Trening za odagnati sablazan (sve vrste sablazni)


Odlucila sam da postavim video klip nakon sto sam tokom jutarnjeg dzoginga koji je bio propracen kucecim lavezom (copor pasa koji me prati i lavez mi nije smetao koliko sledece–) bila zaustavljena od mladjeg celavka u fensi kolima i koznjaku, tuzne trogloditske face koji me je video da dzogiram uskim ulicicama na periferiji gde je ova pojava strana… i pitao me, sto je gore, dekoncentrisao me, zaustavivsi auto i davajuci signal sirenom… “Izvini, jel tebi dobro?”

“Džogiram”, sklanjam slusalice s usiju, uske ulicice s izrazajnim nizbrdicama i uzbrdicama su prometne, ali to njemu ne smeta, cudno mu to…

“Ali, zar po ‘ladnoći”

“Jesi li cuo za dzogiranje? Jel ja tebi izgledam kao neko kome nije dobro? Jel si cuo za zadihanost, za pauzu da se dodje do daha? Da me niti sneg niti led nece spreciti da trcim kad mi se trci? Da ljudi trce zimi? Da ljudi dzogiraju, pa se i zadisu”

Zbrisao je… dao gas. Jos ce da pomisli: Eto tako mi treba kad pitam, kad brinem o dobrobiti sugradjana, kad sam fin…  To nezaustavljivo sledi.

Odlucila sam, nakon toga, da nekako dzogiram u kuci i nasla sam nacin…

 

 

Advertisements

¿Cómo uno se hace escritor?


 Después de que el centésimo erudito en la literatura dijo a Balzac que dejara de perseguir las quimeras, Balzac decidió intentar con la escritura. Al saltar la valla Le Pont Neuf, se dio cuenta de que el río era inusualmente largo y profundo. “Mira como Sena orillas suyas enlaza” dijo Balzac admirado y renunció a sus intenciones anteriores y se dedicó al trabajo de novelista.

Por otra parte, Camus atacaba al mismo centro seguido por una procesión de los campesinos de Argelia que todos se sentían como extranjeros en París. El editor vigésimo le vio acercándose con una cara de mal humor por el mismo caminopor 97ª vez. Editor decide llamar a Wehrmacht para pedir la  la protección. ¡La novela no se ha podido leer! – Y los de Paris – Soir afirman que van a hacer lo mismo. – se consolaba el editor.

– ¡He aquí mi cabeza que es así!

Entonces, Albert atacó a París con el movimiento de resistencia, irrumpió Paris – Soiry con los argelinos, se sentó en la Tabernita de Flore. Por el sol.

Justo cuando todo esto acaba de suceder a este gran escritor, estaba muriendo  (el año del que no puedo recordarme…) Harms. Por razones absurdas, a la espera de una muerte inminente, llegó a la Serbia comunista, con mil rublos en el bolsillo que recibió como la recompensa por el miedo sufrido en la batalla de Leningrado. Tan pronto como vio a editor, le pegó los rublos  en la frente y dijo: “¡¿Dónde estás, Pushkin?!”

En ese momento Harms cayó. Y el editor se puso de pie y dijo:

– Siéntese.

Las garras/los lobos, dedicado a toda la mediocridad


(71 versos)

dedicado a toda la mediocridad

Facing Mediocrity Painting by John Ransom

¡Quita tu mente de las garras de los lobos que te observan y acechan

Y con el silencio de la dignidad clávalo!

¡Con la inundación de los cuerpos quítalo!

Luego limpia el sudor de la frente hasta que las fieras se repelan,

Y que sea la última vez que te dirijas

Y lafortalezaante las voces chabacanas que comienza

Primero aullando hacerte esófago de las orejas

Parasus amables vómitos impulsivos

Por ti.

Mientras elogian su ruido asqueroso y se rehierven de festejar

Manadas de marranos se alegran por tu caída.

Pero silencia el ruido ese de la desvergonzada ebullición suya

Calma sin risas a los descabezados que

En tu cabeza sentarse querrían

Y rugir mientras el último cadáver de las tinieblas sin escrúpulos aceptan.

Que te invada la rojezdelotoño tardío que tanto llorabas y adorabas

En el atardecer ante los secretos de las sombras

Hasta que pase esto.

Toma sólo un pocodelaire fresco y con las orejas sácales

El secreto suyo y que impotentes y vacíos chillen

Por fin y cuando te agarren

Líbrate con los dientes y uñas,

Empújalos, que te salga en la boca la espuma,

Empújalos con los codos, con todo lo anterior y futuro

Por el tiempo tuyo que llega y los supera

Te va a glorificar tu obra

Comola gota de lamaderaapenas encendida abrasando las colas de víboras.

Cuando tienes la boca más seca

Y la sed te fatiga ydelhambre tualmaexpira

Son ellos

Son ellos pensativos sobre tu cabeza

Esperando el último viento con el que el chillido de tu garganta penetrarán

Y tranquilos y consigo impresionados cenarán

Sobre tu cadáver.

¡No se lo permitas!

Despedaza sus cabezas taurinas que vuelen

Y que se funden con el aire traidor.

Una vez te desalentaron cuando esperanza no tenías

Y sin estrellas en el corazón

Cuando pronunciándoles la palabra sólo sufrías

Les mirabas en la boca al chillar y agonizar en resaca

Y cavaron por tu garganta al elogiar sus manos ineptos

Con la sangre tuya

¡Que no lo vuelvan a hacer!

Silencia esa codiciosa masa de marranos

Que manada suele llamarse

Y con los lobos montañosos

De tu gloria venidera una vez calladas

todas las bajezas

Se ocupará el que nunca muere

Ycomonovia inocente en tu obra hermanece.

Tú para siempre vivo quedarás

La niebla los toros comerá

A la cargadeltiempo destruirá

Esas anclas de ladrones y fosas sangrientas

Te agarran la manga / y te tiran asas manos crecientes

Que te rumian las espaldas / en las que yaces encogido silenciosamente

El tiempo su destino con nuevos versos tuyos maldecirá

En su cogote les escribirá

Les punzará el dedo en los ojos directamente

Que sepan que al dragón no se ataca

Ésos buitres desvergonzadas y tan soberbias

Los quemará el fuego vivaz

De tú espíritu audaz

En lasoledaddelrezar mientras hacia tu saber asciendes

El Dios mismo de los malvados malditos corazones ajenos te salvará

No dejas correr ni una sola gota de lágrimas

Cuando no haya ni un chillido vivirás

Y cuando la noche más ennegrezca

Vivirás

Y en sosiego respirarás y amarás.

BESEDA NA GORI, Boris K.


BESEDA NA GORI, Boris K.
Blaženi da su siromašni umom, njihova je d iploma državnog fakulteta

– Blaženi da su oni koji već jedu jer oni će se nasititi….

– Blaženi su bogati jer oni će dobiti kauciju

– Blaženi su s prljavom maštom jer oni će akciju videti

·-Blaženi su mirotrovci, jer oni će nas sve srediti

-Blaženi su oni koji progone jer njihove su slobodne parcele

· -Blaženi da ste i veselite se jer je nagrada vaša na nebesima al’ nagrada je sad i odmah krkanluk o korporativnom trosku vo vjeki vjekov. Amin.

 

AVANTURE DOMENIKE I FRANČESKE U KRINOLINAMA, ITALIJA, 1. i 2. Deo


AVANTURE DOMENIKE I FRANČESKE U KRINOLINAMA, ITALIJA, 1. Deo

Mesto: galerija Ufici u Firenci

Vreme: ondašnje, sadašnje i buduće

1

Dve gospođe, u dugačkim suknjama, sede u toaletu galerije Ufici u Firenci, u podrumu.  Nose na sebi ogromne količine fine tkanine načičkane ukrasima I raznim đakonijama. Jedna od njih ima frizuru s pletenicama koju kao da je očešljala rimskim kopljem. Drugoj, bogatijoj po staležu, reklo bi se, nakovrdžane su šiške, a u kosu je stavila perje. Nosi punđu košnicu a la Jovanka Broz i Ejmi Vajnhaus.

Obe žene nose korsete i široke suknje s krinolinama. Dubok dekolte I kratki rukavi I kratke rukavice, izražajna šminka, jak crveni karmin. Imaju duge noseve. Podjednake dužine.

Mio piccolo, teško je I poverovati čemu ovde ima da se zadivi.  Epitom neukusa, a ‘vaka galerija. Samo se našetah, noge me bole, nigde da se zasedne!”

“Kantina je na drugom spratu. Hajde, mičimo se, Frančeska, ovde smo obavile sve što smo imale”

Penju se na drugi sprat.

2

U KANTINI GALERIJE

2 sprat

 

“Ah, meine Frau Frančeska, ubi me onaj dugačak hodnik, našetah se ispod onih arkada, cipele me bile nažuljale…a još me poteralo…  a i morale smo.. znaš već.. Šta si se zarumenela tako?”

“Ah, Domenica, mio piccolo, videh Medičija, Kozima mog, mahnuo mi u prolazu. Osetila sam se smesta kao kurva koja je zadigla gaćice u pustoj uličici! Kako mi sad fali razuzdano društvo, fali!”, Frančeska se tapka po licu maramicom. Šminka s usana se razliva…. “Prokletstvo je to večito usavršavanje da iz zgrušane želje strastvene ostaneš uzor – dama s odgovarajućom spremom i opremom. Oznojih se od napora da budem i opstanem kao žena, mio piccolo!”

Druga gospođa kao da ne obraća pažnju na solilokvij gospođe Jedan kojoj je ime Frančeska. Drugoj je ime Domenica, ali njihova imena se menjaju u zavisnosti od mesta gde se nalaze i njihovog trenutnog raspoloženja.  To važi i za varijetete jezika koje koriste,  kostime, sve je to prilagođeno scenografiji i tržištu, pa i njihov pol, rod nije stabilan, kao ni zanimanje, tu ne postoje konačnici.

Toliko su njih dve divne! Toliko jedinstvene!

“Od onih Medičija? – razgovor se nastavlja, koherentan, s obećanjem naknadne, dosledne protkanosti – Zar nisu mrtvosani? Čekaj, Frančeska! To je onaj bankar?”- Domenika konačno uspeva da poveže poglavlje u kantini, izazvano prisustvom Kozima Medičija, u logičku celinu.

“Ma kakav bankar. Moj računovođa! Divan mladić. – razneži se Frančeska, a nos joj se produži – Ona odiše snagom, mladošću, entuzijazmom i nadmenošću. Ponosom!

“Pričaj mi o njemu, ko je on? Ko?”, Domenika tapše rukama.

“Italijanski emigrant – Frančeska, sva ustreptala stavi ruke na grudi, sanjalački zagledana u tavanicu – nudi mi da investiram u njegovo poslovanje, garantuje mi dobit na ulog u međunarodnim poštanskim kuponima. Uočio nedostatak u sistemu, kaže. Nekakvu piramidalnu šemu, pominje, al’ tu ga ništa nisam razumela. Osim za one u Egiptu, za druge piramide I šeme nisam čula. Al’ mu kažem: Kozimo, pazi na kamate ulagačima da se piramida ne sruši! On mi tad izjavi ljubav I reče da mu nije ime Mediči nego Čarli Ponci i da radi kao računovođa u Brajtonu. Malo sam se zaljubila, znaš, volim ja te vragolane što se šegače, a i treba mi novi muž da mi pomogne oko računovodstvenih prevara. Imam i ja investitore”

264320_1246971870151_full

“Nadmoćan um svakog postidi.- smešak se razgorevao na licu Frančeskine družbenice – nije se gasio, nego se palio –  Nemam tvoju pamet, Frančeska. Kad govoriš, pa to je kao da Apolo peva. I tvoj život van zadatih normi, tvoja rodna nenormativnost, tvoj penis.. Kvir si kao politički koncept.”, njen glas drhti od divljenja. Istovremeno je gleda ispod oka. – Munjevito osvajaš, prava si rimska domina.

“Kako mi stoji haljina?, Frančeska nehajno pokaza na krinoline

“Uf.. kako.. pa kako drugačije!”

“Ništa se nije nabudžilo?”

“Dijamant ispod podsuknje jeste.”

“Tako ti je to kad si gospođa”.. a… aaaaa!

(STANKA)

“Ma šta oni ovo rade? – Frančska ciknu, poskoči kao Vipera ammodytes.

Oko njih dve se okupila masa sveta.

“Ko ste vi? Šta želite od nas? Mi smo dve nejake, bespomoćne žene, Lujza, sekretarice moja, silovaće nas!”

Osoblje Uficija se okupilo oko njihovog stola, a oko njih masa sveta.

“Jel nismo platile račun za čaj – ču, jel to? Lujza, da li je moguće da oni.. znaju”

“Ne, to nije moguće, domina”, dve dame se preplašene dohvatiše u stiskavac.

“Za naš plan?” Za nas?”

“Ma kakvi”

“I pogledaj kako su obučeni. Okružene smo čizmama, sandalama – ona gotovo vrisnu – jednobojnim farmericama s resama u boji! A prsluci im.. tako stari, stari.. bežimo, Lujza.. avaj… Domenika!”

“Bežimo, avaj, Frančeska, bežimo”

“Vidi, slika iskočila iz platna!”, povika čudni mladić s frizurom koja je podsećala na Kip slobode, a čiča do njega, s krestom se nasmeja i pokaza zlatan zub i teksaškim naglaskom – “Ova mora da je sa izložbe Teksaške akademije 54. Ta slika samo naoko izgleda neshvatljivo! Kao i stari majstori, moramo gledati dublje i duže da stvarno vidimo što se događa. Nije samo lepo platno ove dve dame u pitanju. To je sve pametno urađeno, sve suprotno od apstraktnih ekspresionista! Ja bih obesio ove dve na zid pa da uživam zauvek! Ihaaj!”

“To je moderna umetnost, to su sekvencionalne slike koje se kreću i bore, to je davanje duše! Vidi, beže! Gde će im duša”

“Bez panike narode”, reče šef osoblja Uficija – to je samo slika, a ako I nije, pretražićemo barem 80 soba I naćićemo ih. Nije njima prvi put da nam ovde dolaze.”

Diskusija međ’ svetom se zaoštri.

“Ključni kadar je kad beže! – dobaci neko – Sviđa mi se što je umetnik dodao I zvuk!”

“Položaj, oblik, govorite kao da je ovo delo nekakvog multimedijalnog majstora. Jasno je kao dan da su u pitanju duhovi, verovatno moji savremenici” – okrete se mlađi čovek s cilindrom na glavi koji je bio obučen kao poštar iz 18. veka

“Izvinite, koje ste SAD PA VI

godište”, upita drugi mladić u teksas farmericama i cvetnoj košulji koji je stajao blizu njega, gurajući se sa svojim sledbenicima “Veselom decom vindzorskom”

“Rođen sam i radio sam kao računovođa u Brajtonu, u kupleraju, još od 1864 ovde njih dve dolaze. Uvek im mahnem. Vi?”

“Vi ste ludi. Ja sam bivši flamanski japi koji sad živi kao hipik u futurističkog prikolici. 2018to godište.”

Potraga za Frančeskom i Domenikom se nastavlja, a šta njih dve rade, ranjive i nežne kao čipka, otmene u bekstvu i poteri za njihovim neshvaćenim prisustvom u muzeju, Pisac otkriva brzo, kad čitalac ne čeka dugo.

Ili kako bi Latini rekli: Patientia est mater ab bonum literarum.*

(uz svesnost da ako je loše ponašanje uništavalo civilizacije, tako i loš prevod može biti porok ili vrlina,  vrlina ako se shvati, porok ako je Pisac, odgovorni filolog bez struke prevodio Latine nasumično, nakon napola odslušanog tečaja latinskog, bez udubljivanja, bez počasnog mesta koje zauzima realno prevodilačko znanje, no, pravda se Pisac, tako i bez ikakve želje za eksperimentisanjem, izuzev želje za dobrom, na kraju rečeno – bez želje da priredi nasilnu pijanku poroka i neznanja. Latinski se ne da silovati (izuzev starogrčkim), a kulturom se ne trguje.

 

 

 

II DEO

“Da ti sipam čaj”, zapanjujuća je bila naelektrisana i upečatljiva samilost iskrene družbenice, nežno iscrtana ispod ljubomorne spoznaje da će Frančeskine švimhozne uvek biti duže negó njene.“Mislila sam da evolucija uključuje pristojnost. Gde su im maniri?”, šmrcala je Frančeska. Najradije bi se gorko zaplakala, ali ona pripada vrsti žena u čijem telu obličja peščanog sata ideali mogu da budu poraženi, ali  će dostojanstvo  kao i tugu nositi ponosno kao što nosi bilo podsuknju bilo švimhozne.

“Može ča no ju, –  Frančeska ponosito, kako podiže, tako i obara glavu, čini se da je umorna, ali će se ubrzo razgaliti, dok odmahuje glavom u neverici, dok se penje, pije čaj, uspravlja, govori: “Kreteni, kakvi kreteni” i Frančeska se smeje, borbena i spremna, kao kraljica Icena, jer mi cilju svom hrlimo, a sav korov neka nestane u noći i sunce sija…

“Sunce sija, Domenika! A čaj je lekovit i plamen mi greje dušu, a kosti bukte od nenadane hrabrosti. Izvešćemo! Uspećemo!.”

“Šta to Frančeska?”

Ona se trže.

“Kako šta. Naš plan, Domenika!”

Zaplet koji ćemo izvesti, testament koji ćemo pokoljenjima ostaviti, činom koji će konačno razgraničiti ukuse i zadovoljstva. Neko će na krqaju postaviti pitanje vrednosti i smisla dve naoko suprotstavljene snage – konstrukcije i destrukcije,  nada kad vidiš ko danas stvara, da je teror vladavine novca… Zato smo u Ufici danas.

(stanka)

Domenika, pratiš li me?

“Pratim Frančeska.   Pratim prodajnu sudbinu svakakvog ološa koji se besi ovde, svake izvajane skulpture, svakog poprsja, ali šta je s estetičkom sudbinom?”

“Načelo. Bomba”.. – mrmljala je Frančeska. – Višefunkcionalna. To je moderno. Revolucija comienza!”

Poboja se Domenika znajući da je Frančeska radija za peruansku medicinu da nije usled njene pseudorevolucionarne frazeologije upala i sama u kakav trans savladana međupređašnjim strahom te joj nesvesno ubacila u čaj otrovne biljke… jer Frančeska bi govorila:

“Iako čaj snižava nivo kortizola (odakle joj to?) radija sam za peruansku medicinu. Dijareje I povraćanje da se pojača efekat I na duhovnom nivou. Las purgas, tako kažu, na španskom.”

“Na španskom, veliš”

“Jeste, herzilein. Uz ceremonijal. Sve fino i kulturno. A sad hajde u hodnik da skinem poprsje rimskog cara I da sednemo na mermerno postolje. Što se toga ranije ne setih! Umesto da trošim pare i denariuse na peruanske čajeve, ma kako panorama bila lepa, herzlein, no, šta je to?”

3

IZLOŽBA

“To je gomila. Otvara se izložba i bese prvog autora”

Frančeska pomilova mermerno postolje, jer je njenu želju da zasedne kao gospođa potukla većma jača strast. Buka gomile i krici strave i užasa.

“ Spremila si mi taj čaj kao da si zen učitelj, mio piccolo, krepio me, razbudio me, a sad, popusti mi ovaj korset, ne mogu da dišem,  hvata me anksioznost kad vidim gde sam se zbila I zadesila, mio piccolo”, glas obeju žena je izlizan i prozukao.

Kad bi makar mogla da me ne gleda kao služavku, šekspirovog portira, nosača pice, sporednog lika, robota, ona me uništava, anihiliše, kao da san crnkinja – rob, a ona general Konfederacije. Sipam čaj, berem pamuik, na plantaži, otud onaj Tekšašanin, znam ga, bio je to moj milord, prepoznao me je, tenzija je eskalirala, više puta je pokušao da me siluje, on je bio moj robovlasnik, taj Tekšašanin koji nas je gledao kaqo svežu sliku, novu ikonu, ta haotična skupina puna mržnje koja nas tera iz sobe u sobu, a ovamo se prsi da štuje zabranjene slike! Mi smo žive, žive!

“Žive!, naglas će Domenika.

“Pssst, mio piccolo”,  Domenika I nju pogleda s mržnjom kao gnusnog idola koji mora da se štuje. Baš kao tu gomilu – To su opet oni. Pobegli smo iz njihove laboratorije,  a oni sad ne mogu da nas spaze, jer imamo veo, društveno konstruisan, ali veo i ovo staklo, otporno na metke… – Ne brini, Domenika, aqdvokat i nadzorna kamera će nas zaštititi. I sekira.”

“Tu su svi. Gomila.. I kustosi.. I psmatrači. Neće nas videti. A odavde, kroz ovo magično staklo, s druge strane, vidim sve – najednom se strastveno okrete Domeniki – Oh pusti me, pusti da ostanem na izložbi, Domenika,  samo malo, kao kad putnik zaviri u stranu zemlju, na tren, samo malo,  na granici, da kroz proctor I žar neprobojnog stakla izvezem mislima svojim nit ka svemu što je slomljeno, razoreno I uništeno, u8 toj meri da ‘vaka idealna božica investiture varam, k’o goblenom, ja sam Penelopa..”, izgovori ona vokalnom tehnikom bez mane.

“Hajdemo odavde da dovršimo ono što smo započele u toaletu, Frančeska. “

“Sve dok me radoznalost drži, ne mičem se, pa kud pukilo da puklo, a ne mora ništa ni da pukne”

“Teško. Detonator bombe koju smo napravile u wc – u u ime revolucije i reforme moderne samo što nije eksplodirao”

“Imam bar 10 ručnih bombi pod krinolinama, tri u gaćama i nijedna ne može pući ako ja ne dam inicijalni udar kapisle. Varnice su kod mene, Domenika, demonika moja!”

I još reče: “Ja san gospodar života i smrti”

N ato Domenika uzdahnu, pomišljajući na svoju potresnu bombu koja joj je ležala na dlanu, potresnu gotovo koliko njen očaj i napetost koju dilema stvara.

Ali sažali se na nju Frančeska i reče da odluka još nije pala, da sve zavisi od učinkovitosti izložbe. Kako to reče, zadiže suknju i smesti se na postolje gde se isprsio Trajan tri sata ranije, a Domenika do nje.

“Kog slikara su obesili?”

“Na izložbi smo”

“Jesmo, Frančeska, ali koga izlažu?”

“Izlažu Saaaaaartra.

“Koga?”

“Saarttra. Sartra!”, s obožavanjem će Frančeska, kao da gleda da se u njenu čast gradi hram. “Kako su lepe Sartrove slike, Domenika moja. Egzistiraju same za sebe, ne moraš ni da ih gledaš. To je ideal! Zgodne su mi slike, mio piccolo, zgodne kao peščani sat”

Nastavi Frančeska da se pohvalno odnosi prema Sartru slikaru, njenom novom božanstvu kome ne može da parirá niti Ponci acca Mediči!

“ Sartr ti je majstor za organizaciju prostora, draga, k’o Milić od Mačve za kataklizmu. Smisla nema, tvrdi on,  a ti misliš da ga ima. Ili je to onaj drugi slikar Kafka”

“Mio piccolo, šta pričaš, evo i ja na talijanskiom da prozborim.  Ne dopada mi se, odavde koliko vidim.. Smeta mi što su samo pejzaži. Bolje da smo Hegela sačekale ako smo rešile već da ostanemo i ničije idole ne razorimo.U prospektu piše da će biti.. ”

“Ma kakvi Hegel. Mnogo mi on misaon, i to sistematski. Sartr nije slikao ljude. Nije se čovekom bavio, no njegovom situacijom, tamo gde se on nalazi, gde on živi, obesmišljeni, k’o pusta Eliotova zemlja”

“Čija bre zemlja?

“Eliota! Onog plantažera što nam gledao u karte kod madam de Sorostris u prošlome veku”

“A, kod madam Sorostris!

Frančeskino oduševljenje postade još slobodnije. Do vulgarnosti.

“Ma nije loše to momče, Sartr. Nije da nije uspeo da prenese ideju i jeste da slike oslikavaju besmisleno jer meni ovde ništa nema smisla. I izlaz ne nudi. Dosledno”, zamisli se Frančeska.

“Znači, izložba mu uspela”

 

NASTAVAK SLEDI….

Reč dve o Borisu K. Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije, Avanture Borisa K


Reč dve o Borisu K.
Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije
U nekim zemljama vladala je Inkvizicija. U drugim je dolazilo do sumnjivih privatizacija. U državi Borisa K. došlo je do neobjašnjivih fenomenizacija. Fenomenizacija za Borisa K, čoveka bez stalnog zanimanja, beše tako nepredvidiva da mu nije preostalo ništa drugo no da se sa njom pomiri.
Upadao je u različita vremenska razdoblja bez korišćenja vremeplova. Nalazio se na najneobičnijim radnim mestima, a da na njih nije konkurisao. Prilagođavao se situaciji nalik igraču koji prelazi na drugi nivo u nepredvidivoj kompjuterskoj igrici.
„Šta sam ja bogu zgrešio da mi se to događa?“, pitao se Boris K. „Isti sam kao i svi drugi polukvalifikovani radnici koji se zanose idejom o jednakosti u Republici. Kao entuzijasta zanemario sam dalje školovanje zarad slepe vere u dolazak boljih vremena, onih u kojima će se saslušati i glas malog, običnog, bezimenog čoveka.“
Boris K. bio je spreman na najveću žrtvu da bi se taj cilj i ostvario. Kao jedan od zaslužnih učesnika, po završetku Revolucije, dobio je velike beneficije koje je sa gnušanjem odbio, govoreći da 14 15
se protiv takvih povlastica upravo i borio, te da bi prihvatanje istih bilo u suprotnosti sa njegovim uverenjima. Zadovoljio se poslom montera na traci za finalizaciju u fabrici automobila, gde je sav srećan radio po 12 sati dnevno, postavljajući retrovizore na suvozačeva vrata.
Jednog je dana dobio otkaz što je bila posledica uvođenja novih tehnologija i potrebe za štednjom. Tako su mu bar rekli, iako je dobro znao da iza svega stoji ono ultimativno zlo koje je polako ali sigurno izjedalo tkivo čovečanstva — profit. Odbačen poput istrošene baterije, praznog srca i očiju punih suza, preselio se iz skromnog ali uređenog stana u „dolinu gubavaca“. Ovo mesto dobilo je nadimak po stanovnicima, ne istinskim gubavcima, već očajnicima koje je zadesila sudbina slična Borisovoj i za koje se ne bi moglo reći u kojoj bi se od te dve kože bolje osećali. Stare zgrade, koje su se zbile u nepravilnom rasporedu, gde su živele nesrećne porodice, nisu bile od betona ojačanog čelikom iz Pitsburga, već od eko–cigle, sa izolacionim slojevima od azbesta, što je stanarima gotovo izvesno garantovalo rak na plućima. Kao da nisu imali već dovoljno nevolja u svojim životima.
U takvoj jednoj zgradi Boris K. našao je stan. Nije ga privukao oglas, već neobična pojava gazdarice koja je imala običaj da najtiražnijim novinama u gradu udara po glavama koje su izvirivale iz okolnih šahtova.
„Kao da ubija mušice“, mislio je u sebi Boris K, pogleda prikovanog za izmašćenu brojanicu. Frau Suzi, kako se gazdarica zvala, i Boris K. razmeniše samo jedan pogled i odmah se prepoznaše. Zalizavši sedu kosu, Boris K. upita za cenu. Frau ga odmeri prezrivim pogledom i otrese pepeo sa muštikle na bušnu cipelu. Boris K. je prkosno pogleda, na šta Frau, staračkim hrapavim glasom, reče:
„Ha!“
Beše to mantra koja je značila samo jedno, a koju je starica izgovarala u retkim prilikama. Boris K. voleo je starije plavuše sa stavom, te je rešio da svoju misiju započne baš na ovom nesrećnom mestu.
Misiju? Kakvu misiju?
Saznaćete.16 17

 

INTERVJU ZA VEB PORTAL ISTOČNO OD RAJA


 

61yvPiGBVNL

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

 

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnostto je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.

Hvala Vam što ste pristali na intervju za veb-portal ISTOČNO OD RAJA