SLIKA NEBOGLEDOM ODGLEDANIH, roman pisan u online varijanti. Zahteva vaš konstantni update!


“Slika nebogledom odgledanih”, odlomak iz novelete, Leile Samarrai, roman pisan u online varijanti. Zahteva vas konstantni update! Novi pasusi ce pristizati…
***
Možda sam vas sve izmislila. Možda ste vi samo u mojoj glavi, vrtite se tu u ritmu valcera, krijete se u ogledalima, kezite mi se u lice i govorite:
– Mi smo samo hteli da te zatvorimo, u kuću. … eventualno iza resetaka…. Nismo predvideli halucinacije….
– Šta bulazniš?
– U pravu ste. Imala bih mnogo posla ako bih hodala starim putevima, utabanim putevima da bih sačinila nekakav dokument o sebi. Da preorem svaku brazdu svog detinjstva. Da oslobodim duhove prošlosti koji su me i doveli do vas kao robove oslobođene okova, samo da bi na sebe navukli teške, zlatne lance.
Ne znam kako ovo da počnem drugačije, stoga, uvodi, objašnjenja, dokumenta, nestanite.
Prihvatite ovaj uvod kao moj šturi poklon:
Zovem se Marija Mediči, imam 34 godine, po profesiji sam propala glumica i student istorije (još uvek apsolviram…) i već desetu godinu progoni me grupa propaliteta, varalica, psihopata i ludaka, zbog čega na ulicu ne izlazim, ni sa kim se ne družim i ne viđam pošten svet.
LICA:
Tomislav Kalpeper, profesija pravnik. Nabijen i nizak, oči kao u Akira Kurosave, voli bičevanje do krvi i smrti, klanja se Dodoni Rasel, profesija engleski, svačija Muza i bič Božji, udata za kepeca do struka joj, gospođa malograđanka i kućevlasnica bordela upečatljivog naslova „Akademija bola“.
Nostradina Babel, nosi slavne retro kovrdže a la Merilin Monro i kao ona, seks simbol je kruga beogradske dvojke. Uzor joj je Eva Braun. Prolupani, samoljubivi stvor, čija je mama oligarh bankarstva sa transferom novca kad joj zatreba.. U maminoj dresuri, Nostradina, inače član Mense, je, jedna od onih, koji su, preko noći, od prosečnog konzumenta radže i bensedina, zajedno s drugim nitkovima i brbljavcima, postali generalni direktori, sa naci – arijevskim pogledom na svet. Oči – kao Leonardo Di Kaprio. (i boja i oblik)
Miss M, zli invalid mastermajnd, veselog duha kao i omiljeni joj slikar Tuluz de Lotrek. Da je u njegovom društvu, zajedno bi slistili bure apsinta. Ovako, Miss M bi dala bubreg za dve stvari: levi bubreg za Nostradinu, (na rate, ako može i po povoljnoj ceni), a desni, kad joj po svoj prilici Nostradina odbije levi, za bure hajnekena. Zlovoljna je jer je ponižena. Okružuje se priglupim slaboumnicima. Dodoni Rasel joj je bliska rođaka.
Krilatica: „Ja sam kao pijavica. Kad zgrabim, ja ne puštam“
Džezebel Hasanaginica, 35 godina, građe teretnog automobila, zvana Maratonski bik, zlih i agresivnih namera koje otkriva tek kad se uvede zakon o zabranji točenja alkohola. Dotle joj osmeh leprša na licu, hladnokrvna i metodična dok ne zagrmi u basu i ne polupa sve kafane kroz koje redovno šeta. Kada je u kondiciji u stanju je da preskoči sto. Od bosanskog pakla do mističnog pustolova, od poslednjeg nokauta u kafani Druga Mi Kuća i Šuj Baje Bluza do Divovskih trka. Specijalizacija: planinski maratoni. Staje na svakom 50 – om kilometru dok kroti mamutsku trasu pred kojom su mnogi poklekli da se, uz pljoskicu, priseti starih dobrih dana“
„I tako sve do Kuromajera“, zagrmela bi u basu, zadivljenog pogleda na Monte Rosu..
. Redovno ažurira horoskop. I svoj i tuđi.
Bludna kći koja je krenula u crkvu.
***futurus persevero / this thing must be continued!
carrie-2.w710.h473.2x

I još par statista….

Aaaa gde ste se vi upoznaliiii?

 Prokleta sam večnošću. Kidala sam lešine pod Trojom, opipavala skamenjene praegipćane, Nabta Playe, jela sam crnoglave sveže sumerićanske glave. Moje vreme je duboko. Moja nebesa su obojena u tamu, bez sunca. Bez zvezda.

Uz podli osmeh penjem se uz piramidalni Materhorn. Gazim neosvojive vrhove, doletela sam iz kantona Vallais, sa sve crnim jezerom koje je potopilo Gimenvald.

ili

Upoznali smo se na Kalabrijskim plažama, zapravo. Podelili smo divno letovanje.  Osvajala sam Kalabreške planine, a Kalabrija mi je oduvek bila kao dom.

Ako ikad budem želela da se ubijem, sigurno ću se baciti sa kantakarskog mosta.

A vi me pitate gde upoznajem Južne Slovene i Bosanku?

Stoga, zar je bitno gde smo se svi upoznali?

Na Materhornu ili u kafani “Kod dva brata”?

Šta oni tebi konkretno rade?

Njima ne mogu parirati carski špijuni za istorijskih apsolutizama. Naravno, upitanost zahteva odgovor: motiv. Zašto ja?

Zapletena priča i mnogo dramatičnih dana, da bih pružila odgovor znatiželjnim ušima. Nisam poznavala hohštapleraj dok se nisam preselila u Beograd. Opipavala sam ih (sva ova lica koja su našla svog pisca)i napipala kroz pomrčinu i pakao noćnih klubova. Stare frajle, polni organi izmešani, postavljeni na pogrešno mesto, na jednom telu, sunčani točak na nasmešenom licu Džezebel koja me zaljubljeno posmatra, energija, svetlost, život, Džezebel, maratonski bik, sunčano tele, večno dobro, međuigra očiju i poziv.

Moja usamljenost je bazdila na prosutu svinjsku utrobu.

Ti, živuća kobilo, praroditeljko života, siluj me!

Ti, o Ištar, paganko, što nadvisuješ sve, obljubi me!, tako bi stihovao Aton u sapfo varijanti. I zaljubih se u ovu Dafne ili Erosa, kako je ko shvati (a Dionis ona biva kada cugne neku)

Preskočiću naporne detalje razbuđivanja Erosa među nama dvema. Dosadne su pojedinosti o beleškama što ih čini želja u očima. Ili pupljenje cveća, čiju je nevinost probio trn prve odsvirane note žestoke, raspaljene strasti. Ukoliko želite takve pojedinosti, obratite se literaturi markiza de Sada ili metafizičkom doživljaju seksa Julijusa Evole.

Bila je to igrav pogleda i po neki dah u stakatu, dve rasplesane nimfe, pregorele želje usled zabranjenog dodira. Kadgod bismo poželele da smrvimo ćutnju među nama, i da poljupcem zapečatimo nameru, pojavila bi se ONA. Ime: Brona Lisa, 38 godina, ukočenih linija tela, arhajskoj osmeha, nalik na wondjina slike Aboridžina koja ukrašavaju šuplje grobnice i prikazuju glave bez usta.

Tablični integral kao pojam bi bio najpribližnija odrednica njenom postojanju. Kao i pozamašni muški kožni novčanik Emporio valentini made in Banja Luka, iz koga su izvirivale novčanice nalik na mnoštvo raškuštranog perja kongoanskog pauna.

Kako bi se mašila za koju, tako bi Džezebel nesvesno zabacila glavu unazad u ekstazi, prevrnuvši očima, zakolutavši ih čini se do potiljka, uz jedno: “Ah! Moram da odem do pošte da uplatim novac za prijavu ispita!”, iliti “lepe sise su seksi, ali pare nemaju cenu, sorry darlin’.”

“To je lijepo”, rekla bi Brona lisa – ali zaboravila si na štafelaj.  Trebalo bi i njega kupit’. Ti si i umjetnica. Moraš vežbat’ crtat’”

Tada bi mi Brona Lisa uputila pogled a la Lisi Borden, u trenu kad je čuvena serijska ubica zamahnula sekirom obrubivši glavu rođenom ocu…

22.4

Pisac! Waky! Waky! Sarkazam u dupe, pa u napad na novi dan.

Stojim sa nebogledom ispred prozora I zumiram staze I bogaze zelenih beogradskih površina.

Moja soba liči na radničku spavaonicu.

  • Ja sam svakako morala da znam kako će to da se završi – spuštam nebogled.
  • Mislite da je postojao neki plan, blagoslovljen Bogovima?
  • Popišan, misliš? – sedam ispred računara sa izrazom lica čoveka koji nema ništa, apsolutno ništa više da saopšti.

I šta se dalje dogodilo? Mislilo bi se da devojka od 26 godina koja se seli u veći grad, sa toliko talenta i mudrosti može da shvati da u vezi ne mogu da postoje troje.

  • Nije mi padalo na um da se zadržim u Beogradu. – okrećem nebogled prema sebi – Nekad nesebično doniramo sive ćelije iskrenosti ljubavi koja nas je zadesila… Ko to povraća u uglu? Ah, to je moje JA današnjice. Koliko toga mogu reći o svojemu JA današnjice.
  • Briga me za čoveka JUČERAŠNJICE. Briga i vas i nebogled.. No, ko može da ispriča ovu priču do čovek koji je nije preživeo? Sad samo korača novi čovek I džara rane, potkopava mesto groba čoveka koji je umirao svih deset godina. Gde mi je lopata? Vidi kako grob odjekuje! To se leš diže I budi.
  • Ja više nikad neću voleti jer sve čime sam mogla voleti je oduzeto kao oduzeta ruka ili noga ili isečena, raščetvorena.

Ne bih propustila niti jednu reč, samo da oživim mrtvaca. Neka jaukne, pa ću mu grlo ponovo iščupati, da se zauvek utiša.

  • Izvolite nastaviti posao. Nebogledom odgledajte!

Kako pisac ili dete, ili devojka podložna ili ponižavana čitavog života, poput Justine, sa svim njenim nevoljama nevinosti, može ODMAH prepoznati otrov zmije koja gmiže među kamenjem, među lišćem..  Potom ODMAH ublažiti žuč.

  • Govoriš o posebnoj vrsti senzibiliteta?
  • Razmišljam o tome da promenim ime u Justina!

Da, Justina beše ona što je vikala u suzama, čija je obzirnost i afekcija bila usmerena nerazborito, ka razvratnicima koji kušaju sočno,  čija okrutnost vezuje u lance,  oholnicima i podrugljivcima.  No, zlo je uvek zakopano u suprotnostima, zlo je uvek ukopano u obično.  Tu se ono krije, pod vatrenom korom afekcije, izmršavele istine koja teče iz isuviše vernoga srca. Gmiže zlo licem kojem bejah privržena, ja Marija Mediči, ostaviću Justinu markizu, da se vratim sebi i svojim ranojutarnjim mukama umočenim u pero. Kako je morala da boli glava oživljenog čudovišta, stvorenog od delova raznih leševa, eto,  na to liči i moje Čudovište. Oživljeno baterijama i cinkovim pločama prikačenim na bolne delove tela, eteričnom vatrom, kalorijom i elektricitetom, udarom munje,

I takva je moja priča.

U mojoj priči, svi su mrtvi, do Čudovišta koja danas, proživljavajući svoj elektro – život,  evoluiraše do klonova bez emocija, oni koji konzumiraju.

Zahvaljujući nekom čudesnom promislu,  reših da se prihvatim iskopavanja, ja, čiji grobarski posao obavljam hladnom usredsređenošću najodrešitijeg mislioca.

Koristim čuveno pero Eversharp, upadljivo lepo u jednostavnosti dizajna, posvećeno i u službi vladavine pravde i zakona koji pravdu sprovodi. Optočeno zlatom,  njegovo telo odiše naglašenom elegancijom. I direktno je svrsi…

Uzimam smisao iz vaše, za mene tad besmislene rečenice (ili za Justinu besmislene): zar ne znadoste… Kako ono rekoste? Gotovo s gordim prebacivanjem! Kakva je to poliamorična aluzija u ponovljenoj tvrdnji! Zar je Džezebel kakva Afrodita koja spava sa Aresom iza Hefestovih leđa, ili mora da ga pita? Jesam li ja nežna boginja koja se pretvara u Kali razaračicu, a Brona bi bila raktabija iskidanih žila i popijene krvi?

Da se vratim na Afroditu, mrežom ulovljenu, skupa sa Aresom. Dogovoreni brak sa ružnim i slabim Hefestom kako ga vidim, nalik na neumoljivu Heru, Afroditi se nije svideo.

Džezebel je, sračunatom prepredenošću,  prigrlila ovaj dogovor, skupa sa svojom totemskom maskom prerušene zveri u očajnom pokušaju da se reši bolne osamljenosti o kojoj su mi govorili kad sam pristigla u Beograd. Punila je ta tračarska zverad lažima kao pirat džepove nakitom ubijenih, mislila sam i nisam ih slušala. Ali, kad se trač zaseje, izniknu sadnice, reči se iznova vraćaju u život, makar ih pamtim da bih kasnije mogla da opovrgnem njihovu neistinitost.

Govorilo se da je kurva, a la za sto lira u sto vira. Behu vrliji u pljuvanju i nabrajanju njenih nedostataka od Seneke koji je pisao moralna pisma Gaju Liciniju. A većina gadne krvožuči koja je belasala niz bradu tračera kao kod besnih džukela, odnosila se, upravo, na koristoljublje i promiskuitet, u kojem joj je duša iščezla, kako san shvatila, skupa sa sve hladnim srcem koje ne poznaje čari erotske ljubavi, osim ako nije rutinizirana i smišljena, sklona finansijskim transakcijama pomešanim sa orgijastičkim rešenjima.

  • Čemu bolna osamljenost?
  • Da, bolna osamljenost, to je naša Justina. Rođena u krilu razvrata, dotle, uvek na dnu planinskih vrhova koje Džezebel ovih dana neumorno osvaja…

Za nju je novčanik Brone Lise izazivao osmeh koji je reflektovao grč Brone Lise, fenomen koji ću imenovati “bronalisin” osmeh. Kriva usta, izlivena u još krivlju liniju nepomičnog kipa arhajskog perioda, ušuškana u sigurnost i kako bi Grci rekli, kalokaghatos.

“E da je meni taj kalokagatos!”, lupila bi me po ramenu Džezebel kad bi me pitala: “A što se tebi ne dopada Brona?”

“Naprosto volim.. sumersku umetnost”, odgovorila sam uz pivo kojim me je Džezebel, uz šmekerski osmeh, nedolično nalivala. A ja sam pila, žudno, taj otrov, onako kako bih tad žudno popila sve njene poljupce.  Ko spozna da mu svirepost sedi s druge strane stola u zagrljaju očima, a one šalju pogled žestok kao prasak munje, uz bestidnim šapatom izgovorene reči podmuklih namera, uvijene u lažni humor. Ipak, ličio je na lakrdiju u scenskoj igri budale zveketanera koji se glupo šali samo da još veću budalu zabavi.

“Znaš… –  tvorkinja varke nežno položi svoju ruku na moju, ali tako da okrenu dlan prema gore. On zasija u ružičastoj jasnoći. “Mnogo ljudi se pored mene propilo”

Tad podiže usne ka meni, osveživši trenutak bliskosti. To me uzruja, ali potpali i nekakvu mračnu bojazan u meni. Dodirnula me je jednom slična slatkoća sna i zamalo me je uništila.  Spoznala san ambis boli. Posrnula san davno. Ne bejah kao Justina, već mnogo gora, bejah Justina bez mnogo pameti, a od tog trena i bez integriteta…

NOSTRADINA

iz Nostradinine čet arhive- POČETAK:

Njeno “delo”, darlin’ sve je to plod mašte. Naravno da će nas predstaviti kao beskrupulozne i prljave šminkere kada je ogorčena jer ju je Džezebel otkačila. Prvo napada, šalje poruke gde te hvali do neba, a onda se primiri. Potom te naprska pljuvačinom kad joj ne odgovoriš…

– Omča oko vrata, za tebe. Poput uskog užeta.. verujem da si zato morala da je prijaviš. Pretnja revolverom je ozbiljna stvar…
Of kors. Nego bre.. da promenimo temu.
– Naravno. Ona nije moja tema. Ne želim je.
– Hani… nju niko ne želi. Menjamo temu. Samo da iskažem generalnu misao pre toga koju ćeš ti da saslušaš: ljudi koji pročitaju dve knjige u životu, a onda ih stalno citiraju, pa ispada da su ne znam koliko pismeni… Ljuta sam na takve likove!
– Da, mašu svojom navodnom elokventnošću!
– E to! Tako i ona.. Mislim, edukacija, to je futur, tu nema dileme. Razumi me, meni ne smeta ako su nekome cipele prljave ili ako ima samo jedan par. Ona tvrdi da sam ja snob. Pa da sam snob, ja bih joj počistila čizme, ali stvarno se ne bih spuštala toliko nisko. KRAJ CITATA

SOBA. NOĆ. ENTERIJER. AKCIJA!

Oduvek sam maštala da, u samoći doma, ovde u dnevnom kod mojih, masturbiram kraj florentinskog stola od ebanovine kupljenog na aukciji kod Kristija, sanjarila je Nostradina. Akcija sa skupocenom stolicom iz spavaće sobe moje mame. Oba komada u Luj LXIX pozi. Komadima tepam: Kegni i Lejsi. Kad mama i tata nisu kod kuće. Ima li išta popaljivije od toga?

Nostradina nežno dodirnu pametni telefon. Soba bi bila u potpunom mraku da je nije osvetljavala plazma lampa, Teslina kugla. “Uspostavljam elektronski kontakt sa kaučem.. sa teslom.. a ti?”, otkuca nepoznatom sagovorniku koji joj uzvrati porukom na ekranu, na šta joj se obrazi zarumeneše. Oseti drhtavicu i nemir. Da ovo nije Marija Mediči?
“Gde živim? Tu, odmah, iza ćoška”
Zašto me pita gde živim? Kucam na nameštaj porno dot com sajtu i to iz čiste dosade, a sagovornik hoće da se intimizuje.
Šta pita sad? Kakvog ćoška? Pita me.. Šta ću sad? – stanka, da bi joj srce zaigralo – Ah, pa šta je meni! Uvek postoji laž kao opcija!
“Čuj, otkad sam doživela saobraćajku, ne sećam se ničega o svojoj adresi.. Imam amneziju.”
Kako to otipka, Nostradina panično isključi telefon. Preostalo joj je jedino što je mogla da uradi u ovakvim situacijama kad je osećala misteriozno, a opet sabrano prisustvo Marije Mediči, duha prošlosti koja joj diše za vratom i pohodi je u mučnim i teškim snovima. Porno sajt za ljubitelje stilizovanog nameštaja, uz obaveznu čet opciju.
Nekada je to bio kokain. “Vrhunski”, nostalgično je pomislila. Poznavala je lika u Njujorku koji je farmaceut, a pritom I diluje kad dođe za Beograd. Često dolazi za Beograd pošto mu tu žive roditelji. Umeo je da donese I trideset grama koke, pa I više. Smiruje telo. Tako dobar efekat.. To ju je popravljalo. Dobijala je za džabe jer je lik bio fakat zaljubljen u nju. Potom je ona društvu prodavala vrhunsku koku po ceni od pedeset evra I odlazila u skupe kafiće, čašćavajući već debelo naalkoholisano društvo od tih para.
Prodavala je po gram – dva, a ostalo je čuvala za sebe jer je stvarno bio u pitanju vrhunski kokain.
Sada bi ubila za trideset mitja koke iz NY. Ljudi dođu i prođu, on je uvek tu.
A ona se ne druži sa bilo kim, već isključivo sa likovima I likušama ekstra sređenim do koske. Ne sa nekim klošarima.
“Marija Mediči se gnušala bogatstva, kakva budala. Govorila je da novac ružne čini lepima, debele mršavima, glupe pametnima, a pametne odbačenima. Kasnije mi je rekla da je moja porodica problematična! Ha! Zar moja porodica? Rekla mi je da živim u ispraznom skloništu postojanja. Da san površna luda, ta Marija Mediči. Možda u meni nema ničega, a u njoj ima samo opake zavisti! Kako se usuđuje da me naziva praznoglavom prišipetljoj koja je dobila svet na tanjiru od svojih roditelja. Nazvala me je kancerom sveta i malograđanskim smradom. Šta ona zamišlja? Da nije krv i meso? Da ja nemam srca? Da ja nisam krv i meso? Kritikuje našu ekipu! Sanjin otac je mafijaš i njena majka je poginula u nekom obračunu na Ibarskoj magistrali, pa ceo život krivi oca za to. Na Tanju majka ne obraća pažnju, čak je i hvatala par puta da se drogira i govorila joj da previše troši? Katarina se zabavlja sa dilerima jer nije jedna od tih koja može da priušti sebi kokain. Droga se ne dovodi u pitanje niti moja standarna ekipa. Imam pare, Marija Mediči, može mi se. – zaključi i uzme ogledalo. “Moj prijatelj.. Kada san sa ogledalima nikad nisam sama”, reče i histerično se zakikota, spremna da se našminka. Ali, tek kad otkuca ponoć…
Najednom, oseti nečije prisustvo. To je utvara. Hoće da je namami u zamku.
“Nostradina, upali sijalično svetlo”, bila je to mama. U mraku su joj se caklile oči.
Nostradina poskoči sa stolice i poslušno upali svetlo osetila je tremor, stravu, srce joj preskoči, a disanje joj se ubrza. Poče da muca: “M.. ma.. ma, t..ti si…”
Dočekao ju je pakosni sjaj u majčinom oku.
“Opet si mi prčkala po tekućem računu. Od sad pa na dalje, nećeš zlostavljati moju visa karticu. Više nema dizanja para iz autómata”, reče hladno Nostradinina mama, sitna žena, s trajnom na glavi, obučena u haljinu za koktel parti. Kako to reče, uze Teslinu kuglu. “Lezi u krevet, da ne kasniš na posao. Krvarila sam da te ubacim na mesto generalne direktorke, a ti mi ovako vraćaš. Samo jednom zakasni na posao i zaposliću te u maksiju, jes čula!”
“D..da, mama”
“I ugasi svetlo kad legneš”
“Hoću.. mmm.. mama”
Majka je stajala ispred Nostradine i gledala je optuživački.
“Dva sam privatna detektiva morala da unajmim od tebe umesto da odem u Tunis, sama, u povoljnom terminu.”
“Ali, mama, mene ona stvarno progoni”
“Zar to nismo rešili?”
“Mama, ona hoće osvetu”, izlete joj. Nostradina pokri usta šakama.
“Nije me briga za rezultate kod šrinka u medicinskoj ordinaciji. Nije me čak ni briga da li je to.. to.. revolverašenje istina, lažljivice jedna! Našla san ti posao u internet marketing firmi sa renomeom. A šta ti radiš na poslu? Piješ bensedine u kupatilu I ne skidaš se sa tvitera. Misliš da ja nemam svoje ljude tamo koji prate svaki tvoj korak… Zabušavaš, kažu. Pa, naravno, kad sam sve ispite morala da ti kupim, jer nećeš da se udaš.
“Ali, mama ja pijem bezkofeinski čaj.. ja…”
“Sutra idemo opet kod psihijatra. Ili to, ili nema više sto evra na stolu da se ponese ili ti uzimam kola.. Kaži…”, mama se preteći približavala.
“Neću više nikad”, bezizražajno će Nostradina i obrazi joj se zarumeneše.
Odjednom shvati da je potpuno sama u sobi. Uključi mobilni telefon. 46 propuštenih poziva za grad od ekipe. Potom uključi tablet računar.
“To je Džezebel – a njen poziv se ne odbija”, zaključi Nostradina i pažljivo otipka brojeve na mobilnoj tastaturi tablet računara. Vratila se na sajt furnitureporn dot com.
Opet će reći da kasni.
Ponoć je otkucala.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s