INTERVJU ZA VEB PORTAL ISTOČNO OD RAJA


 

61yvPiGBVNL

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

 

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnostto je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.

Hvala Vam što ste pristali na intervju za veb-portal ISTOČNO OD RAJA

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.