a passage from my interview for the Serbian portal East Pearl, who has been removed Leila Samarrai Mehdi


11046933_1584598361784951_3934123044165569558_n

Q: You come from a mixed marriage (your mother is a Serbian – Greek origin, and your father, the Iraqi), how much the combination of different cultures is affecting you and where the cultural heritage of (ancient) Iraq is present in your literature. Is the Eastern Spirit in you, or is it still Western, modern and materialistic?
A: It would be romantic to imagine that I was an unusual personality in which two opposing cultures, religions, traditions were united, that in the collision of the East and the West unknowingly, through the veins, the verses overlap, and the eastern stories are running.
It would be exotic to say, like Leo Africans, whose personal adventure was reconstructed in the book: “I am a son of the road, and my country is my caravan.”
As such, I define the antithesis of the tribe because I do not belong to any city, nor any path, nor any end or beginning of the world, nor I come both from Europe or Arabia ”
What falls to my mind, answering this question, is that many would like to see me classified somewhere not realizing that the beauty of my whole “defiant” personality lies primarily with my cosmopolitan spirit that does not belong to anyone. I’m a stranger among people, with the feeling I do not belong to anyone. My Arab origin was traumatically disputed in Serbia and Serbian in the Arab world. I was and I remained, in both cultures, discriminated against in all possible and impossible ways, so I am a writer who for personal reasons is interested in mythology, philosophy, religion, and that it is not dictated by the genitive component of affiliation with Arabs. This applies also to the Serbs. /element (this is just one element … for example, I do not define territorial, cultural or linguistic communion with the Arabs) Also, I do share only territorial (at the moment and wish not to…) and linguistic communion with the Serbs. As for culture, I am not sure about that…
I’m a stranger who is hiding in the shadows of the night I tumble between the walls, whose fear cannot be rid of, for I have come to the utmost memory, until the end of mystery, in a life that is a crowd of sad and tragic stories, not one, but more life without leaving apart, and what I write is just a hidden choice to appear on the canvas of creation.
In this and such a world, I have created my own ancient literary homeland in poetry and prose which often overlap. My deprivation has given me an insight into the oppressed, the neglected, the borders are eradicated, the religious, the national, the cosmopolitan identity is created. The imagination destroys and creates the worlds and the universe, I’m walking eras and worlds, through space, as in a dream. I stumble like a ghost in a stormy night somewhere, trapped, confused in the darkness of the human dream. My solitude lasts three thousand years.
So my literature is marked by fragmentation, confusion, soaked with anguish and non – affiliations to both nations.
.
That way, my mark has determined the only safe place for me and this is the place between the worlds, the place in which everything merges what is otherwise separated because the boundaries exist only in the limited minds. And who would, if not a poet, be able to overcome impenetrable, to touch ineffective and to approach the separated worlds

Boris K. i njegov dvojnik


Boris K. je završio pisanje svog remek dela „Uspavani konj Karabak“ kad je bio ušao u svoju četrdeset treću godinu. Skinuo je lornjon, obrijao crnu bradicu koju je nosio tokom pisanja knjige, ali ga najednom obuzeše crne misli, jer pored nesumnjivog kvaliteta, rukopis je ipak trebalo prevesti na bling – blingovski da bi ga stanovnici zemlje vatre, u gradu Bling razumeli. Tokom svojih putovanja, Boris K. se više puta obreo u ovoj neobičnoj zemlji, obučen u tursko – ruskom stilu, zagledujući u džinovske nebodere koji su, kao vite kule, boli nebo, upoznao novog prijatelja predsednika Bling Blinga koji je sav šljaštio u zlatu, s kojim je Boris ispijao flaše votke šetajući se duž ulice Blingzami i koga su ljudi voleli,  a on nije znao šta da radi po tom pitanju.

Na to Boris K. reče da često putuje jer ga u Fenopublici smatraju nezgodnim i nepodnošljivim  stvorenjem, te ga šalju na zajednički jugoslovenski pasoš kojem je istekao rok upotrebe da putuje svugde po svetu.

„Gdegod izabereš. Borise K., samo da te nema jedno vreme, pa se onda ti nama vrati“

Začudi se tome Bling Bling, izbeči oči kao da je progutao gorku pilulu, usta je širom otvorio, a onda mu se oči ovlažiše od nežnosti: „Nemoguće. Pa zar tako divnog čoveka!“

Boris K. odsečno pogladi svoje brkove poput četke.

„Carstvo Bling je već moja zona. Nisam čuo ništa ružno od sebi od kad zakoračih ulicom Blingzami. A u Fenomeniji se mnogo toga o meni pričalo.“

„Svi mi radimo stvari zbog kojih se kajemo, Borise K.“

„Ostao sam duže nego što je poželjno, to je. Luda Jord ih blagoslovio, pa oni meni nisu ni potrebni. Ali, ja njima jesam. Jedini sam ja taj koji može da kontroliše fenomenizacije. I ne smem ih izneveriti. Ostajem još koji dan u vašoj prelepoj zemlji, a onda moram natrag“, herojski će Boris K. istovremeno iznerviran, ozbiljan i pripit.

Ponudio se Bling Bling da kadgod se Boris K. nađe u nevolji, da dođe sa svojom četom konjanika u Fenomeniju i „raščisti stvar“.

-A kakvi su samo moji Arzeri.. Sve sami Zorostrijanci. Anđeli božji!

-Prećiće put preko mosta koji vodi preko pakla da te kao pravednika do raja i natrag otprate, Borise K.

Boris K. prihvati, jer veli da je u poslednje vreme u Fenomeniji prikovan kao da je srastao uz kamen, da ga lokalna šalteruša šiba pogledom punim mržnje kadgod se ne seti da joj kaže kako je lepa, da živi od jedne mršave sume koju dobija pisanjem putopisa, izvođenjem raznih trikova dok je jedva sastavljao kraj s krajem, a gazdarice bi ga mal malo izbacivale na ulicu, da je živeo u buretu Barel Džordž s predivnom fasadom koju je konstruisao fenomenijski priznat arhitekta Smit, obojio je bure u narandžasto i da je tu imao svoju radionicu, ležaj, kuhinju, a da je istim plovio i preko Atlantika.

„S prozora na dnu Barel Džordža sam posmatrao delfine“, sećao se Boris K. sa suzama u očima –  i da je na kraju mučne životne borbe shvatio da se treba prikloniti ili jednoj ili drugoj strani, ovisno od toga da li je ta strana pravedna ili zla.

„A onda se dogodio nesretan slučaj. S buretom sam se otkotrljao u živi pesak i počeo da tonem zajedno s njim. Srušio mi se čitav svet kad sam morao da se odreknem voljenog doma. Niko nije pružio ruku da mi pomogne.  A molio sam – sve oko sebe, dok me zloslutni pesak gutao, u delti Nila… a okolo kajmani..  Neko vreme sam plutao, zaplivao leđnim stilom unatrag i uz snažne zaveslaje  otplovio meditaranskom obalom od Egipta do pojasa Gaze gde sam par godina živeo bez papira u palestinskoj enklavi.. Ali, mog bureta više nema. Od tad.. – Boris K. prekri oči rukama, uzdahnu, ali onda se pribra i nastavi da govori:

„Dosta mi je dobrih misli, dobrih reči, dobrih dela. gotovo zapeva Boris K. u stilu napolitanskog tenora, a onda stidljivo spusti ruke u krilo i stiša se – „Nauči da voliš novac i videćeš kako se čuda dešavaju, nabavi nedeljivu ženu i nauči da prolaziš kroz zidove.”, mudro će Bling Bling.

“ Te tri stvari su jedino što nikad nisam niti umeo, niti imao, niti znao“, nevino će Boris K., potom ućuta, preksti ruke na grudima, a onda, nakon nekog vremena pogleda u Bling Blinga i nasmeši mu se.

Ushićenog srca Bling Bling je slušao Borisovu životnu priču, zamisli se, pogleda u oduševljenu skupinu građana Bling i reče: „Hajde da zamenimo mesta, Borise K. Ja ću sa Zoroasterima u Fenomeniju, a ti budi predsednik Bling Bling koga će da obožavaju u Carstvu Bling. Imaćeš visoku platu. Tajni rudnik zlata..  zoroastersku kompaniju „Boris Holding“, kulu na Arzarskim ostrvima..   Uslov je da mi odaš tajnu.. Kako da budem ti, a da ostanem ja.“

„Fenomenizacije? Ah, to ne znam kako.. ni sam! Mnogi smatraju da se tajna krije u samom stanju mog duha, da je moj mozak čudan, da one same od mene zaziru i da me to čini krajnje opasnim. „, neuverljivo će Boris K.  a potom nastavi da zabavlja Bling Blinga pričama o svojim ludorijama.

Bling Bling je sve vreme pucketao jezikom.

Tad oni rešiše da pozovu lokalnu vračaru, a ona se zvala Stara Zmija, koja im telepatski poveza umove. Tako će Boris K. tehnikom gledanja na daljinu upozoriti Bling Blinga na skrivene fenomenizacijske baze koje se nalaze širom sveta I epoha., pa i u unutrašnjosti zemlje., a da mu Bling Bling otvori um za nove informacije o tome kako da razume svoj narod, kao što to čini Megavažnić u Fenomeniji, reklo bi se, ali na bling blingovskom nivou.

Bling Bling opet pucnu jezikom.

Bling Blig predloži da vračara izvede tajni ritual himerizma u kojem će Boris K. da postane svoj vlastiti blizanac, da bude kombinacija samog sebe i Bling Blinga. Tako će leva Borisova strana da izgleda kao on sam, a druga kao Bling Bling.

„Tako će se izbrisati granica između nas dvojice. Ti ćeš imati sve naftne bušotine ovog sveta, a ja ću biti superljud, Borise K.“

Boris K. oduševljeno pristade i svo troje odoše u baštu naučne laboratorije gde vračara izvede okultni ritual nad Bling Blingom i Borisom, dok je u crnom plaštu mahnito udarala nožem po podu, izgovarajući nerazgovetne reči, bacajući okolo ljuske od jajeta, ugravirajući tajne znake iz Svete knjige slobodnih veroispovesti.

Nakon izvršenog rituala, telo Bling Blinga se sruči na pod, a na Borisovom telu se ukaza beleg koji je jasno razdvajao njegovu levu i desnu stranu, gde je leva, borisovska strana bila rozikastija od desne.

Potom Stara Zmija načini ugovor o vradžbini, gde će se nakon isteka demonskog saveza u trajanju od godinu dana, Bling Blingu njegovo telo vratiti ne samo onakvo kakvo je bilo, već I podmlađeno za pet godina..  i Bling Bling dade vođi konjice Arzera, Vugaru Strašnom,da odnese papir do pukotine najviše stene na Himalajima, sa sve ljušturom gde je boravila Bling Blingova duša. On to učini.

Od tad Borisu K. je u Fenomeniji dobro išlo. Bling Bling je bio sposoban da čini nepoštenja i mahinacije koje je Boris želeo da čini, a ranije nije mogao, zbog čega je Boris K. stekao zavidan ugled. Uništio je Borisove neprijatelje koji su hteli da ga upropaste, združio se s najvećim huljama Fenomenije i postao svačiji najbolji drug. Kartao se s Megavažnićem u vilu, rols rojs i jahtu. Katkad bi podlost, gadurija i bestidnost Bling Blingova bila nepodnošljiva pa je sa svoje strane činio sve da Bling Blinga obuzima nekakvo strano, čudno i neprijatno osećanje koje mu je mililo niz nogu, a za koje ne beše reči na bling blingovskom – a to beše savest – i Bling Bling u Borisu bi zaplakao u moru slanih suza: „Pogrešio si, Bling Bling, bio si zločest. Tako je, Borise K. Kako si mogao to da učiniš? Kako si smeo, Bling Bling?“ – rigala je vatra savesti, a oči Borisove poprimiše boju krvi, te se dvojica u njemu svađaše i jedan drugom je kazivao onom prvom: „Zaveži mu usta, išamaraj ga, ubij ga“ ili su pljuštale psovke „Ti, prokletniče, ti cmizdravi crve“

Bling Blinga su uznemiravali Borisovi glasovi iz prošlosti, a Borisova nežna, osetljiva i blaga priroda i primamljiva otmenost bila su u zavadi s večnom žeđu Bling Blingovom za diktatorskom vlašću.

U Fenomeniji – Boris K. kao Bling Bling je posavetovao Megavažnića da mu vrati pare koje mu ne duguje. Nema logike, ali pali. Megavažnić uze od naroda i uplati sumu Bling Blingu na of šor lični račun kompanije na Bahamima. Megavažnić je shvatio da su mu ruke odrešenije negó što je mislio. Beše u nekoj vrsti nirvane, dok se naslušao Bling Blingovih ezoteričnih učenja o zoroasterskim religijama kojima je osnovao svoju ličnu konjaničku gardu,da vlada uz pomoć okultnih sila., da je Boris K. profesionalni revolucionar i kao takvog ga se ne sme ispuštati iz vida, negó ceniti i uzdići jako jako visoko, sve do Himalajskog glečera na južnoj strani, najvećeg zida na svetu!  Tako Megavažnić podiže spomenik Borisu K. u centru Fenomenije, uz oduševljeni poklič naroda, praćen bojnim urlicima Arzera, koji bi pratili Borisa K. sa sve Bling Blingom u njemu, u stopu.

Borisu K. kao Bling Blingu dodeliše stan poštenog političara Fenomenije koji je štitio zakone I propise, a stan je bio kompletno namešten, što znači da je imao i orman, tako da se Boris K. nije mogao otarasiti Bling Blingovog duha bilo kakvim savetovanjem s Fenomenijskim vračarama jer kad bi se Boris najeo belog luka ne bi li izbacio Bling Blinga iz svog tela, on bi iskočio iz njegovog tela i ne bi izlazio iz ormara, a upravo je to poslednje mesto na kojem bi ga Boris K. tražio, jer je znao da bi se tu Bling Bling najpre skrio.

Istovremeno, Boris K. je s mesta predsednika Carstva u ime Bling Blinga odstupio, kada su građani Bling potpisali peticiju da čelnici započnu sa opsežnom istragom da je predsednik optužen za čast i za poštenje kojima u poslednje vreme izluđuje opozicione čelnike, jer čast kao i nečast ne dolazi iznenadno, a sve to daje boju sumnje njegovim postupcima, kao na primer uvođenje narodnog glasanja u Carstvo Jednog Čoveka Bling, te želja da se podnese carska ostavka.., te se čini da je Vladar sasvim pomerio pameću, iako s vremena na vreme, kao da psuje nekog drugog, rečima: “Išamaraću te, Borise K” dok  istovremeno poriče takve sramne optužbe, da bi na kraju suđenja priznao krivicu iako mu nije suđeno zbog varanja naroda u pijanom stanju.

 

Zapis Vračare Stara Zmija:

 

Boris K.  se branio rečima da desna strana njegovog tela kako je tvrdio, nije zapravo njegova, no u njoj boravi ugledni smenjeni predsednik Arzerai drugih naroda Bling koji živi kao duh u njegovom telu, a kao dokaz je pokazao neobični beleg na telu koji je pravolinijski podelio njegovo telo u dve boje. Zaprepašćena porota gledala je u čovečuljka raščupane kose, sa cvetom u kosi, slušao njegove rasejane i slabo sređene misli koje bi smenjivao bučni, histerični samozadovoljan smeh onog drugog u njemu, kako I optuženi beše tvrdio, a svaki je ovog drugog dovodio do nepodnošljivog besa jer se u jednom telu, beše zapisano, nimalo nisu slagali.

“A odvojeno smo votku na Trgu fontane u ulici Blingzami pili!”, obojica će uglas na šta se sudnica isprazni u dahu, pred naletom nečiste sile, jer progovoriše dvojica u isti mah.

Tad ulete Borisu obećana konjica Arzera, a ličiše na mongole, a Boris K. progovori: “Ja sam odavno spreman i gotov”, na šta Bling Bling u njemu reče: “O verni Arzeri moji, on je moja leva strana, pregazite ga”, na šta se Borisova desna strana uzjoguni i reče Arzerima: “O Arzeri verni moji, to nije istina! Upravo je suprotno, desno, desno, izgazite ga!”

Tad dva ratnika obnaženih pleća, bakarne kože i tamnih, bademastih očiju, s ogrtačima preko širokih pantalona, a behu jahali na čelu uske kolone koja je nahrupila u sudnicu, zapevaše napeve nestvarne zvučnosti i uz udarce bubnjeva koje su pojedini od njih držali u rukama, u nemogućnosti da se odluče za jedan izbor, zapravo načiniše dva, opkoliše i isprebijaše na mrtvo ime smrtno telo Borisa K. u kojem su prebivale dve nejake, suprotstavljene duše.

“Otpušteni ste iz moje vojske! – cerio se isprebijani Boris K. iz kog je vrskao samleveni Bling Bling – ionako ste bili tehnološki višak!”, upravo u trenutku kad je tresnuo o pločnik, upravo ispred zgrade Suda u kojem su i on i Bling Bling odgovarali.

Najjači od svih ratnika, mrkoliki Vugar odvede na konju Borisa K. do postojbine mu Fenomenije gde se Bling Bling izjasni u osvetničkom besu da je došao da Megavažnića pošalje na onaj svet, da mu je lažima grejao srce i da niti jedan dijamant iz njegovog tajnog rudnika neće dobiti, a onda ispusti nekakav piskav zvuk nalik na jadikovku i usred prevelikih muka njegova duša u Borisovom telu crče,  a u daljini, negde kod Himalaja odjeknu stravična eksplozija i svest o tome da je svet lišen jednog bitnog fragmenta koji je dotle postojao, a sad najveći zid na svetu više ne postoji, kao ni kletva, kao ni Himalaji.

– jer to beše početak himalajskog glečera gde se nalazila stena u čijoj pukotini beše pohranjeno seme vražjeg zapisa.

“Tako padoše i Himalaji, tako je pao i Berlinski zid”,  beše poslednja Borisova rečenica nakon što Vugar odjaha na kalabaku niz vijugavi put koji je vodio do kapija Fenomenije, a Borisa K. je zasula kiša udaraca neobičnih silueta koje su krenule na Borisa, da dotuku ono malo što je od njega ostalo. Bila je to Megavažnićeva lična garda, žene u nacističkim odelima s čiroki frizurom kojima se Bling Bling nije nabacivao, već je zatražio dve kofe za povraćanje uz reči: “Lepše je s kulturom”. Ali, u Fenomeniji mu se, za razliku od vlasti u Carstvu Bling, zbog svih nepočinstava nije prethodno sudilo.

 

 

Let’s expand and translate into English Leila Samarrai’s article on Wikipedia


 

Let’s expand and translate into English Leila Samarrai’s article on Wikipedia

https://www.change.org/p/leila-samarrai-s-readers-let-s-expand-and-translate-into-english-leila-samarrai-s-article-on-wikipedia/dashboard?source_location=user_profile_started

Given that, since the year 2013, the author Leila Samarrai Mehdi has been widely expanding her literary activities, it is quite logical that the article about her work, presented in Wikipedia be expanded. At the same time, the obsolete article presented here: https://sr.wikipedia.org/sr-el/Лејла_Самарај unlike other writers in Serbia, has not been even translated into English, due to the fact that the Wikipedia articles, in general in Serbia are in the private domain and the decision about this issue, the decision on this matter is in the hands from the former colleague of writers with whom Leila Samarrai Mehdi does not agree on the ideological, aesthetic and moral basis for which she is a writer in exile in her own country, persecuted with prejudices due to foreign origin and her artistic authenticity that is not suitable for a small group of writers, editors, publishers, and critics in Serbia who do not forgive diversity of any kind..
Let’s help her to achieve that goal. Let the boycott chain and monopoly of “the chosen ones” in Serbia be interrupted by this and similar examples. Culture is not for trade!

Anecdote/Anegdota


ANECDOTE

I constantly look at the stray dogs’ wandering around containers, leaning on their paws, trying to climb up in order to find some food. They are mostly skinny, starving, resembling the Serbian middle class … Suddenly, as I was casting a glance at the trash, so I could see some bones to throw them to the dogs,I have heard a gruff voice: “Ma’am!
I winced. I looked in the direction where the voice came from. It was a gipsy woman, big, threatening eyes. “Move over there”, she said.
“What’s the matter?”
“This is my Starbucks. You are snatching food from the mouths of my children and I can tell you are Ma’am.”
“What Is your problem, woman. I’m searching for something for these hungry dogs …”
“I get around here every day, from five to six in the afternoon. This is my working hour.
I wait till they get their dishes done, then I wait for the gentlemen to finish their vacation at home, and then I wait for them to finally send someone to throw the garbage, so I know exactly when to come, to see what I got here to pick, at 5 o’ clock in the afternoon.
“My babies are hungry, and you want to pick up my junk to feed your doggies! Shame!”, She boomed in the bass.
“Don’t let me see you ever again if you can help it near my containers. Find yourself another.!“
I retreated before the dangerous threat and I do not go down that road anymore.

ANEGDOTA
Stalno gledam pse lutalice kako se motaju okolo kontejnera, propinju se pokusavajuci da se popnu ne bi li nasli nesto hrane. Uglavnom su mrsavi, izgladneli, kó srpska srednja klasa…
Najednom, dok sam ja tao pogledom preletala po djubretu ne bih li videla neku kosku da bacim psima, ne bi li ih nahranila, cuh grub glas: “Gospodjo!” Trgnuh se. Pogledah u pravcu odakle je glas dolazio. Bila je to Ciganka, krupnih, pretecih ociju. Rece: “Pomeri se tamo”
“Sta ti je?”
“Ovo je moj Maksi! Uzimas mi hrani deci. A vidi se da si gospoja.”
“Sta ti je, zeno, trazim nesto za ove gladne pse…”
” .Ja sam svakog dana ovde od pet do sest. To je moje radno vreme. Dok se operu sudovi, pa odmore gospoda posle rucka, pa cekam da se baci, posalju nekog da se baci djubre, tacno znam kad da dodjem, da vidim sta ima da se probere, moja deca gladna, a ti mi za kucice kupis! Sramota!”
I jos rece: ” Nemoj da te vidim slucajno blizu moga kontejnera. Nadji sebi drugi.
Povukoh se pred opasnom pretnjom i tim putem vise ne prolazim.

The human race has completely failed because of emotions.


All emotions are one and the same: self-pity. Emotions are always between people and they occupy the space that should not exist. They mediate where there should be a direct touch.
When the emotions emerge, all forces should be imploded.
To do this, one needs to understand how it is created. It’s a program, as with the Russian scientist Pavlov.
Usually, mothers are the ones who teach children to react emotionally. It’s that frigging training we receive when we’re small and powerless to figure it out and resist it. This is THE mother-Medea who sacrificed us to misjudge others. Mothers are mostly intimidating children, so they learn. And the idea of caring mothers is to a large extent fake and fatal.
Mothers are mostly intimidating children, so they learn. And the idea of caring mothers is to a large extent fake and fatal.

Emotions are projections. That means, you project your emotions on someone and then he or she is for you only
a fraction, a part of some of your performances. In this way, you immobilize them, label them, you take away their freedom.
Look, when you offend someone, he or she immediately claims you owe him or her (apology, money, compensation).
It’s an emotional economy and it’s deadly. Look at those fools who, because of the cartoon of Muhammad, they go to bloody showdowns with anyone who gets in their way. It is a program that establishes power over people and
they obediently listen
because they can not understand what is happening to them and therefore they cannot resist to resist it.

The human race has completely failed because of emotions.

Plus, the same holds true for ideas. Emotions and ideas are complemented and successfully replaced. It’s all the same kind of programming.
And life itself, chemistry, physics, all is conditionality. Atoms are conditioned to react. We are conditioned by biochemical processes.
The only thing that we have and which does not condition us is our understanding, the ability to know what is actually happening and to distinguish and save ourselves at that point.

Watch just this saying: Logic dictates! That is, we are slaves, we are obligated to execute what “logic” requires. That’s “His master’s voice”. Slave conditioning.

Poetry should clearly expose this and mock it because it is in a superior position to clearly see all this scam.

From a strategic point of view, it is better for the wind to lift up all the rubbish so we can clearly see what is flying and what stands firm. Seize the opportunity and get rid of unnecessary delusions. It’s all that we, humans, can do, anyway. Of all that we have, the most valuable is our sense of humour. And the source of humour is pure knowledge. It is something much more reliable than emotions because it is indestructible unlike them.

Pero i Mač


UMESTO UVODA

IZVINJENJE ČITAOCIMA, ONIM UČTIVIMA, S POSEBNOM I OSOBITOM UČTIVOŠĆU, jer NEUČTIVIMA SE NE IZVINJAVAMO.. dopre do ušiju…da je “naša junakinja” (ovo naša” treba podrobnije razmotriti, a o drugoj reči – u fusnoti na strani 332) konačno pronašla vlastiti font Kurije, kojom će uhvatiti ono suštinski neuhvatljivo u Pesnikovoj istoriji tajnih I polutajnih podstanarskih sukoba, s čvrstom verom u vrednosti koju bi isti otelotvorio srebrnokosi vitez templar ili protivnik mu slavni Arab.

 

VALENTINA, BIĆE KOJE KRVARI

 

Jednog jutra, ovo žensko biće koje krvari, a zove se Valentina, probudi se, shvativši da u metaforičnoj potrazi za pripovedačkim načinom bliskim narodu kojim bi dočarala najmračnije tajne, zaboravila o čemu zapravo I treba da piše. A pisala bi, absurd li, rado – S posvećenošću koju su samo njeni preci, kojima je istočna mistika bliska, razumeli, kao I složenost porekla Valine istorije, a samo razumevanjem ovog misterioznog predanja, da, više predanja nego li istorije, može da se izgradi koherentna priovedačka umešnost kojom će se istorijat sukoba, mraka I mistike katartično raspetljati.

Do sad je Val nekontrolisano mešala, kao da su likeri Blanš Diboa i Slatki Čirz, načine pripovedanja. Na tome joj se mnogo zameralo. Citiram veleumnog intelektualca, jeretika, disidenta, pisca pobunjenika i proždirača bureka koji se uvek omotavao u nešto nalik na torinski pokrov:

“Za univerzalnu istoriju vlastitog ti beščašća, pesnikinjo Valentina, mnogo ti je opasno da se ravnaš prema idijotima koji zauzeše sav prostor. Tvoja istorija koja mi je pukom slučajnošću doprela do ruku da je pročitam, kad sam kao Mendelson u pekaru ušao, a pekar mi je burek u prve izmašćene stranice zavio..

, recimo, ovaj pokušaj da se opiše prvi gazda, krimos, lord Sivi Kljun, Lord Kuće “Skriveni uređaji” kod Vukovog spomenika majstor visokotehnolškog kriminala, što te neovlašćeno snimao i postavljao ti kamere po stanu, a tebi ostavio sretnu mogućnost da ga goniš po privatnoj tužbi, ima slab početak, onda ima dobar deo, pa opet slabo. Zapravo je bio dobar deo u kojem Lorda Sivokljunaša opisuješ kao izgladnelog gavrana… a slabo ti je to što pokušavaš d razgovaraš s idijotima”

A mnoge vrle povesti su se zbog volje za istovar to kad je istovar bio nadohvat ruke, izgubile u nesagledivoj raznovrsnosti.. i čežnje za baroknošću.. pa, ima tu svega i svačega. Apsurda li, gde li ti se zametnula ta istorija? Da ti dam par saveta:

Nikad ne dovrši asocijaciju

Nikad logično

Nikad opisno

Nikad razumno

Nikad metafore

Nikad koji koja koje

Uvek zameni glavnu reč bizarnom

 

I na kraju reče: Čini mi se da je na početku istorijata trebalo malo više zagrevanja. Previše se izvinjavaš čitaocima. Pri kraju priče, neka bude dobra akcija u tvom stilu.

 

To reče i nestade.

 

JER MAČ JE OD PERA JAČI

 

Tad Valentina od Beogradske Manče shvati koliko je kontinuiteta, kako pripovedačkih tako čisto životnih narušila, a neke zloupotrebila, koliko je nenamernog humora u njenim rečenicama zagrmelo na mestima gde to nije trebalo, koliko je uzaludnih rečenica zazjapilo nalik na ambis u predvorju limba u koji je ušetala kao slepica, sleplja od Homera,  kroz krugove silazeći paklenim obalama.

“Koliko je to muke perom s bezobraznim stvorovima poslovati. A šta mi učiniše, pokvarenjaci, da se očima ne poveruje tokom čitanja. Đavolska neka sila ih na lukavštinu goni, isterivač sotona za njih treba, to tvrdim, ja koja poznajem narav mnogih čudovišnih stvorova istorije”

“Ali pero nije jače negó mač!”, ustade Valentina rešivši da pretraži kuću.. po ko zna koju iznajmljenu po redu. U kojoj je bila toliko usamljena da više nije mogla da živi bez karaktera svojih romana, koji su joj pravili društvo poslednjih petnaest godina tumarajućeg života veleumne plemkinje viteza ser Valentine od Manče, u Srbiji.

I nakon petnaest godina tumarajućeg života veleumne plemkinje viteza ser Valentine od Manče, u Srbiji, reši Valentina da pretraži kuću u potrazi za arapskim mačem Saifom, a dok se kretala,. Shvati serkinja Val da pada sve niže i niže i da kuća, padajući sve tako dok sve okolo nje stoji, menja oblik i postaje ne samo sve niža, već sve uža, i shvati nagonski šta bi se dogodilo i ka kojoj obali reke je padala, premda je nesumnjivo da se njena kuća ne nalazi u centru velegrada negó u središtu same zemlje gde bi je dočekao Lucifer lično, pa i kralj Minos ako bi nastavila da pada.

Al oseti arapski saif, skriven u ćošku kuće neobičnu Valentininu želju da se veže baš za njega kao za predmet kojim će ugravirati u hartije (poduprete već okrvavljenim jastučnicama), s puno strpljenja, ne samo svoju istoriju, no i istoriju arapskoga Saifa te u ime Alaha reši da joj pomogne.

 

I PROGOVORI ARAPSKI MAČ…

 

 

A kako progovori mač (u tom trenu prisećala se Valentina velikih prozora i degutantno čistih stakala i prekrasnog pogleda na Beograd, s trinaestospratnice prekoputa Jevrejskoga groblja, dok je boravila u prvom iznajmljenom stanu kod Lorda Sivi Kljun, još pre negó što je postala ser Valentina od Mačve, kraljica digresija, prekrstite je u šta hoćete, tako joj i treba kad su je i krstili u nevreme, a tačnije je sama to učinila, u crkvi i o tome će biti reči..)

A kako progovori mač, ulazna vrata naglo se otvore, promaja baci tastaturu sa stola, ser Valentina uplašeno pogleda prema vratima, ogoljena sijalica u kući boravka u prezentu sadašnjem se blago zaljulja, a Valentina se seti lustera u Sivokljunaševom Zamku “Skriveni uređaji”, luster kakve je viđala jedino u istorijskim filmovima, i on bi se blago zaljuljao, kladila bi se u to..

Ser Valentina se od straha popne na sto i pokuša smiriti ogoljene sijalice. Ispred nje doskakuta mač dvoseklog oblika s urezom na vrhu, odeven u kožni prsluk i s visokim potpeticama na čeličnim nogama koje su mu bile tanke i relativno duge u odnosu na telu i izlazile su mu iz čeličnoga trupa, kao i šamširi, okrvavljene kandže:

“Mač Zulfikar ovde, mobilni pretplatnik Saif trenutno nije dostupan. Glača polumesečje rogove štitnike, a dao mi je svoje korice da me obesiš o leđa kad pođeš.. O meni sve znaš, gugl me je indeksirao na svim jezicima, ljudskim, životinjskim i biljnim, te me ne treba posebno predstavljati, ali nekako to volim da radim. Jer nema mača do Zulfikara Makazolikog! Iskovan sam od sala sa stomačine boga Ganeša, on će ti podariti inteligenciju, snagu i mir, kao i znanje o pogrebnim ritualima kojima ćeš dostojno pokopati svoje protivnike, mudrost i znanje da ostaneš na putu kud si naumila,  alterica Bogorodice Svete Marije, da održiš čednost i devičanstvo svog nauma, da ti navike u pisanju, a i namere ostanu čedne, i duh i telo čedno, pa baš kao da si s drugoga sveta, večna devica, objektivna da ostaneš spram napadača, majčina milost da te oblije kad se setiš kako su trake biča po tebi padale i krvi mojih napadača, ali onih Ahilove krvne grupe ”

 

I dođoh ti ja, Zulfikar, kao poštovalac jer ti bogovi dadoše graciju, milost koju nisi zaslužila, ali je nisi morala ni prethodno zaraditi. Oprost dolazi od višeg autoriteta, te oprost nije što i milost..  ali osetiše tvoju želju da putuješ putem prosvetljenja, I osobite napore da to prosvetljenje ostvariš kroz nužnu katarzu, jedinoj boginji kojoj si dosad službovala I bogovi njojzi pozavideše jer nju odoabra za čišćenje duše, da abreaguješ verbalizacijom I time smanjiš tenziju.

“Pa zar je namučismo toliko?, mi praoci roda, ploda, zemlje, stvaraoci, prvi umetnici, da boginji Katarzi diže žrtvenik I možda joj odvojenu religiju zasnuje!” I to tako slabim prenosima na hartije koja nas izvesti o delima I nepočinstvima žrtve ove I gubitnika, al I dželata njenih što se nama pripisuje da ih ne kaznismo I da grešni tako zadovoljavaju nekažnjeno svoje strasti: onaj njen prvi izdavač, najpre..”

I rekoše mi stari bogovi: I videsmo da joj je srce mrtvo, a ubiše ga njeni nepročišćeni porivi. A srce mortalnog roba uvek je bolesno.

I istrtljaše još koješta sve tako iz svojih svetišta na starohebrejskom dok se ne ponapijaše, ne umoriše, uz mrmljanje: intervencija je nužna da žrtva ne ispašta mesto krivca, da se nevinom srce ne zamrači, ne vidi više svetlost, prevrne se kao barka..

Ili mač ili nuklearna kataklizma! – složiše se. – Neka se završi na lokalnim bitkama protivu sila tame, s mačem po njenom odabiru, da se stvori metež na glavnim saobraćajnicama, da se kroz metež naš glas čuje uvek, pa I kad zanemimo.  Da se hijade I hiljade sličnih sudbina podstanarskih tiskaju u njenim pričama, ugraviranim mačem istine, da knjiga bude širokih grudi, kao reka Misisipi, da se publika gurka leševe probodene da zagleda, k’o ispred bioskopa.

Ove reči tvrdiše da je izgovorio Set, ali ne mogu u to biti siguran – slegnu ramenima mač – Šta bi s perom da čini? Ne seče kako treba! Niti ima predstave šta kaza, niti se osvrće iza sebe da vidi šta to I o kome kazuje.  Mrmlja, slobodnog jezika, mislima joj tesno, jer joj rečima široko. A da ne pominjemo, o Bogovi, njene neprecizne prevodioce. Nezgrapno, neritmično, bezvučno, promenljivo, kako da ispriča tu očaravajuću priču da se bogu smrti sloši, a sotone se razbeže? Postkoitalna katarza nakon smaknuća i anti -romantika, to ja želim, ja Set! O, Bogovi, kolege pisci, slikari, umetnici, pijandure jedne seljoberske, pa zar kod nas ne postoji više niti kultura, niti kulturna politika! Dajte joj mač da kopa njime po zlatu jer ispaljuje ćorke na svakom koraku, porobljavajući svoj izraz, svoj duh, zar to za božanstva nisu bolna mesta? Radikalno ili ništa! A kad počne da krvolipti, sve će sprati oluja, nazad, u moje podzemlje!

“Aye”, zagrmi  Jov odeven u senatorsku tuniku, glave okićene nezaobilaznim lovorovim vencem, jedući antičke palačinke s medom. “Pomoćiču joj samo zbog antičkog duha koji provejava u ponekoj nekoj njenoj pesmi. “A I fakat da nije vegetarijanka I da za doručak jede gladijatorsku kašu, u meni budi želju da u telo njene komšinice Vide na kvarno ubacim svog ličnog ceremonijal majstora za gozbe, trapezologa Titusa, izumitelja gladiatorum pulticula kojom se Grci toliko ponose, a zapravo je moj izum”

“Volim da džaram vatru rata, a kao neko ko lije suze nad proksi ratovima u Siriji I Libiji, dobro znam šta znači biti žrtva sektaškog nasilja.  A neka bogovi nevernika ostanu da se valjaju po balama prolivenog pića (božanskog!), a vidim s kakvom se žestino boriš u svetom ratu, kad pesme spaljuju trivijalnošću k’o živu decu, kćo falš majstori na flauti usiljeno rimuju da zabave neotmene goste što zarivaju prste u činije neukusne, gnjile, smradnije nego svi rušilački ratovi I leševi kraj Jovankine lomače koji su goreli zajedno s njenim mukama, dosadno do zla boga, dosadno, dosađuje se I kupus I karfiol I špargla, ma sve na žrtvenu lomaču, skupa s Jovankom, dimovi da se puše od paljevine. Spaljuj!”

“O čemu ti to, arapska čakijo?”

“O savremenoj literaturi, o čemu bih drugo. Ni tvoja nije bolja. Spaljuj. Nema tu prizora od kojih se ledi krv. Tu san da pišem rame uz rame s tobom dok ne nateram tvoje neprijatelje da popiju prolivenu krv s ugraviranih slova hartije kad ja s pergamentom završim, ja Zulfikar..  Jednom sam tako pisao za Šeherezadu, koja bi danas bila nešto kao most između reale i interneta koliko je dovitljiva, al jednog dana reče mi: “Zulfikare, ja bih sad da osmislim priče koje će toliko da preplaše cara, u tolikoj meri da mu uliju jezu u kosti da dobije infarkt miokarda jer me je ošamario za večerom”

I osmislih za nju priče što mu se u srce zabodoše kao strela, i on skvikne u zvižduku.. baš kao i ta strela! A tvoji neprijatelji su opasniji od Šahrijara, neki od njih za sobom imaju čitavu dijasporu, ali naše snage biće ujedinjene kao jedna vojska, savetovaćemo se, razrađivaćemo planove, uređivaćemo se. Napredovaćemo sporo, tromo, ali bićemo osvajači i osvajaćemo i premostićemo sve prepreke koje valja premostiti i nemam sumnje, do samo vere u dobar uspeh, se te nudim da ti budem i oruđe za rad i Sančo Pansa, kakogod ti drago i već mi se vrzmaju misli o tvom prvom gazdi i te misli se raduju.

Nakon lomače… I žrtvenog rituala kojim ćeš poništiti sve emocionalno idejno obojene gluposti koje si bila napisala i popraviti referentni sistem.. živaca!.”

 

 

NAKON PALJEVINE i RITUALA

 

Godine 2004 shvatila je Valentina da ne može da opstane da živi u rodnome gradu, a ne drži dva pištolja ispod jastuka jer se najednom našla opkoljena zastrašujućom gomilom koja je iskala njenu glavu da prodre u monstruoznost njene misterije, a ona od njih okrete glavu, provocirajući njihovu večnu mržnju, i poboja se jer oni odista behu mnogobrojni i ispunjeni uvek prisutnom željom da je dobro opljunu pre negó što je ubiju. Nedeljama koje su prethodile nasilnome činu, osećala je uznemirenje novorođenčeta.

Sama Val je dala opširno tumačenje u svojim Zapisima o stanovnicima njenog sela čiji je preobražaj endogen, te da promene koje proživljavaju, ne počivaju na psihičkom nasleđu negó na delovanju izvesne bakterije, verovala je, koja se u normalnim uslovima ne zadržava u dendritima, no se izbacuje kroz fekalije što omogućava inficiranim ćelijama da povrate živčano zdravlje. Ali, njeno selo se nije praznilo redovno..

“Tad imune ćelije počinju da luče “zambiju”, te seljani u nešto većem gradu K. postadoše roboti od mesa, bezumni robovi, te su “ekstravagantne odmrambene mere” sve što je preostalo u gradiću K. što je postalo groblje, ali ne trajnog mira.

“Proglašavam kraj istorije”, rekla je dva dana pre negó što su je opkolili, navlačeći smradne zavese. Živi smrad stanovnika gradića K. upio se u tkaninu. “Ko bi mogao posumnjati da će se u postmafijaškoj Srbiji, nakon proglašenj Smrti Države dogoditi išta slično?”

Nakon dolaska “nemani iz vazduha”, prorokovao je najstariji komšija u ulici, slepi starac Ratomir koga je od milošte zvala Tirke, uvek u pratnji nekog dečaka, prorokovavši da će ga, dok se ne završi proces, pretvoriti u ženu zbog čega je trpeo neprekidna zadirkivanja i podsmevanja na račun ličnog ludila.

“Prostačine! Kao da meni tos meta! Imala sam ja, Ratomirka, ovaj, ja Ratomir.. šta oni znaju šta je burna noć? Ima li šta muževnije od muškarčine u halterima! Kao da meni smeta to milozvučno proročanstvo. Oduvek san se i osećao kao izgubljena mala devojčica.. Sad san to i postao. Slepa mala.. Helen Keler! Kkavu kolekciju bruseva ja spremam kući. A i ranije san ih imao”, starac se poigravao s uvojcima raspletene sede kose –

“Starče – odakle vizije, proročanstva? Kad se desio taj prelomni trenutak kad si postao Kasandra? Ko te odabra da razgrćeš mrak neznanja? Intrige li usložnjavaš i pleteš, posumnjala bih da budnim očima ne vidim što i ti. Činjenice ne kriviš i sve što govoriš se obistinjava. Likovi deluju!”

“Od svega blaga što izgubit valja na ovom svetu ne usreći me ništa više negó kad razum izgubih. Od tad, stvari vidim jasnije negó ikad ranije, doduše ne u punoj svetlosti. Al da veština proročka u meni samuje, poludeo bih, no ima onih koji mi veruju. Dođi Valentina, da sednemo na basamake, da zaigramo šah. Drugi oslepeli komšija otišao u ribolov, a meni se baš poteže na kraljicu.. ovako slepom, ne preostaje mi ništa drugo do Birdovo otvaranje. Prednost za protivnika, ali samo na početku, bojim se.”

“Šta je to Birdovo otvaranje?”

“Ćorav sam pa uvek uzmem  pogrešnog piona. Izgubljena partija. To je sve ono što imam pre nego što sve okolo pobedim… Eto tako, sad nas dvoje ništa ne deli do šahovske table obložene kožom.. “, starac protrlja ruke. “Ali, ja ne znam da igram šah!”

Starac oćuta. Potom odmahnu rukom. “Naučiće tebe Tirke kako da unaprediš svog pešaka. Znaš, kad ti pešak stigne.. ako stigne! Na drugu stranu, on postane sasvim druga figura.. preobrazi se u zveri ko ovi zombiji okolo što nemrtvi postadoše udišući bojni otrov onda kad nas gađ’o Nato.. a u  ovom gradu neman vešta beše! Iz vazduha dođe, kudikamo s bombom 99! – nagnuo se ka Valentini – onomad kad su nas gađali i oštetili muzej 21. Oktobar, a pogođena i kasarna Blagojević, tad je sve to započelo..”, nije skidao osmeh s lica. – Šta je to počelo, o moj starče Tiresija?

 

“Piše i u novine! Kad bojni otrov ispari, postane.. hmm.. difuz.. piralen.. i još neke nepoznate reči i nazivi. Najpre će nastupiti opšti animosus. Isti kao onaj od pre, ali kudikamo notornije dete moje, kudikamo notornije.. – I da znaš – samo pešacima sledi unapređenje. Zapamti to kadgod budeš pomislila na kraljevstvo božje i na posao.. u stranoj firmi po mogućstvu, četres’ iljade.. Vidi, kralj Tiresija se popeo na brdo!” – Valentina shvati da gubi figure olako – starac je napredovao..  i zagledao se u nebo slepim očima: “Pitam se, jel svemir ovako zainteresovano gleda u mene.. O Meseče, o zvezde divne, sjaji sjaji mrkla noći!…

“I tako sam, kad je puklo! – počeo da gubim i razum i boje.. Najpre ode.. ljubičasta. U pizdu lepu.. Zelena je još bila dostupna. Toj lepoj.. gracioznoj.. A sad vidim sve – samo žuto i crveno i sve mi crno i oči mrtvosano crne, bez beonjača… Šah – mat. – starac razočarano sklopi tablu za šah –  Jedino društvo mi pravi moj komšija Bobi Fišer, do vrata, još jedan slepac. Slepac slepca vodi, u ljubavnom trouglu s mrtvacima što nakon boja izroniše, u bojni otrov obojeni, a on, taj moj komšija, slepi makro, žena mu bila prositutka, on završio u kolicima, a ponekad mi ih pozajmi na korišćenje. I čita nekakvog Ernesta, kaže da piše samo o nama, šahistima – slepcima, a da taj neki Ernesto tvrdi da je samoća cena slobode.. a slep k’o šišmiš il gluv, ko će ga znati. Možda i lud.  Svet u sunovratu, Valentina, piši o jezgru zla, promisli izrok što se rodi najpre na mestu tvog rođenja. Ja san prosjak u katakombi, pod crvenim fenjerima u vatrenoj noći, ja.. ja neću nadživeti svoju noć, al ti hoćeš (starac je kašljao, a oslepelim očima belasala je groznica) Oči slepe, a sve vide..  – Tirke beše odeven k’o starozavetni prorok Samuil, a i izgledao je kao da je njegovo godište. – Svet ovaj.. je kvadratna ploča sa sistemom mreže, svet ovaj.. –

Neki put žuta i crvena boja zaplešu u blendu, te mi sve neodređeno žuto, neodređeno crveno. Svet posta optički sužen, napadan i agresivan. Toliko mogu da vidim. Ček da sednem, da ti rečem šta se zbiva i šta će da se zbidne i šta ćeš da činiš”

 

STARAC TIRKE PROROKUJE

“I nišaniče u tebe kao cilj, a neka ti posluže moje veštine proročke.”

“Starče, kazuj”

“Kazuj ti meni prvo.”

“O čemu?”

“O devojci toj seoskoj mladoj koju roditelji žele da udadu za bogatoga selju iz Kragujevca grada. Dulčineja joj je ime. U njeno ime oklop na se stavićeš, staležu ratnika pohrlićeš, al neće te primiti jer si žensko. Jer oni u obzir samo telo uzimaju, a ne duh, a tek ljudsko srce.”

“Vitezovi templari?”

“Ma Nikosava i Bratislav Somina, intelekt mu nizak da shvati epohalni momenat tvog skorog kucanja na njegovu tarabu, otrcaniju od okorele fukse! Postaćeš tad senzacija o kojoj će da priča ceo grad. A Dulčineja tvoja što te opčini osmehom svojim, manijački se smejući s grčem na licu kad te vidi tokom  školskijeh dana, a sad tebe vidim kako s krvavim nožem na ruci ispred tarabu njihovu stojiš i velim: Nož okrvavljen u tvoje srce zariven biće, a oni će se ceriti i jedno drugo pakošću nadopunjavati i govoriti da si otpad društva, sklona seksu sa sopstvenim polom, a ti u pornićima vrhunska riba. Al treba da je upozoriš, čelik oštar prstima da ne dotičeš, u škrinju da ga staviš, jer će srce da ti lupa, lupa sve jače, u iskušenje ćeš da dođeš kad Dulčinejin tata k’o ludak izvali vrata il’ tarabu, evo priviđa mi se (trlja slepoočnice) Da razum ne poklekne u poslednjem času, da se u iskušenje ne stavi ono najvažnije – moralni princip bez koga nećeš moći da ostvariš svoju veličanstvenu, doduše pomalo uvrnutu sudbinu, da te ne pretvori u zver žednu osvete. Jer ako poneseš nož, bićeš zastrašujuće odlučna da ga prekolješ, a ako ne, bićeš samo ponižena i kao robinja na ulicu gurnuta uz pogrde i želje da budeš prognana iz grada što i nije tako loše s obzirom na to što se sprema… “

“A zašto uopšte kod Dulčineje da idem?”

“Zbog sudbine. Ali, idemo redom. Kad te nakon što te budu oterali, nasmejani budu zaseli nazad na tron gluposti, sretni što su zaustavili pravo na slobodu slobodne misli, uz masno pečenje, misleći da se ti zapravo prašiš kao štuka s njihovom plemenskom princezom, a zapravo vapaj tog jadnog stvora nakon što se završiše školski dani i iste godine vejaste rođene, ali u istoj nećete skončati, čini je plemenitom jer šušti kao svila, pošto jauk prigušuje rukom izujedanom od ugriza. Ne znam jel ovo bojnootrovno besnilo ili je samo poludela od ljubavne muke – no, plemenski tata i idealno jedinstvena mama i seka Dulčinejina objasniće joj da je učinila pravi izbor jer se za izlazak iz plemena plaća samo jedna cena, a to je smrt. Oslobođena od racionalnosti, jer je u međuvremenu postala luđa od Ofelije, Dulčineja će da zapljeska rukama, a plemenski savet će joj objasniti da ćeš ti uskoro biti prognana, a ako samu sebe ne prognaš, makar su te oni posavetovali da rado to učiniš. “Idi.. idi.. kod onih.. tvojih.. nastranih”, rekla je.. rekla.. žena .. vidim ženu ispred kapije kako krešti, izlazeći ispred belih dvora odakle puca pogled na slepu ulicu Bačvansku, vidim..  u ranu mlados’ čuvala goveda po obroncima, uvalama, udala se za sominu i rodila dve čistokrvne ultra fensi gradske ribe, od kojih jedna beše boginja od Gimnaziju. Gde ste se i srele..“

“I beše Duččineja opsednuta, al ne romansama negó pariskom modom i odeća joj bejaše strast. A kad tebe ugleda, probudi se u njoj tamna strana. Vide te jednog proletnog popodneva.. ne, negó u zimsko prepodne, o Sofokle, zbog greha greške prorokovanja ja se zaprepastiti neću, no daj da slažem, da jednu živu spasem i tebi, bože smrti, dam troje njih bezveznih u zamenu za ovog budućeg viteza, ser Valentinu od Beogradske Mačve!”

“I beše Duččineja opsednuta, al ne romansama negó pariskom modom i odeća joj bejaše strast. A kad tebe ugleda, probudi se u njoj tamna strana. Vide te jednog proletnog popodneva.. ne, negó u zimsko prepodne, o Sofokle, zbog greha greške prorokovanja ja se zaprepastiti neću, no daj da slažem, da jednu živu spasem i tebi, bože smrti, dam troje njih bezveznih u zamenu za ovog budućeg viteza, ser Valentinu od Beogradske Mačve!”

“Ma kakva te Mačva spopala. Veliš da si mudar, al ne prepozna u meni kosmopolitskog mislioca koji negira da mora postojati država za održavanje univerzalnog morala. I šta je to socijalna pravda? Marksistički konstrukt. Najveće zlo nakon satane koje je hodalo planetom su Marks i Engels. Ustajte, vi zemaljsko roblje. Danas radnik, nekad rob. Uvek rob, nikad radnik. Šta je radnik, do rob!

-Ma ustaće zombiji, ne proletarijat buntovnički i prosjački, no možda je sve to jedno te isto.

-Govorio si o nekom upozorenju, a ta žena je njena gospođa majka.

-Ima glas kao Mardž Simpson.

-I takvoj malograđanštini se mislilac suprotstavlja, da.. kroz potragu, kroz pobunu i nepristajanje na neistinu!

-A na šta da je upozorim? Govori, Tiresija, ne odugovlači! Nisu to nikakva proročanstva već kombinacija uobičajene logike, simboli, besmislice I fenomeni koji se daju očekivati od slepog majstora šaha.

-I jedno parče koplja.. I kaciga kralja, katren mi daj, za Dulčineju!

Ili simbol ega, ergo, ego obradiću sublimacijom, samo pričaj. Prorokuj, Danilo!

-Da..

Kad se mandala u tlocrtu za plan njenog hrama sruši

Zaleteće se ferarijem u banderu

Krst sa kocem i prečagom biće joj od nadalje sudbina

U predelu sna nakon 6 meseci u komi ona biće

A kad vaskrsne, nakon 6 meseci, deliće cveće na kraju ludila

Koje je odavno počelo..

Tiresija se naglo iznervira: – A ti, ser Valentina, kao tragični idealist u raskoraku s vremenom, imaćeš želju da odletiš u daleke predele, na krilima ognjenih bića, da te Indijski okean zagrli i u zagrljaju okeana da progovoriš s ribama u najpotpunijoj punoći, no neće moći ove noći!

Tiresiju je obuzimalo ludilo, dok se naizmenično smejao i tresao od straha: – Jer kamo god odsad odeš, nikad neće da opstaje ništa do oči nacerene, rugoba skamenjena, i glavu čoveka smeniće glava kaimana, a dušu njegovu smeniće ognjeno biće velikih dubina.  (Nije zmaj, oni ne vole vodu) Zavladaće.. – Tirke je ustajao polagano, a lice mu beše u krastave žabe, bela brada beše dugačka i koristio ju je umesto metle, te prorokova, dublje i poučnije i rečitije od francuskih enciklopedista: – A ako ostaneš, umrećeš i nećeš opstati drugačije do kao oko nacereno, rugoba skamenjena, glavu će ti proždrari kaiman, a duša..  – Tiresija se razneži i zagrli je, zabezeknutu – “Sine Valentina, verovala ti ili ne, ja san nekad bio ugledni političar, plemenitog porekla, praunuk Žan Luj Bretona, a on se pretplatio na Andrea i na enciklopediju još u osamnaestom veku, i trotrljao je, onako sveobuhvatno, nije imao niti tačku, niti zarez, i to je totrljao na tri jezika, leksikografa takvog nije bilo, tvrdim, ja, Žan Luj, zvani Tirke..  Poboj se!  Poboj se za  kraj kontejnera novopronađenu crno belu mačku Himejru i za rođenu majku. Degradacija je zavladala svuda, pa ni automobili nisu više ono što su bili. Mrtvi u životu ne odoše u ništavilo,  a nemrtvi baš kao i kriza došli su da ostanu.”

Klenak 6


KLENAK:

 

(drska zvonjava telefona)

SIMO: Alooo! A?

LEA: (umorno) Molim..

SIMO: A.. ja.. pa.. a tako!

LEA: Šta tako?

SIMO: Pa zvao ja.

SIMO: Da.

SIMO: Pa ja bi da dođem tu.. ja, Ilija moj, ja sam došao ovde u Klenak, pa bi ja navratio da.. pomognem, jer kažem ja Iliji mom.. treba pomoć’, ne može to tako, ba.. A on meni..

A da mi daš onu moju šerpu.

LEA: Povraćam u nju

SIMO: Alo! Pa šta su ti rekli doktori?

LEA: Dođite!

SIMO: Alo!

SIMO: Dođite

SIMO: U šta sam te ja uvalio.. Sve se na meni slomilo! Da dođem (dere se) tu!

LEA: Dođite po vašu šerpu..

SIMO: I košulju što sam dao tvojoj majci. Tako.. A lepo sam joj govorio da ne ide po ladnoću, da se ne preladi, išla gola, bosa.. e tako!

LEA: Dođite po vaše šerpe, dođite po vaše košulje.

SIMO: Ma jedna šerpa i jedan bluzon! A šta to kaže Vinka.

LEA: Izbacuje me

SIMO:  A.. pa.. A šta ću ti ja.

LEA: Mislila sam da biste mogli da mi donesete nešto. da pojedem.

SIMO: Pa ti ne znaš da kuvaš!

LEA: Ne znam.

SIMO: E ja znam!

LEA: Samo dok  majka ne izađe iz bolnice..

SIMO: Ja sam tebe dao hiljadu dinara pre tri dana kad je Dana otišla u bolnicu.

LEA: Kad su je odveli..

SIMO: Ko?

LEA: Hitna..

SIMO: Alo! Ma ovaj telefon..! Ma kako to da nemaš ni telefon! Pa od čega vi živite! Sve vreme od kad ja vas znam, vi ste imali problema s parama. Pa gde to ima.

LEA. U Srbiji..

SIMO: U Bosni toga nema. I kako to da budeš tako vezana za majku? Zar ti nije ostavila rezervnoga novca?

LEA: Nisam pipnula vaših hiljadu dinara.. Ne mogu da jedem.. Ne želim da jedem.

SIMO. I sad ona u bolnicu, ti u bolnicu!

LEA: Ja ne idem ni gde.

SIMO: Ma čuj ba šta priča ona!

LEA: Zar Gospod i Đavo nisu imali uverljivije metode da me nauče poniznosti.

SIMO: Auu! Baš ti je loš taj telefon. Što nisi kupila nov! Ja sam vas izdržavao!, vidim vidim..  Pa kolika je penzija tvoje majke kad je moralo tako bit. Mene je rekla pre 40 iljade! Vinki reče preko 50! Što je stan iznajmljivala kad nema da plati.

LEA:  Prazan stomak se ne može prevariti knjigama..  Nikad više. Poznavala sam pesnike koji su imali dobar stil ali nisu imali petlju da nešto učine sa sobom. Umesto toga simulirali su “ćorke”, lažne pobede i lažnu odlučnost. Ljudi to vole, ali ja na to ne nasedam. Mora stvarno da se bude radikalan a ne wishfull thinking.

SIMO: Ma ja tebe ništa ne čujem! A nego.. ja.. uh.. imam nešto i da donesem! Juče sam ti lupa’ na prozor, mislio da ti se nešto zlo nije dogodio, ne do bog. Posle posl’o komšiju, kaže: Nema tamo nikog. Zavese navučene.

LEA: Zašto ste dolazili?

SIMO: A ja.. pa tako.

LEA: Nije trebalo da dolazite. Ne znam zašto dolazite kad ne želite da pomognete.

SIMO: Mnogo sam se ja uvredio kad si ti mene rekla da ja nemam, kako ono beše. onaj.. ljudski osećaj. E taj. A ja se ova dva dana žrtvovao, išao kod doktora, pitao, oni mene kažu: Nosite vi njoj to.. lične stvari. Zube i mobilni telefon. Rasturen. I njen krš. Pa kako ste tako siroti!

LEA: Molim? Zašto su Vama to dali?

SIMO: Njoj to kažu više neće trebati.

LEA: Zašto?

SIMO: Pa ćuti ti tu.. kako zašto. Ćuti i ne pitaj. Tako rekli. I ja se pito.. I pitam ja: A što to njoj ne treba. A oni meni ništa ne kazuju. Tako da ti tu.. ćuti i prihvati da je to – tako.

LEA: Gde ste Vi sad?

SIMO: Pa ovde, ispred kapije, gledam Iliju mog kako naređuje stanarima. Svi potegli, evo onaj mali. Stefan njegov kopa rupe po dvorištu. Ja mu kažem: Stefane, pa nisi kuče! A on kaže: Simo, ja zasuko rukave da oplemenim dvorište. Moj Ilija mu dao kreativne ideje, da uzgaja kivi u Klenku. Sustiglo proleće, ćale, reče mi, olistale grane, a cvetove zamenjuju novi. Tako i tvoja majka. Mora ona da umre da bi ti procvetala.

LEA: Dakle, ne treba da nas vodi strast, nego strast kao vola upregneš u svoja kola pa tek onda upravljaš njome. I sadiš, sadiš..

SIMO: Alooo! Šta se drećiš, ajd nemoj mene da foliraš, da me farbaš ko tvoja majka. Vidi ti.. mama zajebana..

LEA: Otkud Vi tu?

SIMO: Ja pričo, pričo, pa pukla veza. Eve, drži..

LEA: Šta je to?

SIMA: Pa to što mi dali.. Telefon, jes da je polomljen, al šta ću ti ja. I zubalo.

LEA: Datum.. Osmi mart, njeno ime je pored..

(Gleda u zubalo..) Gde je ostatak moje majke?

(drži se na nogama. Starac joj se unosi u lice)

SIMA: Jadna, jedeš li ti nešto. (otvara frižider) Mnogo si ti razmažena. kako to.. šta je ovo! Meso! Pa prži meso! Što si kupila to slatko? Znači bila do prodavnice, dobro je, dobro je. Kad se nema para mora da se stisne.

LEA: Koji je datum danas?

SIMO: Deseti.

LEA: Šta su rekli… doktori..

SIMO: Ja zvao.. i, aha.. ja.. i .. a šta ću ti ja.

LEA: Ma kako to “šta ćete mi vi”! Ništa! Samo recite šta su Vam rekli! I otkud Vi ovde. Ja Vas i ne poznajem. Šta se Vi vrzmate ovde.

SIMO: Tako meni treba kad sam se žrtvovao i ovih dva dana umesto da gledam televiziju ja išo trijes kecom do bolnicu da se raspitujem, da budem kontakt, kad ti nemaš para ni za telefon, ni za mast i hleba.. Znaš li ti šta su jeli naši partizani?. A ovde ti neprovetreno. Ja plaćam ženu da mi čisti stan svaki’ sedam dana. A oseća se ovde. Nije prijatno. I gde je moja šerpa? Gde šerpa, a gde bluzon? Jel imaš ti para?

LEA: Ne želim proklete pare, van van! Želim.. želim da ležim ovde do kraja noći.

SIMO: Biće šta će bit. Ja ću ti donesem mast neku, a ti jedi šećer ako ti treba slatko.

LEA: U kockicama, nisam kobila.. ja..! Van, prokletniče! Veštac, to je veštac!

SIMO: Fali tebi nešto.. Sve je mene sad jasno. A sad kad imaš taj telefon mene nemoj zvati, da ja zovem. Ilija moj se ljuti.

(Lea se tetura do kreveta i okreće glavu ka zidu čvrsto stežući zubalo svoje majke)

 

TRI DANA KASNIJE, 12. MART

KLENAK 7:

(Simo drma devojku za rame, Čiča je nasmejan. Ima velika usta)

SIMO: Pati se, a eto, radi se! Mora! A ja sam pare dao, zar nije to lepo, zar nije? Reci mi! Reci! Jel da da je lepo od mene što sam ti dao pare!

LEA: Slika se zgušnjava.. Zacvileće od škripe grozničave.

SIMO: De ba, ja kažem mami: ja ću platit. A mama zajebana! (škilji)

LEA: Ostavi me utvaro, dok je daha, ja ću vrištati.

SIMO: Takvi kao ti nezahvalni su državi potencijalni neprijatelji.

(Ulazi Vinka) kreće se brzo i vešto I uvek će se zadržavati tu negde u blizini. Da prati kako se gomila…

“… opačina na opačinu, kao list na list i sve to treba počistiti, i raditi, raditi vredno dok se ne padne do polusvesti na kolena, da se pilji u to što padne, to je to..  u tu robo – kajanja, vidi kako je odvažna,ta Lea, sokoli se na nepočin – lenjost, to je greh največi! I greh smrtni, broj pet!”

(Dok reži, udara je štapom po izmršavelom telu iz sve snage)

VINKA: Ustaj! Ustaj! Simo, jel ona pila vode? Eno, ima sa česme! Posle da kažu da Vinka Cucić nema vode u kući! Još samo struju da isključu! Piši! Ustaj!

(udarac štakom)

SIMO: A ba, neće da ustaje.

VINKA: Ma oće.

SIMO: Znaš ti.. kako se već zoveš.. Pokušali ste da me zavrnete za novac. Teško je to ne doživeti lično.

VINKA: Ma jeble te pare, zato si i oženio onu tvoju ministarku. A jedra, lepa, nema joj ravne. Šta je u tebi videla da ti je znati.

SIMO: A šta ću ja sad.

VINKA: Lea!

(baba lupka o vrata, istovremeno viče i doziva, kreće se kao kraba, baba ima jak glas, obojen u mračne tonove. Polifonija dranja, onakav kakav imaju šumske sablasti)

SIMO: A ja joj dao hiljadu dinara.

VINKA: Jel si naranila ove tvoje mačke? Čula ja na vestima da mačke jedu ljude. Jesi zvala Danicu?

(Udarac štapom.. Lea ne može da odredi o šta je štap udario. Ispušta neobičan zvuk i pobljuje se u cepter kraj kreveta)

SIMO: Pa grdna, zar u moj cepter!

VINKA: Ajd ti, šta tu gluvariš. Šta s navalio. Lea moraš da se seliš, pakuj stvari i idi.

LEA: (polako se pridiže) Moja majka je sve platila do 28. marta. Sad je 12. mart.

VINKA:  Misliš li ti da sam ja džaba dala ovu kuću u bescenje, zbog one moje lude kćerke koju sam obezbedila, a od koje sam samo pesnice dobila. U glavu! Lomila ruku, lomila glavu, lomila kuk!

LEA: Ostavite me na miru.

VINKA: Ja bih da sam tvojih godina zbog majke peške išla u bolnicu. a TEBI DALEKO! Daleko je infektivno iz Vinkine vukojebine u Kaluđerici, mamicu vam, ene ti bilbordi svetle… al džaba! Daleko daleko je dom!

(neko vreme vlada tišina)

(odjednom, Lea se hvata za glavu. )

“Vidim te, vidim..Proklet bio! Veštac! Veštac!”

Simo, s šajkačom na glavi, čkilji, prekrstio noge ispred bosanske kuće osmanskog perioda. Još nekoliko njegovih plemenskih sunarodnika drži bubnjeve kraj brvnara Blokbau. Simin rođak Mića, vlasnik prodavnice STR Klenak ima svoj Riegelbau, to je bosanska muslimanska kuća turskog porekla.

“Iz bašče iz avlije..”

(Sima udara o bubnjeve, a prati ga hor udaraljki iz okolnih dvorišta Klenka)

Sibislave, o ljiljane međ trnjem
u nevolji pomoć nek mater dobi
bi Klenak (glas mu puca, starački)
(ostatak plemena unisono: Klenak!)
I u Klenku bi Klenak
O gospodo srpska!
da očvrsne učkur
da se veže boles’
za Dobroćudnog, Sima prima
jer na Simu bolest neće
(pleme: Na Sima i na Iliju njegovog, Ilija od Sime Ilijin Simo!)
KLENAK!
višnjem se Bogu molimo
da majka ozdravi
i njena ćera što se uzoholi
Simi duguju premnogo računa
Ihajj!
(ritam se pojačava do zaglušujuće buke)
okomiti bod
rakija za matorca
i lenja pita s viršlama
za Simu i Iliju njegovog
i za Tvrtka koji će ga naslediti
roba večito živog
beše Simu sto godina, kad rodi Arfaksada
i rodi Fedir Hidajeta
i rodi Lejlu onaj Fejzo!
Muharem Muharem!
i Ilija (Simin) od Klenka
(pleme sablasti vrišti unisono, uz udaraljke:
Klenak, Ilija, neka bude Ilija Ilija Simin!)
KLENAK
KLENAK
KLENAK
ILIJA IIJA SIMIN OD SIME ILIJIN SIMO!
rob Imućnog,
rob Onoga koji mnogo prašta,
rob vječito zivog ,
ABDULHALIM (ar) – rob Dobroćudnog,
Ihaaj, rođe moje kotromanići!

Lupa o vrata. Luplup lup. Baba krešti: “Ustaj! Ti reče da pijemo kafu! Znaš li kad sam ja ustala?”