“Reci Astrid”, priče o stranstvovanju, Leila Samarrai, STRANKINJA


Umor je sve češće posećuje tako da njihov odnos postaje sve sigurniji i potpuno se mogu osloniti jedno na drugo. To je prijatelj koji ne napušta.  Vraća se tri put proveriti da li je zaključala stan. Obavezno zaključava i sobu i kuhinju. Nosi miris ustajalosti u nozdrvama i teško je izbacuje. Kvart je prepun. Stepenice su očišćene. Ujutro je gospođa plave kose i pogrešnog karmina zviždukala neku svoju obradu starogradske pesme obrađene na samo njoj znani način. Obrada, zvižduk, još joj je dugo odzvanjala u glavi. Ponekad bi je Astrid ponudila kafom. Plavušu koja čisti stepenište. Već mesecima to ne čini. Kad je istresla celi svoj život, želela je ući u njen. Kazne za takav napad su uglavnom doživotne. Puno je ljudi kod Astrid na čekanju. Ona je kao berza. Želite prihvatiti posao poznanika? Ne, žao mi je. Ljudi koji često usnama prevrću reč frend, prijatelj, užasavaju je. Smeši se, razveselila je samu sebe mišlju da je kao berza. Napolju je hladno. Ali sad postoje grejači koje su postavili u kafiće. Sešće na čaj, ne… ipak neće, mora da prošeta, dugo nije šetala. Grad je osvetljen, kvartovi su tužni. Uglavnom.

Život, kažu, odvija se samo u centru grada. Kako to? Kako to da život određuje deo grada u kojem živiš?Po onom što plasiraju, Astrid uopšte ne živi. Ugledala je poznatog pevača kojem je davno trebalo da piše neke pesme. On se ne seća. Ne bi ni ona da ga nije viđala svakodnevno u vreme dok je još pratila sve emisije i kupovala sve novine, u vreme dok je mislila da je informisanost bitna. Pevač je ostario i njegova se prepotentna crta produbila. Šteta da je ostao tamo gde ga je ostavila pre petnaestak godina, ima lepe crte lica, okreće se, šara po ljudima, verovatno u sebi broji koliko ljudi ga je prepoznalo. Dama pored njega je slična većini dama koje prolaze ovim gradom, pardon centrom. Odjednom pored Astrid prolazi gomila istih, ona se spotiče, hoda sve brže, oseti strah. Možda su lutke uspele pobeći iz neke fabrike i sad napokon slobodno šetaju, pa su zato tako agresivne i sigurno udaraju štiklama po asfaltu. To nije sigurnost koja predstavlja unutrašnje stanje, to je sigurnost koja unutrašnje sranje skriva. Unutra ih čekaju muškarci istih glava  i ukrašeni sličnim nakitom. Devojka koja izgleda kao nekad Cyndy Lauper žica je za lovu. Ljulja se već dobro nakresana, fabričke lutke stalno šmrcaju, brišu nos, imaju čak i iste pokrete, oči su im osvetljene, ali tupe, sede pored svojih muškaraca i ćute. Mala Cyndy svima je privukla pažnju. Astrid oseti mučninu, izvlači stotku i daje devojci koja skače i želi je zagrliti. Astrid mrzi površne i trenutne izlive nežnosti. Izmiče se, gura devojku, smešeći se i odlazi u drugom smeru. Za pola sata opet ugleda Cyndy sa dobro ispijenom bocom jeftinog vina, nazdravlja, Astrid kimne, uleće u trolu u poslednjem trenutku. Nema mesta, gura se u ćoše, opet je gužva. Mali gumeni muškarac prislanja se na Astrid i duva joj u uvo, a njegova žena ne prestaje pričati. Astrid broji stanice. Još šest. Žena se obraća i njoj. Vreme je ružno, političari lopovi, mladi neodgojeni.

Astrid izlazi stanicu pre.

Još sat vremena do dolaska mame i sina. Gledala je stan. Njoj je bio lep. Prozor u sobi se teško otvara, roletna visi kao filmsko platno nakrivo postavljeno.  Ona na terasi nikako se ne može otvoriti, parket je loš, vreme je da se izbrusi, kuhinja je mala, ali nova, hodnikom zaudara. Astrid je nasledila stan od ujaka koji je živeo s četiri mačke i dva psa. Oni su po cele dane uglavnom bili zatvoreni u hodniku, miris njihove mokraće Astrid još uvek oseća. Ujak je rekao da je on dobrotvor i da se brine za napuštene životinje a komšije ga maltretiraju. Zvali su nekoliko puta društvo za zaštitu životinja jer bi mokraća i smrad neretko zaudarali čitavim stepeništem. Jednu je mačku držao u šupi. Ona je bila slepa. Kad su je pustili nakon ujakove smrti od silnog svetla predala se prvom autu koji je naleteo.  Na zidu su slike njegove ljubavnice. Prosečne slike i dobre fotografije. Tehnika je nova. Imao je smisla i dobar ukus za muziku. To je preneo na Astrid.

Uvek komponente. Pojačala i tjuneri bila su jedine izglancane i negovane stvari u njegovom životu. Cd – eovi su raznoliki, toliko široki spektar izvođača i muzike kao u šopovima. Ljubavnica je imala sjeban ukus, a proveli su dobar deo života zajedno. Neke su ga stvari okrznule ili je jednostavno primenio onu klišeiziranu da s godinama kriterijumi padaju. Ipak, bio je važan dobar zvuk. Krevet je star, prevučen puma ćebetom. Takvog su dezena i obe fotelje. Na jednoj je uvek plišani bik, neki rođendanski poklon koji je svoje mesto zauzeo i ne silazi s njega. Druga fotelja je za goste. Astrid je većinu stvari ostavila iako nije sklona od uspomena graditi oltare. Kupatilo je jedini svetli prostor, tuš kabina je nova. Kabinu je Astrid kupila nakon njegove smrti. U kaubojskoj kadi u kojoj je kupala starca nije bilo mesta za nju jer bi uvek imala pred očima mlohavo telo koje je živelo za njene dodire. Uslov za stan, održavanje starca na životu. Tuš kabina je odredila i odgodila njenu želju za micanje sebe s ovog sveta. I ogledalo je novo. Ispred starog ga je brijala, položaj koji je njemu bio najbolji i najlakši kod nje je izazivao mučninu. Starac je bio naslonjen na njene grudi i drhtavim rukama stiskao njenu haljinu. Da li mu je jezik ispadao namerno ili ne, njoj je bilo svejedno, mislila je dok je otvarala vrata mami i sinu koji su kao dve indentične suvonjave biljke stajali pred vratima i tupim pogledima koji imaju plan buljili u Astrid.

-No, tu smo- mladić raširi ruke govoreći kako nema razloga biti isuviše zadovoljan, ali šta je tu je. – I ovo je bolje nego stanovi na koje smo navikli-mladić koji se zvao Straćimir joj mangupski namignu. Kosa mu je bila razdeljena na razdeljak i svaki deo je poput ptičurine koja se dvoumi da li želi da odleti, stršio ka plafonu, nalašten da pilji upravo u sve važnije tačke tavanice. Majka, u dugackoj suknji od žerseja i sedom kosom sa dva pogrešno uparena komada minđusa, krvnicki je piljila u zavesu od muslina sa sveže isceđenim šarama golubova.

– Straćimire, dečko moj, opet smo omašili stan- zgrčila je lice u ciničan osmejak majka Jevdokija. Toliko grčeva će vas slomiti, draga gospođo.

– Vi ste, kompaktni tim, izvrsno se nadopunjujete  – nasmeja se Astrid.

– O, da i otac je bio divan, ali znate kako je, mama je mama – promrmlja slinavi sinak.

– Znate gospođo, mislim da ipak precenjujete svoj stan. Ovde je potrebna adaptacija, dakle još jedan kredit. Miiislim, Straćimir je kreditno sposoban i ja ću mu pomoći, ali bi, ipak, trebalo sniziti cenu. Znate, stvari nam ne trebaju. Ovaj ormar sigurno ima svoju vrednost, ali ne u ovako raspadajućem stanju.

U raspadajućem stanju si ti i tvoj debil, pomisli Astrid, samo što tu nikakva adaptacija ne pomaže.

Pogleda sina u oči i odmah skrene pogled.

– Mi imamo advokata.-nastavi starica  -Gospodin Žurž je poznati i priznati, sigurno ste čuli za njega, često je na televiziji, naime on je naš kućni prijatelj

– Kakvi su to kućni prijatelji, kao kućne papuče, kućni mantil, kućni ljubimac… – zagleda se u mačku i odgovori preglasno – Naravno, da, gospodin Žurž je sasvim u redu. Pa, nemam razloga da vam ne verujem. – slaže i krene prema vratima. – Vi slobodno dogovorite vreme. Doviđenja.

– Mislim da će ponedjeljak biti u redu, on ponedeljkom radi duže.

– Doviđenja, znate sin i ja smo prosečni i skromni ljudi.

– Ne bi rekla, ne verujem u prosečnost. Verujem u prolaznost. Postoje prolazni ljudi, od prosečnih se može očekivati svojevrsni pomak, od prolaznih teško kad nema traga kao da niste ni bili. – Astrid se zanela u svojim razmišljanjima, ne primetivši da se starica i sin nisu primakli vratima već i dalje stoje u sobi.

– Zanimljivo razmišljate, Vi ste iz B…. Missliim tu ste rođeni, ne?

–  Nisam.

– A vaši roditelji?

– I oni su sa Čarobnih dvora.- Molim? To je blizu kojeg većeg grada?- Korčula.- naceri se Astrid. Prošla je kroz mnoge gradove, većinu kroz knjige, u jednom je periodu života puno putovala, ali malograđanština i folirancija koju njen grad ume iznedriti nije susrela nigde.

– Znate mi smo već treće koleno B… – ponosno će Straćimir i u istom trenu krene rukavom čistiti cipele. Jebalo vas koleno, pomisli ona i jedva se suzdrži od praska jer je zamislila kako bi izgledalo da majka i sin imaju treće koleno, negde između ova dva, ili na čelu recimo. – Dakle, do ponedjeljka – Astrid pruži ruku starici i namerno namigne sinu tako da i ona to primeti.- Do viđenja- Odmah je otrčala do cd playera i stavila Lizu Minelli.

Zašto je odlučila verovati baš njima kojima to ne bi nikako smela? Slike su se vraćale, onako blede, putem su dobijale boju i mesto. Neke se stvari pretpostavljaju, ne treba ih očekivati jer očekivanje stvara pritisak, a pritisak je rasturač odnosa. Posrnulost nema nivo, ne možeš ga ulepšati. Možemo ga nazivati i argumentovati kako želimo ako smo učesnici. Biti svedok pada je najgore što se može dogoditi povodljivoj osobi. Ma daj, Astrid, razbacuješ se senzibilnošću kao da je ona nešto sveto. Često je podmeću kao izgovor za labilnost.

Emocije su gadovi. Određuju čak i u trenucima kad misliš da je važan jedino novac.

Astrid je uzela knjigu o Korčuli i listala.  Iz knjige je iskočila slika kuće u koju će se useliti. Postoje ostrva kojima ne možeš verovati odmah. I baš zato privlače i baš zato se u njih zaljubljuješ. – Zaljubljuješ – ponovi Astrid naglas. Mogla bi se useliti već sledeće nedelje.

Do Korčule se dugo vozi. Za razliku od automobila, tramvaja i autobusa, Astrid je volela brodove i avione. Sklonija asfaltu I rekama, ipak bira more, ne zbog mora, nego zbog Korčule, zbog kula i zidina koji deluju kao tvrđava. Zbog  čudne privrženosti srednjem veku po čijim je strogim pravilima Korčula izgrađena, zbog daha karnevala i erotičnih strujanja. Miris Venecije,  dekadentnog i raskalašnog,  u istom času smelog i introvertnog ukusa. Tamna i teška, zatvorena zimi i promiskuitetna leti. Korčula – ostrvo. Žena zarobljena u muškom imenu. I obrnuto.

Nemoć da zaborav odredi kako dalje Astrid je terao u očaj. U oblaku njenih misli stapali su se glas i telo koji su želeli smrt i Korčula koja je ponudila  život. Ne zna šta je bilo bliže. Verovatno su bili jednako udaljeni.

Sutra…

Astrid zatvori knjigu.

Advertisements

“Reci Astrid”, Leila Samarrai


Ja sam jedna od malobrojnih. Onih koji imaju poriv.
Smrt me tera da živim.
Do najslađe smrti.
Neko mi je podmetnuo glas. Tuđ. Otežan.

Reci, Astrid!

Život budi u meni želju za najslađom smrti. Opet.
Smrt me tera da živim. Smrt i mržnja.
A snovi?
Snovi se uče. A onda se naučeni drugima daju.

Glas u utrobi grla.
Sveže cveće na grkljanu raste u korov.
Tamna žlezda u grlu.
Krik, bes, suze, mlečna žlezda postojanja.
Neko mi je podmetnuo glas. Tuđ. Otežan.

Čuđenje je uzelo maha. Pred čudom.
Mrtvi se ne vraćaju.
Ali, neko mi je podmetnuo glas.
Tuđ. Otežan.

Reci, Astrid!

Posadimo ih u grob.
Napunimo im kovčege kao tanjir sa kašom.

Grešiš, Astrid!
Mrtvi se vraćaju.
Uvek.
Imaju neugodna imena.
Bezimeni su.

Ja sam Bezimena Ja.
Na putu koji me čeka
Samo mrtvi mogu razumeti
Iz mrtvih dveri gde za san
Ne zvone budilnici.

Tu sam.. Blizu…
Tu pored života.
Zgrabi te da živiš
Onda se povlači
Ubacuje klopke
Zabavlja ga ponos kojim gleda
Naše posrnuće
Sjajno to izvodi
Prolaze dani
Isti i slični
Postaješ monah ćutnje.

Sjajno si to izvela
Puštena na pašnjak života
Sa kitama cveća na grlu
Pronašla si se, veruješ…
Pipaš kvaku stana svake večeri
Uverena da su to upravo vrata kroz koja prolaziš
Dosuđene male stvari
Kolevka za bebu u kojoj je toliko hladno
Beba postaje meso u frižideru
To malo parče čoveka

Opet si zabrljala, Astrid
Opet nisi presela na tramvaj 26
U tamnici si gladi, nosiš dvogubo odelo
Jedna strana čista, druga s mrljama
Kad plačeš, okreni leđa, ne ometaj, ne smetaj
Ljudi pristaju klimati glavom da bi bili voljeni.
To im je važnije od poštovanja.

Reci, Astrid!

Nisam sposobna veseliti se tuđoj sreći.
Glupa je i nimalo inspirativna.
Vuče na dosadu koju ne podnosim.
Ali mi je ipak draža od dosadnih ljudi.
Ređe se događa.

U ogledalu je često videla nju,
sad stoji i čeka da se Ona pojavi,
razočarana ili srećna, nije uspela saznati

Prošlost je zaleđena s druge strane oka
Možda kad bi me uspela probuditi i biti jer imati…
Imati je neumesno.
Na putu koji me čeka
Samo mrtvi mogu razumeti
Iz mrtvih dveri gde za san
Ne zvone budilnici.

Leila Samarrai: Književnost u Srbiji postoji samo na nivou trača


http://afirmator.org/leila-samarrai-knjizevnost-u-srbiji-postoji-samo-na-nivou-traca/

Leila Samarrai mlada je književnica koja, reklo bi se, tek stasava na našoj književnoj sceni, iako iza sebe ima objavljenu zbirku poezije i zbirku kratkih priča. Kako se na književnoj sceni snalazi, kako prolazi, postoji li uopšte književna scena kod nas, ispričaće nam mlada autorka, stoga – pripremite se…

nez5952

Kako doživljavaš poeziju?

Kao vrstu šamanske bajalice sposobne da razgrne mrak u nama.

„Poeziji je namenjena uloga spasavanja sveta, ponovno vraćanje u celinu svih razdrobljenih stvari.“ Da li se slažeš sa ovom Hamvaševom tvrdnjom i zašto?

Čovek ne može a da se ne složi sa Hamvaševom tvrdnjom da je novija istorija oduzela čoveku/čovečanstvu mnogo toga svetog, te umesto kraljeva i dostojanstvenika itd. imamo na njihovim mestima razne surogate, “sumnjiva lica”… Ostao je pesnik, i sam pod obrazinom sumnjivog lica, živi svoj život pod maskom (ne više dvorske) lude… Te ako je reč ono što odvaja čoveka od životinje, od poživotinjavanja u ovo varvarsko doba, ko je taj koji će reč(i) dovesti u sklad i iskupiti čoveka, ako ne pesnik? Ali je pitanje i: ima li među pesnicima ljudi dovoljno jakih, čiji je magijski jezik dovoljno gromak da bi se čuo u sveopštoj kakofoniji koja nad nama vlada?

Kako se poezija uklapa u (tvoj) svet? Ili se, možda, svet uklapa u (tvoju) poeziju?

Čovek je u svom mikrokosmosu kao u nekoj svojoj zasebnoj kutiji, čiji je poezija poklopac, kojim se od sveta može zaštititi; koji se može otvoriti u želji za upoznavanjem nečeg šireg nego što je lični domet.

Kako doživljavaš odluku mnogih izdavačkih kuća da ne objavljuju zbirke poezije?

Realno, to je samoubistvo.

Čemu nas uči poezija?

Razmišljanju, izražavanju. Samilosti. Ima kod Hajnea jedno mesto: “Čemu ta jedina suza? Samo mi pogledu smeta.” Poezija daje dublji uvid onome što bi nam možda u svakodnevnoj strci promaklo; verujem u čoveka, zato kažem možda onde gde bi sigurno trebalo da stoji: da.

Može li se bez poezije?

Ako možemo bez suza/smeha, dana/noći, zombirani pod neonom, ispred svog televizora, ili u dimu i buci, možemo i bez poezije, učenja i mišljenja, neka drugi misli za nas.

Šta je za tebe poezija?

Prilika da ostanem sama sa sobom i svojim mislima… Prilika da stvorim nešto što ću, jednom pozvana, moći da pokažem kao sopstveni doprinos svetu.

Kako bi definisala poeziju?

Kao staru mudru zmiju koja tek ponekad izađe da se osunča (i plaši ljude).

Koliko su korisni književni festivali i radionice, mogu li da opstanu danas, u vreme sveopšte nemaštine, i može li se na njima nešto naučiti?

Učenje je pre individualna stvar, želja zapravo…

Šta je pojava interneta donela a šta oduzela piscima?

Svakako, veću primećenost, u širim krugovima… koji ipak mogu da rasplinu suštinu. Internet je Vavilon kome svaki pisac može i da doda i da oduzme ciglu, zavisno od afiniteta.

Svesna si da u tvom poslu (pisanju) nema „hleba“ (ili ga sve manje ima), pa opet istrajavaš. Zašto?

Za poeziju je potrebno biti “zaluđenik”, to je van svake sumnje, i van svake isplate; da se od poezije živi nešto baš i ne može, a uspeh je, vidno, varljiva kategorija. Što se mene lično tiče, prirodno mi je da se izražavam u stihovima, a da sam daleko od svake vrste priznanja, jesam… S druge strane, u ovoj zemlji biti priznat znači pokupiti svu malograđanštinu iz sebe i oko sebe i objaviti je. Stoga, želim biti priznata van granica, jer to jeste priznanje – pravo.

Kakve su, po tebi, generacije pisaca koje dolaze?

Poetski i prozni svet podeljen je na raznorazne sekte koje jedna drugoj kvalitet i poetski pristup ne priznaju. Šta će od svih za sto godina da ostane, bojim se i da pomislim.

Kako izgleda današnja književna scena?

Kada pogleda čovek šta se sve objavljuje, bez ikakvog kriterijuma, onda je jasno da naša književna scena postoji samo zbog novca. Mi mrdnuli nismo iz komunizma. Gde smo bili u književnom smislu, tu smo i sada, samo što je tržište mnogo manje, a intelektualna i svaka druga beda mnogo veća. Ne postoji ni srpska književna scena, niti joj se dozvoljava da postoji. Kritičari na svojim pozicijama, etablirani pisci na svojim pozicijama, najpre političkim, potom i književnim, ili umetničkim. Ukratko, književnost u Srbiji postoji samo na nivou trača.

1022dd1

image found here

Kod nas je totalno rasulo, a bez poštovanja i autora i autorskih prava, neće biti boljitka i Srbija će ostati književna crna rupa, bez obzira na veliki broj ljudi koji imaju šta reći i napisati.

Pesničke knjige se ne objavljuju, jer su neisplative. Zna se: autor mora da plati da bi izdao knjigu, tu je početak i kraj. Izdavača dalje ne zanima. Ukoliko autor nekim čudom “stekne ime”, onda će ovi bespravno štampati autora, kršiti autorska prava i tvrditi da oni čine autoru uslugu time što ga objavljuju. Samo štampanje je jeftino. Nečija npr. zbirka aforizama ili priča može da se prodaje preko neta, ima je u knjižarama, a pisac o tome uopšte nije obavešten, niti ima bilo kakav uvid.

I samo izdavaštvo je svedeno na novac. Imaš kintu, izdaćeš knjigu. Ukoliko nekim čudom “stekneš ime“, objavljivaće ti knjige, ali sav “kajmak“ će kupiti oni, izdavači, i još će ti reći da si srećan što te objavljuju. Dakle, autorska prava su totalno nezaštićena ili ne postoje. Izdavače briga za kvalitet, pa oni to i ne čitaju, ili prelete očima. Sve se svede na novac, to jest, keš, i seks. Što je, opet, dobra tema za neku priču ili roman, pa i za publicistiku i kao sociološki fenomen, na kraju krajeva. Obeležava jedno vreme i jednu zemlju.

A šta reći na temu mizoginije, tretiranje žene, pametne, lepe i privlačne žene kod nas, koja usput, sjajno piše.

Ukratko: tretman mesa u srpskoj književnosti. Jeftina trgovina i svođenje žene-autorke na komad mesa, seksualnog objekta koji nema pravo da misli, već da se pokorava. Možeš da budeš pametna koliko god želiš, ukoliko ne radiš ono što ljigavac želi, nema objavljivanja, nema karijere, nema života od onoga što najviše voliš i najbolje znaš da radiš. Kada smo se već dotakli raznoraznih šovinizama, zašto prećutati i ovaj. To su, po meni, kompleksaši koji ne mogu na normalan način da dođu do seksa ili ljubavi, ili šta im je već potrebno, i tu kreće ta bolest, ucenjivanje. U normalnim okolnostima, znaju da ne mogu doći do lepih, pametnih i talentovanih žena, i koriste prividnu moć da bi se dokazali pred sobom i sličnima. To jeste jeftina trgovina, i verujem da je ženama, u tom smislu, mnogo teže nego muškarcima. O tome se malo piše, malo pominje, a to jeste kancer života u ovoj i ovakvoj zemlji, u ovakvom sistemu bez sistema i kriminalizovanom društvu. Još uvek verujem da ne mora nužno biti tako, ali sada ukazujem da književni svet nije šareni i nežni leptirić u koji je posuta sva lepota sveta. Talentovani ljudi odlaze iz zemlje, gubimo intelekt, gubimo ljude koji bi mogli zemlju da pomere iz blata. A onda se čudimo kada Mrkonjić i Ilić postanu ministri. Jasna stvar: nasilje i seks, okosnica rijaliti šou programa, potpuno preneta i u sferu književnosti, što bi, trebalo da bude, bastion pred poplavom kiča i primitivizma.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Борис К. и криза у култури, “Авантуре Бориса К”, 2


Последњу реченицу свог еминентног књижевног дела Борис К је завршио лета 2002ге, након седам година преданог рада. На најеминентнијем конкурсу освојио је друго место. Наградно штампање освојиило је само прво место. Издавачи су обећали да ће наградити и Бориса, кад прође криза у култури.

writers-block

image found here
Годину дана касније окренуо је првог уредника који му рече:
“Премијер је убијен, сабље на све стране, земља пропада, а ти мислиш на бесплатно издавање књиге.. Стрпи се мало”.
Уредник друге издавачке куће којој се обратио наредне године му рече да штампају само дела која се односе на живот естраде. Све остало било би чист економски губитак.
Уредница треће издавачке куће позвала га је да дође код ње како би заједно проучавали његову поезију. Ухватила га је за ногу и пољубила му стопало. Мирис Борисових ногу није јој се допао.
Са следећим издавачем, коначно је потписан договор. По завршетку састанка, издавачу је на сред улице испала књига о коју је незгодно саплео и упао у шахт одакле никад нису успели да га извуку. Однела га је септичка поплава, без трага.

Untitled

image found here

Осам година касније Борис К пронашао је папирић са шифром е-мејл адресе коју одавно не користи. Укуцао ју је и прочитао да су у Лондону одушевљени његовом поезијом и да само треба да потврди мејлом да је задовољан понудом (бесплатно издавање књиге и боравак у Лондону на петнаест дана).
“Чим ту потврду добијемо, прелазимо на рад”,обавештавао га је дугогодишњи пријатељ. Борис К се лупио по глави и брзо написао одговор.
Пријатељ му се јавио, али у сну, и саопштио две вести. Лоша је та да је преминуо пре четири дана, а добра да поезију, коју је научио напамет, након осам година туге што одговора нема, декламује анђелима који су одушевљени.

НАСТАВАК АВАНТУРА БОРИСА К., Лејла Самарај, (Leila Samarrai)


 

АВАНТУРЕ БОРИСА К

2

Леила Самараи

СПИСАК ЛИЦА:


Фрау Сузи. Ћелава, вечито у белој хаљини за венчање испод које крије дуге црне чизме СС јединица и каму залепљену за бутине. Носи дуге гаће с белим и црвеним тачкама које држи појас с натписом: Гот мит унс (“Бог са нама”)

Баба Родос. Огромно црвенокосо биће са косом у којој бораве мањи организми – мушице, мишеви и сл. Некад се облачи као весталка, а некад као друид. Жели да исече Бориса златним српом.

Плавуша– хибрид колагенских уста са завојима по целом телу – она стално иде на пластичне операције и где није завој ту је конац, свеже ушивен. Млати ружичастом Прада (фали “а” па се чита Прда) ташницом

Мегаважнић– здепаст, ћелав, вечито жвалавих уста. Са доње,велике, лабаве усне увек мало пљувачке виси… Обучен је као комбинација између партијског апаратчика и америчког конгресмена. Његово тајно оружје је бондовска пенкала која избацује космичку љигу кад се окрене у правцу казаљки на сату и претвара непријатеља у беспомоћног љигавца који гласа за њега.

Доктор – Филозоф. Човек са најбескориснијом дипломом на свету. Магистар Шарене лаже, члан партије Шарена лизалица.
Оружје против Бориса К: бојна секира.

leilaboris
ЛИНЧЕРИ/СТАТИСТИ:

Мудо Лабудовић, шверцер лабудова са Скадарског језера,часни припадник племена Куча, у једној руци му је јатаган, у другој кубура, за појасом му глава црног Турчина. Грдан, опасан, преплануо, делује тромо али је прави мајстор у сецкању људи на парчиће

Хлуелин Хланлоес, велшки насељеник, склон сакпуљању лептирова и вивисекцији, низак, здепаст, црне косе и плавих, усађених очију, у руци има халебарду с велшком заставом на врху. Најуспешнији (и једини) имитатор Тома Јонеса у Феноменопублици и председник и једини члан свог фан клуба.

Жан Малтретман, уклети француски песник, осуђен да, вечно пијан, лута вековима. Напио се једном с Рембоом и после се више није трезнио. Лута светом црвеног носа и раскопчаних панталона. Изгледа као да је утекао из симболизма. У једној руци држи бодеж а у другој полуиспијену флашу апсинта

Јоханес Хосенфефер, дементни швајцарски часовничар, његови сатови раде уназад и, наводно су уникатни мада то никад није доказано. Хосенфефер је у Виљем Тел костиму и носи лук и стреле плус јабуку у устима. Нуди људима да их мало испроба као свог сина Једнооког Вилија. Наравно, нико не пристаје

Мариета Фелационини, сицилијанска калуђерица Цркве блудника последњих дана. У суштини обучена као сицилијанска путана. Има скакавац у руци, 45 година и гадан ожиљак који спаја њене, иначе, екстремно чупаве обрве

Махмут Џибра, тврди да је рабин. Обучен је као католички свештеник и говори паштуна језиком. Има црвену браду. Делује као човек који је пет пута мењао костиме и на њему је остало помало од сваког. Носи упаљено кандило, покривено иглицама. То је његова бола или буздован, или обоје.

Освалдо Кучамамба Бобчински, тврди да је јунак из изгубљеног Маркесовог романа. Еквадорац рођен из брака руског морнара и Кечуа Индијанке Делује као прави десперадо. Наоружан је смрзнутом свињском полутком коју је украо мало пре него што је кренула потера за Борисом

Њ.К.В. Шака Зулу Трећи, краљ моћног племена Зулуа, наводно потомак јужноафричког краља из 19. века. Висок, плавокос, блед, пегав, с леденим, сивим очима, рачуновођа куплераја у Бриxтону, туриста, одазива се на име Игнашијус Хагвалрсон. Обучен је у опрему Зулу ратника