KNJIGA O SUDIJAMA 1, INTERMECO, SVE NA JEDNOM MESTU


INTERMECO, NADREALNI RAZGOVOR PISCA SA SAMOM SOBOM. PROČITATI PRETHODNE DELOVE RADI LAKŠEG PRAĆENJA:

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/08/proces-2005-leila-samarrai-odlomak/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/13/kreativna-radionica-saveti-borisa-k-o-lepom-pisanju-i-umesnosti-pripovedanja-knjiga-o-sudijama-1-sepavi-davo/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/14/ii-poglavlje-knjige-o-sudijama-1-zver/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/15/neko-je-oklevetao-leilu-s/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/15/serum-istine-i-hate-moor-iago-william-shakespeare-othello-knjiga-o-sudijama-1/

Možete čitati odlomke i odvojeno. Sve je dozvoljeno….

  • Optužena je razjapila čeljusti i priznala sve pred Bogom, Porotnicima i Kafkom, pijana kao letva. Boris K. je ulovio kit ajkulu, Ali, uzalud.. Strah me je iznova savladao.
  • Kakav strah? Zar ne vide i ne ču Kafkinu presudu?
  • Oh, o tom suđenju moram… – zastadoh. – Umorna sam. Ova priča je zamarajuća storija beskrajno istovetnih delova, od kojih su neki nepokretni (nevidljivi spokojnim, zadovoljnim očima Čitaoca kojih ih lista površno, žilavo nastojeći da prevaziđe konfuznost kad na nju naiđe.
  • 54c5b9fb2271b96987e73e696dc2ffa3

I misli (kao i ja): Kad i kako ću doći do dna, do podrumske plesnjivosti, kad i kako ću JA, ČITALAC omirisati tamničarsku udubljenost ovog pisca u vlastitu moru?

Priča je ukleta. Spisateljica je progonjena. A opet, ništa nam ne daje do lepršavosti. Ona se krije u senci noći I tumara između zidova. Njen strah se ne može omirisati.  Ni sa sto pedeset probrano napisanih knjiga ne može ona doći do krajnjosti pamćenja, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što piše jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

Ljudski san. Duga i tegobna rečenica. Ili kratka, zauzdana nota terora. Sve. Ili Ništa-  uglavnom, ona oseća sablazan.

  • Čitaoci neće ništa razumeti.
  • Da, bolni su to napori. Ko je dželat i čija trunka istine je veća. Kome se sudi? Koga ona prekoreva?

Otvaram oči u snu.

Nema veze. Imam li ja nekakve namere? Puštam li priču da slobodno teče? Ima li uopšte ovde ikakve priče?

Ja sam poput zarobljene sablasti u zakopanom, tajnom lavirintu. A lavirint je pun oštrih krikova zveri. I svaki od njih je jedan pasus, jedna priča, jedna knjiga, jedna dosetka.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Žderem vlastito meso. Moja samoća traje tri hiljade godina.

-Ali, ova priča ti ipak treba. Ne možeš se sakriti u avetinjskoj kući. Tamo more ne prestaju. Pomiri se s tim – izostavljeni delovi koji su izgradili priču u zaboravljenom subplotu usamljene sobe tvog detinjstva neće pojasniti išta više negó što je jasno (ako je išta jasno, onda će biti jasno i bez tih starih, melanholičnih delova, bez gorkih osmeha demona koji su rodili nove, a ovi nove, i ne možeš izaći iz tih snova jer tu nema izlaza) Ispravka: ne možeš izaći dok ne napišeš svoju storiju, punu izostavljenih delova i pokoriš se opštosti. Malo trivialisa ne bi ti falilo. Čitaoci i to vole.

Svakom piscu je glava ucenjena kad mu je priča za vratom. Izaberi materijal. Zagospodari njime. Prožderi zver.

47ec6646b483931d33ef81211d1d20b9

  •  A ako je zver među zidovima? Autokanibališem li se? Projektujem li se to ja? Više ne mogu verovati zidovima? No, samo svojoj teatralnosti. Umeću skrivanja nevidljivog glumca u neotesanom tekstu, kao i metodu ubacivanja Lude da zabavlja široku masovnu publiku dajući im privid da u Knjizi o Sudijama postoji bilo kakav redosled scena koji se može pratiti.

Sve je to senka.

  • Senka?
  • Nalik na kadrove iz drugih scena koji se ubacuju npr iz lavirinta o kojem sam govorila i u kojem odista obitavam, iz neutešnih uspomena prve dečje sobe o kojima više ne umem ništa reći jer ih je senka vremena progutala – to je Prvi melanholični narator – odlučuje se da li postaješ Pisac sa jedva četiri navršene godine života. Recimo da je moja noša bila napola prazna.
  • … ubacuju u? Digresija vreba. Vodi računa. Nemaš urednika.
  • Jebeš urednika. Nikad mi nije niti bio potreban. Kadar iz scene 2 ubacuje se u scenu 1. Npr kadar iz detinjstva nesvesno ubacujem u priču o Suđenju. Uopšte, cela priča o Suđenju zbog jednog kadra iz detinjstva. Nisam lepo piškila, pa mi danas svi krivi, ha? Nije ovo loše.
  • Ili se ista priča zapravo izrodila negde daleko, van ljudskog oka i sećanja, negde u detetu lišenom ega. Ili ne daj bože, hiperegoističnom detetu.
  • Ne pratim te. Niko te ne prati.
  • U svakom slučaju, jednog dana ugledaću te iste zvezde, isto nebo, ja pasionirani zapisničar patnje..
  • Mislim da će ovde patiti samo čitalac.
  • Ja sam čitalac, sve vreme ti to govorim!
  • Ko je pisac?
  • Nikad nisam znala. Čudna pojava koja čini čuda, stvara alternativne svetove, beži od zidova, usnula u srednjem veku I probuđena u budućnosti. Prazna školjka ispunjena okeanima koje ne može ispljunuti.
  • A sad da motrimo šta se dalje zbiva s Optuženom. Ispraznila si creva od straha, popila čašu vode, razmišljaš da li da skineš sa sebe taj očaravajuće “tamničarski” duks dok pišeš jer u sobi postaje strahotno vrelo.
  • Ne bavim se trivijalnim detaljima.
  • Da kojim slučajem ne bi pomislili da si avangardni Pisac, daj primer ovoga o čemu si govorila gore – pričam o kadrovima. Zajebi zvezde koje će iznova da te zaslepe.

sebastian-eriksson-surreal-art1

  • Savršeno. Dakle?
  • U prethodno napisanom delu Suđenja, Boris K. napija Optuženu koja govori istinu samo kada je pijana. To je sušta istina, ali i pomalo bizarna trivijalna činjenica koja je poslužila narativu. Ne znam kako bih drugačije uspela da izvedem takvu scenu. Tolika brbljivost i pokretljivost jezika kod sociopate. Drugačije nije moglo ići, ni farsično. Tako dolazimo do Borisa K., Lude.
  • Lukavo…
  • I rekla sam da se ne bavim trivijalnim detaljima. Zapravo to činim sve vreme. Trivijalno,  obično i banalno nije uvek toliko trivialis koliko to Pisac, ako mu je namera,  želi da bude. U ogromnoj želji za oneobičavanjem teksta, opet, Pisac mora da zagazi u trivialis. Otud burleska u razgovoru Narandžuše i Borisa K. Nalik na borbu žabe i miša. Podrugljiva starogrkoljivost koje se ne mogu odreći.
  • Sve je dakle isplanirano…
  • Od antike do danas, tako nekako.. U pisanju nema slobode.
  • Opet, primer, primer!
  • Ima li ičeg trivijalnijeg od Borisove Ode Narandžuši.
  • Boj žaba I miševa.
  • Opet, tu vidimo na delu Borisov karakter. Njegovu lakomislenost, razuzdanost, a i moju slobodu da zbog svega toga prođem nekažnjeno podmetnuvši sirotog Borisa da peva moje ludorije, zauzvrat iščekujući novu avanturu (u ovoj ponajmanje uživa, jer se suspreže da ne bude zajedljiv, a uistinu se oseća i sam (što mu se retko dešava) kao kompletna budala vodivši u moje ime nešto tako isprazno, obično, prizemno, pritvorno (deo u kojem joj se poverio da je sociópata ne bi li joj razgalio srce i osvajao njeno poverenje.. ne, to nije Borisova uloga u mom svetu) Jedno vreme ga moram oporaviti od traume, stoga pravim pauzu, ali Suđenje ću, dakako, nastaviti.
  • Zašto je onda sve što sam rekla u vezi s duksom pogrešno!
  • Začepi! Začepi užasni a la poeta ružičasto nebo zore, kako da ne. Materijalizam! Materijalisto, snoviđenje ja sam – Dovoljno je što sam se ubacila u san u liku neželjenog gosta na izložbi arogantne, zajedljive slikarke čija zloba prema meni uveseljava i bogove i rogate anđele u toj meri da joj se čelo razvedrilo kad me je ugledala i ruku mi je smrvila samo stiskom, dovoljno je što je ta prostorija prepuna paučine i namenjena samo za mene, kao Kafkina kažnjenička kolonija jer se prava izložba zapravo odvija na drugom mestu, a ja sam došla tu, na nekakvo mesto zločina, prepunog slepih miševa koji lete i beže od mene i govore “Bežite od nje, svi van van! Ko ti je odao lokaciju ovog mesta? Govori!!!”
  • A ja kažem, za sve je kriva Džezebel. Rekla mi je da dođem u Paučina – sobu. U topli trbuh podruma. Toliko topao da mi se pripiškilo, kao nekada davno… u nošu.

enigma

  • I jedna gatara prilazi, opali mi šamar i kaže: Daću ja i Džezebel jedan karate – šamar što ti je odala gde se svi mi nalazimo. S turbanom na glavi, okreće se ka slikarki koja me s mržnjom gleda i opet bi da mi smrvi ruku koja je u međuvremenu izrasla, a druga ruka je čekala na Prvo kafkijansko smaknuće. Onda mi je otišla u tom snu – javi i glava, a čitavo telo, tačnije ostatak, je lebdelo okolo, prolazeći kroz zidove.
  • Bila bi to interesantna slika za Izložbu.
  • Da, oduvek sam bila vizionar.
  • Gatara, slikarkina majka i ona, slikarka – rospija razbarušene kose su me pažljivo zaključale, uz jedno; ovde ćeš ostati sama zauvek, bau bau, a mi idemo tamo gde svi drugi odlaze, gde se raduju, gde su srećni, gde je žurka,radost, umetnost, Prava i Jedina Izložba Svih Epohalnih Muzičko – Scensko – Slikarsko.. nabroj sve šta ti padne na um, dela i mi.. i naši dragi gosti – pogodi ko?

UNISONO: Ostatak sveta!

  • Pa su okrenule ključ u bravi i obmotale trošna vrata katancima, a ja shvatam da ne postojim, da nemam nikakav cilj, da sam apsolutno nevidljiva i ostala bih takva čak i ako bi neko upao uprostoriju, neki Salvatore, ne bi li me spasao, ne bi me ugledao. Na kraju, nada se san nastavio dalje… zastala sam zaglavljena između dva zida.. i.. i… zapevala.
  • Neminovno takvi snovi utiču na tvoj odnos prema javi. Sama si i gledaš kako su drugi srećni, a nema čašu vode ko da ti doda.. Zvuči kao vlaška kletva.
  • Ipak, vlašku kletvu raščereči arapska magija, očas posla.
  • Mnogi su te zbog lepote kleli, pa i Arapi.. A tvoja stvarnost? Kako stojiš s njom?
  • Vrlo realistično. Pravi je podvig osluškivati zvučnu tišinu moje samoće.
  • Jesu li ti likovi iz sna poznati?

alter_ego_ism_02_by_bardamu_13-d425dwt

http://olivier-ramonteu.deviantart.com/art/Alter-ego-ism-02-245475245

  • Ma jesu, to su Džezebelini zli rođaci iz Beča. Uskoro će neki erefnung ili tako nešto da IM bude. Otvara se druga samostalna izložba Džezebeline sestre od strica, a ja sam odnekud u sebi iskopala želju da odem za inat, baš kao u Zapisima iz Podzemlja, na Noć svečanog otvaranja, bez pozivnice, svesna da me tamo ne žele, a ne želim ni ja njih, no naprosto želim iz zloće da odem.
  • Ti ne radiš ništa iz zloće. To ne objašnjava tvoj san.
  • To objašnjava moje stranstvovanje na kugli zemaljskoj. Mala simbolika. Sledeće noći biće neka druga I neko drugi.
  • To je noćna mora, sabatovski túnel iz kog želim da pobegnem. Nema izlaza. Jedino ovaj. Izvršen je zločin. U snovima, tragam za zločincima. Na javi, sve bazdi na posledice zločina. Želim da ih prevedem u razumljive znakove. Želim da uhvatim Džeka Trboseka. Želim da podignem ploču groba u mračnom manastiru u kojem san zatočena i da rastočim sve demone, pa i tebe, kao Leila Leili ti govorim, da nas materijalizujem u male literarne leševe i presudim nam u vlastitoj priči. Vlastitoj noćnoj mori. U mojoj režiji, a ne u režiji tih gadova. Ovo je (samo)osvetnička priča. Ovde nema ni traga lepoti, niti avanturi u rečima. Eto, to su te izopštenosti koje nedostaju svakom literarnom dnevniku. To su nepriznati motivi. To je mazohizam.
  • 990e5c41e4fb2b27fb8821f57fdfaac1-d8tg1fh

To je… (umorna sam, jako mi se prispavalo, uskoro ću se probuditi…)…  istinska, prava izdajnička priroda pisca koji upravo zbog toga najviše od svih nepočinstava prezire izdaju.

I kažnjava je.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s