MAJKA, SAN, 5. Maj 2018 “Svi na okupu”


MAJKA, SAN, 5. Maj 2018

GEORGIAN CORN FIELDS, GEORGIA Painting by Medea Yankova

Sablasna svetlost  obasjava ravan pločnik, dok se nebo plavi kao najplavlja merlinkina haljina. Na Adi smo. Iznajmile smo vatrene bicikle. Odkaču po trim stazi kao vatrene lopte. Gume vrište, grabe stazu, adrenalin raste “Leki gledaj ja vozim,ja umem da vozim.”

“Leki, nisam znala da vozim ni trotinet, a gledaj me sad, Trobrzinka, petobrzinka, jebemliga!”, smejem se i dozivam iznova, kao mantru: Leki, gledaj, Leki! Stani, sačekaj mamu! Pašću!”

Nije me čula. Urlikala je zajedno s vetrom. Znala san da su to misli u njenom umu. Pun pogodak.

Izađosmo iz vrtloga Ade, krcate snobovima, kurvinim sinovima, leeže na plaži, izloženi suncu, pocrneli od sunca, raskrečenih nogu, pogleda uprtih u zaprepašćenu ispraznost neba.

“Dođavola, daj da pregazim ovo leglo. Načiniću od njih svoje kamene biste! Znaš kako to činim? Znaš?”

Obuzela me je jeza.

“Znam”, rekla sam.

“Kako to činim?”, zarežala je jače.

“Zašto me ispituješ?”

“Zato što ne razumeš! Nisi me slušala! Imam svoj park mrtvih kipova, razumeš!”

“Misliš li da san pošla da se rekreiram, šta..?”

“Uzmeš kašike za vađenje sladolednih kugli, zahvatiš sladoled, očne jabučice kao savršene sladoledne kugle. Tako pravim svoje slepe boginje Justicie, bele boje sa belim postoljem. Imam čitavu aleju. Onda se smirim, kad to vizualizujem, to je dobro.

“Kako kog Stvora vidim, s roščićima, strelovitim pogledom rospije koji vreba da mi načini štetu, tako donjim delom uma uzmem kašike za sladoled i u mislima… . dletom klesati bele duplje i izvući ostatak.. ”

“Poštedi me detalja.. Skreni u drugu stazu.”

“Čudovišta,  praznim očima boje grobnice, bulje.. to golemo oko pauka, uštrcavali su pevajući pauci otrov koji parališe, sjaje im se ispupčene oči. Buljave!”

“Ideja je: Monumentalni niz Justicia postaviti na pijedestal, načiniti drevni park, čitava soba mi se obelila kipovima –  Zlokobnu prazninu isklesati kašikama u Bele biste!”

“Zašto oči? Zašto ne nosevi? Bulje, njuše.. Slepi miševi s nosem u obliku mača”

Preletesmo u drugu stazu. Bila je prava kao pun pogodak. .

Odjednom, stvori se lavirint u obliku kukuruzišta – otkud?

Kukuruz je sazreo, spreman za branje. Klatarao se pod naletima vetra.

“Hajde da uberemo neki”

Siđosmo s bicikala, kad ugledasmo autobús bez krova koji nam je išao u susret. Taman da pomerimo bicikle, kad on skrete, naglo i uspaničeno.  Spustio se strim bedemom.

Pojurih da vidim šta je… Vozile smo još brže. Krilata vožnja, brzi bicikli, spremne na sudar. Barem Leila. Nije se zaustavljala…. Vozila je kao metak. Kao da je đavoli gone.

A znam šta ju je gonilo. Gomila ludaka.  Žurila je da ih stigne, da ih ubije.

“Gde ste? Gde se krijete, mamicu vam jebem?”

Zaboravila je na svoju živu, namučenu maštu – katkad bi govorila o dva štapa, o kojima ne bi detaljisala, te da je bitno da dleto odradi svoj posao, jer onda nema potrebe da zašiljene noževe od obsidijana umočene u otrov zabada duboko i snažno u oči Buljavih i vadi sadržaj oka, probijajući zidove očne šupljine dok ne iscuri očna vodica, i nosi ih okolo nabodene na štapove…  ako je to već učinila kašikama. Slično tome, okom uma kidala je u  iskucana slova sa teksta u Wordu, čupala ih rukama s ekrana, dok ne poteče krv… Takve mentalne slike su imale sopstveni um i volju, često prisilni, slikoviti pejzaž besmislica u koloru koje su je ometale u svakodnevnim, prostim radnjama. – makar samo zbog distrakcije, ludaci su bili dobrodošli.

Pogledah u nebo. Osećala san nejasnu, neodređenu, mokru jezu.

“Leki, stani, sine!Zaustavi se!”, žurba u glasu.

Autobus naglo skrete ka bedemu. U njemu su se koprcali užasnuti putnici. Spazih da ga niko ne vozi.

Dok se autobús spuštao niz bedem, siđoh sa svoje bicikle, nemoćna pred neumitnim.

Ponovo je dozvah, panično, glas mi je treperio kao zapaljena sveća.

“Stani! Stani!”, glas je derao glasnice.

Okrenula se tek toliko da joj vidim profil. Bilo mi je jasno. Znala sam zašto je autobús skrenuo. Lice joj beše maska užasa na kojoj je blistao bes. Od straha. Od straha su skrenuli. Neki putnici poiskakaše iz autobusa u punoj brzini i zamakoše u kukuruzište. Od straha pred izrazom sablasti koja noću kuca na kapiju, pod svetlošću varljivog meseca.

Ona naglo zakoči.

Poterah svoju biciklu, približih joj se i pođosmo zajedno ka bedemu… Oblio me je znoj, kad videh da od autobusa nema ni traga.  Nigde ga nije bilo. Pogledala sam u nebo. Nije ga bilo ni tamo.

“Videla sam ih!”, glas joj je drhtao od besa. “Našla sam prokletinju”

“Sve njih?”

“Da, to su ONE. Iskočile su iz autobusa. U kukuruzištu su. Hajde da uberemo neku!”, okrenula se licem iskrivljenim od naslade.

“Ja ću napred, ti idi u suprotnom pravcu”, rekla sam odsečnim glasom.

Učini mi se da je nešto promaklo. Moglo je biti bilo šta. Produžih. Šaša me je draškala po telu. Dodir joj je bio grub.

Začuh cviljenje. A onda ugledah Prvu: sekutići Pacova štrčali su, pogled pravo uperen, drsko, oprobana metoda. Pacova je za ruku vukla loknasta spodoba ogromnih sise kao kod krave koja doji tele.

Treba namiriti stoku.

Pacov je šepao brže negó inače.

“Videla sam je, Niki, Videla sam je! Leilu! Protčala je onuda, u onom pravcu je protrčala! Nosila je nešto! Moramo da vidimo šta je to, pa da javimo Lazi!”

Za njima je razgrćući kukuruz, pogleda usmerenog u pravcu kretanja osobe koju je želela da sustigne.

“Stani, stani”, vikala je, otvarajući usta više negó inače. Ličila su na zapaljeni krater ispd kog je počivala najcrnja tama. Toliko je balila da je mogla da navodni pola kukuruzišta…”

Bile su to tri prilike, od kojih su sve jurile četvrtu, čija se izdužena senka stopila s horizontom. U stvari, sve su se dale u beg.

“Razumem..!”,  do ušiju mi je dopro glas plavuše čije su kovrdže odskakivale  u taktu s prevelikim grudima. “Ali, moramo da JE  nađemo pre Leile… Rećićemo joj za knjigu, da joj je ukrala, nas neće da dira. Mene posebno. Meni je obećala! A ti se snađi, već kako ti to znaš! Ionako si me uvukla u sve to, a da ti nisam tražila”

“Kako nisi, kad si tražila!”

“A ti se samo usudi da tako nešto kažeš! Nikad me nećeš niti videti niti čuti!”

Za to vreme, telegrafski stub trčeći lomi kukuruzne stabljike  I očajno doziva:  “Amra! Ne trči, ne bježi! “Moram ti dat savjet!U bjegu su kratke noge, kao I u laži!”

Bale su curile na sve strane, boje bosanske bare.

“Gde si? Ne skreći sa staze! To je tvoja staza! Ne zaboravi! Tu se ti snalaziš! Uz moj savjet sve će biti dobro!”

Staza se zaklopila kao sklopka. Uhvatila me panika.  Taman da se vratim nazad, kad ugledah izbezumljenu priliku koja istrča iz šaše i kako me spazi, ukopa se u mestu. Ne beše to strašilo već prilika, učinilo mi se, pristojno odevenog mladića. Nosio je vijetnamsku vetrobranku, svetloplave naočare i kačket, duboko povijen napred.

“Izvini, dečko, kako možemo da izađemo iz ovoga na put, hoćeš li reći”

Počeo je da skida vetrobranku i dao se u mahniti beg govoreći, u galopu reči: NEĆU. NEĆU. MA NEĆU!

Razbesneh se. Potrčah za njim. Iako spora, Nije bilo teško sustići ga. Bio je trom, smotan, visok i kilav. Klatarao se kao da je pijan,  spoticao se tankim nogama.. zapeo o nekakvo granje I stropoštao se na tlo. Mogla ga je sustići svaka baba, pomislila sam, uhvativši ga za rame I okrenuvši ga ka sebi.

Naočare su mu spale. To nije bio mladić.

Bila je AMRA  – ustuknula sam, trgla se, a ona je prigušeno vikala, dok je stiskala nešto ispod košulje, grozničavo, izbuljenih očiju. Bila je preplašena.

“Šta nećeš, majku ti jebem, ukrala si… ispuni me plima besa. Ona me prekinu:

“Nisam htela, nisam lopov, nisam ukrala, – uspaničeno je nabrajala – samo mi je bila potrebna gumica, samo to.. da izbrišem..  pa da vratim.. Recite joj.. recite joj da izbriše ONAJ DEO, to mi toliko znači, molim vas!Ja nisam ružna. Nisam prakljača. A tamo piše dajesam! Recite joj da izbriše, jer ja.. . ja ne mogu da živim s ovim – znojavim prstima stiskala je predmet njenog uznemirenja – bio je to Leilin rukopis.

“Vraćaj to kučko! I to si htela da joj uzmeš!”

“Nisam, nisam, vratila bih!”, krkljala je. Molećiv pogled joj se ogledao u mutnoplavim očima. Brazde okolo usana se produbiše.

“TO NIJE KNJIGA, TO JE ŽIVOT, NJEN POSRANI ŽIVOT KOJI SI UZELA, SA SVE SVOJIM JATOM, PO SMEĐOJ POTREBI, PO VELIKOJ NUŽDI”

“Neka ona piše, meni to ne smeta! Naprotiv! Ali, neka piše da sam lepa..  Znate, ja volim njene knjige, ja čitam..  ja sve njeno čitam” – prodorno se zagledala u mene. Na trenutak se zbunih – “Recite… Vi mi recite.. – stanka –  Da li Vi mislite da sam lepa?”, upita ozbiljno – tihim glasom.

Pun pogodak.

Pogledah u to jadno, patetično stvorenje iz kukuruzišta. S gađenjem odvratih.

“Jesi. Lepa si… “

Lice joj se ozari, jer beše zaneta mojim rečima, u slatkoj obamrlosti zadovoljene sujete.

“Stvarno? Lepa sam? Ali – nećkala se – da li san lepša? Jesam li lepša od nje?”

“NISI”

Ne možeš da budeš lepša od nje – ti nemoćno, bolesno, pokvareno, jadno stvorenje!

Ona zavrišti.

“Ne govorite tako! Efekat Vaših reči.. NJENIH reči na mene je smrtonosan!

Ali sam lepa, jel da, lepa sam?

 

Obuzeo me je gnev. Počela sam je drmusati, jer bejah izvan sebe, a ona se migoljila, no nije imala snage u sebi do da stiska rukopis silmim strahom da joj se ne oduzme dok se ne dopišu magične reči, koje je dočekala dahćući, da joj je od uzbuđenja usta ispuniše gustom maglom i ispusti neobičan zvuk nalik na škripu avetinjskih kapija napuštenog zamka:

“Vratiću ga, obećavam! Samo da se izbriše, pa dopiše, meni je to sve! To je sujeta, znam”, bila je opsednuta, fiksirana na ideju da bude lepa, da je Pisac tako opiše, te me upita da li i ONA misli da sam ja lepa – dok je posmatrala nebo, skupljenih nogu, u fetusnom položaju, s rukopisom u ruci koji joj je značio sve. Makar jedan deo – reči i hvalospevi istkani o tome koliko  (i da li?)je lepa” iz velikog, neiscrpnog izvora povređenog samoljublja.

I dodade: “Ako bi ostalo ovako kako je napisano, da san škrapulja, da sam ružna, ja to ne bih mogla da podnesem. Ostatak rukopisa mi ne smeta. Ne smetaju mi lukavštine”

S lica joj nesta panika. Svetlost je obasja. Pogledah je kao u nakazno cirkusko čudovište.

“Vrati rukopis”

“Ne dam!” Drhtala je od same pomisli da joj se rukopis oduzme, puzala po zemlji, palacala jezikom,  mlatarajući rukama, a molećiv izraz smeni ubilački pogled.

Bila je nalik na divlju zver koja se boji.

Trgnu se. Osluškivala je. To se neko probijao kroz zasenjene redove kukuruza. Nebo je bilo obliveno u krvavocrvenu boju. Podsećalo je na pokrov.  Čulo je šuškanje. Neko je dolazio.

“Znam put van. – glas joj je bio vedar, odlučno – vatren nalik na usijano podnevno sunce. -Samo da dovršim posao”

Pun pogodak.

Amra se okrete, obuzeto zureći u pravac iz koga je dopirao glas. Lice joj se skameni. Jače steže rukopis.

“To je ONA. Odlazi da te ne vidi. Ubiće te. Iskopaće ti oči. Ili onoj koja te je kupila. Onom ruglu koje te je učinilo ruglom.”

“Ubijte me, ali rukopis ne dam”, na licu joj je bila grimasa užasa -“Ja sam dečak, ja sam nevaljali dečak, ja sam LEPA!”, ona odskoči I dade se u trk, s rukopisom, nestajući sve dublje u lavirintu senki, dok su tri paćenički prestrašene prilike jurile za njom, probijajući se kroz kukuruzište, ispuštajući uzvike očajanja, tešeći jedna drugu da je izlaz blizu, da stanica nije predaleko.

Crvena boja neba bila je krv. Kapala je po njihovim licima. U daljini se čuo pucanj. ONA ih je lovila, krećući se brzo, prelazeći preko njihovih tintara muklim, snažnim udarcima, dok su Progonjene naizmenično plakale i smejale se, rasprostre bi se po tlu, a onda bi se nanovo dizale, histerično podvriskujući i dozivajući siluetu koja je ostavljala užarene tragove u kukuruzu, a ONA je išla za njom prateći trag slomljenih stabljika. Papiri rukopisa su zajedno šuštali sa stabljikama, izdajnički.

Nakon toga, začuo bi se krik očajnica.

Nekoliko visokih stabljika zacerekalo se od smeha.

Trgoh se.. Izgleda das am zadremala dok sam čitala rukopis. Nemo je počivao na mom trbuhu, a činilo mi se, možda pod utiskom sna, da zuri u mene ispod spuštenih, podbulih kapaka.

Oh, bože, kakve ja gluposti sanjam… ! Kakve mi samo misli nadolaze, pa to ti  je…!

(pun pogodak)

Advertisements