Trening za odagnati sablazan (sve vrste sablazni)


Odlucila sam da postavim video klip nakon sto sam tokom jutarnjeg dzoginga koji je bio propracen kucecim lavezom (copor pasa koji me prati i lavez mi nije smetao koliko sledece–) bila zaustavljena od mladjeg celavka u fensi kolima i koznjaku, tuzne trogloditske face koji me je video da dzogiram uskim ulicicama na periferiji gde je ova pojava strana… i pitao me, sto je gore, dekoncentrisao me, zaustavivsi auto i davajuci signal sirenom… “Izvini, jel tebi dobro?”

“Džogiram”, sklanjam slusalice s usiju, uske ulicice s izrazajnim nizbrdicama i uzbrdicama su prometne, ali to njemu ne smeta, cudno mu to…

“Ali, zar po ‘ladnoći”

“Jesi li cuo za dzogiranje? Jel ja tebi izgledam kao neko kome nije dobro? Jel si cuo za zadihanost, za pauzu da se dodje do daha? Da me niti sneg niti led nece spreciti da trcim kad mi se trci? Da ljudi trce zimi? Da ljudi dzogiraju, pa se i zadisu”

Zbrisao je… dao gas. Jos ce da pomisli: Eto tako mi treba kad pitam, kad brinem o dobrobiti sugradjana, kad sam fin…  To nezaustavljivo sledi.

Odlucila sam, nakon toga, da nekako dzogiram u kuci i nasla sam nacin…

 

 

¿Cómo uno se hace escritor?


 Después de que el centésimo erudito en la literatura dijo a Balzac que dejara de perseguir las quimeras, Balzac decidió intentar con la escritura. Al saltar la valla Le Pont Neuf, se dio cuenta de que el río era inusualmente largo y profundo. “Mira como Sena orillas suyas enlaza” dijo Balzac admirado y renunció a sus intenciones anteriores y se dedicó al trabajo de novelista.

Por otra parte, Camus atacaba al mismo centro seguido por una procesión de los campesinos de Argelia que todos se sentían como extranjeros en París. El editor vigésimo le vio acercándose con una cara de mal humor por el mismo caminopor 97ª vez. Editor decide llamar a Wehrmacht para pedir la  la protección. ¡La novela no se ha podido leer! – Y los de Paris – Soir afirman que van a hacer lo mismo. – se consolaba el editor.

– ¡He aquí mi cabeza que es así!

Entonces, Albert atacó a París con el movimiento de resistencia, irrumpió Paris – Soiry con los argelinos, se sentó en la Tabernita de Flore. Por el sol.

Justo cuando todo esto acaba de suceder a este gran escritor, estaba muriendo  (el año del que no puedo recordarme…) Harms. Por razones absurdas, a la espera de una muerte inminente, llegó a la Serbia comunista, con mil rublos en el bolsillo que recibió como la recompensa por el miedo sufrido en la batalla de Leningrado. Tan pronto como vio a editor, le pegó los rublos  en la frente y dijo: “¡¿Dónde estás, Pushkin?!”

En ese momento Harms cayó. Y el editor se puso de pie y dijo:

– Siéntese.

Las garras/los lobos, dedicado a toda la mediocridad


(71 versos)

dedicado a toda la mediocridad

Facing Mediocrity Painting by John Ransom

¡Quita tu mente de las garras de los lobos que te observan y acechan

Y con el silencio de la dignidad clávalo!

¡Con la inundación de los cuerpos quítalo!

Luego limpia el sudor de la frente hasta que las fieras se repelan,

Y que sea la última vez que te dirijas

Y lafortalezaante las voces chabacanas que comienza

Primero aullando hacerte esófago de las orejas

Parasus amables vómitos impulsivos

Por ti.

Mientras elogian su ruido asqueroso y se rehierven de festejar

Manadas de marranos se alegran por tu caída.

Pero silencia el ruido ese de la desvergonzada ebullición suya

Calma sin risas a los descabezados que

En tu cabeza sentarse querrían

Y rugir mientras el último cadáver de las tinieblas sin escrúpulos aceptan.

Que te invada la rojezdelotoño tardío que tanto llorabas y adorabas

En el atardecer ante los secretos de las sombras

Hasta que pase esto.

Toma sólo un pocodelaire fresco y con las orejas sácales

El secreto suyo y que impotentes y vacíos chillen

Por fin y cuando te agarren

Líbrate con los dientes y uñas,

Empújalos, que te salga en la boca la espuma,

Empújalos con los codos, con todo lo anterior y futuro

Por el tiempo tuyo que llega y los supera

Te va a glorificar tu obra

Comola gota de lamaderaapenas encendida abrasando las colas de víboras.

Cuando tienes la boca más seca

Y la sed te fatiga ydelhambre tualmaexpira

Son ellos

Son ellos pensativos sobre tu cabeza

Esperando el último viento con el que el chillido de tu garganta penetrarán

Y tranquilos y consigo impresionados cenarán

Sobre tu cadáver.

¡No se lo permitas!

Despedaza sus cabezas taurinas que vuelen

Y que se funden con el aire traidor.

Una vez te desalentaron cuando esperanza no tenías

Y sin estrellas en el corazón

Cuando pronunciándoles la palabra sólo sufrías

Les mirabas en la boca al chillar y agonizar en resaca

Y cavaron por tu garganta al elogiar sus manos ineptos

Con la sangre tuya

¡Que no lo vuelvan a hacer!

Silencia esa codiciosa masa de marranos

Que manada suele llamarse

Y con los lobos montañosos

De tu gloria venidera una vez calladas

todas las bajezas

Se ocupará el que nunca muere

Ycomonovia inocente en tu obra hermanece.

Tú para siempre vivo quedarás

La niebla los toros comerá

A la cargadeltiempo destruirá

Esas anclas de ladrones y fosas sangrientas

Te agarran la manga / y te tiran asas manos crecientes

Que te rumian las espaldas / en las que yaces encogido silenciosamente

El tiempo su destino con nuevos versos tuyos maldecirá

En su cogote les escribirá

Les punzará el dedo en los ojos directamente

Que sepan que al dragón no se ataca

Ésos buitres desvergonzadas y tan soberbias

Los quemará el fuego vivaz

De tú espíritu audaz

En lasoledaddelrezar mientras hacia tu saber asciendes

El Dios mismo de los malvados malditos corazones ajenos te salvará

No dejas correr ni una sola gota de lágrimas

Cuando no haya ni un chillido vivirás

Y cuando la noche más ennegrezca

Vivirás

Y en sosiego respirarás y amarás.

BESEDA NA GORI, Boris K.


BESEDA NA GORI, Boris K.
Blaženi da su siromašni umom, njihova je d iploma državnog fakulteta

– Blaženi da su oni koji već jedu jer oni će se nasititi….

– Blaženi su bogati jer oni će dobiti kauciju

– Blaženi su s prljavom maštom jer oni će akciju videti

·-Blaženi su mirotrovci, jer oni će nas sve srediti

-Blaženi su oni koji progone jer njihove su slobodne parcele

· -Blaženi da ste i veselite se jer je nagrada vaša na nebesima al’ nagrada je sad i odmah krkanluk o korporativnom trosku vo vjeki vjekov. Amin.

 

Reč dve o Borisu K. Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije, Avanture Borisa K


Reč dve o Borisu K.
Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije
U nekim zemljama vladala je Inkvizicija. U drugim je dolazilo do sumnjivih privatizacija. U državi Borisa K. došlo je do neobjašnjivih fenomenizacija. Fenomenizacija za Borisa K, čoveka bez stalnog zanimanja, beše tako nepredvidiva da mu nije preostalo ništa drugo no da se sa njom pomiri.
Upadao je u različita vremenska razdoblja bez korišćenja vremeplova. Nalazio se na najneobičnijim radnim mestima, a da na njih nije konkurisao. Prilagođavao se situaciji nalik igraču koji prelazi na drugi nivo u nepredvidivoj kompjuterskoj igrici.
„Šta sam ja bogu zgrešio da mi se to događa?“, pitao se Boris K. „Isti sam kao i svi drugi polukvalifikovani radnici koji se zanose idejom o jednakosti u Republici. Kao entuzijasta zanemario sam dalje školovanje zarad slepe vere u dolazak boljih vremena, onih u kojima će se saslušati i glas malog, običnog, bezimenog čoveka.“
Boris K. bio je spreman na najveću žrtvu da bi se taj cilj i ostvario. Kao jedan od zaslužnih učesnika, po završetku Revolucije, dobio je velike beneficije koje je sa gnušanjem odbio, govoreći da 14 15
se protiv takvih povlastica upravo i borio, te da bi prihvatanje istih bilo u suprotnosti sa njegovim uverenjima. Zadovoljio se poslom montera na traci za finalizaciju u fabrici automobila, gde je sav srećan radio po 12 sati dnevno, postavljajući retrovizore na suvozačeva vrata.
Jednog je dana dobio otkaz što je bila posledica uvođenja novih tehnologija i potrebe za štednjom. Tako su mu bar rekli, iako je dobro znao da iza svega stoji ono ultimativno zlo koje je polako ali sigurno izjedalo tkivo čovečanstva — profit. Odbačen poput istrošene baterije, praznog srca i očiju punih suza, preselio se iz skromnog ali uređenog stana u „dolinu gubavaca“. Ovo mesto dobilo je nadimak po stanovnicima, ne istinskim gubavcima, već očajnicima koje je zadesila sudbina slična Borisovoj i za koje se ne bi moglo reći u kojoj bi se od te dve kože bolje osećali. Stare zgrade, koje su se zbile u nepravilnom rasporedu, gde su živele nesrećne porodice, nisu bile od betona ojačanog čelikom iz Pitsburga, već od eko–cigle, sa izolacionim slojevima od azbesta, što je stanarima gotovo izvesno garantovalo rak na plućima. Kao da nisu imali već dovoljno nevolja u svojim životima.
U takvoj jednoj zgradi Boris K. našao je stan. Nije ga privukao oglas, već neobična pojava gazdarice koja je imala običaj da najtiražnijim novinama u gradu udara po glavama koje su izvirivale iz okolnih šahtova.
„Kao da ubija mušice“, mislio je u sebi Boris K, pogleda prikovanog za izmašćenu brojanicu. Frau Suzi, kako se gazdarica zvala, i Boris K. razmeniše samo jedan pogled i odmah se prepoznaše. Zalizavši sedu kosu, Boris K. upita za cenu. Frau ga odmeri prezrivim pogledom i otrese pepeo sa muštikle na bušnu cipelu. Boris K. je prkosno pogleda, na šta Frau, staračkim hrapavim glasom, reče:
„Ha!“
Beše to mantra koja je značila samo jedno, a koju je starica izgovarala u retkim prilikama. Boris K. voleo je starije plavuše sa stavom, te je rešio da svoju misiju započne baš na ovom nesrećnom mestu.
Misiju? Kakvu misiju?
Saznaćete.16 17

 

INTERVJU ZA VEB PORTAL ISTOČNO OD RAJA


 

61yvPiGBVNL

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

 

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnostto je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.

Hvala Vam što ste pristali na intervju za veb-portal ISTOČNO OD RAJA

Univerzalni Kafkijanski Levitikus – Kafkijanski zakonik


REČ AUTORA:
Usled zatrašujućih, nejasnih, komplikovanih događaja koji su me zadesili, rešila sam da, za kako teorijske tako i praktične životne potrebe sastavim univerzalan kafkijanski zakonik koji će olakšati teret palim kafkijanskim borcima, večitim kafkinim likovima koji lutaju dverima strašnih birokratskih noćnih mora, čiji se urlik čuje u dalekim uglovima bezglasnog svemira. Kafkijanska bića će pronaći konkretno rešenje kako da se ovim Zakonikom vode kroz život. Zakonik pokriva kako etiku, estetiku, tako i stratologiju i mnoge druge oblasti, dajući praktična objašnjenja kafkinom liku današnjice i sutrašnjice nudeći praktična rešenja i presudu Optuženima.
***
Univerzalni Kafkijanski Levitikus – Kafkijanski zakonik

Ovaj zakonik je pronašao propali glumac Sajmon Kalpeper koji je radio kao radnik u kamenolomu. Našao je zakonik tik pored krvavog bodeža. 
Kakfkaesque De Sade- von Masoch code- KDSVMC

KDSVMC1. Ko tuži onog koji zgreši neka razmisli da li je i on nekad zgrešio. Ako jeste neka prijavi samog sebe.
KDSVMC2. Ko uprkos tome tuži onog koji ga je zakinuo biće podvrgnut ispitivanju dok mu se ne iščačka nešto
KDSVMC3. Kome se ne iščačka ništa taj nije živ ili je svetac, a nema svetaca i nema živih mrtvaca
KDSVMC4. Ako se dokaže da ste oštetili zločinca dok je obavljao zločin morate mu platiti odštetu
KDSVMC5. Ako se žalite na prisluškivanje to znači da:
A. Ne prisluškujemo dovoljno dobro i da ćemo kazniti ljude iz DB
B: Ometate službeno lice koje vas prati i sledi vam novčana kazna
KDSVMC6. Oni koji su osuđeni na smrt smeju da umru samo jednom
KDSVMC7. Javna bičevanja su zabranjena ukoliko se narod ne izjasni drugačije na anketi u nekom od tabloida
KDSVMC8. Svi koji su platili sudske troškove moraju da ćute o tome- da se ne bi razmtali kako su bogati
KDSVMC9. Ko se razmeće da je bogst taj ide na sud
KDSVMC10. Ko ne dokaže da je platio sudske troškove, taj opet ide na sud
KDSVMC11. Ukoliko se optuženi/a brani ćutanjem, a pritom je u alkoholisanom stanju, dati mu da pije dok ne povrati i počne da priziva majku. Potom pozvati majku da svedoči umesto njega. Ukoliko je mrtva-prizvati njen duh.
KDSVMC12. Ukoliko se opt. brani ćutanjem, a pritom govori više od nekoliko jezika, optužnicu izneti na svahiliju, a presuditi mu bez suđenja na velškom.
KDSVMC13. Ukoliko se opt. brani ćutanjem, a pritom je trezven i svestan kao retko ko u Državi poslati ga na kurs navikavanja na opijate pa vratiti nazad u sudnicu.
KDSVMC14. Ukoliko okrivljeni prizna najgnusnija dela bez ikakvog osećaja kajanja, da se pusti na slobodu jer su psihopate neophodne društvu da bi jednog dana došle na vlast. Ako utamanjujemo psihopate ko nam onda ostaje?
KDSVMC15. Ukoliko je opt. ranije činio krivicna dela, da se oslobodi jer kriminalnom svetu trebaju stručni kadrovi, a to je industrija u stalnom porastu.
KDSVMC16. Ukoliko je opt. završio fakultet preko veze, iako svi dokazi govore protiv njega da se oslobodi jer je previše onih pametnjakovića koji se prave da su bolji od ostalih i, što je još gore, i jesu.
KDSVMC17. Ukoliko je opt. glasao na izborima osuditi ga na to da bude predsednik odeljenske zajednice u zatvorskoj školi za nepismene.
KDSVMC18. Ukoliko nije glasao, postaviti ga za predsednika izborne komisije da mu se glasanje dodatno smuči.
KDSVMC19. Ukoliko se ispostavi da opt. nije živ ekshumirati ga i proglasiti živim a zatim streljati i vratiti nazad jer je sad, zakonski, mrtav.
KDSVMC20. Ukoliko je opt. političar proneverio novac iz državne kase, dati mu pozajmicu da taj dug i vrati, naravno, iz državne kase kao i akcije državne firme po izboru jer neće ponovo krasti ako je nagrađen za krađu.
KDSVMC21. Ukoliko je svešteno lice blagosiljalo kriminalce poslati ga u misiju dobre volje u susedne zemlje u kojim može blagosiljati i ratne zločince o državnom trošku. Nikad se ne zna koji će ratni zločinac doći na vlast.

AMANDMANI:
1.Praroditelj je Bič jer je Atila Bič Božji. Praroditelj je, samim tim, Atila koji je odlučio kasnije u životu da se zamonaši i postane Sveti Atila.
2. Plagijat je filozofski zaštićen: po Platonu, svaka umetnost je oponašanje, i to nevešto. naročito pozorište i poezija. Stoga, kad neko plagira treba kazniti proterivanjem i onog ko plagira delo i onog koji je napisao plagirano delo jer obojica oponašaju stvarnost.
3. Ljudi su, u osnovi, zli. Zato se zabranjuje da neko bude veran nekom drugom- političkom mili seksualnom partneru duže od pet godina.
4. Preljuba ili zabijanje noža u leđa je prirodna pojava jer je priroda- rat svih protiv svih.Oni koji ostaju verni drugima će biti obešeni zbog sumnje da žele da organizovano, konspirativno, obore vlast.
5 Popovi koji su prigovarači savesti i ne žele da blagosiljaju oružje paravojnih formacija – Za kaznu ih zaposliti u gej javnim kućama.
6. U politici je dozvoljeno praviti samo trule koalicije- videti pod 3.
7. Ko ne zna tuđe tajne i ne bavi se potkazivanjem i ucenjivanjem taj je lenj jer se ne trudi da radi 25 sati dnevno već misli da je dovoljno da ode u 8 i vrati se kući u 5. Za kaznu će nositi istu pelenu tri dana, bez mogućnosti menjanja. I to platnenu.
8. Svi procesi ograničavaju se na zamak po slobodnom izboru
9. Optuženi se suprotstavlja Ocu/Autoritetu, Biču i Svetome Atili
tako što sam sebe bičuje. Ne treba mu bič -sam će sprovoditi svoju pravdu.
10. Da se klevetnici ne bičuju nego oklevetani zbog toga što su klevetnici izvan zakona.

ZAKLJUČNE ODREDBE:
1.Ko oseća krivicu taj je najgrešniji od svih. Njega treba tući ali isključivo trožilnim korbačem.
2. Sve procese vodimo samo u zamku -a izabraćemo zamak preko nameštene lutrije.

p.s koristila delove Biblije, USA Ustava i nešto mog ličnog ludila.

The Kafkian Leviticus

USTAV FENOMENOPUBLIKE, AVANTURE BORISA K, nastavak serijala iz 2013, k’o igrica Lara Kroft, Boris K. ponovo jaše iliti Boris K. Reborn!


USTAV FENOMENOPUBLIKE, AVANTURE BORISA K, nastavak serijala iz 2013, k’o igrica Lara Kroft, Boris K. ponovo jaše iliti Boris K. Reborn!
Ima još priča iz nastavka serijala, ali to bi, gospodo, bilo za sada, to.

1. Jer pisano je- na početku beše reč. I ta reč beše: jebiga.
2. U skladu s tim ovaj Zakonik se sastoji od, jebiga, reči.
3. I pisano je da je Fenomenopublika sklona propadanju ukoliko nema pripovedača.
4. A taj pripovedač će doći u liku i delu Borisa K. Jer stoji u starim proročanstvima: Doći će čovek očiju šarenijeh, bez eumelanina ispod donjeg sloja epidermusa i nazivaće se Borisom K. i pripovedaće ako mu je život mio. Ukoliko ne, biće stavljen na prcnju.
5. Prcnja je jedino dozvoljeno mučenje u Fenomenopublici, a čim je dozvoljeno nije mučenje.
6. Prcnja je tajna koju zna samo Državni Dželat lično.
7. Prcnja je najviša državna tajna za koju su potrebni sledeći godišnji izdaci: dva jednoroga, let lampa, klješta, četa zagorelih vojnika, tri sapuna u tri čarape.
8. Fenomenopublika je virtuelna tvorevina koja živi dok i njen pripovedač živi.
9. Fenomenopublika je u stanju konstantne apokalipse i permanentnog staniranja i republika je diktatorsko-libertarijanskog tipa.
10. Ustav FENOMENOPUBLIKE je fenomenalan, žalim, boljeg nemamo.
11. Smatramo sledeću istinu za samopotvrđujuću – videti pod 12
12. Nema istine
13. Ako Boris K. ne bude pričao svoj ustoriju do kraja života i ne ostavi naslednika koji će pripovedati umesto njega onda… jebiga.


BORISOV ZAKONIK

Kadgod se Boris K. nalazi u situaciji u kojoj ne zna kako treba da postupi, on otvara svoju knjižicu “Besmrtnih moralnih principa”, a moralnih problema je vazda mnogo i valja ih u glavi svojoj protresti, što ne biva uvek tako – lako moguće.

Tad Boris K. promrmlja: “Ček’ da vidim šta mi valja činiti” i nakon par trenutaka čitanja shvata šta valja. Uz veselo poskakivanje, s osmehom i radošću Boris K. ide dalje svojim poslom.

Nekoliko godina ranije

Boris K. je unapređivao svoj duh sastavljajući Zakone u buretu u kojem je živeo, u mislima oživljavajući savete mudraca vekova, od Hesija Egipćanina, u mustabi sa sve zubarskom radionicom, sve do indijskog sveštenika što je Borisa, jednoga septembra, obučavao mudrosti u otetom američkom avionu.

I nauči Boris K. da je čoveku najteže doći do bilo kakvog zaključka, a život mu je u tim trenucima izgledao kao potamnela noćna mora. Borisa K. su mučila mnoga pitanja, a njihova nerešivost, kako je mislio, dovodila ga je do ludila.

Nakon mnogo lutanja i izučavanja svetih spisa, Boris K. izuči i ispita mnoge dileme koje ga mučiše. I ne bit o dovoljno, no on reši da ispita i ono što je već izučio i ispitao, napomene da ubaci, znanja da rekonstruiše (u spise mudračke nije dirao, niti rešio da slogove premeće i tumači, jer mu sve beše jasno, a veći razlog je što su mu mudračke reči delovale isuviše strašno, toliko strašno da bi na nekim pasusima pokrivao ruke i briznuo bi u plač)

Pokatkad bi, ne shvatavši svoje mesto u svetu, Boris ležao bolestan danima i mrzeo lica ljudi koje bi sretao, kadgod bi proturio glavu kroz obruč bureta u kojem je na ulici, odnedavno živeo, a bure beše marke Sinopa i zvalo se Barel Džordž.

Tad reši Boris, da napiše Zakonik borisovski, onaj koji dolikuje Borisu takvom kakvom je, takvom kakav će biti, kad – tad i onom koji je bio, i ovom sada i onom Borisu Od Barela Džordža– ubuduće.

I obuze ga blagoslov proviđenja. I zapljeska rukama odgonećući mnoge druge tajne I usput ih zapisujući I poplaka nad značenjem blagoslova uklesanog u zakonu, nad taštinom njegove veličanstvenosti I univerzalnosti.

A kako drugačije s besmrtnim principima moralnosti našeg doba postupati, no pažljivo ih proučiti, u dušu se svoju zagledati da herojski čin ne propadne tragičnom krivicom – strahovao bi Boris K.

Upravo strah da će ga đavolska nesreća saleteti da, ukoliko zakon svoj ne uredi po savesti običnoga sveta, već se ugledavši na zakone božanske, od kojih mnoge ljudski duh ne može u sebe primiti, oboli od hibrisa, a zakoni mu budu odisali ohološću I neprimenljivom razuzdanošću, uznemiravala je Borisa preko svake mere.

“Jer ko sam ja da savest sveta prekrajam. Ja se obraćam sebi i sličnima sebi, prostosrdačnima koje ovaj svet zbunjuje na način na koji zbunjuje i mene samog. “ – govorio bi blagim glasom Fenomeničanima koji bi ga prezrivo i sa zaprepašćenjem posmatrali.

“Mora da je to ONAJ što je zavirio u poslovne knjige SVIH POLITIČKIH STRANAKA FENOMENIJE, dok je krečio Megavažnićev ofis. Kažu da stalno nešto zapisuje i ima moć da se provlači kroz zidove, da se probio kroz zidove Kambalgara…  “, dobaci neko.

“Kao radnica u agenciji za naci sigurnost, jemčim da je Boris K. državni neprijatelj”, dočeka Frau Suzi, nepomična kao kip , visoka, uspravljena, nalik na mitsko čudovišno biće.

“A još postavio samostojeći znak upozorenja pod statuom Megavažnićevom od granita crvenoga: “Čuvaj se! Knjige nisu čiste! Gde je pero, tu je otrov.  I to pero Graf Fon Faber. “, reče gospodin izvanrednog profila, nosa ukrivljenog na desnu stranu, nalik na zakrivljeni kljun orla, naglašavajući svojim oblikom njegovu inteligenciju, status i ličnost. Bio je to Hadžipoštenović.

I sve to vide I ču I omirisa Boris K. Ponešto I dodirnu…

I zapisa.

Prve zakone je doneo u svojoj alatskoj radionici, arsenalu raznolikog alata koji je nosio što po džepovima, a štošta se dalo smestiti u Borisovo bure. Uskoči u bure I baci se u more pušaka, samostrela, maziva… razbacujući predmete kao dečje igračke,  sve dok nije našao ono što je tražio.

Pljoskicu.

Opijen ukusom omiljene mu votke, Boris K. je nadahnuto svodio račune što sa sobom, što sa svetom, moralno sudivši tuđem delanju bez zlobe, pišući disertacije o lošim komšijama iz srca, opet uzimajući kao sveto pravilo “načelno protiv”, kao I moguće autodestruktivnosti vlastitih uverenja, uzimajući u obzir istorijsku evoluciju I “celovitost prirode”. Ipak, našao je da njegovi Zakoni odišu elegancijom I svedenošću, te, da na kraju krajeva, nikom štetu ne čine, a da samo njemu mogu pomoći.

Kad pogleda napisanih prvih 23 tačaka, Borisu srce zaigra od neke miline, a oči mu se zamutiše od suza.

“Sve je dobro što se na vreme zapiše”, dixit Boris.

 

 

Zakoni ti ovako glase:

  1. neobjavljivanje rukopisa

Rukopis neobjavljenog pisca mora biti objavljen, ali da neobjavljeni pisac ukleše svoj roman u stenu. Svojeručno.

 

  1. zabadanje noža u leđa

Kažnjava se ukoliko nije zaboden i jedan nož u grudi.

 

  1. ljudsko licemerje

 

Hipokrizijska zakletva – ista kao Hipokratova samo se dobro pacijenta zamenjuje dobrom licemera.

 

  1. napad s leđa 

 

Ne toleriše se ako lešima napadnete nekoga s leđa. Prebiju vam grbaču zbog toga.

 

5.

Izbacivanje iz podstanarskog stana

 

Podstanare izbacuju iz jednog stana tako što ih bacaju u drugi stan.

 

  1. Megavažnićevi govori

 

Obaveza je da se slušaju bez kišobrana u ruci, jednom mesečno, da traju duže od Fidelovih i da se poklapaju s Velikim postom jer tog dana građani neće jesti ništa.

 

  1. Izneverena ljubav

Iznevereni ljubavnik mora da se ubije o državnom trošku. Toliko se može izaći u susret. Ali, prvo treba popuniti izjavu o samoubistvu u tri primerka.

 

9 Varanje na kartama

 

Može se varati kartama ukoliko su overene od Nacionalne službe za lažne karte, štampane od njih i imaju žig 

 

  1. Griža savesti (i šta da radim kad primetim da drugi nemaju savest*)

Lek je da i ja, Boris K. nemam grižu savesti. Otići kod prvog lažnog psihijatra i uzeti potvrdu da sam psihopata.

 

  1. Postupanje na sahranama političara i tajkuna Fenomenije

 

Ja, ožalošćeni Boris K., da se posipam pepelom po glavi, da se udaram šibama po leđima, mlatim praznu slamu, prežderavam se sendvičima do povraćanja -sve obavezno.

 

12 Postupanje u slučaju klevete, uvrede, povrede časti I moralnog ubistva acca ēthicus homicīdium

 

Ja, oklevetani Boris K., u obavezi sam da platim naslovnu stranu  Toaletoida Šlic i objavi klevetu na račun te osobe. Naravno, zbog klevete preko novina se ide u zatvor ili 50 degeneka po belim bubrezima.

 

  1. Stav oko preljube

 

Ukoliko ja, Boris K, izvršim preljubu, neki mi se oprosti, ukoliko kažem prevarenoj osobi šta sam učinio. U protivnom idem na Kurs o etikeciji gde ću naučiti sve o štucanju, podrigivanju i puštanju vetrova na javnom mestu.

 

  1. A ako me saleti komšija moj na stepenicama ne bi li me saterao u trač, da mi vrati pare koje mi ne duguje. Nema logike, ali pali.

 

  1. Kad ugledam starletu na televiziji, dozvoljeno je da je zaspem 1 kofom za povraćanje.

 

  1. Ako li ugledam Nečastivu u pozorištu, dozvoljeno mi je da ponesem dve kofe za povraćanje jer je lepše s kulturom.

 

  1. Ukoliko me pohode duhovi mojih bližnjih…

 

Ja se najedem belog luka i ne izlazim iz ormana jer je poznato da duhovi vrebaju upravo u ormanima i poslednje mesto na kojem bi se sakrili je upravo orman.

 

18 Kad me razapnu na krst..

 

Vaskrsavam nakon nedelju dana jer mi se nigde ne žuri, a i može mi se.

 

  1. Kad me teraju da pravim krst za razapinjanje drugih, ja Boris K, ću pozvati stručnu konsultantsku firmu “Pilat i sin”,  konstruktorsku agenciju “Kajafa d.o.o” i specijalne izrađivače kopalja” Longinus Maximus.”

 

20 Kad hoće da me postave za ministra i generalno u politiku me uključuju,  pobećiću u neku mirnu skandinavsku zemlju, recimo u Norvešku. U vreme kad je njom vladao Erik Krvava Sekira.

 

  1. Kad me saleću žene u nacističkim odelima sa čiroki frizurom, ja počnem da salećem njih, one pomisle da nisam normalan što ih nalazim za privlačne i ostave me.

 

  1. Ukoliko je beg nemoguć, ja, Boris K. ću da se okrenem i pohrlim u susret i viknem: Šugica!

 

  1. U vezi nenaplaćivanja majstorskih usluga u određenim situacijama:

 

Naplaćuje se u naturi – ako ne možeš da platiš moju priču, onda moraš da napišeš priču iste dužine i da ima zanimljiv obrt i autentične karaktere.

 

  • Autor upućuje pitanje samom sebi, po načelu Borisov plurium interrogationum

CHAPTER TEN, From the Quill of Chaplain Larsen, TOMBS AND CONFESSIONS, Mathilde’s confession, soon to be published, Serbian original included


 

***

Mathilde confided in me often (which I hid from Amerongen like a Jew hides his gold) while alone or while we walked together along the garden tile path

‘Why are you so unhappy, mistress Mathilde? The master is trying…’, I coughed, ‘He seems to indulge you in everything, and yet…’
‘And yet…’
‘Confide in me, oh Mistress.’
‘There is no need for formalities, Larsen.’
‘Okay’, I nodded. ‘Do you suffer too much?’
‘It upsets me, it gets on my nerves.’
‘Break the silence and open your heart to me’, I said, fatherly.
‘This morning I recollected the life in Denmark… And my mother. Make a note, Larsen, and let the world see it! If the prison door ever open up for me and Hässe burns to the ground, I swear that…for something like that, I will rise from my grave!’
‘I will make a note, but I do not know what happened… Tell me the tale> is it the truth that Johana the Monster, as the locals called your mother…’
‘And the noblemen,’ the Mathilde declared fiercely.
‘…Yes…patience for the old man, young lady.’
Mathilde shot a smile back to him.
‘…she lived, as they say, in utter poverty?’
‘No,’ she stated simply.
‘Amerongen…’, I turned around and saw him fumbling around the stables – he was etching something into the ground with his knife and chanted… The guards were lazing around in front of the castle. A portion of the army, being bored on the roof of the castle and leaning onto the towers, under the Hässe sun, was taking a nap.
‘You could run away right now. I am reading your mind.’
‘And where would I go?’ I felt rage engulf her, a cold, suppressed rage, thus I fell silent in discomfort and decided to return to the topic at hand.
‘You know I always treated you like you were my own daughter.’
‘You are my solace in this home of the mad’, she responded gently, moving to caress me on the cheek but stopping midway through.
We entered the great Hall and sat on a bench one next to the other, tracked by the vile gaze of Orian von Amerongen.
‘Dearest Mathilde, the introduction is the most problematic to me. I can never seem to pin it down…Your words are sung with a lion’s strength, but I cannot discern whether you’ve written a novel of your mother and your real father,’ I started while looking at the scroll, ‘a made up story, or are these facts?’
She smiled somewhat tensely.
‘Tell me how you married Amerongen’, I prepped my quill and a parchment under my cassock.

MV5BZTNiMWQzNzctMTIxNS00OTg5LWE1ZWItOWYwYzY2MmE0YzRlL2ltYWdlL2ltYWdlXkEyXkFqcGdeQXVyMTI3MDk3MzQ@._V1_
Mathilde tensed up her body. Her countenance became brutally firm.
‘It was in Denmark. On that day, and what a dim day it was, Father, the Regenstein door opened with a bang. Seeing Amerongen, I thought the entire castle shivered and squealed, as if dying from a horrible disease.
‘The castle was founded in the second half of the ninth century on a steep cliff, from which I felt like ending my life in the endless abyss numerous times. It was a dark, aristocratic dwelling. Since I was a tyke I likened it to a monster. Toothy towers reminiscent of fangs, and dark windowpanes reminding of the eyes of Erebus.[1] Regenstein had spread venom around itself since those days.
‘Amerongen got his eye on me, tall and threatening. I stood in the middle of the hallway frozen by his gaze. I pressed the parchments I was carrying to the library against my chest. He looked at me like a bloodthirsty animal. He looked like a rustler.
‘ ‘Is this ever a beauty!’, he shouted and touched Johanna’s heart to tears, while joy glistened in Otto’s wrinkly eyes.
He suddenly averted his eyes, and his face calmed, as if the monstrous strength waned in him.
‘ ‘In the name of Yambe-Akka’, he yelled. ‘Did someone die in here? Give ale to horses first, then the serfs!’
‘ ‘Mathilde, you should be honored that this charming nobleman chose you for his bride’, the moment she said this the parchments dropped from my hands, and Amerongen looked at me curiously. I replied with a smile which surprised him and he told me: ‘Do you perchance like me? Truly it cannot be so!’, he pouted like a child and winked at me, which made me feel sick to my stomach. I assume he just wanted to make me feel better.’
[1] Greek god of eternal darkness.

52118934b3fa23356b69b70715446ff6--dark-castle-gothic-castle

He came very close to me and all but glued himself to my body.

‘The cold armor of Denmark had burned your body and mind with frost. In my home you will be warm.’

Fire was blazing in his eyes. He turned to the vase laden with red flowers drowned in the crystal clear water. He pulled a dagger from his belt.

‘Careful, sven! Mathilde is expensive!’, I’ve heard an apathetic voice of Otto Regenstein. Johana was licking her lips. Her hand lay on her hanging breasts.

Amerongen turned to them, smiled and carved my initials into the palm of his hand. Blood sprayed his gold-woven clothing. He put his hand in water.

‘Now the color is like that of flowers’, he said brightly.

His boot drummed on the straw-covered floor for a while, he was looking at me from all sides and was thinking.

‘Will you take our daughter?’, Johana asked with hope in her voice.

‘Her being silent is agreeable to me. As far as I’m concerned, with a body like this, she can be deaf-mute for all I care. I have decided, I will spend the night here’, he approached me again. His breath was heavy. He stank of blood. ‘I might come visit you tonight.’

‘The goods must always be tested, do you not agree, husband dear?, the cheerful voice of Johana uttered.

‘Are these goods spoiled?’, Amerongen shot her a shrewd look.

She looked at the crackling fire in the hearth.

‘A fresh, unpicked flower. A good deal’, Johana said.

Mathilde stopped talking. I lifted my head away from the parchment. My expression must have given away dumbfoundedness and unease.

‘Did you find out who your real father was?’

‘I’ve learned of this too – my real father was a French count of Bouyon, from an old house of de Melot. He was Otto’s best friend as a young man. Johana was incurably in love with him. Insatiable desire assailed her, and the decisions were never something she left up to God. She gave herself to him with love and joy. When he left her, she cut her veins, but Otto saved her.’

‘What was his name?’

‘Alberik, but Johana called him Surtr.[1] That’s the name of my real father, but of Amerongen as well. The two, I believe, had for her at the very least certain similarities. I also believe that the two spent an intriguing night together, but I have…’, Mathilde stopped. ‘I don’t want to go on, Larsen.’

I thought that her confession would end there. Upset, she looked at his eyes.

‘There is a shortage of words for some reminiscences. Nature makes it so that the deepest feelings are wrapped in a cloak of secrecy, with a dagger interwoven to torture us. That’s the gist of it… All of my memories are dyed in blood… Why all of this, Larsen, when it happened so long ago? Time devours all!’

‘My curiosity is a cruel one, Mathilde.’, I outstretched my arms and begged her to continue. ‘Your tale nested deep into my bones. I want to chisel it into eternity, as masons do.’

‘Rock is ruinous, and statues fall apart’, her eyes widened as her shoulders shivered unbeknownst to her. ‘If I confess all of it, I will still say nothing for it is a copy…a badly reproduced painting. A farce of the lived. A heavy rock pressing on the mind.’

Her story became too hard for her. She had not even reached the important bit, and already she cracked. Oh how she shivered, like wheat in a breeze. I sighed and decided to let it go.

But, at that moment, Mathilde’s cheeks went crimson, her eyes glistened, and her face was overtaken by an expression of pride. Amerongen stood at the Hall’s entrance and observed her mockingly. She whipped him with a look of anger. Her hands clenched into fists and Mathilde continued with such fire, as if a spirit had possessed her all of a sudden. With the corner of my eye I spotted Amerongen, in the moment Mathilde continued her tale, leaving the room.

‘I was so bored in Regenstein. It seemed to me that I had spent more time painting and writing than I did breathing or thinking. Still, I managed to end the boredom with fancy.’

At times Johana’s screeching voice would pulled me from my darling daydreams where my spirit lazed on. ‘Mathilde, dear daughter! Keep an eye on Agnes, for she will sneak out with the doubloons and leave! Who will cook for me then?!’ The servant girl would then cry her eyes out, and I would console her. In secret, we’ve endlessly made love with our eyes.

‘Go scrub the  floor!’, she would often scold her when she was bored of torturing me. ‘And I will return to Mathilde’s novel.’ She would place the scroll on the cold stone of the table and start spelling out with enjoyment: ‘She felt frail, for she knew she would never see him again. She remembered their nights together under the starry sky, his warm kisses…”Oh, darling, why did you leave me, I cannot live without you,” she sighed and cut her own veins.’Johana would tut pleased reading these lines. ‘Mathilde my daughter, if I didn’t have your novels, I don’t know what I’d do in life.’

Other times she would, pondering for a while over a dramatically important sentence, comment excitedly ‘Oh how exciting…let\s see what happens next…’ Writing these sweetish lines, I not only saved my skin, but also the serf girl’s.

 

 

images:

Crazy? – Painting, 40×30 cm ©2018 by Dominique Dève – Figurative Art,

La Folle (1822-1828). Peinture à l’huile de Théodore Géricault. (Musée des Beaux-Arts, Lyon.)

Mathilde’s parents

[1] A flame giant in Norse mythology.

***

863af7e9ccdad06c6a207836aaa350ce

imag

‘That day, when Amerongen first set foot in Regenstein, after the sven retreated to quarters assigned to him, I called Agnes over and ordered her to bathe me.

‘They always spoke of my beauty, but I guarantee that Agnes was fairer.’Mathilde said simplemindedly. ‘She had eyes colored in the hue of a stormy sky. As I saw her at my solar door, my cheeks went red in an instant. Her face had a rhythm, a meaning and a hue. She herself was a poem of harmony. I had been wounded by her perfection.’

‘I think we should finally do it.’

‘It?’ Agnes said with a quiver in her voice.

‘Or…the other thing, if you prefer.’

‘This or that?’

‘The thing we were daydreaming of all these years. What’s with you?’ I was smiling.

‘I do not understand, mistress Mathilde,’ the serf girl lowered her gaze. My lips crafted a wide bitter smile.

‘Do you realize…’, I said slowly, ‘that they can kill us…both of us…and that nobody would notice? There is no difference between us, we are both the prey of satyrs. But, if we could escape…’, my tone was resolute. ‘We will sneak out like thieves!’ She stared at me mutely. Her body quivered. ‘We will take off! Today! Only if you wish to! Say yes,’ I grabbed her hand.

‘Yes, mistress Mathilde.’

‘That’s it…’ I said, studying her with satisfaction. ‘We will ring a few necessary things, some money too and head for the South, wearing chainmail and riding horses.  The Almogavar[1] Will be happy to see us’, I mumbled excitedly.

‘How can we travel to Almo…’she paused, ‘should I leave my duties in the castle?’

‘In the castle, shielded by dreadful thick walls inside of which you walk around like a ghost? Only my wit saves you from the Regenstein advances or the beasts of Amerongen. This is a wolves’ den, rich within a wasteland. We will both die here. They are marrying me off to a monster. And what will be of you then?’

‘I do not know, mistress Mathilde.’ I took notice of the serf girl’s heavy breathing. ‘Save me, only you can!’ Agnes, riddled with pain and fear, fell to her knees in front of me.

‘Alright’, I replied quickly. ‘You know what I want. I want to conquer you. Do you like that?’ I smiled to her with a smile of a harlot. The serf girl bowed her head and started disrobing. Her face went crimson.

Physical perfection emerged from the peasant tunic, perfection Agnes hid effortlessly, because beauty constantly hides itself, as does ugliness. I saw her harmonious body, no longer as part of fantasy or disturbing dreams, no longer as if looking through water, glass or fog. We danced a passionate game of love. The sound of flute was heard in the distance followed by the song of birds from the nearby forest.

‘I love music’, we lay there, legs intertwined, like Nephthys and Isis. I admired our bodies. We were so alike one to another, in body and looks. ‘I love the tug of wires on a harp…tugs like this one…’ I put my hand between Agnes’ thighs, moving towards the flower pulsing under my fingers. ‘I played the lute at the same time. It can keep up with the pain of a minstrel. My lute teacher was a minstrel. He would always cry over tones that offered pure beauty. And I am in love with beauty.’ I kissed her breasts. This way, like embracing nymphs, we remained until dawn.

 

2

 

I opened my dreamy eyes, noticing that Agnes was no longer in bed with me. I stretched like a cat, dressed myself and sneaked out of the castle towards Russvatnet lake, my favorite, most romantic place in the castle. I thought Agnes might be there. The cold burned my body, but I paid no heed to this. I dreamed on the lake coast, while my linen hair waved in the wind.

I observed the frozen lake, akin to an ice-scorched earth, thinking of the sweet wonder which happened last night. My awakened passion was visible on the icy surface. I took in my expression, where a trace of experienced gentleness was also admiring itself.

I stood there like that for a few moments, next to the lake shore, gazing in the distance. Then I jerked back and returned to the castle.

Windows of the great Hall were wide open. Over them were flippantly placed animal hides. Johana and Otto were like two statues upon which a bloodless window light shone. The moment they spotted me silence filled the room. Amerongen’s heavy hands, like claws, were benevolently placed on Johana’s shoulders. He looked at me with piercing green eyes of a hungry wolf.

He had a pale, monstrous beautiful face, like a Satyr, which gave off tiredness after a sleepless night, perhaps even boredom. He had coal-black hair, atypical of the people from the North. I wanted to paint it.

He approached me slowly and grabbed my hand.

 

 

[1] The Almogavar were mercenaries in the Aragon-Catalonian kings’ service who fought in the borderline areas against the Muslims in the XIII century. Thievery was their livelihood.

 

***

 

‘Do you know how long I’ve waited?’, he smiled mysteriously and the blood froze in my veins. I gave a bitter smile and tore my hand out of his. He turned nonchalantly, poured some mead in the pitcher and drank it up.

‘You might be wondering where Agnes is?’ the tone of his voice was cold. I sensed dread.

‘Sven, if you like our daughter, she’s yours,’ Johanna interrupted.

‘Out!’Amerongen growled. Johana and Otto obediently moved away, exchanging glances of unease.

Amerongen continued, catching his breath:

‘Life consists of an unending battle not to let ourselves go to frailty, of holding back, my dear Mathilde. You are not weak, but, from what I realized after last night, you do not hold back…’

‘I would like to go out for some fresh air, sven.’

‘Of course,’ he said graciously. ‘This is what I wanted to suggest, for I have something important to show you at the bottom of the lake.’ He still grinned vilely.

We were on our way to the lake.

‘I love your passion, your defiance, your noble yearning which you have in ample abundance, your unrest, your bravery, all of this awakens the hawk in me, I want to eat your soul, I wager it tastes well… I love that you resist… I love you. And you? Could you love me?’ He was talking non-stop while we descended down the steep path towards the lake. I was listening to him, not hearing him.

‘Do you understand my question or should I talk slower?’ he growled at her.

‘My curse is precisely the fact that I understand all.’

‘Blessed be we who gave up regular yearnings,’ he sighed turning his gaze towards the distant, ruthless vistas. ‘And I… I embraced the curse with passion. I was knee-deep into it… Flesh, blood, bones and all…’

I looked at him disgusted, but said nothing.

He grined:

‘You’ve enjoyed the embrace of that idiot Agnes, while I stalked you from the dark. You kissed her fingers, slid along her body, like it was all a pilgrimage of sorts. But I guarantee you, this is not a pilgrimage, it is a road leading to the abyss. Road of death. Pure Eros,’ he growled and tried to touch me. I quickly pulled away.

‘What more do you want? Take me away, it’s already been decided after all,’ I shivered under my pelerine, but not out of fear, but out of cold and I held myself with both arms.

He snatched me. I resisted, but he overpowered me and took me to the frozen lake. He placed me right next to the shore.

‘Move!’ He howled and took my hand. I did not resist. He pulled me along the uneven surface of Russvatnet. It was colder than usual. ‘Walk!’ He howled. ‘I will now show you a Danish spring.’

‘Russvatnet has its secrets as well,’ he said. ‘But a few surprises too…’ I could barely hear him, for his voice was suddenly overpowered by the howl of the wind. ‘Now observe what gifts the Russvatnet whirlpools have given you! Beautiful, is it not? It must be, for I have created it.’ With a sudden hand motion he tossed me to the icy surface of the lake. ‘Look! Look into your mirror!’ He yelled and stabbed his sword into the Russvatnet’s icy depths. Disturbed, fully awakened from its slumber, the calm lake water guggled in front of my face. Something emerged from the ice. Someone’s bruised face, misshapen by powerful punches, was what the restless Russvatnet waters cast out. It must have floated on the water for hours. ‘Look at her, Mathilde. Look how beautiful!’ He growled, pushing my head to the opening. My beautiful Agnes’ face, her eyes plucked out, was staring at me from the Russvatnet deeps.

‘I slaughtered your lamb! Now kiss it!’, he laughed demonically.

I screamed, which had been lying within me for years and I overpowered the wind. I wanted to join Agnes, to die next to her, so I tried to pull myself away from Amerongen’s squeeze and delve into the cold waters of Russvatnet.

Amerongen, overtaken by disbelief, realized that I pulled out from his claws. ‘Stop!’ He threw himself at me and managed to cover me with his body. I was struggling. ‘Let go of me!’ I screamed. ‘Let me die!’ He tore my clothes off with the feistiness of a madman. He took me with an animalistic urge. The silence befallen on the lake shore was torn asunder by my shrieks. The horror came down on me. I twisted my body, in a futile attempt to shake the beast away. He delved harder into me, and his caution waned for a brief moment. I managed to drive my nails into the scar plastered across his cheek, to which he screamed. He grabbed my face with one hand, still pinning me to the icy surface of the lake with another. ‘You damned whore!’ Agnes’ eyeless gaze was observing this whole scene.

All the foul language known to me came out from beneath my tongue, jerks of rage made my face crooked, while I was scratching at him, pulling away, screaming and hitting, but he kept beating me. My fight kept kindling his rage, so, to my fortune, he finished faster than he wanted to.

When he did, he sat before me, wiped my face and genitals with the torn-off dress and tossed it into my face. I held my belly, but did not weep. For a moment my future life flew in front of my eyes and made me feel sick. From the mere cognition I felt nauseous and I vomited all over the ice, to which Amerongen smiled. I could not have cared less about what was to follow.

‘Oh how you’ll love me, you can’t even fathom it,’ he told me gently…

bloody-lake-katerina-pejsova

***

‘There, Larsen. This is how I got married’, Mathilde finished her tale flatly. She offered me mead from the table, taking note of the offended look of my face. I could not look at her eyes, flabbergasted with all that was said.

ОРИГИНАЛ:

Из пера капелана Ларсена, Гробови и Исповести, Матилдина исповест
Матилде ми се неретко поверавала (што сам крио од Амеронгена као змија ноге) насамо или док смо шетали заједно поплочаном стазом кроз врт.
„Зашто си толико несрећна, господарице Матилде? Господар се труди…“, закашљао сам се, „Чини све да ти удовољи, па ипак…“
„Па ипак…“
„Повери ми се, господарице.“
„Ларсене, нема потребе за формалностима.“
„У реду“, климнуо сам главом. „Мучиш ли се превише?“
„Узрујава ме, иде ми на живце.“
„Сломи тишину и откриј ми срце“, рекох очински.
„Јутрос сам се присетила живота у Данској… И мајке. Начини запис Ларсене и дај га на увид свету! Ако се икада затворска врата за мене отворе и Хасе буде спаљен до темеља, ја се кунем да… за тако нешто, из гроба ћу устати!“
„Начинићу запис, али не знам шта се збило… Исприповедај ми: је ли истина да је Јохана Монструм, како су мештани звали твоју мајку…“
„И племићи“, жестоко ће Матилде.
„… Да… стрпљења за старца, млада дамо.“
Матилде му узврати осмех.
„… живела, како се прича, у великом сиромаштву?“
„Не“, једноставно је рекла.
„Амероген…“, обазрех се око себе и угледах га како се забавља испред коњушница –исписивао је нешто ножем по земљи и мантрао… Гардисти су се излежавали испред замка. Део војске је, досађујући се на крову замка, наслоњен на торњеве, под сунцем Хасеа, задремао.
„Сад би могла побећи. Читам ти мисли.“
„А куда да одем?“ Осетих да је обузима бес, хладан, затомљен бес, те заћутах у нелагоди и реших да се вратим на тему разговора.
„Знаш да сам одувек на тебе гледао као рођену кћер.“
„Утеха си ми у дому лудака“, нежно је одговорила, кренула да ме помази по образу али се зауставила на пола покрета.
Уђосмо у велики Хол и седоше на клупу једно до другог, испраћени злокобним погледом Орјана Вон Амеронгена.
„Драга Матилде, увод ми највише проблема ствара. Никако да га савладам… Твоје речи су испеване лавовском снагом, али не могу да раздвојим да ли си написала роман о мајци и свом правом оцу“, започео сам загледан у свитак, „измишњену причу или су ово чињенице?“
Осмехнула се некако напето.
„Испричај ми како си се удала за Амеронгена“, извадих перо и пергамент испод мантије.
Матилде напе тело. Лик јој поприми бруталну чврстину.
„Било је то у Данској. Тог дана, а беше то тмуран дан, Оче, врата Регенштајна треском се отворише. Угледавши Амеронгена, учини ми се да је читав замак задрхтао и зацвилео, као да умире од тешке болести.
Замак је подигнут половином ХI века на оштрој литици, са које ми је безброј пута дошло да се бацим у стрмоглави бездан. Била је то мрачна, аристократска грађевина. Још од малих ногу доживљавала сам је као чудовиште. Назубљене куле наликовале су на очњаке, а мрачни прозорски отвори подсећали су на очи Ереба.[1] Регенштајн је још тад ширио отров око себе.
Амеронген се загледао у мене, висок и претећи. Стала сам на сред ходника слеђена његовим погледом. Притисла сам на груди пергаменте које сам носила у библиотеку. Гледао ме је као острвљена животиња. Личио ми је на коњокрадицу.
„Ала је ово лепота!“, узвикну и до суза дирну Јохану, док је радост блистала у смежураним Отовим очима.“
Нагло је скренуо поглед, а лице му се умирило, као да чудовишна снага малаксава у њему.
„Јабме ми Аке!“, дрекнуо је. „ Је л’ овде неко умро?! Напојте најпре коње, потом слуге!“
„Матилде, треба да ти служи на част што те је овај шармантни племић изабрао за жену“ како је то рекла пергаменти ми испадоше из руку, а Амеронген ме радознало погледа. Узвратих му осмехом од ког се зачуди и рече ми: „Не свиђам ти се можда? Па неће бити да је тако!“, надурио се као дете и намигнуо ми, на шта ми гађење натопи желудац. Претпостављам да је само желео да ме одобровољи.
Пришао ми је сасвим близу и готово се припио уз моје тело.
„Хладан оклоп Данске ледом ти је спалио ум и тело. У мом дому ћеш се угрејати.“
У очима му је пламсала ватра. Окрете се ка вази препуној црвених цветова удављених у кристалночистој води. Извадио је нож из појаса.
„Пажљиво, свене! Матилде је скупа!“, зачух равнодушни глас Отоа Регенштајна. Јохана је облизивала усне. Рука јој је почивала на отромбољеним грудима.
Амеронген им се окренуо, насмешио се и урезао моје иницијале у свој длан. Крв му пошкропи одећу извезену златом. Ставио је руку у воду.
„Сад боја одговара цветовима“, ведро је рекао.
Добовао је чизмом по поду посутим сламом неко време, загледао ме са свих страна и размишљао.
„Хоћеш ли узети нашу кћер?“, упита Јохана с надом у гласу.
„Одговара ми што је ћутљива. Што се мене тиче, с оваквим телом, може да буде и глувонема. Одлучио сам: преноћићу овде“, пришао ми је поново. Његов дах био је тежак. Баздио је на крв. „Можда те посетим вечерас.“
„ Роба увек треба да се испроба, зар не мужу?“, развесели се Јохана.
„Да ли је ово покварена роба?“, лукаво је погледа Амеронген.
Загледала сам се у распламсалу ватру у камину.
„Свеж, неубран цвет. Повољно“, рекла је Јохана.“
Матилде стаде са приповедањем. Подигао сам главу од пергамента. Мој израз лица мора да је одавао запрепашћење и нелагоду.
„Да ли си сазнала ко је био твој прави отац?“
„Сазнала сам и то – мој прави отац био је француски гроф од Бујона, из старе породичне куће де Мело. У младости је био Отоов најбољи пријатељ. Јохана је била неизлечиво заљубљена у њега. Морила ју је неутажива чежња, а одлуке није увек остављала Богу. Предала му се с љубављу и радошћу. Кад ју је оставио, пресекла је себи вене, али ју је Ото спасао.“
„Како му је било име?“
илустрације:
Crazy? – Painting, 40×30 cm ©2018 by Dominique Dève – Figurative Art,
La Folle (1822-1828). Peinture à l’huile de Théodore Géricault. (Musée des Beaux-Arts, Lyon.)
Матилдини родитељи
„Алберик, али га је Јохана звала Сурт.[2] Тако је мог правог оца, али и Амеронгена. Њих двојица, верујем, имали су, барем за њу, неке сличности. Исто тако верујем да су њих двоје провели занимљиву ноћ, али и ја сам…“, Матилде застаде. „Не бих даље, Ларсене.“
Помислих да ће се њена исповест ту завршити. Узнемирено га је гледала у очи.
„За нека осећања постоји мањак речи. Природа удешава да најдубље осећаје завије плашт тајни, с бодежом у постави да нас мучи. У томе лежи суштина… Сва моја сећања обојена су крвљу… Чему све ово, Ларсене, кад је било давно? Време све прождире!“
„Окрутна је моја радозналост, Матилде“, раширио сам руке и преклињао је да настави. „Увукла ми се у кости твоја прича. Исклесао бих је у вечности, као што клесари чине.“
„Камен је трошан, а кипови се распадају“, очи су јој биле раширене, док су јој рамена незнатно подрхтавала. „Ако се поверим до краја, опет нећу рећи ништа, јер је то копија… лоше пресликана слика. Фарса доживљеног. Тежак камен што ум притиска.“
Прича јој је постала претешка. Није ни дошла до оног битног, а већ се сломила. Како само дрхти, као прут. Уздахнух и реших да попустим.
Али, у том трену, Матилди се образи зајапурише, очи јој засветлеше, а лицем јој се разли поносит израз. Амеронген је стајао на улазу у Хол и подругљиво је посматрао. Она га ошину гневним погледом. Руке јој се стегоше у песнице и Матилде настави са таквим жаром, као да је у њу ушао какав дух и запосео је. Крајичком ока приметих како, у тренутку кад је Матилде наставила са причом, Амеронген напушта просторију.
„Толико сам се досађивала у Регенштајну. Чинило ми се да сам више времена провела сликајући и пишући, него што сам дисала или мислила. Ипак, успела сам да досаду прекратим маштом.
Каткад би ме Јоханин глас, крештањем, извлачио из дражесних сањарија у којима ми се башкарио дух: „Матилде, кћери! Држи Агнес на оку, јер ће се искрасти с дукатима и отићи! Ко ће тад да ми кува?!“ Служавка би тад неутешно плакала, а ја бих је тешила. Тајно смо, бесконачно водиле љубав очима.
„Иди рибај под!“, често ју је грдила, кад би јој досадило мене да мучи. „А ја ћу се вратити Матилдином роману.“ Наслонила би свитак на хладан камен стола и с уживањем би почела да сриче: Осећала је слабост, јер је знала да га више никада неће видети. Сећала се њихових заједничких вечери под ведрим небом, његових топлих пољубаца… „Драги, зашто си ме оставио, не могу да живим без тебе“, уздахнула је и пресекла себи вене, Јохана би задовољно цокнула језиком, читајући овакве редове. „Матилде кћери, да ми није твојих романа, не знам шта бих у животу радила.“
Другом би приликом, замисливши се над драматичном реченицом, узбуђено прокоментарисала: „Како је ово узбудљиво… да видимо шта је даље било…“ Пишући овакве сладуњаве редове, спашавала сам не само своју, већ и служавкину главу.
Тог дана, када је Амеронген први пут крочио у Регенштајн, након што се свен повукао у њему додељене одаје, позвала сам Агнес и наредила јој да ме окупа.
За мене су одувек говорили да сам лепа, али јемчим да је Агнес, била лепша“, простодушно ће Матилде. „Имала је очи боје олујног неба. Како је угледах на вратима мог солара, крв ми јурну у образе. Њено лице имало је ритам, значење и боју. Она је цела била хармонична песма. Бејах рањена њеним савршенством.
„Мислим да коначно треба то да урадимо.“
„То?“, рече Агнес дрхтавим гласом.
„Или… оно, ако ти је драже.“
„То или оно?“
„Оно о чему смо маштале све ове године. Шта је с тобом?“, смешила сам се.
„Не разумем, госпођице Матилде”, служавка обори поглед. Усне ми се раширише у горки осмех.
„Схваташ ли..“, изговорила сам лагано, „да могу да нас убију… обе… а да то нико не би приметио? Међу нама нема разлике, обе смо плен сатира. Али, ако бисмо могле да побегнемо…“, глас ми је био одлучан. „Искрашћемо се као лопови!“, немо ме је посматрала. Тело јој је подрхтавало. „Отпутоваћемо! Данас! Само ако желиш! Реци да“, зграбила сам је за руку.
„Да, господарице Матилде.“
„Тако је…“, рекох, задовољно је проучавајући. „Понећемо неколико стварчица, нешто новца и право на југ, у верижњачама и на коњима. Алмогавери[3] ће бити срећни да нас виде“, бунцала сам, узбуђено.
„Како да путујемо к Алмо…“, застала је, „зар да оставим посао у замку?“
„У замку, заштићена одвратним дебелим зидовима међу којима се као дух шеташ? Само те моја довитљивост чува од насртаја Регенштајна или звери Амеронгена. Ово је вучја јазбина, богата у пустоши. Обе ћемо умрети овде. Удају ме за монструма. А шта ће с тобом бити тад?“
„Не знам, господарице Матилде.“ Ослушкивала сам служавкино тешко дисање. „Спаси ме, само ме ти можеш спасти!”, испуњена болом и страхом Агнес паде преда мном на колена.
„Добро“, рекох кратко. „Знаш шта желим. Желим да те покорим. Да ли ти се то допада?“, насмеших јој се осмехом блуднице. Служавка климну главом и стаде да се разодева. Лице јој се обли руменилом.
Из сељачке тунике изрони физичко савршенство, које је Агнес тако вешто крила, јер лепота се вазда крије, као и наказност. Видим јој складнолепо тело, не више у фантазији или узнемиреним сновима, не више као кроз воду, маглу или стакло. Заплесале смо страствену љубавну игру. У даљини се чуо звук свирале праћен појем птица из околне шуме.
„Волим музику“, лежале смо, испреплетаних ногу, налик на Нефтис и Исис. Дивила сам се нашим телима. Биле смо толико сличне једна другој, ликом и телом. „Волим трзање жица на харфи… Трзање попут овог…“, ставила сам руку међ’ Агнесине бутине, крећући се ка цвету који је пулсирао под мојим прстима. „Својевремено сам свирала лауту. Она уме да испрати бол минстрела. Мој учитељ лауте био је минстрел. Увек би заплакао над тоновима који нуде чисту лепоту. А ја сам заљубљена у лепоту“, пољубих јој груди. Тако смо, попут загрљених нимфи, дочекале зору.
Илустрација: Couple, available on Amazon
2
Сањиво отворивши очи, видела сам да Агнес више није била са мном у кревету. Протегла сам се попут мачке, обукла се и ишуњала из замка у правцу језера Руствон, моје најомиљеније, најромантичније место у замку. Помислила сам да би Агнес могла да буде тамо. Хладноћа ми је пржила тело, али се нисам обазирала на то. Сањарила сам на обали језера, док ми се ланена коса вијорила на ветру.
Посматрала сам залеђено језеро, налик на ледом рањену земљу, мислећи на слатко чудо претходне ноћи. Моја пробуђена страст огледала се на леденој површини. Упијала сам свој одраз, у којем се огледао траг проживљене нежности.
Неколико сам тренутака тако стајала, крај обале језера, погледа упереног у даљину. Потом сам се нагло окренула и вратила у замак.
Прозори велике дворане беху широм отворени. Преко њих беху немарно пребачена животињска крзна. Јохана и Ото наликовали су двема статуама објасјаним бескрвном светлошћу са прозора. Чим су ме спазили у дворани је завладала ледена тишина. Амеронгенове тешке руке, малик на канџе, беху благонаклоно пребачене преко Јоханиних рамена. Посматрао ме је продорним зеленим очима попут изгладнелог вука.
Имао је бледо, чудовишно лепо лице, попут Сатира, које је одавало умор након непроспаване ноћи, можда досаду. Имао је косу црну као угаљ, нетипичну за људе са Севера. Пожелела сам да га насликам.
Полако ми је пришао и чврсто ме ухватио за руку.
„Знаш ли колико те чекам?“, загонетно се насмешио и следио ми крв у жилама. Осмехнух се горко и истргох руку из његове. Окренуо се равнодушно, сипао медовину у крчаг и испио.
„Можда се питаш где је Агнес?“, изговорио је хладним тоном. Предосетила сам несрећу.
„Свене, ако ти се свиђа наша кћер, твоја је“, прекиде га Јохана.
„Напоље!“, заурла Амеронген. Јохана и Ото се покорно удаљише, разменивши неспокојне погледе…
Амеронген настави, долазећи до даха:
„Живот се састоји из непрекидне борбе да се не препустимо слабостима, од уздржавања, драга моја Матилде. Ти ниси слаба, али, колико сам синоћ схватио, ти се не уздржаваш…“
„Изашла бих да удахнем мало свежег ваздуха, свене.“
„Наравно“, великодушно ће. „То сам и хтео да ти предложим, јер имам нешто важно да вам покажем доле на језеру“, и даље се опако смешио.
Упутили смо се у правцу језера.
„Волим твоју страст, пркос, племениту жудњу којом обилујеш, твоје неспокојство, храброст, све ме то мами као јастреба, појео бих ти душу, јамчим да је укусна… Волим што се опиреш… волим те. А ти? Можеш ли ме волети?“, причао је незаустављиво док смо силазили стрмом стазом ка језеру. Слушала сам га, не чујући га.
„Разумеш ли питање или треба да говорим спорије?“, зарежао је на њу.
„Моје је проклетство управо у томе што све разумем.“
„Благослов нас који смо се одрекли обичних тежњи“, уздахнуо је окренувши очи ка далеким, суровим пределима. „А ја.. Проклетство сам пригрлио са заносом. Заглибио сам се у њега.. своје месо, крв и кости…“
Погледала сам га са гађењем на лицу, али нисам рекла ништа.
Накезио се:
„Уживала си у наручју глупе Агнес, док сам те вребао из мрака. Љубила си јој прсте, клизила по њеном телу, као да је у питању ходочашће. Али, јамчим ти, то није ходочашће, већ пут који води у бездан. Пут смрти. Чист Ерос“, зарежао је и покушао је да ме додирне. Брзо се сам се измакла:
„Шта више хоћеш? Води ме, ионако је све унапред одлучено“, дрхтала сам огрнута пелерином, не од страха, већ од хладноће и обрглила се обема рукама.
Нагло ме је зграбио. Отимала сам се, али ме је савладао и понео ме према залеђеном језеру. Спустио ме је крај саме обале.
„Полази!“, заурлао је и повео ме за руку. Нисам се опирала. Вукао ме је по неравној површини Руствона. Било је хладније него иначе. „Корачај!“, урлао је. „Показаћу ти сад како изгледа данско пролеће!“
И Руствон има своју тајну“, рече. „Али и по које изненађење…“, једва сам га чула, јер је његов глас наједном надјачао урлик ветра. „А сад гледај какав поклон су ти послали вирови Руствона! Прекрасан је, зар не? Мора да буде, јер ја сам га створио.“ Наглим покретом руке баци ме на ледену површину језера. „Погледај! Погледај у своје огледало!“, дрекну и зари мач у ледену дубину Руствона. Узнемирена, из дубоког сна разбуђена, мирна језерска вода заклокота пред мојим лицем. Нешто изрони из леда. Нечије модро лице, изобличено снажним ударцима, избацише немирне воде Руствона. Мора да је сатима плутало у води. „Погледај је, Матилде. Погледај како је лепа!“, зарежа Амеронген, гурајући ми главу ка отвору. Лице моје прелепе Агнес, ископаних очију, посматрало ме је из дубине Руствона.
ilustracija: Катерина Пејсова, Bloody Lake
„Заклао сам ти јагње! Сад га пољуби!“, демонски се смејао.
Испустих врисак, који је у мени лежао затомњен годинама, и надјачах урлик ветра. Хтела сам да се придружим Агнес, да умрем поред ње, те покушах да се отргнем из Амеронгеновог стиска и уроним у хладне воде Руствена.
Амеронген, у неверици, схвати да сам се искобељала из његових канџи. „Стани!“, бацио се на мене и успео да ме прекрије телом. Отимала сам се. „Пусти ме!“, вриштала сам, „пусти ме да умрем!“ Покидао ми је одећу жестином острвљеног лудака. Узео ме је са животињском жудњом. Тишину палу на обалу језера, раздирали су моји крици. Ужас се обрушио на мене. Извих тело, у јаловом покушају да стресем звер са себе. Он се јаче зари у мене, и опрез му на трен попусти. Успех да му закопам нокте у ожиљак који му је браздао образ, на шта Амеронген дрекну. Ухвати се за лице једном руком, другом ме и даље држећи прикованом за ледену површину Руствона: „Курво проклета!“ Агнесине слепе очи су мирно посматрале целу сцену.
Из мене излетеше све знане ми псовке, тразаји беса ми искривише лице, док сам га гребала, отимала се, вриштала и ударала, али ме је и даље побеђивао. Моја борба је распалила Амеронгенов бес, тако да је, на моју срећу, завршио брже него што је желео.
Кад је завршио, сео је спрам мене, обрисао мојом подераном хаљином лице и гениталије и грубо ми бацио хаљину у лице. Држала сам се за стомак, али нисам ридала. У трену ми будући живот пролете пред очима и згрози ме. Од саме спознаје, смучи ми се и ја се исповраћах по леду, на шта се Амеронген осмехнуо. Било ми је сасвим свеједно шта ће се даље догодити.
„Како ћеш ме волети, ниси тога ни свесна“, нежно ми је рекао…
„Ето, Ларсене, тако сам се удала“, Матилде заврши своје излагање равним гласом. Понудила ме је медовином са стола, спазивши мој саблазнут израз лица. Нисам могао да је погледам у очи, запрепашћен свим изреченим.
„М-матилде, кћери, да ли желиш да пођеш са мном у замак Енгсо у Вастерасу, на обали језера Меларен? Амеронген не зна да су ми понудили место капелана у тамошњој катедрали. Спремам се на пут следећег месеца. А за после ћемо видети. Можемо да стигнемо и до Тулуза, ако желиш“, освртао сам се око себе. Нервозно сам погледао лево-десно, у страху да ме Амеронген не чује. Матилде ме је чудно погледала.
„Зар нећеш да саставиш спис, Ларсене?“
„Да-да, свакако“, замуцкивао сам. „Али, зар нечујеш шта ти говорим? Могли бисмо да се склонимо у Енгсо. Не намеравам да се вратим у Норботен, а ни ти не смеш ни трен више у њему да останеш. Нисмо смели оволико дуго да се задржимо у Хасеу. Можемо да живимо ван Амеронгеновог домашаја.“
„Зар се може побећи од њега? Да ли то може бити?“
Загрлио сам је. Био сам потпуно уверен у то што говорим. Осетио сам нагло олакшање пред чињеницом да могу да је спасим.
„Почни да се пакујеш у тајности, овде више нема ничега, ни за мене ни за тебе. Покушај да делујеш као и обично, како свен не би наслутио шта се спрема.“
„А шта бих радила, Ларсене?“
„Управо ми је то питање задавало мука све ове године. Посветио сам му сво своје слободно време. Можда да се издајеш за моју рођаку или удовицу, или… да се угледаш на Ивету Хај, да проведеш живот у колонији са лепрознима? Све је боље је од овога овде“, рекао сам узбуђеним гласом. „Самостани женама нуде многе могућности, не само за образовање, него и за креативно изражавање. Подсећам те на случај саксонске игуманије којој је било дозвољено да кује новце са својим ликом… Немачке монахиње из богатих и важних кућа једнаке су духовним господарима Царстава, да не говорим о предностима које би имала као игуманија или можда жена – мистик. Подсећам те и на случај Кристине Маркјет, жене која је одбијала је да се уда… и напокон постала светица“, заврших своје излагање завереничким тоном.
„Али, ја нисам светица, Ларсене. Чак нисам нити побожна…“
„Нисам ни ја“, насмешио сам се.
Уместо одговора, Матилде је неутешно почела да плаче у мом наручју.
(Рукопис се овде прекида…)
[1] Грчки бог вечне таме (прим. аут.)
[2] Ватрени џин у нордијској митологији (прим. аут.)
[3] Алмогавери, Алмогавари или Алмугавери, били су плаћеници у служби арагонско-каталонских краљева, који су се борили у пограничним пределима против муслимана у XIII веку. Живели су од пљачке (прим. аут.)
Крај првог дела поглавља…