Crtice iz srpske svakodnevice, 110, Leila Samarrai, “Buđenje”, autobuska priča br 1


Beše letnji dan u velegradu.
Izgužvana lica putnika 72jke šarala su pogledima okolo, pozdravljajući, svako na svoj način, još jedno beogradsko radno jutro. Njihova lica behu uspavana, oči uglavnom sklopljene, a neka behu budna lica čije su se oči nervozno kretale po busu. S prezirom su osmatrala gužvu i osluškivala su uskomešani žamor svakodnevnih razgovora. Autobus beše krcat umornim licima, lišenim smeha. Neka, pak, behu stroga, pravična, a jedno nasmejano – raspevanog Jurodiva iz 72jke koji je svoju ludost vešto prikrivao pesmom, kao i pravednika koji je prikrivao svoje licemerje poštenjem:
“Danas sve sami ludaci. Sve je manje normalnih i poštenih. Pristojan čovek ne zna više ni gde da sedne”
U svakom slučaju, tipična atmosfera u prosečnom srpskom autobusu.
Naglo kočenje autobusa prekidalo bi redak smeh, hrk penzionera, žamor razgovora i nečiju temu o teškom porođaju. Nalik na veš mašinu koja okreće bubanj, razjareni vozač bi zavrteo putnike.
“Ijoj, izubija’ se na ovu šipku, mamicu ti, kako bre to voziš, k’o u centrifugi! Ko ti dao dozvolu, j.. ti.. vidi, sva sam u modricama.”
“Ma i ja sam ženo.. ćuti”, priključila bi se sapatnica – sagovornica.
Neka baba, koja nije na vreme pronašla slobodno mesto, se otkotrljala, sa sve štakom i pijačnom torbom, do najbliže autobuske šipke. To je vozača presekao automobil. Baba se polako podizala uz jedno “huh huh”, oslanjajući se uz štaku.
“Jel treba pomoć?”, zevnu mladić od 19 godina, udobno zavaljen na sedištu.
“Ne treba. Samo ti sedi. ” nasmeja se baba i ogorčeno ga pogleda ispod oka. Taj mladić ju je za tri metra pretekao u trci za slobodno autobusko mesto. Još na ulazu!
“Sreća da sam bila reprezentativka pa umem da padnem”, ponosno će baba. Mladić zaklopi oči.
Neki se zakikotaše. Tad baba započe da hvali Vozača. “Volim kad ovaj vozi.. Uvek najbrže stignem do pijace. Kakvo usporavanje, kakvi bakrači. Glava, noge, ruke, uvek nešto strada. Ali, bitno je da se stigne na vreme”. Babin monolog pratila je jurodivova pesma.
“I on je samo čovek, jeste”, dobaci neko.
“Ma šta bulazniš, antihrist”
“Nije čovek sine, on je supermen.”, nastavi baba na koju niko nije obraćao pažnju. Nije imala sreće tog dana. Ali, znala je da je sledeće slobodno mesto njeno. S čestitim osmejkom putnici bi, i inače, posmatrali nesrećnike naslonjene o autobuske šipke koji svoje slobodno mesto (još na ulazu) nisu našli.
Drugi su se žalili, treći masirali modrice.. Napokon, ponovo zaspaše. Tri stanice kasnije, neko ustade i baba se sruči na slobodno mesto, sretna do neba!
Autobus je krivudao asfaltom. Prođe pokraj crkve. Najedared, lica putnika obli žar. Istovremeno se svi prekrstiše i krst časni na sebe staviše baš u trenutku kada se u autobusu stvori neobična pojava u vidu kontrolora.
Beše to žena u ranim pedesetima, kratka i stamena, ljutitog izraza.
– Kontrolaaa! Karte na pregleeed! – razdra se. Nosila je posleratnu uniformu, na oduševljenje penzionera, iz 1951 koja beše olovno plave boje, i zatvoreni okovratnik sa GSP oznakama na rombovima revera.. Očitavač karata beše zadenut za kožni opasač sa kopčom na kojoj je bio službeni broj Svetog Aparata.
Stacionirala se na ulazu u autobus, pokraj prvih sedišta. Njen kolega u polo majici i džinsu je produžio napred.
Prišla je prvom sedištu i očitala jednu kartu. Kad je zatražila drugu, devojka 30tih godina, urednog izgleda i perfektnog poslovnog stajlinga, učtivo joj se obrati rečima:
“Nemam kartu…”
Kontrolorka se razrogači.
“Nemaš kartu a voziš se!”
“Imam kartu”, blago će ona -“ali firma još uvek nije uplatila.. verovatno će u toku dana.”
“Aha! Pazi da ti ne poverujem. – cinično se nasmejala prozuklim glasom pušača.
Glave su počele da se okreću. Zavlada nekakva zlovolja, veća nego inače.
Neki su likovali. Predosećali su da će nešto važno da se desi.
Devojka koja je sedela do prozora stisnu torbicu koju je držala u krilu i ponovo će, glasom, još uvek u dinamici mecoforte:
“Jel razumete Vi, šta ja Vama pričam? Firma nije uplatila.”
Kontrolorka, koja se zacrvenela i nekako nabubrela u licu, pretećim će glasom u fortisimo posibile (koji će trajati do samog kraja): “Maaa.. izlazi napolje. – uz blagotvorniju nijansu – ili daj dve hiljade na licu mesta.”
Na to devojka poskoči, na iznenađenje putnika koji su sve vreme pratili razvoj događaja.
Odbrusi joj:
“Ma neću! Ma ne dam! Još zbog tebe na posao da kasnim! Ne bih ti sad dala… pa da padneš sad tu.. dole.. i crkneš!”, zasikta.
Vozač proviri kroz prozorče dok je Kontrolorka i dalje uzvikivala:
“Izlazi napolje! Ili kaartu ili napoljeeee!”
“Šta se ovde dešava?”, upita kolegu koji se vratio sa autobuskog repa nakon što je čuo vrisku koleginice.
Kolega pokuša da je smiri. Nečujnim glasom joj je govorio: “Ma pusti.. ma hajde. “, držeći je za ruke i polako ju je povlačio ka izlazu.
Međutim, kontrolorka se nije dala. Otrgla se i podigla levu ruku uperivši prst u pravcu izlaza. Bio je to pokret na kojem bi joj pozavideo ambiciozni Hitlerov obergrupenfirer.
“Napolje!”, grozomorno reče.
“Neću”, još grozomornije će putnica.
“Aman! Ostavite devojku na miru!”, dobaci neko.
Vozač se obrati Kolegi.
“Čim zaustavim autobus, nosi TO napolje!”
Ali, ONA se i dalje, beskompromisno otimala iz ruku kolege, braneći svoj ideal.
“Sad ću ja da zovem komunalnu… tebi! Pa NJIMA objasni! Ja imam važnija posla!”
Devojka joj odgovori:
“Zovi i mog dedu ako hoćeš, zabole me dupe”
Vozač naglo zaustavi vozilo. Neki putnici popadaše, baba iznova zajauka, a neko zapreti vozaču:
“Šta bre radiš! Ne voziš stoku! Nego LJUDE!”
Vozač ustade, priđe revnosnoj kontrolorki i uz jedno: “Šta mi uradi sabajle” uhvati je za noge, a kolega za ruke i, dok je ona i dalje držala ruku čvrsto stisnutu u naci pozdrav stilu, u transu ponavljajući: “Napolje, marš marš!”, iznesoše je, kratku, stamenu i vatrenu, izbuljenih očiju i od besa zapenušalih usta, iz autobusa.
Nasta graja. Glasovi se pomešaše, neki su se smejali, neki su džangrizali:
“Eto! I to mi je država.”
No, jedno je bilo sigurno: svi su se probudili.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s