Monthly Archives: October 2017

You love me in this dress


You love me in this dress

and you don’t see my full lips nor a shirt wherein my breasts seem safer
neither eyes but a moment before succumbing
you love me in this dress
and you don’t see my bleary-eyed and yellow gaunt face
neither pieces of broken statue or pieces of paper scattered around…
you are not wonder – struck with my scream nor with my attempt to get you to escape

I am taking it off tieing it around my waist
my movements are alternately feminine and rough
I love being a woman because my body moves to the beat of music more easily
but my boyish view that you don’t see slaps the spirits of the past
frozen on the other side…
still immersed in the coloring of the unfinished image

You would do anything for me when I’m in this dress, don’t you?
don’t you see I’m naked, pursued and burned?
don’t you see my old clothes
in the blemished closet loaded with garments as barrel shotguns
a talking picture has turned into a point..
in the background was a poorly dressed wake-up call.

You love me in this dress
perhaps I could remember and arrange any piece for you.
Maybe cabaret.
Maybe to play it in a new dress?

They Shoot Horses, Don’t They? is a 1969 American drama film directed by Sydney Pollack. (Susannah York) and her partner Joel (Robert Fields), both aspiring actors.

Advertisements

STILIZACIJA/KAFICA


Zgrada uredničke kancelarije. Urednik izdavačke kuće „Rusvaj“ uzbuđeno prelistava moj rukopis, hoda gore – dole uredničkom kancelarijom, uzdiše. – Auh! Autorka, pa vaš junak je stravičan, podilazi me jeza.. – i tako korača gore pa dole, pa ukoso, pa odjednom levo pa desno, da bi zaigrao brzu igru, spor korak, pa poskok, pa onda sed u fotelju zapiljivši se u imaginarnu tačku na plafonu. Onda opet jedno „Ah. Ne smeta da otkopčam sako? Da popravim leptir mašnu?“ Zaigra opet fartlek, pa se smiri, da bi zombirano tumarao između stolova, stolica i ormara. – zadihan, briše maramicom znoj s čela. Debeo je kao stablo bele topole. Najzad se smiri, a lice mu prekri izraz paklene usredotočenosti i usmrćene ozbiljnosti a la profesionale.

„Vidiš. Druga polovina pripovetke (drugi, treći i četvrti deo) je veoma zanimljiva, što se kaže “drži pažnju”, predstavlja duhoviti psiho-triler, parodiju krimi, ljubavnih, i horor priča. Odlično!

Međutim, prvi deo (koji čini prvu polovinu pripovetke) mi je nekako “nemušt”. Nekako mi nije stilski usklađen sa drugom polovinom pripovetke.

Jednostavno, ako već pišeš duhovitu parodiju na krimi, ljubavne i horor priče, onda mislim da nema potrebe da toliko detaljno ulaziš u misli jednog „mizantropa raskolnika“. Rekao bih da je umesto 14 stranica, koliko je posvećeno prvom delu (naspram 15 stranica, koliko je sveukupno posvećeno drugom, trećem i četvrtom delu), dovoljno na nekoliko stranica izneti osnovne teze i misli iz prvog dela: npr. da sve mržnje počinju u detinjstvu (epizoda sa Prljavim Džošom), kratak opis antikvarnice, roditeljske kuće i roditelja, te scena sa sudskim izvršiteljem. Drugim rečima, zadržati samo „akciju“, dakle onoliko opisa koliko je dovoljno da čitalac stekne neku osnovnu predstavu o činjenicama Bernardovog života. A uglavnom izbaciti njegove mizantropske misli, njegove opise ljudi i osećanja koje gaji prema njima i sl. Sve u svemu, trebalo bi svesti prvi deo na ne više od 5-6 stranica.

Ili ga pak produžiti na najmanje pedesetak stranica – i usput, naravno, podeliti na nekoliko delova. Jer mislim da ako želiš da ulaziš u Bernardov misaoni svet, u njegovu dušu, onda bi trebalo da izneseš još detalja iz njegove prošlosti, da čitalac može da stekne sliku kako je to formiran njegov tragični, mizantropski, Weltanschauung. „

Urednik stade da uvrće jednu, najdužu kovrdžu bujne kose i napući usta:

„Mislim da dobar primer kako bi se to otprilike moglo uraditi pruža Selenićev roman „Memoari Pere Bogalja“. To je izvanredan roman – ako zaista želiš da uđeš u svet Bernijeve duše preporučujem ti da ga obavezno pročitaš! Evo šta je o ovom romanu napisao književni kritičar Petar Džadžić.“

Tad on ustade, u stavu mirno (atten – hut!) i razleže svoj govor, ali sve je teklo usporeno, dok se oblizivao jezikom, da je zvučalo kao elegija. Vreme je teklo nešto sporije nego inače…

„Porodice ja vas mrzim“ – napisao je jednom Andre Žid, apostol mnogih poroka i mnogih istina našeg vremena. Porodice ja te mrzim – mogao bi da kaže glavni junak Selenićevog romana, beznogi invalid Pera, jedna od najbizarnijih i najprotivrečnijih ličnosti naše novije književnosti, umni i učeni, gnevni i na samog sebe ostrvljeni nesrećnik, što iz mirujuće perspektive svog sedišta na točkovima sudi i presuđuje svetu oko sebe. On to ne kaže, ali razorna gorčina smeštena je u svaki kut njegovog sećanja, u mnoge i mnoge rečenice njegove priče koje on unosi u sebe kao stalne i sve jače doze otrova samorazaranja.

 Roman daje prikaz mnogih izopačenosti, psihičkih, mentalnih i društvenih, a čist je u intencijama, snažan u svojoj etičkoj angažovanosti. Ovo je jedno od vanserijskih dela: strasno pisano, odbolovano, i koje će čitalac imati da odboluje.

 Sasvim izvesna zrelost, autentična strast sa ukusom za tamno, nagonsko, pervertirano, sa predileksijom za otkrivanje i kritiku moralnog rasula, etičkog posrtanja pojedinaca – vode redove ove knjige. Što dublje ulazimo u nju, sve više osećamo pojačanu temperaturu inspiracije, grananje i snaženje njenih osećajnih i misaonih tokova. Nadahnuta, životna, problemska knjiga.

(Iz prikaza romana objavljenog u NIN-u br. 932, od 17.11.1968)

To reče i sede.

„Ponekad me moj umetnički genije plaši“ , reče,  zagledan u plafon, da bi ga iz sanjarenja prizvala sablažljiva lepota drske realnosti u vidu mog pucketanja prstima njemu ispred nosa.

„Šta sam ono rekao? Ah da. To nimalo nije damski! To, s prstima. Pomalo je i gej. I vratite u džep tu kovertu u kojoj je 2000 dojče mark. To me vređa. Vređa me i nervira.“

(stanka)

„Daaakle! – nakašlja se on – Ako bi se prvi deo produžio, tako da pruži pravi uvid u Bernardove misli i genezu njihovog nastanka, onda ni drugi, treći i četvrti deo ne bi više delovali kao parodija krimi, ljubavnih i erotskih priča, već bi došli kao epilog celokupnog ROMANA.“

Zapadoh u čudnovatu, lelujavu utrnulost. Želela sam van, ali nisam mogla ni makac. Bilo je to neobično si mutno stanje praćeno nervozom pred na smrt dosadnim govorom o mojoj vlastitoj priči koju sam sve manje poznavala što je on više o njoj tulio.

Uostalom, niti jednom kritičaru nije podignut spomenik u (ne)čast.

„S druge strane, ako ne želite sada u to da ulazite, per tu, per si, per se, već biste odmah želeli nešto da objavite, onda preporučujem da ovu pripovetku objavite onako sa skraćenim prvim delom, kao neku skicu….“

Počinjem da se od muke smejem.

„Eto, smejete se. Eto! – ljupka mala!  Ja čas per tu, čas per se…  Erinijo moja crvenopojasna!“

Gledam ga i zamišljam ogroman železnički stub, a pored njega prolazi voz. A ja u njemu. I mašem, dugo mašem, u ruci mi kofer, a zagledana sam u večernje nebo.

Otvaram usta, ali iz njih ne izlazi zvuk.

Poželela sam da sam pušač kako bih mogla damski da između dva prsta držim upaljenu cigaretu. – Nema dupelizanja čitaocu, samo đavolski gestovi,  akordi! K’o Paganini!

Trgnuh se na to, ali ne rekoh ništa.

„Ko bi rek’o da si.. – odmahnu rukom.. Šumadinka. – iskezi se – onako… svetska, a polu – serbska“

U tome jeste moja tragedija, uredniče. Raznovrsnost u talentu, a odatle i zavist–  nagnula sam se ka Rusvaju brutalno hipnotizerskom – vamp okrutnošću a la Barbara Stenvik. Same perle Salomine morale su umirati na mojim grudima od vampirskog look – a.

– Ne želim da me smatraju nadmenom, pa se i ne hvalim. Zar vi ne znate ko sam ja? Zar još nije proširen wikipedijski članak o meni? Pa ja nastupam redovno na koncertnim podijumima širom Evrope. – Rusvaj vedro zatrepta – Ustajem, fatalna kao Ava Lord –  Rođena sam 1987. godine, diplomirala klavir sa najvišim ocenama na Konzervatorijumu “N. Paganini” u Đenovi, a nakon dobijene diplome
Supérieur d’enseignment na Ecole Normale de Musique Alfred Cortot u Parizu, pohađala sam i kurseve kod renomiranih profesora kao što su P. Badura-Skoda i S. Askenase na Muzičkoj akademiji O. Respighi u Asiziju
(Italija). Od 2005. do 2009. Kontinuirano sam studirala sa Ilonkom Deckers u Milanu. Pariz, Lion, Hajdelberg i Segedin su mi pod nogama.

Trgoh se. Shvatih da fantaziram i da sam pobegla iz tipičnosti, iz prokletog carstva ništavnosti.

Kako to mislite „Ja da objavim?“ A Vi? Zar nećete.. Vi? Tri sata sam već ovde, a Vi.. Tako!“

Rusvaj je unezvereno buljio u moje lice kao da je platno na kome je islikana pornjava. Zacrveneo se, sa šapama na stolu, mrmljajući kako ga pali kad me vidi tako dostojanstvenu, nadmenu i seksi.

Osećam da me na hiljade očiju najpoznatijih seksualnih manijaka u istoriji vreba, njuši, grabi, utroba mi je teška, a živci mi drhte.

Ustajem i grabim rukopis i torbu, uz jedno adio, u jadnom neredu.

U redu je. Pustimo sad to..  Ima tu puno početničkih grešaka, slažem se s Vama, znate meni je otac umro pre samo tri meseca, dok je brisao šoferšajbnu na automobilu bombi u Bengaziju, hotel Tebesti, znate..“

„Per tuu, per siii… Jeste li dobro? –

Shvatam da sve vreme nisam progovorila, niti sam sigurna da ću to učiniti do kraja. On je razgovorljiv. Prevrće moj rukopis, onako ovlaš, krivi usta, hvata se za farbane kovrdže na kosi..

Lice mu poprima izraz izveštačene ozbiljnosti. – Ah, pa ovo bih mogao da prevedem i na engleski. Naravno, kad bih imao vremena. Oprostite – on izvadi flašu viskija iz fijoke radnog stola i otpi sitan gutljaj.

“Ne volim čaše, manje je živopisno. –  A Vi?

Odmahnuh glavom.

Samo momenat, molim Vas. Ovo sve mora ozbiljno da se shvati.

Šta to?

“Pa Vi.. – zaprepašćeno me pogleda kao da sam mu upravo saopštila da sam diplomirala klavir sa najvišim ocenama na Konzervatorijumu “N. Paganini” u Đenovi, a nakon dobijene diplome Supérieur d’enseignment na Ecole Normale de Musique Alfred Cortot u
Parizu, pohađala i kurseve kod renomiranih profesora kao što su P. Badura-Skoda i S. Askenase na Muzičkoj akademiji O. Respighi u Asiziju. – Vi ne stavljate beleške na marginama! Upravo onako kako mi svi o vama govore. Ne vodite računa o marginama.

harvey-weinstein-cartoon-sack

Osećam da se u mene uvlači osećak nejasne razdraženosti. Rusvaj se širi prostorom kao kraljevstvo Fu – nan, dok ja polako ustajem sa stolice, a Rusvaj se pridiže za mnom, te kako ustajem iz stolice ja, tako se pridiže i on i vrskavo će: „Tišina, još malo imam do kraja! Ima ovo da objavimo! Ovo je…

„Ah, vreme je posramilo slavne nam pretke.. Ovo nije pisanje, ovo je ratovanje perom! Ares, to ste Vi, gospođice i svi bogovi izdavačkih kuća Vas mrze i knjigu neće da Vam objave, osim mene, ja sam Afrodita, gospođice, sve za Vas, samo tren..“

„Požurite, molim Vas!“, zajaukah.

„Ah, gospođice Mars, da Vas nije priteralo?“

Potvrdno sam klimnula glavom, čučnuh i taman bih šut u vrata ka horizontu, kad on pogreši moju nameru, te istovreemeno skakućući s noge na nogu, naglo troskokom dopre do vrata i zalepi se za njih, dok su mu iz grla sevali gromovi, izreče presudu:

Sviđa mi se! Odmah da kažem!

Nije valjda!

Možete i dole- čučnite!

Ne, ne, možete Vi. Ali, neću da objavim! Ukopala se—volim, volim da te gledam tako.. nadmenu.

Ti si kao Gogoljeva rečenica! Iskrivljeno, tajno značenje! Ideal, prosvećenost, reforma! Plemenito biće.

Šta Vi zapravo hoćete?

Ne boj se. Nisi kidnapovana. Želim da ti kažem.. –  toliko nežnosti, poštovanja.. –

Zauzeh stav mačke.  Potom iz uširo geri, pređoh na yoko geri. Još dva naleta i popustiće neprobojna, aluminijumska vrata.

Rusvaj pokajnički sklopi ruke kao u molitvi i stade da ih krši.

Ah! Nemoj da očajavaš.  Ne budi tužna. I probaj malo da se stišaš.

Zvuk razvaljivanja vrata koja su popuštala pod mojim uširo geri harmonizovao se sa Rusvajevim nervoznim duvanjem u prste i otiranjem znoja sa čela dok je drhtao od uzbuđenja: –  Ovo mora da je Megera. Ma nije. To je Alekta. Crven pojas u karateu ima, ponajmanje!

On pade na kolena:

Autorka, Ja potpuno razumem tvoj silovit poriv da objaviš knjigu, i divim se tvojoj strasti i posvećenosti. Ali ne možeš računati na to da ljudi, jednostavno, stanu, da svet stane, pa ni da bilo koji čovek pojedinačno samo tako stane, iskorači iz svog sopstvenog života, iz svojih obaveza i dužnosti, i posveti se samo tebi. Ili samo meni, ili bilo kome. Nerealno je to očekivati.

Da imam vremena, da je to fizički izvodljivo, ukratko, da mogu – ja bih ti objavio sve knjige koje si ikad napisala, od srca i najbolje što mogu Drugo, što je važno da znaš: nikada, ali nikada ne bih tražio zauzvrat ni kafu ni bilo šta drugo. Tako bih, pre svega, ponizio samoga sebe, a i ružno bih se poneo prema tebi. Ne bih to sebi dozvolio, veruj mi. I ne bih te nikada svesno i namerno povredio, zato što si mi veoma draga, možda i draža nego što misliš.

Okretoh se od vrata i poput Alekte, izbalavljena od besa, uhvatih ga za leptir mašnu i odigoh s poda:

Ma kako to, gospodine, šta ti znaš o meni! Kakva su to osećanja, hirovita, podrugljiva, da se na mojoj knjizi prazne nagoni dobročiniteljski tvoji, Svidrigajlove bre!

Ma kakav Svidrigajlov, Sonječka sam ja.. Požrtvovana, a ti Rodione, moraš da kreneš drugim putem sada. Opkoljena si. Književnici serbski prerušeni u Indijance tvoje knjige meću u sanduke i u more bostonske luke bacaju. To je dogovoreno na pivskoj večeri u kafani Čudnovato podrumče. Ti, kao što vidim, odlično pišeš na engleskom. Zašto se ne bi upustila u tu avanturu i sama počela da prevodiš svoje stvari? Potražila neki engleski pab da tamo održiš promociju?  Imaš razna jezičko-vokabularna pomagala na internetu, imaš talenta, imaš smisla za jezik, za reč i rečenicu, imaš i energije i volje – pa kreni u to sama, čoveče. Em ćeš, čini mi se, vremenom početi da uživaš u tom ponovnom pisanju svojih tekstova na drugom jeziku, em ćeš biti ispunjena osećanjem samostalnosti i samosvojnosti, daleko od svakog poniženja i sekiracije izazvane time što i drugi ljudi, jednostavno, imaju svoje živote i nose svoje terete, kao i ti.

A ti si se s njima kartala, Sonječka? – odigoh ga za još dva centimetara od poda. On muknu,  a ja prenebregoh živu želju da ga na mestu pokopam i ukopam u pod da mu viri okrugla glava i vrti se kao zemlja oko ose.

– Sve je to masonsko..  ROBLJE!

Utoliko bolje, utoliko bolje, da nisi neki manijak koji u svoj ofis dovlači namučene sirote pesnikinje.

Ah, ah, pa to je izvinjenje – on mi stade ljubiti ruku – Jesi malo luda, ali sve sam ti oprostio. Ali, nemoj da se izvinjavaš, molim te. I bolje je da se na meni istreseš i isprebijaš me onako muški kad nešto tako nagonski krene iz tebe, jer ja ću tebe sigurno (ili bar najverovatnije) razumeti, dok neki drugi možda i neće.

I ti si, kao i ja, jedno plemenito biće. Svim srcem sam uz tebe, uvek, i onda kad nisam u mogućnosti konkretno da ti pomognem. Neću biti licemer pa tvrditi da u tebi, pored ostalog, ne vidim i jednu izrazito lepu i privlačnu mladu ženu, ali to nema nikakve veze sa našim odnosom, koji je pre svega duhovan i prijateljski. Priznaću ti da je taj ucenjivački odnos prema ženama nešto čega se od rane mladosti gnušam. To je jedna od relativno čestih muških osobina zbog koje sam ponekad umeo da se postidim što sam muškarac.

Kakve su to gluposti, čoveče, odalamiću te, ma ima da te zvajznem, kakav odnos, kakva žena, kakav muškarac!

Evo ključ.. evo, idi, idi u slobodicu svoju, to sam ja tebe zaključao, mislio sam da ćeš mi se predati, ali evo, daj ruku, daj daj.. Objaviću, ima da objavim, pa neka me izbace iz masonske lože, ali večeras držim književno veče u Uelbeku. Na to mi ode više od pola dana, a posao me čeka – ma kakav posao, planina od posla… Uporedo izdajem neki istorijski roman i seriju stripova o Džeremaji, i ne mogu glavu da dignem. Zato ja sad mislim: kako da uglavim u izdavaštvo i tvoju priču? Gde da je udenem u taj mali dan od 24 sata? Mislim da, jednostavno, fizički nisam u mogućnosti, bukvalno fizički… Ah, gorki talozi iskustava, oh, rani jadi!“

Istrgoh ruku iz njegove, bilo je već pet minuta, dok me je na kolenima milostivo posmatrao. „Znaš… li.. koliko dugo nisam čuo reč „Dispanzer“.

„Ma o čemu Vi to?“

„Ima veze, ima.. I to, i ludnica..“

Bejah fascinirano uvučena u grlo njegovog bezumlja. Imalo se o čemu pisati, mislila sam dok su me njegove izbuljene oči krotko posmatrale.

„Da se uozbiljimo. Sedite. Idemo ispočetka. Ja sam urednik i izdavač, Vi ste mlada autorka. Ja sam ozbiljan, a Vi se u nedoumici vispreno dvoumite i smejete, pa opet tako“

Osetih da mi se mirnoća uvlači u telo. Čudo se dogodilo. Možda mi se samo pričinilo? Njegovi pokreti postali su umesni i učtivi. Nakrivio je leptir mašnu, ali to me nije brinulo.

„Objavljujemo, pa šta bude. Jesmo li se dogovorili?“

Iskašljala sam iznenađenje.

„Uistinu, nisam verovala da ćemo do ovog doći. Da će se dogoditi“

„Napravio sam sitan, vrlo sitan kiks (ali ipak kiks!) u pregovorima. Puno posla, ma planina od posla – pogledajte, autorka.  Sitnica, ali glupo izgleda. Ovo je moj prevod Konana. Na samom kraju, ono gde piše „translated by“, iza tog „by“ dreždi jebena dvotačka koju sam ja potpuno bezveze stavio. Sad moram da izbacim tu dvotačku, potpuno je nepotrebna tu, a i smejaće mi se pakosnici. Koliko posla, ma Everest! Prevod, ugovor, izdavanje…

„Hoćete li da ja sklonim Vašu dvotačku dokj Vi sastavljate Ugovor o izdavanju moje knjige?“

„Ogrešila sam se o Vas – klimnuh glavom kao i uvek kad bi me protreslo uverenje o nečijoj časti ili nečasti – ovakvim ispadima nisam sklona. Moje spisalačke i druge muke krijem kao prava i muci verna svetomučenica. No, ne smatram muku relikvijom, niti je moja vera u pesništvo kipovima i idolima istkana.

Možda sam se zadesila u pogrešnom vremenu, ne znam. Nije ni važno, kada sam, nažalost, tu. A opet, nisam tu, odsutna u svojim svetovima, međusvetovima gde je poezija jedini svetionik i… –  »

« Čast mi je da sam svedok tome »

i srce će mi manje drhtati zbog patnje što lepota popušta pred onima koji su imali trunku pameti, isti novac zaradili da plate i knjige izdaju, ma kakvi im plodovi duha bili.. »

« Znam kako je to. Ali, takva su vremena..  Zgusnut, bolom stisnut period. Proćiće »

Znam ko sam, ko je moja Poezija, moja proza, moj literarni rad i pred sobom vidim čoveka od integriteta, sa sklonostima ka mudrosti i estetskom razmišljanju, bez laske, s jedne strane u mojim stihovima spojene epohe i snovidni pejzaži, sa druge strane profesionalac, čovek od pera i erudita i kulturni stvaralac.

« Nadasve. Težak period, nevina dušo »

Nenadano beh ophrvana nostalgijom za svim dobrim u rodu ljudskome, osećanjem, ili stanjem, na koje nisam u dovoljnoj meri navikla. Ne znam kako da se izborim sa nostalgijom zato što verujem da je greška ne razmišljati o onome o čemu ti se razmišlja, da je glupo ne sećati se onoga čega ti se seća. Zato kod mene nostalgično stanje, nadrastajući realna pitanja i realne odgovore, poprima oblike pritupe, pripitomljene opsesije, ali ipak opsesije. Sve to nadilazi racio; nema tu govora o razumnom razrešenju. Nostalgija je, definitivno, slabost, ali slabost za koju onaj koji je slab ne može snositi nikakvu odgovornost. Njegova nevinost ide čak dotle da niko nema prava da mu prebaci da je slab. Otuda je nostalgija nešto kao legalizovan porok. Ona je odraz suštinskog, unutrašnjeg licemerja.

„Melanholiju volim, ona opušta, prija. Nostalgija je burna, a prazna.“, shvatih da sam govorilla naglas, što Izdavaču nije smetalo. Poneo me je trenutak. Izdavač to zna. Uzima viski, ali ovog puta smireno i staloženo sipa piće u čašu. Potom dade Ugovor koji je neko vreme marljivo sastavljao, a ja metnuh potpis, nakon što ga pročitah i naiđoh da u njemu nema ničega drugog do plemenitog i dobrog.

„Viski? Ili bi radije kaficu?“, vedro će On.

„Može kafica“, protrljah ruke od zadovoljstva. Već mi se priviđala jedna

Tako ja otpih kaficu, a on viski i beše sve dobro. Poćutasmo nekoliko trenutaka.

„Pa.. Bićemo u kontaktu“, slegoh ramenima i pružih mu ruku srčano, dok su mi se grudi nadimale od ponosa.

« Samo tren, moja siromašna, a ponosna artistkinjo –  rastreseno i ozbiljno će on, izvadi iz fijoke hrpu papira, oko petnaest šlajfni uvezanih u fasciklu izrađenu od visokokvalitetne elastične plastike i reče:

Imam jednu malu, premda donekle delikatnu molbu. Nadam se da ti neće biti teško da mi izađeš u susret.

„Ovu priču – Stilizacija – napisao sam u jesen 2013, letos sam je preradio i doterao, a sada mi je palo na pamet da bih mogao da je inkorporiram u jedan obimniji književni tekst. Priča je erotska, odnosno, cenim, pre će biti pornografska (a i ta granica između erotike i pornografije, gde li je?).

Ni pre ove Stilizacije, a ni posle nje, nisam napisao nijedan tekst koji bi se mogao okarakterisati kao erotska/pornografska priča, i zato sad strepim da se ne izblamiram, da to što sam uradio nije, u stvari, obična bezvezarija.

Priču nisam davao na čitanje. Muškarci imaju prilično neotesan i sužen odnos prema seksu; žene su rafiniranije, istančanije, ali ja, jednostavno, nisam imao nijednu žensku osobu koja bi mi, s jedne strane, bila dovoljno bliska, a s druge apsolutno kompetentna da oceni jedan književni tekst.

Molim te, slobodno budi oštra u kritici, nemoj da me štediš. Ako misliš da ne valja, samo reci. Interesuju me tvoji utisci i zapažanja.“

Zelene oči mi zasvetleše i posegnuh očnjacima za njegovim vratom nekoliko sekundi pre nego što sam mu oštrim pandžama stilizovala glavu.

Još jednom.

Još jednom

I još jednom.

 

 

 

 

 


Betrayal, Omen, Serbian original included

If I am the perpetrator of the famous “Betrayal of the original” with unskilled translations into a language that is not mine, it does not offer much in the way of comforts, but I would share what I have.

A necessary thing to ensure your better understanding.

However, I hope that this possible loss of translation will be less painful, less inhuman and embarrassing than a betraying ill-fated cause once sitting behind me, whose eyes betrayed darkening storm. 
An Unfortunate discovery, 

for which I have been trying to write a love poem for a decade with a light inside and the spark of hope, so bright as light bulb exploded…

As well as light and hope. 

Still, I cannot, because poetry comes from the heart. Try to take from me as much as you can, because I am giving you everything that’s left.

Yet, it was foretold…

Lothair The Dark, a poet with trust issues

translated from the Latin Sermo Vulgari

 

***

OMEN

Heart, go away so I can mourn your passing.

In this hour I foretell the future despair
Despair which comforts me in my madness
Indistinct despair, voiceless
Like a reticent rock deliberating a curse
How can I determine the correct hour?
From where do I remember that familiar silence?

Yes!
I foretell the cruelty upon which I will be reminded
by future expectancy, traced upon my stomach
by splendid, bright and aging
foretelling of future absence
Absence will get in the way the night of sand
Will not be
It appears to me the absence will last far too long
and that fear which values my soul
Alike a strength of a single metaphysical day
when all was said from within
That fear reinforces my soul
in the bottom
and one spoken out

Yes!
Of inconsolable shameful sarcastic foretelling
in opposition to the merciful sky which extinguishes the candle on my breast
Prophetic
Destinies, apparitions, movements
of the image seen within under the bone
The only one which who exists for future absence. Foreign land
Vis-à-vis the one who awaits the wind will cocoon itself
How to determine that which is the future and which will not come
Nothing welcomed. Valued only with already familiar
dieing
but that which was welcomed and received corrodes the skin beneath the gizzard

The forgotten must always be condensed inside the head 
My hope no longer puts up with me.
Merely butchers with bloody knives
For that reason,
Compose your smile and walk out before the views of people filled with love
was told to them by She who will not come

***

SERBIAN:

Da!
U ovom času predskazujem očaj budući
Očaj koji me u ludilu mome teši
Očaj nerazgovetni, bezglasan
Kao ćutljiva sena koja kletvu promišlja
Kako mogu odrediti tačan čas?
Otkuda pamtim taj poznati muk?
Da!
Predskazujem svirepost na koju će me podsetiti
Iščekivanje buduće, preslikano na želucu
Sjajnim, vedrim i vremešnim
Predskazivanjem nedolaska budućeg
Isprečiće se nedolazak peščana noći
Neće biti
Čini mi se da će nedolazak isuviše dugo da traje
I taj strah koji mi vrednuje dušu
Nalik na snagu jednog metafizičkog dana
Kada je sve bilo rečeno iznutra
Taj strah mi krepi dušu
U dnu
I jedno izrečeno
Da!
O neutešnom sramotnom sarkastičnom predviđanju

Spram milosrdnog neba koje mi gasi sveću na grudima
Proročanske
Sudbe, pojavnosti, pokreti
Slika koja se vidi iznutra ispod kosti
Jedina koja postoji za buduće nedolaženje. Tuđa zemlja
Spram onoga koji iščekuje začauriće se vetar
Kako odrediti ono što je buduće i što neće doći
Ništa dočekano. Vrednovano jedino već poznatim
umiranjem
Ali nagriza kožu ispod želuca ono dočekano
Da!
Zaboravljeno mora biti zauvek zgusnuto u glavi
Moja nada ne trpi me više.
Tek sakati krvavim noževima
Zato,
Usredsredi osmeh i izađi pred poglede ljudi ispunjenih
ljubavlju
Reče mi Onaj koji neće doći

Da!
U ovom času predskazujem očaj budući
Očaj koji me u ludilu mome teši
Očaj nerazgovetni, bezglasan
Kao ćutljiva sena koja kletvu promišlja
Kako mogu odrediti tačan čas?
Otkuda pamtim taj poznati muk?
Da!
Predskazujem svirepost na koju će me podsetiti
Iščekivanje buduće, preslikano na želucu
Sjajnim, vedrim i vremešnim
Predskazivanjem nedolaska budućeg
Isprečiće se nedolazak peščana noći
Neće biti
Čini mi se da će nedolazak isuviše dugo da traje
I taj strah koji mi vrednuje dušu
Nalik na snagu jednog metafizičkog dana
Kada je sve bilo rečeno iznutra
Taj strah mi krepi dušu
U dnu
I jedno izrečeno
Da!
O neutešnom sramotnom sarkastičnom predviđanju
Spram milosrdnog neba koje mi gasi sveću na grudima
Proročanske
Sudbe, pojavnosti, pokreti
Slika koja se vidi iznutra ispod kosti
Jedina koja postoji za buduće nedolaženje. Tuđa zemlja
Spram onoga koji iščekuje začauriće se vetar
Kako odrediti ono što je buduće i što neće doći
Ništa dočekano. Vrednovano jedino već poznatim
umiranjem
Ali nagriza kožu ispod želuca ono dočekano
Da!
Zaboravljeno mora biti zauvek zgusnuto u glavi
Moja nada ne trpi me više.
Tek sakati krvavim noževima
Zato,
Usredsredi osmeh i izađi pred poglede ljudi ispunjenih
ljubavlju
Reče mi Ona koja neće doći

Betrayal

Page Reynolds, “Betrayal”

http://paigereynoldsart.com/home/?portfolio=betrayal

Keeping it up with time 


https://leilasamarrai.wordpress.com/2017/10/25/my-short-story-keeping-up-with-time-was-published-in-culturecult-magazines-issue-8/

I was thirty two years old when I started writing this story. Alas, incredible things happened since then. Because of the law of Higher age requirement for woman retirement, my mother had to be older than she is in order to retire on time. Luckily, doctor Hatchinson was our distant cousin and through the local fortune teller and spirit medium he was giving us detailed directions on how to grow old precisley. We discovered the gene for rapid aging in our family laboratory and we were taking it in the shape of oral pills in the morning and in the evening. My hair line was thiner and thiner by the day, but inspite of that I managed to recieve a passport issued due to the papers showing an urgent demand for one.Older than I was, I was being taken more seriously at the bakeries. Decrees of rapid reform change were increasing in numbers, so we had to grow older faster.That is how me managed to keep up with them, all with the goal of liberating the human spirit. We had enormous expences , for we considered you should be old but not wrinkled, because we spent a lot of money on skin tucks, botox, silicone implants. We lost our property, the house was put under mortgage because of the expences our vanity put on us. But, we had our pension, we had our passport. We are also threatened by an approaching, invetable death. My face says that a lot of time passed since this story started, but I am still thirty two years old. And I am dying.

Happy to share that I have a story in the Fall issue of CultureCult Magazine


My short story Keeping up with Time was published in CultureCult Magazine’s Issue #8. 
As a token of my appreciation for the utmost care and creative zeal in featuring one of my works in CultureCult n0 8 Magazine Issue, I tongue the words in your ears, with an ardent appeal, to buy a digital/print copy of CultureCult Magazine’s Issue #8. 
keepingup
 
Order a print copy via Createspace e-store: https://goo.gl/Ts4nHU
Order a print copy via Amazon (US): https://goo.gl/YKC1Nn
Order a print copy via Amazon (UK): https://goo.gl/bWn22u
Order a digital copy to read on your Kindle devices and Kindle Android/iOS app via Amazon (US): https://goo.gl/KiATPj
Order a digital copy to read on your Kindle devices and Kindle Android/iOS app via Amazon (India): https://goo.gl/7pV3ko
 
CultureCult Magazine is available in all European nations and most other countries on Amazon, in digital and print versions. Simply search for “CultureCult Magazine – Issue #8”
***
I only hope that you like my literary efforts as much as I appreciate your reader’s attention and literary judgment.
Sharp reader’s mind such as yours is the strongest support and I require it for my essential artistical sustenance.

kp

ko

Pismo Amri, Come Gentle Night


Ovo je izazov, kćeri. Piši onoj koja ti je sve ovo uradila. Onda ćeš sklopiti škrinju iz koje vadiš zapise iz đavolje knjige, ugasiti svetlo i otići mirno na spavanje, kao da ništa nije bilo.

Ne ume da čita.

Ali, ti umeš. Piši.

O toliko toga treba pričati, toliko toga joj treba reći. Jurim kroz vreme cvokoćući. Hladno je.

  • Koliko hladno?

Kao na dnu zaleđenog okeana. Njegovo dno obljubljuju ugašeni rubovi potopljenih vulkana. Udišem ledeni vazduh. Na Artktiku, u Beogradu, svejedno je.

  • Uvek se nađe neko da pomogne u teškim vremenima. Gde se nalaziš?
    – Ispred Doma Omladine.

U dušu mi se upija glad. Divljačka i sumorna baš kao pokretna bljuzga od lapavice i posivelih lica što po njoj gacaju. Tu je jedna baba što prosi. U ovoj zimskoj pustari, sKRVčila se toliko mnogo… kao da je neko rukom i na silu vuče na dole.  Pita me imam li hranu..

  • Na ulici si, bez hrane, kako se to dogodilo!
  • Nisam tad znala kako da zaštitim sebe. Sad je to samo… uznemirenost. Dronjci i krpe.. Bogovi su zanemeli.
  • Jel to ona što ti gata?
  • Baba je više mrtva no živa, ako I gata, to je u veličanstvenoj odaji Gladnih na nekom tamo već prokletom drugom svetu koji ne postoji.
  • Opiši mi tu babu.
  • To je lice bede. U krugu večnosti. Beda kao talog na licu koje umire.
  • Opiši mi tu staricu.
  • Pogrbljena, do smrada zapuštena, opuštene donje usne sa koje je curila bala iz bezubih usta.
  • Da li misliš da folira kad prosi?
  • Vidi se da nije prosjakinja. Nekad je radila na njivi. Nešto je izgubila. Vidi se da je sunce pržilo od jutra do Sutra, po njenom izbrazdanom licu i rukama. A sad u toj istoj ruci drži čanče i moli. Neko joj dobacuje reči pogane u svojoj gordosti. Ona je ništavna, tako misle kraljevi lopovski, bitange belosvetske prateći je prezirnim pogledima jer ne odgovara njihovim čudovišnim standardima.

Najradije bi je pregazili je im samo smeta na putu. Krv bi joj pustili da po njima topla prokapa i da ih ugreje.

  • Ko su to oni?
  • Zaglibljeni u pokraden novac. Samozadovoljne beštije. Oni što utiru put svemu nečistome.
  • Šta oni znaju o njoj?
    – Ništa.
  • A ti?
  • JA sam ta starica. Staro srce, prosjak i bolna nezgoda bogatunki koju je ne samo moja naivnost, no nesrećan slučaj doveo do mene i dao joj ulogu “one koja pomaže u teškim vremenima”
  • Kako to?

Pomalo kao da se smrkava nasred bela dana. Zgrade se uzdižu nadamnom i drugim bednicima, ugnute, s prozorima nalik na izvrnute oči. Bludela san pogledom besciljno od lica do lica. U samoći siromaštva i ujedajuće gladi, imala sam samo “onu što pomaže u teškim vremenima”. Za to vreme ona se vozikala s Norveškom Smrekom u toplom, ugodnom automobilu. Verovatno joj je bilo odvratno što mi zadaje bol sve što namerava i želi umreti. Smatrala me je slabićem.

  • Ko to?
  • Najpre sam zvala majku.. Ona je rekla da će, svakako, poslati novac, ali mi je bilo nekako usađeno u svest da se to neće desiti. Isto tako, njen dolazak iz Kragujevca ne bi pomogao, a možda i bi. Sve je to moja greška. Sad znam. Pišem iz budućnosti i prizivam to, sad vidim, samozadovoljno lice što voli da se prsi u javnim prigodama i da svoju dobrotu prostire pred znatiželjnima.
  • Nemoj tako. Možda je zaista želela da pomogne..

Onda ću pisati kako sam je tad doživela. Kao i sebe. Nisam se smatrala za nemoćnicu, niti kakvu paćenicu, niti sam se još uvek savila toliko nisko u bedu da dotaknem ljigavu lapavicu i posipam se njome. Ona je bila spasilac u momentu jada. Tako sam je i zavolela. Glas joj beše osenčen treperavom blagošću kad joj objasnih svoje jade.

  • Gde se nalaziš? Dolazimo po tebe.
  • Došla je po tebe, ali ne sama?
  • Amra ni u wc ne ide sama…
  • Vređanje te neće osloboditi.
  • Pričam kako mislim. Imala je svog čuvara i zainteresovanog očevica. Krv i oganj ne bi očistili ili popalili zlobu koja je isijavala iz oka što bi me sečivom iz zenice u zagrobni život ispratilo. Odsevi njenog neprijateljstva su me uvek pratili.
  • Čiji tačno?
  • Ima već nekakvo ime, ali neljude ne zovem imenima. Volim da je zovem Beležnik.
  • Ali, Amru oslovljavaš imenom?
  • Još uvek…
  • Nastavi.
  • Ali, zaustavljao se Beležnik na sečivima – pogledima i hladnim rečima kroz koje bi tek protkao pokoju ljigavštinu, nemilosrdno secirajući šta i kako i do koje mere namerava da me slisti. Olujna vatra ljubomore mu je pržila dušu, ako ju je uopšte imao.
  • Ma ko to?
  • Beležnik.  Norveška smreka.
  • Aha.
  • Amra je bila pion u njenim rukama, službenik koji je tupog pogleda davao oštricu gluposti izopačene do te mere da je dvosmisleno tumačenje iste u korist ljudske slabosti i “razumljive ljubomore” još grotesknija od svega što joj se motalo po glavi da mi uradi.
  • Beležnik i Službenik. Čitava korporacija. Lepo. Da li je uspela?
  • O da, ostavila je i hladne opekline. Rane sam zapekla vatrom. Ali, ne bi od toga ništa bilo da tup pogled nije bio deo pomračenog uma, koji se divio Satanu.

Jer beše taj stvor ništavna slabotinja, banjalučki poskok koja nabija na rošćić rođakinju joj bosansku šarku. I tako se zmijurine otrovnice uparuju.

  • Vidi se da ne znaš puno o zmijama. Šarka i poskok ne dele isto stanište, zbog kompeticije za hranu.
  • Neka se zmije dogovore, a ja.. moram sad da sednem i napišem pismo.

 

PISMO AMRI

Lice ima svoju odeću. Ume da se presvlači. Tu i tamo neka senka, novi plamen, novostvorena mržnja ili zloba mogu da sasvim izmene fizionomiju. Tvoj lik je blok tišine, skamenjen u zanjihanom kadru – tu pleše avet, nadmoćno smirena, okrutna tišina umesto muzike.

Posmatram tvoj lik. Deluje pomalo poznato. Mračne senke i požuteo ten kao posledica trule duše ili loših odluka i namera?

Oči sijaju zlobom, stisnute vilice udružene s ohološću, prošarano borama okrutnosti.

Ranije je tvoj lik izgledao kao da nije rođen iz krvi. Bez pukotina, osim onih koje je izvajala vrlina. Uskovitlan vetar u sanjalačkom oku. Obećanje na čulnim usnama. Zaljubljena sam u tvoja usta. Potom se zaljubljujem u crte tvog lika koje se rascvetavaju poetskom snagom. Tvoj osmeh je nalik na plesni korak.

Gledam u dva lika razdvojena decenijom, na jednom je zgomilana lepota, blagost i ljubaznost. Dečji pogled. Nestašluci nevinosti spram nagomilane, pobožne malograđanske, suve, rigidne hladnoće.

Koliko je dugo lepi lik umirao i stario u zapetljanoj truleži? Nalik na iznošene cipele, trulež, brižljivo hranjena, otkriva odvratnu njušku istine.

Lucifer – efekat.

Ja sam te stvorila. Bila si moje umetničko delo. Ovo je stvarnost.

Počivaću zauvek u toj lepoti. Otvoriću vrata tvojoj rđi i manama. Sad, kad sam progledala, čemu ovakav pozorišni ogled o hulji koju s ne tako mnogo truda, koliko pažnje želim da uklešem perom u vražju knjigu kao dletom.

  • Povređena si…
  • No shit…
  • Tad obično usta zazjape za istinom. 
  • Uistinu, i njena novopronađena ružnoća ti zapada za oko. Da li je tvoja opsesija, ta mogu reći, patetična i jadna opsesija njenim likom i delom smrtni ugriz ranjene životinje? Način da prevaziđeš svoj bol? Ili si smrtno zaljubljena u zapanjujuće preoblikovanu lepotu, u ruglo koje je, reklo bi se, delo trule duše, možebitno i oštećene psihe?
  • Smrtno? Ja sam besmrtnik. Tek zaintrigirana metamorfozom i ukopana u mestu od šoka, se te ne igram rečima niti napredujem onom brzinom kroz roman kojom bih volela.
  • Hoćeš li reći da si frapirana? Ispričaj, bez mnogo vatrene rečitosti i čuđenja, ili ću tvoju kreativnost dovesti u pitanje, te naći ovaj spis bez svrhe, tek nalik na iživljavanje, ponajviše nad samom sobom – kako te je pronašla? Kako se vaš susret ponovio? Da li te je čežnjivo gledala ili učinila bilo šta da se osećaš ukaljano osim što te je nahranila, obukla i pomogla ti je, sujetna kučko, a ti je vređaš u želji da joj se na nizak način i surovo osvetiš vređajući njen lepi lik, samo zato što je dovoljno jake volje da stoji iznad tebe u stanju duboke, ledene ravnodušnosti i prezira.
  • Ti si jedna samoponižena budala koja se utapa u NJOJ da se ne bi udavila u vlastitoj praznini, a pogledaj sve njene podvige. Pretrčala je banjalučki polumaraton, a ti bi izdahla na drugom kilometru! Zlobnice i osvetnice bez stila! A najveći je podvig taj što je u sebi našla snagu svoj život da vodi i samo svoja posla da gleda. Tvoja literarna kazna je samo jalovi pokušaj, hahaha.

U pisanju si tiranin. Život ti je sranje, stvarnost ti je natrula, pa uobražavaš i tražiš krivca za sve. Nije ti ona kriva što ne možeš drugog da nađeš. Sado mazo darlin’..

  • Ne zaviruj u moju škrinju. To je… samo tren.. stilizovala sam Nikolinin govor za potrebe šireg čitalačkog auditorijuma, jer njen rečnik ne donosi dovoljno vatrene rečitosti, drame, a tek misterije.
  • Ispričaj mi deo o vaginalnom orgazmu i o tome kako si se osećala u Amrinom prisustvu?
  • Teško. Trenutno slušam Mocarta. Ali, možda pustim nešto drugo.
  • Imaš svo vreme ovog sveta. Ne žuri.
  • Ipak, stali smo kod prosjakinje..
  • Ne, nego smo stali kod vaginalnog orgazma.

Od prosjakinje do vaginalnog orgazma. Dijalog sa vlastitom senkom ne služi nikakvoj svrsi. Teško je pisati uz Mocarta. Potrebno mi je nešto za lomljenje kostiju. Listov “Funerale”?

  • Pre toga, da li je Amra primetila prosjakinju?
  • Bila je zauzeta zurenjem u moje sise. Da nije, sigurna sam da bi… Gurnula bi je u lapavicu jer će verovatno tako lakše crći.
  • Pa zar si se raskopčala toliko i to po takvoj ‘ladnoći?
  • Glad je kao i požuda. Voli da zavede.

PISMO 2

Meditiram u tebi, tražeći večnost, uz Abela Korzeniowskog “Come gentle night”. Dok dogoreva poslednji dim monus slima, autoplay je već prebacio na best relaxing piano studio ghibli complete collection. Tonovi su skokovitiji, veseliji. Tako sam I ja poskočila kad sam te ugledala kako se nonšalantno krećeš kroz zatrašujuću košavu. Ledene igle beogradske zime prodiru u kožu. Ljudsko telo, ipak, krije oaze sunca, jer postajem zelena I puna života, dok me iznutra prži toliko da sam skinula jaknu.

Ledena pustara se pretvorila u ognjenu pustinju, a moje zajapureno lice oprženo ljubavnom vatrom pruža se ka tebi u nadi da ćeš me zgrabiti u zagrljaj, to je sve čega se sećam, jer te odmah, u mislima, odbacujem unazad I postavljam ogromne decenijske blokove tišine između tebe I mene u kojima je uklješteno toliko mnogo ledeno – vatrenog prezira.

Bol je pronicljiv I marljiv u svojoj mudrosti I razboritosti. Uzalud čekam da jurnem starim putem opasnosti. Želim moć da zaustavim vreme i buku žudnje da poteče kroz moje zimom nagrižene prste da te dodirnem I da te se setim.

Tužna je ta neusaglašena nejednakost, jak osećaj nekad opipljivog sećanja.

  • Nedostaju mi njeni nespretni, tromi pokreti kojima puni korpe u maksiju, željna da mi ugodi… a ja sam imala još nespretnije prohteve na koje se trudila da ne reaguje, iako su joj zadavali muke jer ih nije razumela.

“Ne jedeš povrće? Uopšte?”

I slično.

  • dok Norveška Smreka, to najviše drvo na svetu, ide iza, nadgleda zlokobno svaki nepromišljen pokret, napeto posmatrajući i još napetije gunđajući, dok gleda na sat.

Amra se doimala odista uzbuđenom tokom kupovine.

  • Treba gledat’ razumne cijene – ledeno će Norveška Smreka – trpeći me u teškim mukama.

Bila si prekrasan oblak na kojem sam razbaškarila svoje nade o istinskoj ispunjenosti i sreći. Bejah ti verni pratilac, posvećenica koja ti je poklonila svoje srce. Come, come, gentle night…

Bila si.

  • Pa ona tebi zaista nedostaje!

Ništa što se ne da umilostiviti brutalnom istinom u narednim poglavljima. Strpljenja. Meni se nigde ne žuri. Mogu napisati još mnogo pisama žudnje, prijateljstva, ali i izdaje i mržnje. Mogu u njih utkati kao moru u dečji san sve sitne promene i konkretne događaje, kako one koje sam mogla da predvidim, tako i one koje nisam.

Crveni ban ili crveno banovanje ludom radovanje


Zakonik Društvenomrežni – Fenomenejbuk:is-facebook-evil

  • Profili na Fenomenejbuku su privatni
  • Ukoliko ste goli na profilnoj slici vi ne morate otkriti svu privatnost
  • Gore navedeno o se odnosi samo na žene
  • Ukoliko ste privlačna žena koja makar delimično otkriva svoje draži (vitak struk, duge noge, diskretan dekolte) i to u granicama pristojnosti vi ste obavezni da uradite 5. da bi izbegli banovanje
  • Morate uključiti Cam live now i izvesti striptiz
  • Korišćenje seksualnih pomagala i ogromantnih voćki i povrćki je obavezno
  • Seksizam ne postoji na Fenomenbuku
  • Žene imaju prava da pokažu svoja tela do u detalj, jer…
  • Ukoliko ih ne pokažu biće banovane
  • Muškarci imaju pravo ali ne i obavezu da šalju slike svojih penisa i rutavih zadnjica ženama
  • Žene, ukoliko ne žele da ih banuju, moraju da provedu gledajući najmanje pola sata u toku radnog dana, slike svojih internet-udvarača
  • Sugeriše se, mada nije obavezno, da rangiraju mužjake ocenama od 1 do 10 jer to podstiče želju za takmičenjem a mužjacima je takmičenje, u smislu “kome je veći” od dragocenosti
  • Muškarac koji, barem jednom nedeljno, nekoj ženi ne pokaže na Fenomenejbuku fotografiju svoje alatke će biti proglašen za Amadana Seachtaina agus Sabaha Inšalah (tj. budalu sedmice i jutra uz Božju pomoć, na oficijelnom jeziku društvene mreže: irsko- arapskom) i moraće za kaznu da 24 sata pregleda fotografije drugih mužjaka i rangira ih a toje, složićete se, mnooogo spolovila