Praise of the progenitrix


image:

https://www.deviantart.com/menoevil/art/Untitled-454877036

https://www.facebook.com/Menoevil.Photography

Mystics listen to her
Cynics vomit her
Midwives truth-birth her
And since always
Welcome her on hands
That insidious trash
To fill their pitchers
With her feces.
Born from the spirit of pride
From the spleen of law
From the blood of forefathers
From the womb of lies
From seventy-seven
Forgiveness
The fools loved her
Saints like a knick-knack
Showed her on the fair
Liars about her
Sexually fantasized
Ecce Veritas
Spends her life next to Dionysius,
Bloodless turkey cocks and donkeys
Smell her sacred beak.
Crowned with laurels
Permeated with boredom
In the tasteful asylum
And she sings in blood
To dampened strings
While watching her reflection
In the lavatory of Hades
Remembers
Progenitrix
Now already an aging whore
Arose from the dream
To maintain the dream.
Advertisements

August quote


Beauty and love are everywhere,
all you have to do is to peek over the walls of scorn.

***

La belleza y el amor están en todas partes, todo lo que tienes de hacer es mirar por encima de las paredes del desprecio.

Zapisi u Tami, moja recenzija, Ja, Pisar vlastite biografije, pokušaj 1


Zapisi u Tami, moja recenzija, pokušaj 1
Dala sam sebi u zadatak da predstavim, na sebi svojstven nacin, neobične događaje koji su me zadesili, u formi autobiografije fragmentarnog tipa, gde su upravo fragmenti neka vrsta zapisa tj zapisi neka vrsta fragmenata, avaj.. reč pravu mi daj! fragmenti su prelom u tekstu koji se može definisati da je poprilicno hermeneutičan, pršti od metafikcije, u opširnim pasusima, bez jasno postavljenih i izostrenih događaja i likova, tačnije njegovog sleda.
Uz autorefleksivnost, Zapisi ipak ne odustaju od stavljanja naglaska na četiri karaktera u teatru pamćenja mene kao pisara vlastite biografije.
Zapisi istražuju arhetipsko u coveku uvođenjem čoveka senke demona Ahrimana koji u nocnomornim putovanjima u nesvesno, nalazi da su autorkine nocne more neobicno zanimljive, a da su izvori psihicke patnje,, utvara i spodoba iz snova, zapravo 4 sasvim obicne vesticare, vile, vestice i jedna sirena koja je postala vampir, inkorporirajuci se u autorkin mozak, a Zapisi su jedina veza izmedju onog sto se zaista dogodilo i mitskog sveta strave nastalog iz imaginacije podrivene nerazresenim sukobom, narocito onog dela koji autorka zeli da kako na javi tako i na snu silovito amputira, ambivalentno rastrgana da podlegne dejstvu opasne, mudre i zle sile otelotvorene u antagonisti, razornom vidu zla.
Arhetipske uloge likova u “Zapisima”, podsećaju na one u bajkama, ali ono sto im je zajedničko jeste da likovi realno postoje i da žele da razore autorku. “Zapisi” su jedini (moćno oružje) koji gutaju njihove konkretne pokušaje da čin daljnju štetu, samim tim sto napreduju, bujaju, plaše sve božansko i demonsko, jer su napisani na taj nacin da savijaju i najtvrdokorniju prirodu, najsamouverenijeg gada, svojim minucioznim, magijskim dejstvom…. – konacno oruzje, prava priroda destruktivne umetnosti, kao oluja deluje i na najprostiji um, crna harizma Zapisa menja licnosti ucesnika koji se medjusobno i ne podnose, a narocito ne redove cije postenje i istinoljubivost treba desifrovati sto konacno odlucju da ucine da nadrealnom skupu koja bi se mogla tumaciti na razne nacine – religijska sekta, dezurni sindikat ujedinjenih zlostavljaca Srbije acca Svi na Jednu.
Kroz retrospektivu *drugi sloj romana i kroz mracni uticaj carobnog pomagaca, autorka uspeva da se seti aktuelnih dogadjaja, onih koji su se zapravo zbili, ali nad njima ne uspeva da ostvari kontrolu, jer je otvaranje volsebnih vrata probudilo u njoj mnoge druge nerasvetljene konflikte. Ulazimo u podrucje magicnog realizma, ludila kao da nikad nije bilo, a opet traje i ne zavrsava se ili se grana u nepriznatim delovima potisnutih secanja koje autorkin ego samo kroz nocnu moru moze da prihvati, da se suoci s necim nevidljivim sto nikako i do kraja ne moze sasvim da opise.
Dobija savete od likova iz svojih drugih romana kako Zapisima pristupati, a Ahrimanove namere nisu do kraja jasne osim da se namerio na jos vece zlo od njega samog – autorkine neprijateljice koje su otpocele udruzeno delovanje protiv Autorke kad je prvi put krocila nogom u Beograd iz krajnje razlicitih i trivijalnih razloga.
U Zapisima, svako psihoanalizira sebe, da bismo shvatili da je Jung bio u pravu kad je shvatio da mrznja moze da se u vidu kolektivne i grupne senke umnogostruci i da spoji nespojivo, pa i one zavadjene, sve samo da se jedna osoba unisti.
U sustini, to je fiktivna reprodukcija nekog vida autobiografije cija je srz – bullying…
Ukratko mi pade ovo na um ovo jutro, a recenzije Zapisa jednom kad bude bio gotov sigurna sam bice duze od samog romana.. u serijalima.
Ovo je stivo koje neko pise citavog zivota, pa objavljuje posthumno, i valja zavrsiti Zapise i objaviti ih, a i pri pisanju i pri citanju, sto Autorka savetuje valja biti mudar i strpljiv.
Ipak, zlostavljanje je trajalo 13 godina. Mozda treba isto toliko vremena da se isto opise…
p.s recenzije Zapisa du u viseslojnoj strukturi romana, opet, deo metafikcije

The Birth of a monster, Hail Hydra!


I woke up with surplus five heads. I was running down a Žička street, hoping that a kind soul finds us, some Mary Wollstonecraft Shelley sort, to sew us back up into a whole.
For a time, I was sneaking around in the shadows, facing ridicule, disgust, and dread.
No particular way to go, I was heading to the mountain Avala. Somewhere along the way, I got lost, exhausted by a long voyage and dying of hunger and thirst.
A lot of heads to feed!
Well, that lasted.. there re-arose an outstanding feud between heads; they say they have headaches, they cannot sleep, they raised their voices and wept some more.
The latest effort to speak the same language ended in failure, therefore, turning to the macabre practice of survival cannibalism absolutely was the key to our ultimate continual existence of the organism.
And the only survivor became the only suspect, the soft tissue monster head, bull shaped with serrated teeth, a pincer-like mouth, however, no one could clearly define its mysterious monstrosity.
A spineless reborn blood-drinking creature, whose name eludes me, was charged with four murders on August 24, 1776, defending itself in court, without a solicitor, that it has been acting in a manner befitting a sensible head, against her unhappy, yet brutal, and violent companions.
The acquittal based on self-defense was decided by a simple majority.

Okupljanje, odlomak 28c, Zapisi u Tami


image: Good Vs Evil Painting by William J Blake

– Drago mi je, moje zmijske ministarke, da smo se konačno okupile ispod zasvođenog krova impozantne fasade oblizane svetim plamenom, u domu seksualne magije i kosmičke religije. Još draže mi je da ste sve došle obučene u crne odore, da vas niko na putu nije prepoznao, da nema svedoka, barem ne onih pouzdanih.  A sada, sedite na pod s licem usmerenim prema istoku, a ako baš insistirate, moj rob će doneti stolice iz misirskog groba.. neviđena rezbarija, sva u hijeroglifima. – zastade, oduševljena svečanim govorom koji je unapred pripremila, a u improvizaciji nadmašila, u stuporu samoobožavanja, ipak, oprezna da se ne razbrblja previše – “Drago mi je da ste udovoljile mojoj želji, ipak, boravimo na sakralnom mestu..”, dok se istovremeno kajala zbog propuštenih detalja koji su temelji moći svake dobro skovane aristokratske intrige: “Trebalo je da im kažem da na lica navuku bele fantomske maske”

O prvoj učesnici ove priče, koju ćemo zvati Meri, ne može se znati ništa pouzdano, osim onog što je u Zapisima dosad otkriveno – ostavlja snažan, premda neugodan utisak, tela nalik na motku oblepljenu bledunjavim mesom, glava je ćoškasta,  frizura kao u mokrog štakora, skupljena u rep, a iz očiju od zloće (kao da) sevne munja. Našminkana je u više boja, a oči je istakla ajlajnerom, pomešavši masti i gar, podelivši gošćama zaslužene osmehe.

Druga učesnica, narandžaste boje kose, s više alternativnih imena no Lucifer, s mukom održava ravnotežu, zalepljena za treću, kao za autobusku šipku, Treća (neka bude da je Zlatokosa) jauče kao da je neko istovremeno jako šiba škurjom il’ već kakvom napravom za teranje volova, a Druga žuri da sedne, vođena, koliko – toliko sigurnom rukom Treće učesnice, Druga i Treća, dva obrisa, obraz uz obraz, jedan je veliki, a drugi je mali.

Toliko o njima trima.

Četvrta, koju su zvali Ami, hodala je laganije, oprezno, kao da će svakim korakom naleteti na deonicu ispunjenu klopkama, bilo u podu, bilo iz zidova, kao u video igricama. Ovo autorka ne zna, ali Ami, Četvrta se zaplela u njeno štivo čitajući ga od večeri do jutra,  mirnog, fokusiranog izraza lica izbrazdanog malim ožiljcima i poderotinama od uličnih tuča, čudeći se šta sve ljudski um neće sebi uvrteti u glavu.

–  Sve je ovde brújalo od priprema, sve moje sluge, pa.. dali su sve od sebe.. – nakašlja se Prva, Meri dodirujući nabranu maramu oko vrata – što znači samo jedno.

–  Da je ona TU! Leila, Peta!Ah, Bože moj! Ona je poput onih neuhvatljivih čestica,  poput stardasta! Brza je!– Treća učesnica razdra odoru kao komični kostim i još komičnijim gestovima stade da se hvata za krupne, plave kovrdže dok je jurila po impozantnom zdanju čupajući se za kosu – Ne mogu više, Meri, ne mogu – talasala je šakama, uz drhtavo piskanje –  kontrolisala sam se sve vreme u taksiju da vozač ne primeti,  znojim se, panika me ‘vata, a život ugrožen, oh zašto me niko nije upozorio na ono što se spremalo, ja nisam rekla ništa, ništa, ta ludača mi je već jednom disala za vratom, sociópata jedna, ona laže, da prevari, da ubije, dok maše zastavama paklenoga kralja! Da mi uništi karijeru! Odnos s majkom!”– ispod razderane halje, Učesnica, kvalitetna kopija Merilin Monro, nosila je neku vrstu kosmičkog, a la džedaj odela… koju autorka Zapisa ne bi umela opisati ni da je Toleđani istežu kao žrtvu na šiljcima, vežu za gvozdenu Mariju ili već nekakvu napravu – prekretnicu u istoriji mučenja.

–  Mačko, jel to aerogel?  – Meri podiže obrvu kao ruku s čekićem, a Narandžasta, a ime joj beše Nensi primeti i namignu joj šeretski iskrivivši usta, jer se nije spremalo ništa ozbiljno. Sve je pod kontrolom.

–  Oh jeste, kupila sam ga kod Kistlera – Merilinka se naglo uozbilji. I lagano, koketno prođe prstima kroz zlaćanu kosu. – Kod Kistlera i Tri Medveda.

–  Sama si kriva. Lepo ti je mama govorila da se ne udaljavaš previše od kuće”, zabrunda Četvrta učesnica, neobična verzija demonizovane i zlobno oklevetane Astarte, rasu plave kose i svuče sa sebe platnenu kukuljicu boje uskipelog crvenila dok je žurnim koracima, u najkama prošvercovanim ispod odore, istovremeno skidajući apostolke, koračala preko kamenog poda iz kojeg su izlazili vitki stubovi, poput oštrih zuba.  Kršila je ruke i uzdisala a la Koj’ ću ja ovde, uperenog oka u zid gde se raskrečila gola, debela žena, bujnih grudi i crvene kose. Oko glave naslikane žene su obletale raznobojne ptičice.

–        Jel ovo neka Anđelina? – približi se slici i uzdahnu osetivši nemir u preponama- Isuviše je gola za moj ukus.

–        Šta fali? Zar ne prija tmurnoj realnosti tvog animalnog ega? – ravnodušno će Meri, istovremeno se namrštivši.

– Šta ONA može da unese u naš TASK.. izuzev hmelja i slada, ta gvozdena bačva! – govorila je svojoj zlatokosoj frigidnoj ljubavnici, koja je bila i uvek će biti koliko joj lepa, toliko prostonarodska i  turbofolk.

–        Gospi fali koplje, štit, nešto otrova.

Merine oči bljesnuše, kao ulaštene SS čizme.

–        To je iz arapske mitologije. Idol s Crvenog mora. U neku ruku, moja tvorevina. Nazvala sam je Laila, po našoj mučiteljki. Naprosto sam joj je mistično posvetila, alhemijski je venčala s tom slikom. Inicijacija njenog Marsa s Venerom je možda poslednje što nam može pomoći. – uzdahnu – Moj izum Laila model 3000 je vrlo vešta s maskama, pomuti um svakom muškarcu, a žene vodi putevima sirovih strasti I nekonvencionalnih ljubavi. – Meri ju je pakosno posmatrala ispod nadrealno velikih naočara prastarog okvira. – Koreni svake borbe su u seksu. Piše u priručniku za svetu seksualnost kroz istoriju, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Salamanka, str 19

U Astartinim očima zatrepta iskra podrugljivosti.

–        Uopšte ne liči na nju. Ko zna koga si ti crtala. Pre mi liči na one droce što se po kuloarima smeju, zavode na mnogim jezicima, sklonije politici negó molitvama, tračare plemenite gospe, bez zadaha umerenosti i sve tako.. – ona se kiselo nasmeši, a čeljust joj beše razvijena.

Meri joj okrete leđa i nastavi da slaže papire iz jedne odvojene škrinje u drugu, veću, da bi zagledala svaki, kao da bira raskošniju dragocenost.

–        Primećujem da ti se vokabular popravio. Da nisi čitala Zapise noćas?

–        Čovek postaje manje rečit što su vremena krvavija.

–        I razvila si dosadašnji dar da ispaljuješ rečenice koje nemaju ama baš nikakvog smisla.

–        Devojke, dosta, ne dozvolite da Leila stane između nas. To se jeziva njena senka nadvila nad svima nama! – nakon što je ispustila poslednji, jezivi, snažni krik, Zlaćana se smirila, pregladnela, željna žestokog okrepljenja i sočne prasetine, zaboravivši na tren opasnost koja vreba od zajedničke neprijateljice, prethodno popivši bensedin.

–        Zlatokosa, pazi da ti neko nije sedeo na stolcu.

–        Ami, to kaže medved, to ne kažem ja.

–        Opet je omašila.. bilo film, bilo knjigu. – zacereka se naočarka – faraonka

–        Izuzetno, Meri

–        Šta to, Ami?

–        ONA. Gola. Kao od majke. Nepokretna. Impotentna.

–        Ah, ti još o slici..  Misliš frigidna?

–        Šta drugo.

Na trenutak Ami nestade (ko putnici severnjaci uskovitlani snegom i mrakom), prativši izvor zvuka koji je dopirao sa ulaznih stepeništa. Kao da je teški zveket prodrmao ulazna vrata.

“Očekuješ nekog, Meri?”

“Samo kućnog roba. Ostalima sam zakazala za sredu. “

Ami prodrma kvaku sigurnosne brave čeličnih vrata.

“Odmah da si mi dala sef ključ”

Neko vreme je razdražljivost budila čula dve zavađene devojke koje nisu mogle da se dogovore bilo oko sigurnosne šifre bilo oko kasa ključa, sve dok pod uplivom nekakvog instinktivnog osećaja (nikako poverenja) Ami vrati izraz lica pažljivog, smirenog posmatrača i odustade od svake rasprave, a ono što bi joj proletelo kroz usne trudila se da održi što mirnijim.

I lukavijim…

Konačno rešenje proticalo je u opuštenom ćaskanju i lažnom umiljavanju kojima su Učesnice Zapisa skrivale nervozu. “Kad će početi” ili “Aman kad će se završiti i na koji način ćemo spasti svoju kožu. Imamo li je? Držimo li čaše valjano? Gostoprimstvo, dobro li smo uvežbale? Kako to da je ona još uvek živa?

“Upravo. Teža je za upotrebu od tupog kuhinjskog noža”

“Ama baš, istim je ne možeš niti ubiti”

“Ko još koga ubija tupim noževima, šta pričaš, Neno.”

“Ima slučajeva…  kad naslada traje duže…  Al’ o oštrim ja govorim. Otporna je ta i na metak”

Da bi im glas postajao milozvučan, kao premazan medom, uz nešto malo prostačke smelosti. Spontanost od koje ih bole zubi.  Međusobne nesuglasice od čijih loših ishoda ih deli isključivo ujedinjena mržnja prema autorki Zapisa.

“A da isečemo Zapise, možda su jestivi?”

“Ne! To je autokanibalizam!”

–     “Ah, ovde je tako vruće. K’o znoj i mast s pečenog pileta”, hladila se lepezom Zlatokosa.

I tome slično..

Astarta IV ne odgovara, zagleda prostoriju, prati šta drugi oko nje rade. I ona bi tog trena nešto da prezalogaji – dalje je od toga ništa ne zanima,

izuzev kružnih stepenica kojima se uputila.

–        Ne odaljavaj se previše. – zareža Meri. Amino prisustvo joj je ranjavalo srce.

–        Što? Zloglasno suđenje samo što nije? – rana doseže još dublje.

–        I ne pipaj ništa. Tek što sam sve restaurirala.

Meri se češe po glavi, ignoriši je, okreće neke papire u ruci, potom stavlja na sto nekakvu čudnovatu škrinju, čudnovatiju od ove dve prethodne, polaže ruke na nju i stiska šake u pesnice.

–        Naklon svi, pa da počnemo, jer opasnost je blizu, a ja kao da sam imperator u počasnoj loži, dala sam sebi u zadatak da završim ono što smo započele, dame i..   –  pogled sa strane strogo okrznu plemenitu Astartu, Ami u najkama – gospodo.

C’est la Guerre, It’s the Sun and his name is Hellion.


Belgrade, in the fierce heat of the sun.

image: https://fineartamerica.com/featured/heat-transfer-andrew-kubica.html

1

Start dying, my dear!
start dying
you’ re not going to cry, are you?
weep and stand back
be good, my dear
What can you do?
C’est la Guerre, It’s the Sun and his name is Hellion.

2
You’re trapped, got frozen, grow rusty, as iron.
surrounded by other little corpses
so gentle
gentle angels
your life became about extinguished eyes,
light of death in devouring mouth
always sink down evil and heavy
a cursed figment.
And now… now mirrors have become very sensitive.

3

All my life I’ve been brutalized
most victim of domestic violence if you must know
my injurious torment stretch out to fullest pitch
All that is left is ashes, a trembling hand, a creature
lightning a candle, it’s artificial light, it’ s like a skin replacement

at the point of breaking.
I snap myself out of the dream
the creepy wake-up feeling
as is known to all Sleeping Beauties
It is reality, illusory, dark, terrible thing
though.. nothing but a distraction.

The sun is bringing one more misleading day
through and through venerable Saint
spewing hopes and epics for significance of living

This is deceit produced by daylight
we’ve given up dying
in the arms of the slow death of life, again,
no more than
a striking caress of maladjusted mind, a dead apostles
a drama fragment, the driving force, strings, melodies…
We are devils of our own blood
Infected.
Holy kunt. You were the Bringer of Sun!
You!
There are thousands of deities that can ensure respectable name for
a brute.
but only one hellion that bringeth good tidings,

too much for a man

who is rising in my verses

built into eye, buried fingers and many feet underground

4

What was that eerie sound I hear, is it the rattle and hum of innocent wind, kind and insane?
What else could it be?

pervasively
violent
flowing
spurting

 

5

No, it won’ t take long
be good, my dear
What can you do?
C’est la Guerre
C’est la Guerre
C’est la…  Guerre

6

Weather forecast: The coldest days are expected
.


It is ALL in there, only that it remains hidden

on display in… pavilions!

in the book of the moment,

at the given moment in the humble meekness

Pureness.

where’s the window’s  skin is far too thin for the wicked weather

Painstakingly

quivering with fury… stammering and iced

moments,

(Add a thousand and so more)

Who sits near you,

hearing you

touching you, a slow trembling, Fingers.

Bring on lots more honeyed mead.

For caged music(s), the voice of longing

wock-woch notes

 

Blessed art thou, a little bird, blessed among the blessed

sitting next to our piano and sharing a sweet whisper

my  soul is fleeting, like the airplane circling over my old room

the black keys, the white keys

forged in silence

I laugh

I play the piano, people…

It was bombs and cannons and soldiers shooting

I am everything

becoming a mass of flames at the touch of…

(Fingers! I either got blind,  can’t see a thing. Fingers!)

 

BLAST

 

Am I  nothing?

But the blank face of the bloodbath bathed in mutiny

Of the March pale grass, eristic cherries scattered by the wind

And what was left… was music and me

 

I gaze into my  front yard

you know, living outdoors is very beautiful

I’ve seen the old mine battlefield

and that day, I mean to  play minefields, there

with a hammer!

bumping against the keys

stripped of a core melodies

An understanding words with a remarkable depth of insight worlds

saying such things as my heart is defiled

as agate as.. hematite gemstone

It seems a mythical beast itself is glowing from under my skin

red – light picture

 

Just… ash, just this…

I laugh.