Okupljanje, odlomak 28c, Zapisi u Tami


image: Good Vs Evil Painting by William J Blake

– Drago mi je, moje zmijske ministarke, da smo se konačno okupile ispod zasvođenog krova impozantne fasade oblizane svetim plamenom, u domu seksualne magije i kosmičke religije. Još draže mi je da ste sve došle obučene u crne odore, da vas niko na putu nije prepoznao, da nema svedoka, barem ne onih pouzdanih.  A sada, sedite na pod s licem usmerenim prema istoku, a ako baš insistirate, moj rob će doneti stolice iz misirskog groba.. neviđena rezbarija, sva u hijeroglifima. – zastade, oduševljena svečanim govorom koji je unapred pripremila, a u improvizaciji nadmašila, u stuporu samoobožavanja, ipak, oprezna da se ne razbrblja previše – “Drago mi je da ste udovoljile mojoj želji, ipak, boravimo na sakralnom mestu..”, dok se istovremeno kajala zbog propuštenih detalja koji su temelji moći svake dobro skovane aristokratske intrige: “Trebalo je da im kažem da na lica navuku bele fantomske maske”

O prvoj učesnici ove priče, koju ćemo zvati Meri, ne može se znati ništa pouzdano, osim onog što je u Zapisima dosad otkriveno – ostavlja snažan, premda neugodan utisak, tela nalik na motku oblepljenu bledunjavim mesom, glava je ćoškasta,  frizura kao u mokrog štakora, skupljena u rep, a iz očiju od zloće (kao da) sevne munja. Našminkana je u više boja, a oči je istakla ajlajnerom, pomešavši masti i gar, podelivši gošćama zaslužene osmehe.

Druga učesnica, narandžaste boje kose, s više alternativnih imena no Lucifer, s mukom održava ravnotežu, zalepljena za treću, kao za autobusku šipku, Treća (neka bude da je Zlatokosa) jauče kao da je neko istovremeno jako šiba škurjom il’ već kakvom napravom za teranje volova, a Druga žuri da sedne, vođena, koliko – toliko sigurnom rukom Treće učesnice, Druga i Treća, dva obrisa, obraz uz obraz, jedan je veliki, a drugi je mali.

Toliko o njima trima.

Četvrta, koju su zvali Ami, hodala je laganije, oprezno, kao da će svakim korakom naleteti na deonicu ispunjenu klopkama, bilo u podu, bilo iz zidova, kao u video igricama. Ovo autorka ne zna, ali Ami, Četvrta se zaplela u njeno štivo čitajući ga od večeri do jutra,  mirnog, fokusiranog izraza lica izbrazdanog malim ožiljcima i poderotinama od uličnih tuča, čudeći se šta sve ljudski um neće sebi uvrteti u glavu.

–  Sve je ovde brújalo od priprema, sve moje sluge, pa.. dali su sve od sebe.. – nakašlja se Prva, Meri dodirujući nabranu maramu oko vrata – što znači samo jedno.

–  Da je ona TU! Leila, Peta!Ah, Bože moj! Ona je poput onih neuhvatljivih čestica,  poput stardasta! Brza je!– Treća učesnica razdra odoru kao komični kostim i još komičnijim gestovima stade da se hvata za krupne, plave kovrdže dok je jurila po impozantnom zdanju čupajući se za kosu – Ne mogu više, Meri, ne mogu – talasala je šakama, uz drhtavo piskanje –  kontrolisala sam se sve vreme u taksiju da vozač ne primeti,  znojim se, panika me ‘vata, a život ugrožen, oh zašto me niko nije upozorio na ono što se spremalo, ja nisam rekla ništa, ništa, ta ludača mi je već jednom disala za vratom, sociópata jedna, ona laže, da prevari, da ubije, dok maše zastavama paklenoga kralja! Da mi uništi karijeru! Odnos s majkom!”– ispod razderane halje, Učesnica, kvalitetna kopija Merilin Monro, nosila je neku vrstu kosmičkog, a la džedaj odela… koju autorka Zapisa ne bi umela opisati ni da je Toleđani istežu kao žrtvu na šiljcima, vežu za gvozdenu Mariju ili već nekakvu napravu – prekretnicu u istoriji mučenja.

–  Mačko, jel to aerogel?  – Meri podiže obrvu kao ruku s čekićem, a Narandžasta, a ime joj beše Nensi primeti i namignu joj šeretski iskrivivši usta, jer se nije spremalo ništa ozbiljno. Sve je pod kontrolom.

–  Oh jeste, kupila sam ga kod Kistlera – Merilinka se naglo uozbilji. I lagano, koketno prođe prstima kroz zlaćanu kosu. – Kod Kistlera i Tri Medveda.

–  Sama si kriva. Lepo ti je mama govorila da se ne udaljavaš previše od kuće”, zabrunda Četvrta učesnica, neobična verzija demonizovane i zlobno oklevetane Astarte, rasu plave kose i svuče sa sebe platnenu kukuljicu boje uskipelog crvenila dok je žurnim koracima, u najkama prošvercovanim ispod odore, istovremeno skidajući apostolke, koračala preko kamenog poda iz kojeg su izlazili vitki stubovi, poput oštrih zuba.  Kršila je ruke i uzdisala a la Koj’ ću ja ovde, uperenog oka u zid gde se raskrečila gola, debela žena, bujnih grudi i crvene kose. Oko glave naslikane žene su obletale raznobojne ptičice.

–        Jel ovo neka Anđelina? – približi se slici i uzdahnu osetivši nemir u preponama- Isuviše je gola za moj ukus.

–        Šta fali? Zar ne prija tmurnoj realnosti tvog animalnog ega? – ravnodušno će Meri, istovremeno se namrštivši.

– Šta ONA može da unese u naš TASK.. izuzev hmelja i slada, ta gvozdena bačva! – govorila je svojoj zlatokosoj frigidnoj ljubavnici, koja je bila i uvek će biti koliko joj lepa, toliko prostonarodska i  turbofolk.

–        Gospi fali koplje, štit, nešto otrova.

Merine oči bljesnuše, kao ulaštene SS čizme.

–        To je iz arapske mitologije. Idol s Crvenog mora. U neku ruku, moja tvorevina. Nazvala sam je Laila, po našoj mučiteljki. Naprosto sam joj je mistično posvetila, alhemijski je venčala s tom slikom. Inicijacija njenog Marsa s Venerom je možda poslednje što nam može pomoći. – uzdahnu – Moj izum Laila model 3000 je vrlo vešta s maskama, pomuti um svakom muškarcu, a žene vodi putevima sirovih strasti I nekonvencionalnih ljubavi. – Meri ju je pakosno posmatrala ispod nadrealno velikih naočara prastarog okvira. – Koreni svake borbe su u seksu. Piše u priručniku za svetu seksualnost kroz istoriju, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Salamanka, str 19

U Astartinim očima zatrepta iskra podrugljivosti.

–        Uopšte ne liči na nju. Ko zna koga si ti crtala. Pre mi liči na one droce što se po kuloarima smeju, zavode na mnogim jezicima, sklonije politici negó molitvama, tračare plemenite gospe, bez zadaha umerenosti i sve tako.. – ona se kiselo nasmeši, a čeljust joj beše razvijena.

Meri joj okrete leđa i nastavi da slaže papire iz jedne odvojene škrinje u drugu, veću, da bi zagledala svaki, kao da bira raskošniju dragocenost.

–        Primećujem da ti se vokabular popravio. Da nisi čitala Zapise noćas?

–        Čovek postaje manje rečit što su vremena krvavija.

–        I razvila si dosadašnji dar da ispaljuješ rečenice koje nemaju ama baš nikakvog smisla.

–        Devojke, dosta, ne dozvolite da Leila stane između nas. To se jeziva njena senka nadvila nad svima nama! – nakon što je ispustila poslednji, jezivi, snažni krik, Zlaćana se smirila, pregladnela, željna žestokog okrepljenja i sočne prasetine, zaboravivši na tren opasnost koja vreba od zajedničke neprijateljice, prethodno popivši bensedin.

–        Zlatokosa, pazi da ti neko nije sedeo na stolcu.

–        Ami, to kaže medved, to ne kažem ja.

–        Opet je omašila.. bilo film, bilo knjigu. – zacereka se naočarka – faraonka

–        Izuzetno, Meri

–        Šta to, Ami?

–        ONA. Gola. Kao od majke. Nepokretna. Impotentna.

–        Ah, ti još o slici..  Misliš frigidna?

–        Šta drugo.

Na trenutak Ami nestade (ko putnici severnjaci uskovitlani snegom i mrakom), prativši izvor zvuka koji je dopirao sa ulaznih stepeništa. Kao da je teški zveket prodrmao ulazna vrata.

“Očekuješ nekog, Meri?”

“Samo kućnog roba. Ostalima sam zakazala za sredu. “

Ami prodrma kvaku sigurnosne brave čeličnih vrata.

“Odmah da si mi dala sef ključ”

Neko vreme je razdražljivost budila čula dve zavađene devojke koje nisu mogle da se dogovore bilo oko sigurnosne šifre bilo oko kasa ključa, sve dok pod uplivom nekakvog instinktivnog osećaja (nikako poverenja) Ami vrati izraz lica pažljivog, smirenog posmatrača i odustade od svake rasprave, a ono što bi joj proletelo kroz usne trudila se da održi što mirnijim.

I lukavijim…

Konačno rešenje proticalo je u opuštenom ćaskanju i lažnom umiljavanju kojima su Učesnice Zapisa skrivale nervozu. “Kad će početi” ili “Aman kad će se završiti i na koji način ćemo spasti svoju kožu. Imamo li je? Držimo li čaše valjano? Gostoprimstvo, dobro li smo uvežbale? Kako to da je ona još uvek živa?

“Upravo. Teža je za upotrebu od tupog kuhinjskog noža”

“Ama baš, istim je ne možeš niti ubiti”

“Ko još koga ubija tupim noževima, šta pričaš, Neno.”

“Ima slučajeva…  kad naslada traje duže…  Al’ o oštrim ja govorim. Otporna je ta i na metak”

Da bi im glas postajao milozvučan, kao premazan medom, uz nešto malo prostačke smelosti. Spontanost od koje ih bole zubi.  Međusobne nesuglasice od čijih loših ishoda ih deli isključivo ujedinjena mržnja prema autorki Zapisa.

“A da isečemo Zapise, možda su jestivi?”

“Ne! To je autokanibalizam!”

–     “Ah, ovde je tako vruće. K’o znoj i mast s pečenog pileta”, hladila se lepezom Zlatokosa.

I tome slično..

Astarta IV ne odgovara, zagleda prostoriju, prati šta drugi oko nje rade. I ona bi tog trena nešto da prezalogaji – dalje je od toga ništa ne zanima,

izuzev kružnih stepenica kojima se uputila.

–        Ne odaljavaj se previše. – zareža Meri. Amino prisustvo joj je ranjavalo srce.

–        Što? Zloglasno suđenje samo što nije? – rana doseže još dublje.

–        I ne pipaj ništa. Tek što sam sve restaurirala.

Meri se češe po glavi, ignoriši je, okreće neke papire u ruci, potom stavlja na sto nekakvu čudnovatu škrinju, čudnovatiju od ove dve prethodne, polaže ruke na nju i stiska šake u pesnice.

–        Naklon svi, pa da počnemo, jer opasnost je blizu, a ja kao da sam imperator u počasnoj loži, dala sam sebi u zadatak da završim ono što smo započele, dame i..   –  pogled sa strane strogo okrznu plemenitu Astartu, Ami u najkama – gospodo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.