DRIPPING WINDMILLS (Serbian Original Included)

Posted on 1 Nov 2017

“For tomorrow you will live forever”

*

Snatch your mind from the clutches of the wolves
That have been observing and watching you
And fasten it with quiet dignity
Snatch it with a torrent of your body
Then wipe the sweat off your brow
While the beasts lure away
And may it be your last address
Your last stronghold before the voices of the buffoons
That boom at first
To make a pharynx out of your ears
So they could vomit cosily and instinctively
All over you
While glorifying the spiteful noise of theirs
And bursting with exultation
Herds of pigs look forward to your fall
But you just mute the miserable noise
Of their shameful fermentation
With no laughter appease those who’d like to
Sit on your head
Who would snarl then
Shamelessly accepting
The last cadaver out of the darkness
May the redness of a total autumn flood you
Of an autumn tearful and adored
Confronted in the dusk with the secrets of shadows
And then all will pass
Just take a little breath of fresh air
And rip out their Secret with your ears.
Let them scream
Helpless and empty
Finally.
And while they’re grabbing you
You break loose with your teeth
With your nails
And you foam and keep on pushing them
With your elbows
With all this stuff
Past and future
For the sake of your time that is arriving
And overcoming them
Your deed will extol you
Like a spark of kindling wood
Which haunts the serpents tails
When driest is your mouth
And thirst torments you
And you’re starving

It’s them
Them who
Brooding over your head
Await the last wind that will
Bring the cry out of your throat
And they’ll feast then
Peacefully and self-admiringly
Over your carrion
Don’t you let them do that.
Instead, quarter their bull heads
Make them fly away
Let them merge with that
Treasonous air
Oh, did they sway you once
Upon a time
While you languished in hopelessness
While heart of yours was starless
Then, when you suffered
Assigning them your word
At their mouths, you looked
And you shrieked and teetered
Consumed by hangover
And they ploughed your throat while
Their unskilled hands chanted hollowly
Writing lyrics with your own blood
Never let them do that again
You just silence that greedy mob of pigs
Which calls itself a pack
Mountain wolves they call themselves
And for your glory of tomorrow
After all the hushed-up vileness
The One that never dies will take care of
The One that resides in your deed
Like a chaste bride
For tomorrow you will live forever
And a fog will devour the bulls
The burden of time will blow to smithereens
All those thieves anchors and gory pits
Those growing arms that are grabbing your sleeve
And pulling you
Browsing the back on which youre laying
Coiled and voiceless
Time will doom them
With your new verses
It will write on the crown of their heads
And point a finger right in their eye
Because they should have never
Attacked a dragon
Those shameless plucked eagles
And the living fire of your proud spirit
Will swallow them with all their
Confidence
While you climb in the solitude of prayer
Reaching the uttermost cognition
God, Himself will save you from the evildoers
Ill-fated hearts
Don’t you shed a single tear
Don’t let a sound escape from your lips
Rejoice because you’re a poet
And Gods inspired you for eternity
You will live when there’s no more roars
And in the darkest night, you will live
And you will breathe peacefully
And you will love.

***

SERBIAN:

Otrgni svoj um iz kandži vukova
što te snatre i motre
I zakuj ga tišinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obriši znoj sa čela
dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obraćanje
I uporište pred lakrdijaškim glasovima što počinju
Najpre huktajući
da ti od ušiju prave ždrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povraćanje
Po tebi
Dok veličaju svoju gadnu buku
i kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al’ utišaj tu žalosnu buku
stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reže dok zadnji leš tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja beše ti plačna i obožavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prođe
Samo malo udahni vazduha svežeg
I ušima iščupaj Tajnu njihovu.
Neka zavrište nemoćni i prazni
Konačno.
I dok te ščepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima
pređašnjim i budućim
Za tvoje vreme koje nadolazi
i nadilazi ih
Tvoje će delo da te veliča
kao kap netom zapaljene luči
što prži repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I žeđ te mori i od gladi
skapava duša tvoja
To oni
To oni zamišljeni nad tvojom glavom
Iščekuju poslednji vetar kojim će ti probiti krik iz grla
I večeraće spokojni i sobom zadivljeni
Nad tvojom lešinom
Ne daj im da to učine

Raščereči im bikovske glave
neka polete
I neka se stope zajedno
sa izdajničkim vazduhom
Jednom te pokolebaše
dok bejaše ti bez nade
I bez zvezda u srcu
dok si samo patio izgovaravši im reč
Usta si im gledao dok si vrištao i srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje nevešte ruke
Krvlju tvojom
Nek ne čine to opet
Utišaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe čoporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrašnju slavu nakon prećutkivanja svih podlosti
Brinuće onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi
kao čedna nevesta
Ti zauvek sutra živ ćeš biti
Poješće magla bikove
Razneće breme vremena
Ta lopovska sidra i krvave jame
Te rastuće ruke koje ti ščepaju rukav i vuku te
Koje ti brste leđa na kojima ležiš
u muku savijen

Vreme će im sudbinu ukleti
tvojim stihovima novim
Zapisaće im na temenu
Uperiće im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlušine bez stida
i tako pouzdane
Spaliće ih vatra živa
tvog gordoga duha
U samoći molitve dok se uspinješ
ka svome saznanju
Sam bog će te spasti od zlotvora tuđih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za večna vremena
Živećeš i kad ne bude bilo urlika
I kad noć bude najmračnija
Živećeš
I disaćeš spokojno i volećeš

Advertisements

The summoning of a star’s dream

Image: https://lemyreart.wordpress.com/tag/surreal-art/

I, tomorrow will be dying
a blink of darkness that enshrouds your eye that
offend thee
become so thick as well
its astrological wells
calling upon us, stars

The essay of the young, tough artists
in a shaky shadiness,
Arcadia’s magic is spreading
south of my ears, east of my scars
I was there
I was there

I flashed and sparkled and glowed
across the empyrean’s chest
let there be dark
let there be dusk
Apollo, are you deaf, or something?

… and icy paths of daylight made me
pale
wrapped in the shrouds,
distant, echoing …

I don’t mind, really.
The death is opened up to me, like a woman

Cured/Izlečena

I am ripping… reptile meat.
(of my body…)
Let Eagles keep their beaks sharp
in their lazy armchair…
I think Sisyphus is being watched,
discreetly
Long after I have been forgotten
I am going into oblivion
into my sleep, to bed, to bed of satin
tucked away somewhere,
out of my mind

***

IZLEČENA

Kidam gušterovo meso

(sa tela…)

za orlove, neka oštre kljunove

zavaljeni među stene logično

i razložno posmatraju Sizifa

polako odlazim u zaborav

u san, u postelju od svile

izlečena, pomućenog razuma

Back beyond, back beyond, back beyond.

Wherever I go, they are at my heels
sick and angry feelings
I am sipping
drip, drip, drip
so it that gets diluted out
through the fog
is racing the headless horseman

Back beyond.

The howling morning took my fingerprints
by tapping the hoof with a hoof
come in, burning madness, do not be shy
almost a hundreds of miraculous years
this woman has been away

Back beyond, back beyond, back beyond.

a cut

Illustration: Acrobat, by Vladimir Kush

It’s a soft, lukewarm, tender night
and days are bringing their axe heads
Might I have cut too deep?
Let the story begin.

 

Here and there/Tu i tamo

I would tell you everything

along to a melody,

I could find а tender word

now and then,

then to paint it in a growl

here and there.

***

Pesmom  bih (ti) rekla sve.

uspela bih da nađem

po koju nežnu reč.

Potom da je obojim urlikom,

tu i tamo.

Testament jednog pisca, Invita Minerva* i.e. “Unwilling Minerva!”

UVOD

S izvesnom, svečanom ozbiljnošću, oslobađam prste i zapisujem neobičnu istoriju koja mi se dogodila. Neobičnu?

Daleko od toga, iako me me nenormalnosti guše i dave, sagnuta nad svojom beležnicom nemam nikakvu kontrolu, mrmljam nepovezano sebi u bradu, puzim po sobi, derem se: “Jel ja sad treba baš sve u tančine da ispripovedam?”, u stanju fantastmagoričnog bunila, prsti,  gipko, neuhvatljivo, neobuzdano navaljuju:  ovog puta se nećeš izvući bez celovitog dela.  O nama. O nama si govorila onda kad.. ah sad će znaju. Kad pročitaju, ima sve da znaju! Rukavica je bačena, kao kocka” i ja moram da pišem, iz straha da ne izgubim razum, ali i da dokažem..  neka se rasplete isprepletana mreža oko oslobođenih prstiju. Dobro me čitajte.. To su one: Knjige. A one ne vide činjenicu da ja više nisam ništa – ponajmanje Pisac. Ipak, one me teraju i teraju da pišem, da izvršim krvavi ritual, opsenarski čin i iako sam napisala jednu savršeno celovitu zbirku priča, to je bilo u zlatnim godinama, jeziva slučajnost, rečenice vođene kao loši poslovi, ukrasi kao preterana maskara na veštičjem liku ogrubele matore.. starice.

Već mi je sedamdeset. Nisam imala nameru. Knjige to ne razumeju. One su uzbuđene, one gore od želje da otpočnem svoj stari posao.

Ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaštititi od njihovih zlih namera. A bila je tek slučajnost, to što se dogodilo, proistekla sama iz sebe i moram početi, odmah početi..  Priželjkujete da znate o čemu zapravo govorim, hožete da budem sažeta, pa i crnohumorna, ali da skratim….

• Ali, ko ste vi? Pišete li ili ne? Neko vas tera? Sprečite stravičnu nameru, zašto mene davite s vašim “oslobođenim prstima?” Ili mislite das am dovoljno luda da od vas očekujem ikakvo razmno objašnjenje?
• Isto mogu ja Vas da pitam ko ste dođavola vi. Ali, razgovor mi je ugodan, te mi ne mari da se izrazgovaram, znate kako kažu, u početku beše glas u glavi, a tek kasnije nadođođe slova. I krvavi pakao sačiniše slova.
• Budalo!
• Možda jesam, ali retko ko, pa i najsmeliji umetnik začuje, za života zvuk svog glasa. Onog.. pravog. Znate li o čemu govorim? Moje digresije, upadi i lutanja od teme dovode do iscrpljivanja, da, zbog toga je moje delo još u dvadesetima ocenjeno kao beznačajno, sećate li se toga?
• Sećam se da su vaša dela lišena artikulacije, da je pisati, za vas, pisati jasno, sažeto, britko, kao da vodite strahovitu i unapred izgubljenu bitku.

Niste heroj. – rekli su – vaša fragmentarizacija, nedovršenost, nesposobnost pripovedanja jasne, pregledne storije u manje od 200 reči, pa kakva je to rabota nagrnuti na hiljadu.. hiljadu reči, čak i dve,  to je čudovišno, vaš barok koji prelazi u rokoko, pa kako će to čitalac sve ispratiti! Da ste manje komentarisali već postojeću situaciju, možda biste uspeli, ali ne, vi, u oholosti, ne shvatiste da vidi čitalac sve i bez komentara vas, sveznajućeg pripovedača.  Niste sveznajući, gospođo Confuzione, šta vi znate o ekspresiji supstancije, a nama zamerate!  Čekali smo da izađete ili se makar snađete u kovitlacu vaših storija koje liča na buncanje samrtnika… A sad lupate po tastaturi i ta buka koju pravite je poput udaraca bičem – besnog vetra…   To je udar – udar po tasterima, besno, vulgrarno, pohotno, zašto? Zar ne bi bilo mudro nežno spuštati vrhove jagodica na njih? Ali, ne, isuviše je to vulgarno, ta izražajnost nedostojna vaše domišljatosti, vi niste rađali priče, no izrode! NIje to.. vaše… nikakav dragocen nakit, to je buncanje, razumete li, buncanje neumrlog!

-Ah! Ali, dopustite mi da završim.

-Tako reći, da počnete?

–Svesna sam da moje priče nisu u čitaocima izazivale radost i slast. Zamalo da pohrlim za pištoljem kad to shvatih.. Znate već. Da sebi raznesem mozak

-Vidite kako to može jasno da se kaže!

-Vidim! Slušajte.. Nemam u sebi lukavštine da načinim da izgleda isuviše dubokoumno ovo što sam rekla. Tako mi je kako mi je.  Nemirnih pokreta, crvenoga lika k’o u nevine Actečke devojke ili poglavice Džeronima, a sve je to od nervoze, jer je  u grudima nevoljenost, a hladno je tad oko srca, tako hladno.. kao da se u meni  rascvetava ledenica, dok se uzavrela glava kotrlja neobičnim svetovima. Tad rečenice zavrve i nemoguće je da stanem!

Imadoh neprijatelje najljuće, prijatelje klevetnike, a u jednog Bruta svoga bejah raskalašno zaljubljena, te na vreme shvatih, hvala pameti što mi je do neba, da u teškim prilikama u kojima sam se obrela niti najveći genij ne istraje i ne održi se ili makar, ako uspe da pređe preko kala, to učini i iskoprca se iz živoga blata na obalu spasa, prljav  do bola i nedovoljno čitav.

A ljubavni jadi, oni bejahu ponajviše krivi što ne istrajah u  uzgajanju talenta ili makar želje da se naučim sažetom iskazu.  Jer zbi se gore! Shvatih da to uopšte ne behu ljubavni jadi, makar s početka jesu bili, do trenutka kad je moje srce potpuno umrlo. Do koronarne smrti. Tad nesta i duh lakoće, mladalačko ludilo prođe, kao i vedrina čistote. Pronicljiv bol me probadao dok hodih okolo po svetu, grčevito se savijaći u mukama,  pipajući naslepo i tragajući za sumornim, bednim slikama.

Prezrena, odbačena, ostavih se promišljanja, te mi rečenice, ranije oštre kao mač postadoše nezgrapne, oštrica mi otupi, pisah sve ređe, bez volje, na silu i misli mi postadoše iskrzane kao ostaci odrane kože kojima je Kolumbo ukrašavao svoj bikovski vrat, a behu to kaiševi kože žrtava koje je bacao izdresiranim psima – upravo je izvor mog jada ličio na Kolumba.  Smejete se?  Ne veseli oči hor muza u nenadmašnom zamahu romantične lepote,  sve ono što zavređuje divljenje, izaziva suze ganuća u očima, katkad čoveka zaludi i strvina..

(ne ovo nije digresija, uvrnuti bonton izvinjavanja zbog nagona da se bulazni u tekstu, neka vrsta OCD – a, ako hoćete dijagnozu – ukoliko bih izbacila ovu misao, izbacila bih deo vlastite utrobe, a reči su moćne i vraćaju se s vražjom osvetom preteći da će otkriti najbudalastije misli – često sedim u mraku i razmenjujem koju s njima, zureći u okean njihove moći, iscrpljena,  iznurena)

Tad napisah svoju priču po kojoj me još pamte u kojoj razborito, sažeto i sve suprotno od Apolinera..  vidite kako se ja nejako izražavam..   odlučih da ako propadnem, učinim to kako valja i propadnem do kraja, udesih na svaku nesreću koja me zbila  po koji latinski citat da potkrepi istinitost dovoljno da čltalac shvati da san svoje mane dobro promozgala i da mi na um ne pada da se pera ponovo latim,  a da zazvući opasno i teško, besomučno i nerazumljivo tek toliko da čitalac otreska bunt papira o glavu., te me ne liši nadanja da se na putu životnom koječemu naučim i otkrčivši svaku poteškoću svom izražaju, peru ponovo vratim.

Ali, umesto, toga, odlučila sam da odem.  Događalo se brzo, poput epifanije, u trenucima koji nadođu kao pokajanje nad svetom i umom sveta, kad sve postane očigledno, isuviše očigledno i iz neba izraste munja u obliku raspukle ruke, uperi kažiprst, dok munjevito saznanje obgrli mučenika ili oslobođenika (dođe mu jedno te isto)gorućim oblacima, oblizujući ga crvenim jezicima.

Taman da stavim sve svoje stvari u retro kožni kofer, skupa sa, Orlandom, sestrama Bronte i bežičnom tastaturom ne verujući da radim ono što radim,  da se zauvek okanjujem majstorisanja oko rukopisa, da mi je dosta pisanja i brisanja, suprotstavljanja književnim konvencijama, te da one nisu ništa drugo do maska ludaka, taštog i arogantnog,  cirkusko – zabavljačke karnevalske lude koja priča besmislice ogrnuvši se oreolom iracionalnog načela. Bila je to  maska kazivanja, intelektualno deficitan tekst, ljigava salata od reči, dar umnobolesnih koji pišu isto što i ja, samo s većom lakoćom, rekoh to, proglasih se javno neuračunljivom putem elektronske pošte u nameri da obavestim bezazlene, vesele i vedre pisce, urednike i one koji se osećaju tako, s malim trudom iznašavši osobitosti u svakoj rečenici koju bi izgovorili ili nadrljali,  ti gorostasima napisah i izlistah priču u kojoj sam samu sebe servirala u fusnotama, kao freniju šiziku kojoj samo čarobnjak ili kakav drugi veštac može pomoći, zdrava ja bila, da o svom krivom putu zborim pravo, a još uspravnije kičme se po njemu krećem – ukratko o svemu zabeleženom u niskosti svog dela i svoj truleži što je iznađoh u srcu, drhtureći na rubu propasti, na margini, ako im je tako draže

Izvestih klevetnike, neka popucaju od smeha, poljubih zmiju, a i samu bih sebe poljubila u bezumničko čelo kao što se ljube mrtvi i sve to sročih što sam učenije i rečitije mogla,  rešena da napišem grčevito, ali izražajno pismo zveri ljubavi koja me je mučila, da upitam zašto mi je život zagorčan, da zavijam u mukama, da me skoliše noćne more i da boravim u podnošljivom stanju podanika koji mrzi svog gospodara, te da san sve svoje strasti davno pripitomila kao divlju životinju.

“Želim samo mir. Vraćam ludilo nazad bogovima i da…  imam puno vremena, možda isuviše mnogo vremena da popričekam da mi se razum vrati, a dotle, spoznajom sopstvenog nesvesnog, spremna sam da se otisnem u bilo kakvu avanturu, pa čak i s tobom, s priručnikom o ludilu, Erazma Roterdamskog kroz život da me vodi.”,  ni sama nisam mogla da sebi osporim snagu i odlučnost u rečima da svoj jadni položaj dokusurim jednom za svagda,  jer kako dodah: “Bojim se da je nemoguće, u ovako jadnom stanju, iko ikoga da poštuje i voli”

uz potpis: INVITA MINERVA

Kad se malo pribrah, obuze me mirnoća potpunog očaja i bi mi lakše, kad najednom…