Monthly Archives: December 2016

Crtice iz srpske svakodnevice, 110, Leila Samarrai, “Buđenje”, autobuska priča br 1


Beše letnji dan u velegradu.
Izgužvana lica putnika 72jke šarala su pogledima okolo, pozdravljajući, svako na svoj način, još jedno beogradsko radno jutro. Njihova lica behu uspavana, oči uglavnom sklopljene, a neka behu budna lica čije su se oči nervozno kretale po busu. S prezirom su osmatrala gužvu i osluškivala su uskomešani žamor svakodnevnih razgovora. Autobus beše krcat umornim licima, lišenim smeha. Neka, pak, behu stroga, pravična, a jedno nasmejano – raspevanog Jurodiva iz 72jke koji je svoju ludost vešto prikrivao pesmom, kao i pravednika koji je prikrivao svoje licemerje poštenjem:
“Danas sve sami ludaci. Sve je manje normalnih i poštenih. Pristojan čovek ne zna više ni gde da sedne”
U svakom slučaju, tipična atmosfera u prosečnom srpskom autobusu.
Naglo kočenje autobusa prekidalo bi redak smeh, hrk penzionera, žamor razgovora i nečiju temu o teškom porođaju. Nalik na veš mašinu koja okreće bubanj, razjareni vozač bi zavrteo putnike.
“Ijoj, izubija’ se na ovu šipku, mamicu ti, kako bre to voziš, k’o u centrifugi! Ko ti dao dozvolu, j.. ti.. vidi, sva sam u modricama.”
“Ma i ja sam ženo.. ćuti”, priključila bi se sapatnica – sagovornica.
Neka baba, koja nije na vreme pronašla slobodno mesto, se otkotrljala, sa sve štakom i pijačnom torbom, do najbliže autobuske šipke. To je vozača presekao automobil. Baba se polako podizala uz jedno “huh huh”, oslanjajući se uz štaku.
“Jel treba pomoć?”, zevnu mladić od 19 godina, udobno zavaljen na sedištu.
“Ne treba. Samo ti sedi. ” nasmeja se baba i ogorčeno ga pogleda ispod oka. Taj mladić ju je za tri metra pretekao u trci za slobodno autobusko mesto. Još na ulazu!
“Sreća da sam bila reprezentativka pa umem da padnem”, ponosno će baba. Mladić zaklopi oči.
Neki se zakikotaše. Tad baba započe da hvali Vozača. “Volim kad ovaj vozi.. Uvek najbrže stignem do pijace. Kakvo usporavanje, kakvi bakrači. Glava, noge, ruke, uvek nešto strada. Ali, bitno je da se stigne na vreme”. Babin monolog pratila je jurodivova pesma.
“I on je samo čovek, jeste”, dobaci neko.
“Ma šta bulazniš, antihrist”
“Nije čovek sine, on je supermen.”, nastavi baba na koju niko nije obraćao pažnju. Nije imala sreće tog dana. Ali, znala je da je sledeće slobodno mesto njeno. S čestitim osmejkom putnici bi, i inače, posmatrali nesrećnike naslonjene o autobuske šipke koji svoje slobodno mesto (još na ulazu) nisu našli.
Drugi su se žalili, treći masirali modrice.. Napokon, ponovo zaspaše. Tri stanice kasnije, neko ustade i baba se sruči na slobodno mesto, sretna do neba!
Autobus je krivudao asfaltom. Prođe pokraj crkve. Najedared, lica putnika obli žar. Istovremeno se svi prekrstiše i krst časni na sebe staviše baš u trenutku kada se u autobusu stvori neobična pojava u vidu kontrolora.
Beše to žena u ranim pedesetima, kratka i stamena, ljutitog izraza.
– Kontrolaaa! Karte na pregleeed! – razdra se. Nosila je posleratnu uniformu, na oduševljenje penzionera, iz 1951 koja beše olovno plave boje, i zatvoreni okovratnik sa GSP oznakama na rombovima revera.. Očitavač karata beše zadenut za kožni opasač sa kopčom na kojoj je bio službeni broj Svetog Aparata.
Stacionirala se na ulazu u autobus, pokraj prvih sedišta. Njen kolega u polo majici i džinsu je produžio napred.
Prišla je prvom sedištu i očitala jednu kartu. Kad je zatražila drugu, devojka 30tih godina, urednog izgleda i perfektnog poslovnog stajlinga, učtivo joj se obrati rečima:
“Nemam kartu…”
Kontrolorka se razrogači.
“Nemaš kartu a voziš se!”
“Imam kartu”, blago će ona -“ali firma još uvek nije uplatila.. verovatno će u toku dana.”
“Aha! Pazi da ti ne poverujem. – cinično se nasmejala prozuklim glasom pušača.
Glave su počele da se okreću. Zavlada nekakva zlovolja, veća nego inače.
Neki su likovali. Predosećali su da će nešto važno da se desi.
Devojka koja je sedela do prozora stisnu torbicu koju je držala u krilu i ponovo će, glasom, još uvek u dinamici mecoforte:
“Jel razumete Vi, šta ja Vama pričam? Firma nije uplatila.”
Kontrolorka, koja se zacrvenela i nekako nabubrela u licu, pretećim će glasom u fortisimo posibile (koji će trajati do samog kraja): “Maaa.. izlazi napolje. – uz blagotvorniju nijansu – ili daj dve hiljade na licu mesta.”
Na to devojka poskoči, na iznenađenje putnika koji su sve vreme pratili razvoj događaja.
Odbrusi joj:
“Ma neću! Ma ne dam! Još zbog tebe na posao da kasnim! Ne bih ti sad dala… pa da padneš sad tu.. dole.. i crkneš!”, zasikta.
Vozač proviri kroz prozorče dok je Kontrolorka i dalje uzvikivala:
“Izlazi napolje! Ili kaartu ili napoljeeee!”
“Šta se ovde dešava?”, upita kolegu koji se vratio sa autobuskog repa nakon što je čuo vrisku koleginice.
Kolega pokuša da je smiri. Nečujnim glasom joj je govorio: “Ma pusti.. ma hajde. “, držeći je za ruke i polako ju je povlačio ka izlazu.
Međutim, kontrolorka se nije dala. Otrgla se i podigla levu ruku uperivši prst u pravcu izlaza. Bio je to pokret na kojem bi joj pozavideo ambiciozni Hitlerov obergrupenfirer.
“Napolje!”, grozomorno reče.
“Neću”, još grozomornije će putnica.
“Aman! Ostavite devojku na miru!”, dobaci neko.
Vozač se obrati Kolegi.
“Čim zaustavim autobus, nosi TO napolje!”
Ali, ONA se i dalje, beskompromisno otimala iz ruku kolege, braneći svoj ideal.
“Sad ću ja da zovem komunalnu… tebi! Pa NJIMA objasni! Ja imam važnija posla!”
Devojka joj odgovori:
“Zovi i mog dedu ako hoćeš, zabole me dupe”
Vozač naglo zaustavi vozilo. Neki putnici popadaše, baba iznova zajauka, a neko zapreti vozaču:
“Šta bre radiš! Ne voziš stoku! Nego LJUDE!”
Vozač ustade, priđe revnosnoj kontrolorki i uz jedno: “Šta mi uradi sabajle” uhvati je za noge, a kolega za ruke i, dok je ona i dalje držala ruku čvrsto stisnutu u naci pozdrav stilu, u transu ponavljajući: “Napolje, marš marš!”, iznesoše je, kratku, stamenu i vatrenu, izbuljenih očiju i od besa zapenušalih usta, iz autobusa.
Nasta graja. Glasovi se pomešaše, neki su se smejali, neki su džangrizali:
“Eto! I to mi je država.”
No, jedno je bilo sigurno: svi su se probudili.

Advertisements

Crtice iz srpske svakodnevice, 110, Leila Samarrai, “Zaobiđi me”


Osvanu mi gladni dan u Srbiji. Ne beše prvi, ali nekako osetih, ne znam po čemu, da će biti poseban.. Nisam se mnogo dvoumila. Poslah poruku svojoj dobroj prijateljici Ani, ni ne sluteći šta me čeka.
“Ana, pozajmi mi 2000 na dva dana, pošto mi uplata leže u ponedeljak.”
Nakon sat vremena tišine, stiže mi odgovor u znaku upitnika.
“Ne razumem”, otipkala sam, “Ne znaš ko sam?” ili “Ne znaš šta hoću..”?
Pomislih: Bože, kome li sam ja poslala poruku. – pošto mi vid, kao i njen sluh nije reprezentativan.
Stoga, manem se pisanja i okrenem je.
Opet, tišina.
Do isključenja.
“Maaa..” – rekoh – verovatno sam nekom tuđinu greškom poruku poslala”
Posle sat vremena, stiže poruka: “Sad možeš”.
Okrenem je.
Dočeka me rafal rečima:
– Slušaj ti! Ako želiš sa mnom da se družiš ili bilo šta…
Tačka broj jedan: moraš da naučiš da rukuješ pravilno sa mnom.
Pokušavala sam da je prekinem. Da objasnim.. ni sama ne znam šta. “Kakvo rukovanje.. “, pomislih.
Međutim, mahnita prijateljica – puškomitraljez nije mi dozvolila da dođem do reči.
– Drrrruuuu – goooo! Ja sam za volanom! Da voziš, znala bi kako je to!
Tačka broj tri: Ja sam doživela takve traume! Ja sam žena koja živi u sojenici i bila sam tri meseca bez vode i bez struje! Nisam imala gde da se kupam!
Tačka broj četiri: (uz rastući tonalitet…) MOŽDA SAM NEGDE PO POZIVU I PREGLEDAM NEKU ŽIVOTINJU! NISI MISLILA NA TO, JEL DA?
Tačka broj pet: (sad već sikćući) Mobilni telefon mi nije primaran! (“što je u totalnoj koliziji sa tačkom broj četiri…”, pomislih.)
Usta mi behu poluotvorena od začuđenosti. Reči, da ne kažem nebuloze, prosto su izletale iz njenih usta i utrkivale se u letu. A onda, totalno zbunjena rekoh joj:
– Ne rukujem ni sa kim, pogotovo ne s ljudima. Rukovanje je glagol, a ti si osoba, sa divnim momentima. Ali sada, sa ove distance, mislim da je više onih koji to nisu. I ja sam živela u sojenici, bez struje, vode, sa prepunom septičkom jamom pod prozorom i ni sa kim nisam ovako razgovarala, ali sad hoću: jebe mi se za svih tvojih pet tački, a ti bude li ti nešto zatrebalo od mene, pozovi se na moju Šestu tačku, koju ću ti sasuti u lice”
Cičanje je bilo poslednje što sam čula pre nego što sam prekinula vezu. Moje prijateljstvo vredelo je 2000 dinara. (sa sve PDV – om), što i nije toliko velika cifra kada se osobi koja ne čuje obrati za pomoć osoba koja ne vidi.

Crtice iz srpske svakodnevice, 110 – Leila Samarrai “Umro zabadava”


Spavam blaženim snom, divljaju u meni trenuci odmora, ali beskompromisna zvonjava me polako budi iz sna, zvoni neko, zvoni, zvoni… Neko uporno zvoni na interfon da mu otvorim vrata. Da nije Kvazimodo?
Bunovna i probuđena iz najsladjeg sna, doteturam se do vrata, otvorim…
Ugledam dvoje (san li je ili java?), lepo odevenih ljudi. Muškarac u kravati, picnut, skockan, i žena s naočarima, pedantni, ljubazni, nasmejani, čak i nakon što su ugledali moj probuđeni lik.
Predstaviše mi se “Mi smo Jehovini svedoci”, te mekanim glasom koji kao s nebesa da se sliva na zemljicu rekoše mi da je “tad i tad” sastanak “onih koji su Jahvea upoznali, (možda i onih koji su ga upoznali i rado ga se sećaju, čak i iz institucija gde ne postoje boje u pratnji bolničara na skup dolaze) a Jahve želi da ga upozna svako i prima svakoga i sve..” (kreditne kartice, čekove..) i da ne nabrajam Pozvane.
Tad mi uvališe u ruke letak s likom Hrista kako obasjan svetloscu pruža k bezbožniku mesnate prste. Nebesni letak bio je prekriven ogromnim naslovom: “Čovek koji je umro za sve”. Na to joj, mirnim glasom Probuđene, ali nikako prosvetljene… rekoh:
“Džaba je on umro kad si ti mene probudila”, zalupivši im vrata pred pedantnim nosevima.
Letak sam zadržala.

A CASE FROM A YELLOW PRESS


9893ed0faabb414e587e97f47086088e

Chinese president Su Thong gave a statement for the yellow press yesterday that he would ensure the elongation of the Great Chinese Wall which would then serve to reroute all the possible issues into the right direction. A dog and two blind men, one of who was a murderer, supported him in this endeavors…

The amendment has still been considered, however the Chinese are still pretending to be the Englishmen. Anyhow, Su Thong (and we wouldn’t make a criticall error if it would be Jintao Sinjang) explicitly thought on good things. The Chinese only need to understand it.

The next day, those Chinese who lived in the parts close to the Wall didn’t find it where it should have been. Instead, the Wall appeared on the opposite end of the world. AmidstHollywood, in the middle of the yard where married couple, an actor Quini Doyl and actress Many Hoyl have lived. Each of the media gave different announcement, and indictments started to hail…

 

Mary Of Bethany, an unmercifully wicked sinner


LEGEND OF “THE LEGEND OF THE CURSED MOTHER, MARY OF BETHANY, A HEARTLESS SINNER”

Author’s note: The function of the religious references in my poetry is solely archetypal. I’m not otherwise particularly interested in religion, aside for its educational purposes, nor am I at all religious.

Cursed Mother, Mary Of Bethany

A sinner she, stoned to death for whoring, for the Lord made her unable to conceive; caught in the act of fornication with other women, for witchcraft, for an attempt to murder her husband with the soup of slain swans; her sins are many, and she is but one of many sinners

 And what can she say, Mary, the spat-in-her-face mother?
she – heiress of the firstborn whore in the city?
the Bible’s bad girl
Barren?
A prostitute?
A heartless sinner?
give her beauty and truth, to ruin them
cut off her Rumina’s breasts, to soak her wounds with tears
let thorns grow within her belly instead of children, she will bleed…

This is poetry of the rebellious blood
in insurgency

2f7bb119e0a5251b4ab36f7e00bc946d

MARY:
My ghostly eye was pointed at a thick
thorn that burst out of my body and continued growing…
a thin beam of sunlight turned it into a vampire limb for raping of human souls

O, you vampiric slingers!

Do the Prophet’s words not haunt thee?

Dear husband, do the devil’s sneers not haunt you?

Cast not your stones at my eyes!

 l, an infertile woman with
slit chest
I, Mary Of Bethany, an unmercifully wicked sinner
I hug my children under the tongue of the sky
in the celestial womb where
all my unborn children lie hidden
and the resurrected body of this world and all other worlds
and drops of milk running down my swollen breasts
blessed,
I nourish my castaway children under the star–spangled sky and refresh them with bloody bile and wine

I am a feminist drag King Of Heaven
Praise Jesus.

Thwack thwack thwack