BORISOV ZAKON, Avanture Borisa K. II


BORISOV ZAKON

Boris K. je unapređivao svoj duh sastavljajući Zakone u buretu u kojem je živeo. U mislima je oživljavao savete mudraca nataloženih vekova, od Hesija Egipćanina, u mustabi sa sve zubarskom radionicom, sve do indijskog sveštenika što je Borisa, jednoga septembra, obučavao mudrosti u otetom američkom avionu.

I nauči Boris K. da je čoveku najteže doći do bilo kakvog zaključka, a život mu je u tim trenucima izgledao kao potamnela noćna mora. Borisa K. su mučila mnoga pitanja, a njihova nerešivostdovodila ga je do ludila.Nakon mnogo lutanja i izučavanja svetih spisa, Boris K. izuči i ispita mnoge dileme koje ga mučiše. I ne bi to dovoljno, no on reši da ispita i ono što je već izučio i ispitao, napomene da ubaci, znanja da rekonstruiše (u spise mudračke nije dirao, niti rešio da slogove premeće i tumači, jer mu sve beše jasno, a veći razlog je što su mu mudračke reči delovale isuviše strašno, toliko strašno da bi neke pasuse pokrivao rukama i briznuo bi u plač)Pokatkad bi, ne shvatavši svoje mesto u svetu, Boris ležao bolestan danima i mrzeo lica ljudi koje bi sretao, kadgod bi proturio glavu kroz obruč bureta u kojem je na ulici, odnedavno živeo, a bure beše marke Sinopa i zvalo se Barel Džordž.Tada, u tom bunilu,Boris odluči da napiše Zakonik borisovski, onaj koji dolikuje Borisu takvom kakav je sada, onakvom kakav će kad tad biti, onom koji je bio, i onom Borisu Od Barela Džordža– ubuduće.I obuze ga blagoslov proviđenja. I zapljeska rukama odgonećući mnoge druge tajne I usput ih zapisujući I poplaka nad značenjem blagoslova uklesanog u zakonu, nad taštinom njegove veličanstvenosti I univerzalnosti.

A kako drugačije s besmrtnim principima moralnosti našeg doba postupati, no pažljivo ih proučiti, u dušu se svoju zagledati da herojski čin ne propadne tragičnom krivicom – strahovao bi Boris K.

Upravo strah da će ga đavolska nesreća saleteti da, ukoliko zakon svoj ne uredi po savesti običnoga sveta, već se ugledavši na zakone božanske, od kojih mnoge ljudski duh ne može u sebe primiti, oboli od hibrisa, a zakoni mu budu odisali ohološću I neprimenljivom razuzdanošću, uznemiravala je Borisa preko svake mere.

“Jer ko sam ja da savest sveta prekrajam. Ja se obraćam sebi i sličnima sebi, prostosrdačnima koje ovaj svet zbunjuje na način na koji zbunjuje i mene samog. “ – govorio bi blagim glasom Fenomeničanima koji bi ga prezrivo i sa zaprepašćenjem posmatrali.

“Mora da je to ONAJ što je zavirio u poslovne knjige SVIH POLITIČKIH STRANAKA FENOMENIJE, dok je krečio Megavažnićev ofis. Kažu da stalno nešto zapisuje i ima moć da se provlači kroz zidove, da se probio kroz zidove Kambalgara…  “, dobaci neko.

“Kao radnica u agenciji za naci sigurnost, jemčim da je Boris K. državni neprijatelj”, dočeka Frau Suzi, nepomična kao kip , visoka, uspravljena, nalik na mitsko čudovišno biće.

“A još postavio samostojeći znak upozorenja pod statuom Megavažnićevom od granita crvenoga: “Čuvaj se! Knjige nisu čiste! Gde je pero, tu je otrov.  I to pero Graf Fon Faber. “, reče gospodin izvanrednog profila, nosa ukrivljenog na desnu stranu, nalik na zakrivljeni kljun orla, naglašavajući svojim oblikom njegovu inteligenciju, status i ličnost. Bio je to Hadžipoštenović.

I sve to vide I ču I omirisa Boris K. Ponešto I dodirnu…I zapisa.

Prve zakone je doneo u svojoj alatskoj radionici, arsenalu raznolikog alata koji je nosiopo džepovima, a nešto se dalo smestiti i u bure. Uskoči u bure I baci se u more uboitog oružja,razbacujući predmete kao dečje igračke,  sve dok nije našao ono što je tražio…i nađe pljoskicu.

Opijen ukusom omiljene mu votke, Boris K. je nadahnuto svodio račune što sa sobom, što sa svetom, moralno sudivši tuđem delanju bez zlobe, pišući disertacije o lošim komšijama iz srca, opet uzimajući kao sveto pravilo “načelno protiv”, kao I moguće autodestruktivnosti vlastitih uverenja, uzimajući u obzir istorijsku evoluciju I “celovitost prirode”. Ipak, našao je da njegovi Zakoni odišu elegancijom, konačno, nikom štetu ne čine, a njemu mogu pomoći, jer:

 

  • Jer pisano je- na početku beše reč. I ta reč beše: jebiga.
    2. U skladu s tim ovaj Zakonik se sastoji od, jebiga, reči.
    3. I pisano je da je Fenomenopublika sklona propadanju ukoliko nema pripovedača.
    4. A taj pripovedač će doći u liku i delu Borisa K. Jer stoji u starim proročanstvima: Doći će čovek očiju šarenijeh, bez eumelanina ispod donjeg sloja epidermusa i nazivaće se Borisom K. i pripovedaće ako mu je život mio. Ukoliko ne, biće stavljen na prcnju.
    5. Prcnja je jedino dozvoljeno mučenje u Fenomenopublici, a čim je dozvoljeno nije mučenje.
    6. Prcnja je tajna koju zna samo Državni Dželat lično.
    7. Prcnja je najviša državna tajna za koju su potrebni sledeći godišnji izdaci: dva jednoroga, let lampa, klješta, četa zagorelih vojnika, tri sapuna u tri čarape.
    8. Fenomenopublika je virtuelna tvorevina koja živi dok i njen pripovedač živi.
    9. Fenomenopublika je u stanju konstantne apokalipse i permanentnog staniranja i republika je diktatorsko-libertarijanskog tipa.
    10. Ustav FENOMENOPUBLIKE je fenomenalan, žalim, boljeg nemamo.
    11. Smatramo sledeću istinu za samopotvrđujuću – videti pod 12
    12. Nema istine
    13. Ako Boris K. ne bude pričao svoj ustoriju do kraja života i ne napiše Zakonik… jebiga.
  • Međutim, Boris napisa Zakone svoje:
  • -Megavažićevi govori se moraju slušati sa kišobranom u ruci, jednom mesečno. Obaveza je da traju duže od Fidelovih i da se poklapaju sa Velikim postom.
  • Grižu savesti lečiću psihijatrijskom potvrdom da sam psihopata.
  • Na sahranama političara i tajkuna Fenomenije, obavezno poneti glogov kolac, može i sendvič.
  • U slučaju klevete i moralnog ubistva acca ethicus homicidium , zakupiti naslovnu stranu Toaletoida Šlic i oklevetati klevetnika.
  • Ako me duhovi bližnjih progone, naješću se belog luka.
  • Ako me nateraju da pravim krst za raspeće drugih, pozvaću konsultantsku firmu “Pilat i sin”, izvođačku agenciju” Kajafa d.o.o. i specijalizovane proizvođače kopalja “Longinus Maximus”
  • Ako me postave za ministra ili bilo kako uvuku u politiku, pobećiću u neku skandinavsku zemlju, recimo u Norvešku, ali onu kad je u njoj vladao Erik Krvava Sekira.
  • Ukoliko je bekstvo nemoguće, okrenuću se , pohrliti u susret i povikati : Šugica!
  • Ako me salete žene u naci odeći sa čiroki frizurom, istog trenutka ću uzvratiti saletanje, one ce pomisliti da nisam normalan, jer mislim da su privlačne, i ostaviće me.
  • Ako me razapnu na krst, vaskrsnuću za nedelju dana, jer mi se nigde ne žuri, a i može mi se.

Ovaj intervju je sklonjen…”Mohikanac – isti u sva vremena.”


Nakon što sam odbila da dam novac unapred nadobudnoj urednici fokusiranoj na materijalno, što bih razumela kad bi njena umešnost imala pokriće…

Naravno neću je imenovati. Ne postoji tako nešto kao što je loša reklama 🙂

image: Robinson Crusoe Art Print by Newell Convers Wyeth

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim. (uključujući roman “Gazde” i “Mobing” kao delove Zapisa.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnost – to je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.

Poemas sin libros y libros sin palabras, El amor derrotado


Sí estoy por fallecer

Porque en este preciso momento otra cosa no puedo hacer

La tiniebla omnipresente cada vez más espesa llega a ser

Y sus cavidades astrológicas con las que se invoca la estrella

Desaparecen

Como a corazado gusano brilla

Me llama

Cada vez que el viento frecuente parta mi alma

Desde el sueño hasta el precipicio,

El abismo malo que bajo el sol se licueface

Dijisteis: ¡Van a regresar!

Dijisteis pero sólo el olvido a mí
los ojos
me los saca

Espejos eran fantasmas

Los saludo y les dirijo mis sonrisas altas

Y sí alguna vez los echaría de menos

Serían sólo cristales de recibos

Al borde de las gafas del escritor de las tramas

Que desde su escritorio gobernaba
Poemas sin libros y libros sin palabras

Yo estoy bajo un lejano tejado

Sigo perversa en el hogar de la pereza y silencios duros

Que siguen lavándome los ojos cada vez que me echo a correr hacia la pureza

Que me abandonó porque reclama algo a lo que los demás se avergüenzan

Y es el amor derrotado

La magnitud ajena, fábula embriagada en la cueva hace tiempo olvidada

Por la que las lagartijas con la tiza escribían

Y que en la tiniebla por la puntada se quebraron

De las cuales a su ser más adorado palabras irrazonables susurraron.

OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI (Kroz vizuru vekova), UVODNA PRIČA


OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI – ne znam da li bi trebalo da im tražim lekarsko uverenje…
 
Animalna, divlja, nepredvidiva narav rukopisa (a sve nejasno i obavijeno maglom baš kao Grdanine oči) ukazuje i tek će prirodom – grmim ja oblaku, a oblak meni – ah ne obazirite se šta ja ovde pričam, te iznova u digresije zapadam, na grozu, stanje duha u kojem vatrira plač, divlja mržnja dok padam iz jednog stana u drugi, premeštana kao da sam najneznatnija sitnica, ne znajujući kako da osciliram između odabira – sumnjiv ćumez, a greota da se ne uzme jer „nije skupo“ i nad njim ne vlada ludak, stoga mogu tu da na miru gladujem i ostale svoje poslove obavljam – s druge strane, gazde koje su u svojim fantazijama u obične tapete utkale zlatne konce, koje od svojih stanova i u svojim stanovima caruju izdaleka pa napokon i izbliza se približavajući kao pauci, ka zlatnim kavezima, tako ih vide, na lokaciji Smaragdnih ostrva – kako da ih vidim, do kao na džukele u drevnim sanducima koje se ne daju ubiti jednim metkom, a otkrili su ih pljačkaši grobova, dok se mal mal šunjaju okolo stana koji su izdali u zakup, na magarećim nogama, jedna magareća, jedna dečja, fantastika propada kroz rupu reale i tres, bez doterivanja fikcijom, meni preavo na glavu, ostadoh seda, potom bez kose, sad sam i bezuba i ćelava, veliki je to stres!
„Vi ste nama“, vele, „razvalili zlatne ključeve koji drži debeli stub a la Dofenov Kastl u prizemlju i naši mermerni stolovi više nisu onako mermerni kakvi su bili, nakon vas, čudni su to nazori..“
„I da shvatamo vaše alegorije, ali pak!“
!But yet!
To su, velim, samo nazori. Tu i tamo nekakva krstača, beli luk i crna kapuljača, priče o plemenitim poreklima, te je na ovaj stari kaput u takvom i takvom ormanu prišiven sterling, a ne dugme, a kućne ljubimce ne dozvoljavamo, tu i tamo (da samo ne bude gore, misli se podstanar, a gazda je uveren da je podstanar u stvari vukodlak, da da, baš taj jadnik, bednik, kakav nakazan stvor, laje kao pseto, zavodi zakupodavce u nevolji koga muka tera da izdaje sva tri stana u centru nasleđena od kurđel babe čiji je muž bio za Turaka opasan poslovan lik, zapravo je vukodlak i otkad smo izdali stan u centru stavljamo beli luk na prsa da na miru spavamo, da se ne useli i u našu četvrtu kuću, u Dofenov dvor, a odakle luk vadimo, zna se)
Tu i tamo..
– Ničeg tu posebnog nije bilo, da odgovorim na pitanje. Nenadano otvaranje vrata, gazda natušten, suvonjavih nogu, ide kao kraba, crn u licu kao crno besno pseto govori da je sve crno, da su zidovi crni, da filijala Dofenovog dvora u Žičkoj 6b izgleda kao osakaćeni leš, a nekad je blistao kao u.. Abasida… Tako upada, kad je dan, kad je noć, kad je pozornica osvetljena, a okolo žagor sadističke publike koja čita sto dana sodome, strim stepenicama, oboje našminkani, u kostimima iz 19. veka spuštaju se na pozornicu, u vaše bedno sklonište, gazdarica, potrešena kontesa baca se mužu u narućaj, a njemu se nakrivila perika , dok im oboma svilene haljine šušte.
Uvek je isto…
Kako isto?
Pa ovako:
MOŽDAN:
“Joj bože, dokle će’ se’ zlopatimo više s ovi stanari!”
MOŽDANKA:
“Mužu, moj, gospodaru, ne znam šta bi’ ja bez tebe, kako bi izašla na kraj s njima. Eve! Nisu platili telefon! Kažu: Imaju mesec dana, a još su drski.. (saučesnički mu se smeši) Znaš šta mi rekla! Rekla mi ova, mlađa, da je naš stan njen. Da, dok ona plaća, nemam ja tu šta da tražim. Da su računi njeni!”
MOŽDAN:
“Kako bre njeni? Šta ženo pričaš? Ja sam se za Dofenov dvor krvavo mučio! Čistio sam govna u Prusku Nemačku! Jel to moj nivo? – perika mu se nakrivi – nije! I kosu sam izgubio!”
MOŽDANKA: (šapuće)
“A ova mlađa s ove urokljive oči.. piše! Kao da će neko – (stavlja ruke na bokove i raskreči noge sa raznobojnim klompama) da čita! Umesto da u’vati motiku, presadi, seje.. (stanka, okreće se polako, oči mrtve kao u ribe, zuri u ništavilo. Mužu Moždanu se u očima zacakli zločest sjaj. Počinje da pufće, tako da mu se obraz zaokruglio, a lice mu najednom poprima tup izraz)
MOŽDANKA:
“Nego, što vas dve ćutite, što ne odgovarate? Tako samo tu sede, slušaju nas, ko da nisu žive. Pa mi zombije ne primamo! Samo vedre ljude, da zrači sjaj i toplina..”
MOŽDAN:
“Nemaju šta da kažu. Uvaćene su na delu, a argument je argument. Logika takođe!”
MOŽDANKA
“Šta si rekla, ti mala, s tom olovkom? (stavi ruku na obešene grudi) Moždane.. (tiho, uplašeno..) Ovo što mi je sad rekla meni je bolesno, nešto tu gnjije i neka podvala se vije!”
MOŽDAN: “Šta reče?”
MOŽDANKA:
“Reče: Nismo zombi, nego nam dosadno”
MOŽDAN:
“A i pakuju se.- Sumnjiva behu posla – Sad je meni i mojoj ledi jasan naum opak taj!” (ustaje preteći)
“Ovo je Beograd!”, – (koluta očima)– ovde ne može svako da boravi!”
MOŽDANKA:
“A oni se nakotili. Oće džabe! A ne može!”
MOŽDAN:
“Kod Moždan ne može!”
“Nego id’te, izađite i da završimo s tim. Nećem ja da se natežem svaki mesec…!” (mumla i umoran se sruči u razdrndanu stolicu s miljeom preko…)
“I te vaše mačke! Upropastiše mi stan! Svinje mi se plaše od njih kad ih pustim da se malo povaljaju u blatu!”
MOŽDANKA
“A vidi nje, ove male što piše.. ona uzima NAŠ telefon i okreće policiju!”
MOŽDAN:
“Mnogo će oni da ti pomognu. Ni ovo nije njihovo”
OVO JE MOJE!
MOŽDANKA:
“Stani mužu, ona vadi neke pare sad! (izraz lica joj se menja. Nasmeši se široko i otkriva kvrgave, požutele zube. Moždan zaglađuje ostatke kose na ćeli)
MOŽDAN:
“Za šta te pare! Za telefon?” (nada u glasu) To je dobro, Moždanka, bez telefona stvarno ne bismo mogli!”
MLADA PODSTANARKA:
“Vadim pare da platim da zaćutiš dok ne otvorim portal ka drugoj dimenziji”
MOŽDANKA:
“Na kom jeziku ova priča? Na novokomponovanom beogradskom? Prestala je da piše, konačno! Od njenog škrabanja me zabolela glava! Ma neki đavo se tu umešao… (udaljava se i zapliće o haljine s krinolinama) – Vid ti ove male kako je agresivna! (grabi novac) Iju što volim ove dukate, kako lepo zvecka!”
MOŽDAN:
“Tražite vi sebi stan, ovaj ću da prodam, ne mogu više zdravlje da ugrožavam – okreće se oko sebe – od ovakvog dvora od mog dede Dofena do.. Šta mi učiniše!??!.. Daj bože da prodam dvor za 37 iljade!”
MOŽDANKA:
“Ovaj kauč bio nov! Kako reče? Bio pocepan i nikakav? – načuljila uši – mužu, ona kaže da osnovne stvari nismo imali kad su useljavale. Šta? Uselile se zbog mački? Jel čuješ ti ovo, Frančesko, ovaj Moždane. mužu moj.”
U DUETU: “Reče da mačke plaćaju stan”
MOŽDAN dohvati čašu sa stola i zavrljači je o zid.
MOŽDAN:
“Najradije bi glavu poseko koliko sam besan. I ona prošla što je bila. I njoj se nije sviđalo što ja dođem, što kafu popijem, pa malo popričam, ko čovek. Hoće privatnost!” (baca se na pod i udara pesnicama po podu dok mlatara nogama)
MOŽDANKA
(vrisnu)
“Pa kupi stan, pa imaj privatnost” – ženi spadne perika s glave. Ukaza se ćelava glava. “Misliš da sam ja im’la privatnos’ kad sam se udavala!”
MOŽDAN:
“Vidi šta napraviše od nas. Ode srce, ode kosa.. sve je to od sekiraciju. Ubiće nas! Umiremo! (ustaje s poda, stavlja ruke iza leđa i šeta se ukrug po prostoriji)
MOŽDANKA:
(u šoku) A gde one idu? MOŽDANE, VIDI! Vidi ova mala se pakuje? Vidi i još me gleda dok se pakuje s ove njene oči. Što bih je i napala s leđa, al se bojim da mi ne uzvrati, deluje mi snažno” – okreće se i doziva Moždana kreštavim glasom – Upomoooć! “
MOŽDAN:
“Može ona da napravi svašta- žensko, a nasilno. Zato se nije ni udala. Ko je će vaku” (zamisli se) Ženo Moždana, ja sam srce ovog dvora, a ti si pamet, te mi reci – Ko je sad pa ovaj što je sad ušao u stan. I on prolazi pored nas kao da nas ne vidi”
MOŽDANKA:
“Kako reče? Vidi ga, nosi neke korpe…”
MOŽDAN:
“To ti bre ono za mačke! Onaj kontejner, pa ženo moja cerebralna, one se iseljavaju! (lupi šakom o koleno, nakon čega zajauka)
A ja ih prijavio, ugovor potpisao, jes da nisam overio u Sudu, al to sad u 1864 godini i ne mora!”
MOŽDANKA:
Moždane, to me dovodi do pitanja.. na početku su i one imale iste kostime kao mi, a od kad račune ne plaćaju, preoblače se na svakih pet minuta?
MOŽDAN:
“Zato što su rešile da ne žive na dvoru još poodavno, da zbrišu, da nas pokradu! To ti je takav svet. Nepošten. Ne pripadaju noblesu, no su kmetuše, samo bi zlo da čine! Nije ti to naš svet. I čudno ričaju, kao da im duša u nekom od delirija.. alo bre nosač! Vidi ga, krupan, plećat, kosa mu nekako srebrnkasta, a deluje mlado.”
MOŽDANA:
“Dosad su s nama govorile, ali kad uđe ovaj nosač.. ućutale se”
MOŽDAN:
“Govorila je samo ova mlađa.”
MOŽDANKA:
“Sve vreme je pisala dok smo govorili, i ti si primetio! Od kad prestade da piše, uđe onaj rmpalija, u nekakvom belom odelu, stakla popucaše na ogledalima, mi bledimo, a starija gleda negde u stranu..  On joj dade neko parče hartije, ona kima glavom, domunđavaju se, i mlađa i starija..  Da kojim slučajem nije dobila Viteštvo belog papira?”
MOŽDAN:
(ne sluša je)
“Moždanka, ogledala su napukla, meni je lik sve bleđi, šta se dešava!”
(paniči)
“Ako mislite da ćete da nađete bolje, nećete! Ako smo i povisili nekad glas, to je normalno, mi smo gazde, vi stanari. Pa zašto da i izdajemo stan ako ne možemo -‘ u duetu – MAKAR MALO DA GAZDUJEMO!” (Ustaje, izbezumljen) Nestale su! Nestao je Dofenov dvor! A mi u nekakvim prugastim pidžamama!”
MOŽDANKA:
(skrušeno, s tajanstvenim osmehom na licu, kao da se stidi. Trepće okicama)
“Mužu moj, mislim da su one otišle.”
MOŽDAN:
“I šta sad. Da nam zvrji stan. Ko će porez da plaća? Infostan? Vidi šta si napravila s tu tvoju jezičinu! Znaš da smo jedva našli stanare. Oće mašinu, oće usisivač, sve oće! Ki god da je ovo hotel!”
Zvonjava telefona.
MOŽDAN:
“O, dobar eon… kako rekoste, tražite stan? Pa mi.. izdavali smo.. ali nije nam nužda.. Da.. Pa, dođite, ako vam se dopadne, on ionako zvrnda. Mi smo jako tolerantni, razumemo i muku i kad čovek nema i kad malo poludi… razumemo SVE! Jeste.. 200 evra plus depozit i naravno, računi su vaši, mi se u to ne mešamo, to se nas ne tiće.. Kako kažete? Bela tehnika! Pa naravno, imate ukusa. Bela boja zidova smiruje, a ovde u našem stanu je sve ionako blanko! Privatnost? Kako da ne! (ogorčeno) Ma gde li ste vi to stanovali kad to niste imali?… Jeste.. može.. i kučići i mačići, šta me briga, ovo je vaše kad platite, možete i slonovi da držite, ali štetu da nadoknadite… Prijatno, naravno, vidimo se u 2024, ne znam zašto toliko insistirate na datumu, nama ni to nije važno, niti koja je godina, niti vek, ni ko šta nosi, nit da l je ko živ, a ko mrtav, niti da l je kosa na mestu, nit srce dal boli pod rebrima, samo da se računi plaćaju na vreme”
(spušta slušalicu zadovoljnog izraza lica)
MOŽDANKA:
“Baš fini neki ljudi”- ko stvoreni za kiriju pod našim uslovima!”
MOŽDAN:
“Ja ću da i’ sačekam ovde, a ti ženo, vid neku spavaćicu mesto te muške pidžame, malo se dognaj ne pominji ni pod kakvim okolnostima da su zidovi crni i ižvrljani od prošlih stanara, tokom invazije Poljske… Izgleda da im nešto gori pod nogama. Neće smeti ni da pitaju.”
Moždan i Moždanka se pogledaše i demonski se zakikotaše, gladeći svoje prugaste pidžame.
(MEDICINSKA SESTRA):
“Idemo na terapiju! Ko će prvi!”
(MOŽDAN I MOŽDANKA) dižu dva prsta.

LANDLORDS, 30 novellas, an excerpt, one of my current projects, Serbian original included


LANDLORDS, 30 novellas

Story 1, Paragraph 1

for lack of an expert, be content with my translations, for the time being.

Author: Kalimachos, Καλλίμαχος of Alexandria

Dedicated to Stephen King who inspired me to turn the new leaf when it comes to storytelling, adopting a new approach to the same – hit the keyboard, use the harrowing perspective of a ploughman,  write everything down rapidly and absent-mindedly, use plough, axe and two owsen instead of pen… Suit yourself.

unknown interlocutor -Or was that Chekhov? Or was it both of you?

– But they were also cheating off each other’s novels!, so at least said the Old Kalimachos, Supreme Head of the Destroyed Library of Alexandria, de Borges,  323 B. C

unknown interlocutor -Egads! What are you talking about?!

-Tchah, nothing. I’m rambling on,  blabbing about the story that had long gone stale. Anyway, I’ve been commanded to tell it again. And I obey. I saw it…

unknown interlocutor – In a dream?

-How’ d you know that? Yes, YES, right there, right there! I saw it in the distorted, yet in a very relaxing dream. It was the extension of the long night captured by imagination and that is Book,  the Book of Books. Everything that is already in that book is going to be written over and over again, her letters burned into that paper,  by the Ptolemaic technique, so at least said the Old Kalimachos, the Great Pontiff… and his face.. so badly disfigured, melted down in the fire. His blind eyes see everything of the horrors to come.

***

GAZDE, 30 NOVELA

Autor: Kalimah od Aleksandrije

Posvećeno Stivenu Kingu koji me nagna da se okrenem novom načinu pripovedaštva: udri po tastaturi, drljaj kako ti drago, plugom kleši slova, ili je to bio Čehov, ili su to bila obojica pa su jedan od drugog prepisivali, kako reče Kalimah Stari, vrhovni poglavar aleksandrijske biblioteke, po Borhesu 323 p. N. E

Nepoznati sagovornik – O čemu ti to?

-Ma ni o čemu. Trućam već istrućano, nešto u zapoved dato.

Nepoznati sagovornik -U snu?

-Kako ste znali? Da baš u snu, u opuštenom snu, produžetku imaginacije noći, a to je knjiga, knjiga nad knjigama i u toj knjizi sve je napisano, sva slova su ugravirana posebnom tehnikom ptolomeja, kako reče Kalimah, upravnik aleksandrijske biblioteke, a lice mu je.. lice mu je sttrašno. Izgorelo u požaru. Oči slepe, a sve vide.

***