanje, to je sigurnost koja unutrašnje sranje skriva. Unutra ih čekaju muškarci istih glava  i ukrašeni sličnim nakitom. Devojka koja izgleda kao nekad Cyndy Lauper žica je za lovu. Ljulja se već dobro nakresana, fabričke lutke stalno šmrcaju, brišu nos, imaju čak i iste pokrete, oči su im osvetljene, ali tupe, sede pored svojih muškaraca i ćute. Mala Cyndy svima je privukla pažnju. Astrid oseti mučninu, izvlači stotku i daje devojci koja skače i želi je zagrliti. Astrid mrzi površne i trenutne izlive nežnosti. Izmiče se, gura devojku, smešeći se i odlazi u drugom smeru. Za pola sata opet ugleda Cyndy sa dobro ispijenom bocom jeftinog vina, nazdravlja, Astrid kimne, uleće u trolu u poslednjem trenutku. Nema mesta, gura se u ćoše, opet je gužva. Mali gumeni muškarac prislanja se na Astrid i duva joj u uvo, a njegova žena ne prestaje pričati. Astrid broji stanice. Još šest. Žena se obraća i njoj. Vreme je ružno, političari lopovi, mladi neodgojeni.

Astrid izlazi stanicu pre.

Još sat vremena do dolaska mame i sina. Gledala je stan. Njoj je bio lep. Prozor u sobi se teško otvara, roletna visi kao filmsko platno nakrivo postavljeno.  Ona na terasi nikako se ne može otvoriti, parket je loš, vreme je da se izbrusi, kuhinja je mala, ali nova, hodnikom zaudara. Astrid je nasledila stan od ujaka koji je živeo s četiri mačke i dva psa. Oni su po cele dane uglavnom bili zatvoreni u hodniku, miris njihove mokraće Astrid još uvek oseća. Ujak je rekao da je on dobrotvor i da se brine za napuštene životinje a komšije ga maltretiraju. Zvali su nekoliko puta društvo za zaštitu životinja jer bi mokraća i smrad neretko zaudarali čitavim stepeništem. Jednu je mačku držao u šupi. Ona je bila slepa. Kad su je pustili nakon ujakove smrti od silnog svetla predala se prvom autu koji je naleteo.  Na zidu su slike njegove ljubavnice. Prosečne slike i dobre fotografije. Tehnika je nova. Imao je smisla i dobar ukus za muziku. To je preneo na Astrid.

Uvek komponente. Pojačala i tjuneri bila su jedine izglancane i negovane stvari u njegovom životu. Cd – eovi su raznoliki, toliko široki spektar izvođača i muzike kao u šopovima. Ljubavnica je imala sjeban ukus, a proveli su dobar deo života zajedno. Neke su ga stvari okrznule ili je jednostavno primenio onu klišeiziranu da s godinama kriterijumi padaju. Ipak, bio je važan dobar zvuk. Krevet je star, prevučen puma ćebetom. Takvog su dezena i obe fotelje. Na jednoj je uvek plišani bik, neki rođendanski poklon koji je svoje mesto zauzeo i ne silazi s njega. Druga fotelja je za goste. Astrid je većinu stvari ostavila iako nije sklona od uspomena graditi oltare. Kupatilo je jedini svetli prostor, tuš kabina je nova. Kabinu je Astrid kupila nakon njegove smrti. U kaubojskoj kadi u kojoj je kupala starca nije bilo mesta za nju jer bi uvek imala pred očima mlohavo telo koje je živelo za njene dodire. Uslov za stan, održavanje starca na životu. Tuš kabina je odredila i odgodila njenu želju za micanje sebe s ovog sveta. I ogledalo je novo. Ispred starog ga je brijala, položaj koji je njemu bio najbolji i najlakši kod nje je izazivao mučninu. Starac je bio naslonjen na njene grudi i drhtavim rukama stiskao njenu haljinu. Da li mu je jezik ispadao namerno ili ne, njoj je bilo svejedno, mislila je dok je otvarala vrata mami i sinu koji su kao dve indentične suvonjave biljke stajali pred vratima i tupim pogledima koji imaju plan buljili u Astrid.

-No, tu smo- mladić raširi ruke govoreći kako nema razloga biti isuviše zadovoljan, ali šta je tu je. – I ovo je bolje nego stanovi na koje smo navikli-mladić koji se zvao Straćimir joj mangupski namignu. Kosa mu je bila razdeljena na razdeljak i svaki deo je poput ptičurine koja se dvoumi da li želi da odleti, stršio ka plafonu, nalašten da pilji upravo u sve važnije tačke tavanice. Majka, u dugackoj suknji od žerseja i sedom kosom sa dva pogrešno uparena komada minđusa, krvnicki je piljila u zavesu od muslina sa sveže isceđenim šarama golubova.

– Straćimire, dečko moj, opet smo omašili stan- zgrčila je lice u ciničan osmejak majka Jevdokija. Toliko grčeva će vas slomiti, draga gospođo.

– Vi ste, kompaktni tim, izvrsno se nadopunjujete  – nasmeja se Astrid.

– O, da i otac je bio divan, ali znate kako je, mama je mama – promrmlja slinavi sinak.

– Znate gospođo, mislim da ipak precenjujete svoj stan. Ovde je potrebna adaptacija, dakle još jedan kredit. Miiislim, Straćimir je kreditno sposoban i ja ću mu pomoći, ali bi, ipak, trebalo sniziti cenu. Znate, stvari nam ne trebaju. Ovaj ormar sigurno ima svoju vrednost, ali ne u ovako raspadajućem stanju.

U raspadajućem stanju si ti i tvoj debil, pomisli Astrid, samo što tu nikakva adaptacija ne pomaže.

Pogleda sina u oči i odmah skrene pogled.

– Mi imamo advokata.-nastavi starica  -Gospodin Žurž je poznati i priznati, sigurno ste čuli za njega, često je na televiziji, naime on je naš kućni prijatelj

– Kakvi su to kućni prijatelji, kao kućne papuče, kućni mantil, kućni ljubimac… – zagleda se u mačku i odgovori preglasno – Naravno, da, gospodin Žurž je sasvim u redu. Pa, nemam razloga da vam ne verujem. – slaže i krene prema vratima. – Vi slobodno dogovorite vreme. Doviđenja.

– Mislim da će ponedjeljak biti u redu, on ponedeljkom radi duže.

– Doviđenja, znate sin i ja smo prosečni i skromni ljudi.

– Ne bi rekla, ne verujem u prosečnost. Verujem u prolaznost. Postoje prolazni ljudi, od prosečnih se može očekivati svojevrsni pomak, od prolaznih teško kad nema traga kao da niste ni bili. – Astrid se zanela u svojim razmišljanjima, ne primetivši da se starica i sin nisu primakli vratima već i dalje stoje u sobi.

– Zanimljivo razmišljate, Vi ste iz B…. Missliim tu ste rođeni, ne?

–  Nisam.

– A vaši roditelji?

– I oni su sa Čarobnih dvora.- Molim? To je blizu kojeg većeg grada?- Korčula.- naceri se Astrid. Prošla je kroz mnoge gradove, većinu kroz knjige, u jednom je periodu života puno putovala, ali malograđanština i folirancija koju njen grad ume iznedriti nije susrela nigde.

– Znate mi smo već treće koleno B… – ponosno će Straćimir i u istom trenu krene rukavom čistiti cipele. Jebalo vas koleno, pomisli ona i jedva se suzdrži od praska jer je zamislila kako bi izgledalo da majka i sin imaju treće koleno, negde između ova dva, ili na čelu recimo. – Dakle, do ponedjeljka – Astrid pruži ruku starici i namerno namigne sinu tako da i ona to primeti.- Do viđenja- Odmah je otrčala do cd playera i stavila Lizu Minelli.

Zašto je odlučila verovati baš njima kojima to ne bi nikako smela? Slike su se vraćale, onako blede, putem su dobijale boju i mesto. Neke se stvari pretpostavljaju, ne treba ih očekivati jer očekivanje stvara pritisak, a pritisak je rasturač odnosa. Posrnulost nema nivo, ne možeš ga ulepšati. Možemo ga nazivati i argumentovati kako želimo ako smo učesnici. Biti svedok pada je najgore što se može dogoditi povodljivoj osobi. Ma daj, Astrid, razbacuješ se senzibilnošću kao da je ona nešto sveto. Često je podmeću kao izgovor za labilnost.

Emocije su gadovi. Određuju čak i u trenucima kad misliš da je važan jedino novac.

Astrid je uzela knjigu o Korčuli i listala.  Iz knjige je iskočila slika kuće u koju će se useliti. Postoje ostrva kojima ne možeš verovati odmah. I baš zato privlače i baš zato se u njih zaljubljuješ. – Zaljubljuješ – ponovi Astrid naglas. Mogla bi se useliti već sledeće nedelje.

Do Korčule se dugo vozi. Za razliku od automobila, tramvaja i autobusa, Astrid je volela brodove i avione. Sklonija asfaltu I rekama, ipak bira more, ne zbog mora, nego zbog Korčule, zbog kula i zidina koji deluju kao tvrđava. Zbog  čudne privrženosti srednjem veku po čijim je strogim pravilima Korčula izgrađena, zbog daha karnevala i erotičnih strujanja. Miris Venecije,  dekadentnog i raskalašnog,  u istom času smelog i introvertnog ukusa. Tamna i teška, zatvorena zimi i promiskuitetna leti. Korčula – ostrvo. Žena zarobljena u muškom imenu. I obrnuto.

Nemoć da zaborav odredi kako dalje Astrid je terao u očaj. U oblaku njenih misli stapali su se glas i telo koji su želeli smrt i Korčula koja je ponudila  život. Ne zna šta je bilo bliže. Verovatno su bili jednako udaljeni.

Sutra…

Astrid zatvori knjigu.

Advertisements

“Reci Astrid”, Leila Samarrai


Ja sam jedna od malobrojnih. Onih koji imaju poriv.
Smrt me tera da živim.
Do najslađe smrti.
Neko mi je podmetnuo glas. Tuđ. Otežan.

Reci, Astrid!

Život budi u meni želju za najslađom smrti. Opet.
Smrt me tera da živim. Smrt i mržnja.
A snovi?
Snovi se uče. A onda se naučeni drugima daju.

Glas u utrobi grla.
Sveže cveće na grkljanu raste u korov.
Tamna žlezda u grlu.
Krik, bes, suze, mlečna žlezda postojanja.
Neko mi je podmetnuo glas. Tuđ. Otežan.

Čuđenje je uzelo maha. Pred čudom.
Mrtvi se ne vraćaju.
Ali, neko mi je podmetnuo glas.
Tuđ. Otežan.

Reci, Astrid!

Posadimo ih u grob.
Napunimo im kovčege kao tanjir sa kašom.

Grešiš, Astrid!
Mrtvi se vraćaju.
Uvek.
Imaju neugodna imena.
Bezimeni su.

Ja sam Bezimena Ja.
Na putu koji me čeka
Samo mrtvi mogu razumeti
Iz mrtvih dveri gde za san
Ne zvone budilnici.

Tu sam.. Blizu…
Tu pored života.
Zgrabi te da živiš
Onda se povlači
Ubacuje klopke
Zabavlja ga ponos kojim gleda
Naše posrnuće
Sjajno to izvodi
Prolaze dani
Isti i slični
Postaješ monah ćutnje.

Sjajno si to izvela
Puštena na pašnjak života
Sa kitama cveća na grlu
Pronašla si se, veruješ…
Pipaš kvaku stana svake večeri
Uverena da su to upravo vrata kroz koja prolaziš
Dosuđene male stvari
Kolevka za bebu u kojoj je toliko hladno
Beba postaje meso u frižideru
To malo parče čoveka

Opet si zabrljala, Astrid
Opet nisi presela na tramvaj 26
U tamnici si gladi, nosiš dvogubo odelo
Jedna strana čista, druga s mrljama
Kad plačeš, okreni leđa, ne ometaj, ne smetaj
Ljudi pristaju klimati glavom da bi bili voljeni.
To im je važnije od poštovanja.

Reci, Astrid!

Nisam sposobna veseliti se tuđoj sreći.
Glupa je i nimalo inspirativna.
Vuče na dosadu koju ne podnosim.
Ali mi je ipak draža od dosadnih ljudi.
Ređe se događa.

U ogledalu je često videla nju,
sad stoji i čeka da se Ona pojavi,
razočarana ili srećna, nije uspela saznati

Prošlost je zaleđena s druge strane oka
Možda kad bi me uspela probuditi i biti jer imati…
Imati je neumesno.
Na putu koji me čeka
Samo mrtvi mogu razumeti
Iz mrtvih dveri gde za san
Ne zvone budilnici.

Борис К. и криза у култури, “Авантуре Бориса К”, 2


Последњу реченицу свог еминентног књижевног дела Борис К је завршио лета 2002ге, након седам година преданог рада. На најеминентнијем конкурсу освојио је друго место. Наградно штампање освојиило је само прво место. Издавачи су обећали да ће наградити и Бориса, кад прође криза у култури.

writers-block

image found here
Годину дана касније окренуо је првог уредника који му рече:
“Премијер је убијен, сабље на све стране, земља пропада, а ти мислиш на бесплатно издавање књиге.. Стрпи се мало”.
Уредник друге издавачке куће којој се обратио наредне године му рече да штампају само дела која се односе на живот естраде. Све остало било би чист економски губитак.
Уредница треће издавачке куће позвала га је да дође код ње како би заједно проучавали његову поезију. Ухватила га је за ногу и пољубила му стопало. Мирис Борисових ногу није јој се допао.
Са следећим издавачем, коначно је потписан договор. По завршетку састанка, издавачу је на сред улице испала књига о коју је незгодно саплео и упао у шахт одакле никад нису успели да га извуку. Однела га је септичка поплава, без трага.

Untitled

image found here

Осам година касније Борис К пронашао је папирић са шифром е-мејл адресе коју одавно не користи. Укуцао ју је и прочитао да су у Лондону одушевљени његовом поезијом и да само треба да потврди мејлом да је задовољан понудом (бесплатно издавање књиге и боравак у Лондону на петнаест дана).
“Чим ту потврду добијемо, прелазимо на рад”,обавештавао га је дугогодишњи пријатељ. Борис К се лупио по глави и брзо написао одговор.
Пријатељ му се јавио, али у сну, и саопштио две вести. Лоша је та да је преминуо пре четири дана, а добра да поезију, коју је научио напамет, након осам година туге што одговора нема, декламује анђелима који су одушевљени.