Calvary


Translator from Serbian into English: Leila Samarrai
4
Calvary is seedling through time
erased from consciousness,
bends its way further
unto
sparingly – thirsty,
they stagger
in the flock’s direction
dead on their feet
and their shepherds
Earth is small, networked,
putting the right people in the right place
You just have to be there
and not trusting anyone and not loving anyone.
only then opportunities for success are enormous.
Hope rises proudly her head
from knickknack
by the scarlet law of misery
though.. it is honorable to have her
Hope’s prepotent line deepened.
Too bad She has remained where I left Her
Hope has a faint lineage, she turns
Hope designs people
Hope… probably counts how many people have recognized her
(jammed
between two ax blades belonging to
Henry VIII executioner
slightly dented,
cause of the solid grip
)
But I’ll go out today
exposing myself to their gaze,
let them lead me and let them talk
I’ll put it on my face
embedded expression of
a veritable listener
they will think it’s because of them
I’ll know it’s because of me…
and before I get wrapped up in the new, upcoming dream,
anxious again
Golgotha came
to stab me
to resurrect me
Advertisements

Buđenje


1

Široka katedrala sa zvonikom
nakon deset minuta ćutanja u snu,
na deset načina me doziva svesti.
Probudih se tako sto sam se lecnula
obrisala znoj između grudi, na spoju rebaraca.

Čuvam snove, iako su oni kao vreme,
zarobljeni u kakvom staklu poluispijene čaše.
Snovi vrve sačuvanim predmetima i bićima,
noć u njima je i ništa i sve,
i verujem i ne verujem u simbole
neiskorišćene ljubavi.

Takav je San, kao ploča što ponavlja,
neprekidno objavljuje uzbunu,
parodiju na ponavljanja.
to je san koji uzdrma živce i ode, neobičan,
staklast, erotski poput mrtvaca
ubačenog u sanduk sa postavljenim stolnjacima.

2

Umirem na ostrvima kojima nisam mogla verovati
i baš zato me privlače i baš zato se u njih zaljubljujem
zbog kula I zidina koji deluju kao utvrda.
zbog daha karnevala I erotičnih strujanja.
miris Venecije dekadentnog I raskalašnog
u istom času smelog i introvertnog okusa.
Venecija, mirođija koja nudi i čini živim.
tamna I teška, zatvorena, zimi i promiskuitetna leti.
žena zarobljena u muškom imenu. I obrnuto.

3

Vi ste bedni ljudi
bedniji od starinskog ormana
veliki u mrenom obloženom oku..
pomicaj naslepo na jastuku, sve maske će spasti.

U ruci držite maramice jer kijate i slinite bez prestanka
i volite belu boju, kao i golubove koji šetaju bezazleno
ispred vratnica ludnice.

Okolo mene na vas zaudara, a ja sam prokleto lepa
Sama,

u praznini škrinje
soba mi je grobnica
u Snu
gde kraljevi i hulje
zagledaju u krvave stope
koju prati moja golotinja
pobediće golotinju
u koju bulje
kraljevi i hulje
beli I stameni kamen oblaci

Džinovski divovi prohujaće nebom
rasplamsaće olujnu vatru
vetar kraj otvorenog prozora
Pesma
nek’ iskrvari svojim tokom

U crvenilu strahote pene se sivi kumulusi,
na zemlju puštam
oluju, kišu, sneg i zmije
i svuda će popadati zmije I razleći će se po blatu.
a blato je gutalo zmiju I zmija je gutala blato.

4

Golgota se razlistava kroz vreme
izbrisano iz svesti, savija put dalje
oskudno – žednima, teturaju se u pravcu stada
mrtvi na nogama
i njihovi pastiri

Zemlja je mala, umrežena, prava mesta plasiraju, prave ljude.
samo treba biti tamo i ne verovati nikom i ne voleti nikog.
tek tada su mogućnosti za uspeh ogromne.

Nada je kič koji hoda, ali časno ju je imati
po skerletnom zakonu bede
(zaglavljena u oštrici sekire dželata Henrija Osmog,
malo izguljena od čvrstog stiska
)

Ipak ću danas izaći
izložiću sebe pogledu, pustiću da me vode i pričaju
na lice ću ugraditi izraz uverljivog slušaoca
oni će misliti da je to zbog njih
ja ću znati da je to zbog mene
i pre nego što se umotam u novi, nadolazeći san,
opet uznemirena

Došla je Golgota
da me probode
da me vaskrsne

Žrtve


slika: http://www.jrslattum.com/product/ball-n-chain

Cipele su puno jeftinije jer ih je kupio Sponzor. Dani poklona imali su poseban uticaj na njeno raspoloženje, neprekidna zvonjava telefona, razgovori sa bivšim, budućima, sa rezervama i konstantama. Oči koje su nosile ludilo i sjaj. Bila je drogirana. Uvek kad je funkcionisala i imala strpljenja za zemaljsko bila je drogirana. Vreme dizanja i vreme spuštanja. Nešto da je digne i život učini smislenim i nešto da je spusti i uspava kad smisla nestane. Često bi osetila gađenje prema sebi kad bi uspela biti uverena kako je sve u redu i da su stimulansi ono što je održava na životu. Razmišljajući o tome, oseti pogled koji tupo bulji ispred sebe. Sponzor. Prvi su se put videli na sahrani, očekivala je markatnu ličnost sa zlim pogledom ili sirovo biće blesavih pokreta. Ispred nje se našao dečak koji je trčkarao i pozdravljao mali broj ljudi koji se našao tamo. Popularne starlete sjebanih glava ispraćaju se na sličan način, pomislila je i uhvatila Sponzora za rukav. Njegove su oči sitne i ne gledaju u njene. Kroz njega progovara Ona. On je sebe ostavio negde u peščaniku provincije. I u ovom gradu bez Nje on je mogao biti samo radoholičar utopljen u gomili bezličja, veliki dečak koji je samom sebi izgradio spomenik. Gutala je reči, on je mrzeo to što je ne može mrzeti, ona je besnela zato što joj se sviđa, na jedan čudan način. Imali su zajednički užas na sebi. Bili su nešto što niko ne voli biti osim onih karakterno predodređenih za taj užas u kojem uživaju. Bili su žrtve.

Nema vise objavljivanja na netu. Cekajte izlaske knjiga iz stampe. Izvinjavam se postenim citaocima.


Back to inbox
Update group photo.
Prepiska sa tvitera – malocas, nakon sto sam postavila dve price o Borisu.
Od sad, pa na dalje, vise necu postavljati javno svoj materijal, ma o cemu se radilo i ma koliko godina trajalo, na uvid svakom ko moze da zloupotrebi, jer su dosla neka cudna vremena, a ja imam dovoljno losih iskustava da bih svoj rad izlagala svakojakim vrstama internet silovanja od strane internet bolesnika koji mal mal pa mi upadaju u mejl, u vezi mog literarnog materijala, evidentno opskrbljeni pogolemim programerskim znanjem, bilo da su filolozi ili maratonci.
***
Iako je moj materijal zasticen, nije za svacije oci. Generalno: Veliki problem na internetu jeste kradja materijala. Lopova nije briga za autorska prava.

Uzgred, clanak o Borisu je skinut mnogo pre nego portal e – novine. Evidentno je da je ovo neko ko cuva sve clanke o Borisu, prati, cak ja nemam taj clanak… Mislila sam da je u pitanju entuzijastican citalac, ali to svakako nije. Ili ne na dobar nacin. Ko je? Nemam pojma.
Ali, nije dobronameran. U pitanju je, takođe, poznati ton, poznati osećaj, poznati okus u ustima.. nista dobro, kao sto bi Cohle rekao: psihosfera…
***
Ali, nakon svega sto mi se desilo, interesuje me. Izgleda da danas covek mora da ide okolo ozvucen i s copy paste priborom u ruci, ili da izbegava bilo kakvu komunikaciju osim one nuzne.
***

nadimak: avanture borisa K.
avanture borisa K.
@BorisKuburic
Conversation SettingsClose
Intermeco: Boris K. ume da bude veoma nezgodan lik, znam to iz iskustva. Kad sam s njim, ja postajem neko drugi, neko ko se obrađuje, neko „u procesu“: Jozef K., lično. Ne bih li pokušao za promenu ja njega da mučim, kupio sam mu preskupu kartu za koncert, kako bi se izvesno vreme osećao neprijatno što sam izdvojio toliko novca. Ali, moj prijatelj ima čudnu naviku da za svoj rođendan poklanja drugima poklone.

Ove godine poklonio mi je knjigu kratkih priča pod nazivom „Avanture Borisa K.“ Leile Samarrai. U posveti piše: „… Za tebe od Borisa K. Čitaj samo naslove.“ Priznao mi je da je kupio nekoliko primeraka i da je svima poklanja. Kakva je knjiga, pitam. Nemam pojma. Otvorim nešto nasumično da vidim, kad ono, naslov priče: Boris K. i Proces. Počinje ovako: „Sreo Boris K. Jozefa K. u momentu dok je ovaj iščekivao pogubljenje, glave prislonjene o krvavu stenu… ponudi se da podmetne svoju glavu umesto njegove…“ Ali tu se priča naglo prekine, baš kad spiker stade da najavljuje početak drugog dela koncerta.

avanture borisa K.
Jois je neko pisao o Borisu K.

50m 38 minutes ago
Leila Samarrai
taj tekst je sklonjen sa e novina. pisao je neki Istvan Kaic koji mi nikad nije odgovorio na obracanje, a valjda ga je znao tadasnji izdavac koji mi je napravio mnogo problema – krsenje autorskih prava, mobingovanje, sklanjanje tekstova, bojkot, niko ne objavljuje i slicno. Ako imas FB, mozes me dodati, pa da kopiramo ovaj tvoj tekst koji si ti sacuvao i da stavimo da je link sklonjen – pomocice mi da pokazem da sam mobingovana i da ne pricam prazne price. Taj izdavac dostampava Borisa, prodaje, a da ja nemam nikakav uvid u to. Pokusao je i da mi izbojkotuje promociju.. Pisem nastavak, prevescu ga i postavicu ga vani jer sam ovde – mobingovana, jednostavno receno. I pokradena i prevarena od samozvanih knjizevnika i trgovaca koji sebe nazivaju izdavacima posto se pravi knjitzevnici ne bave takvim mutnim radnjama. Dakle, ako zelis, dodaj me na fb.. tamo sam uglavnom da bih igrala igricu Criminal Case 🙂 Naravno, oni ne mogu da me sprece da pisem, kao sto vidis. I da idem van granica Srbije jer Boris tamo pripada, u sta sam se uverila saradnjom sa “strancima”. Ovo stavljam pod navodnike jer vece strance ne videh nigde nego u Srbiji. Gross…
avanture borisa K.
E-novine vise ne postoje, nemam fb

3m
p.s Cek cek… ja sam autor Borisa K. eno me na Wikipediji, knjiga je objavljena, nalazi se u biblioteci i moje autorstvo je neupitno. Ponavljam, to je pisao u okviru neke kao “reklame”, davno.. neki Istvan Kaic kog uopste ne znam. Kad sam mu se obratila, nije mi odgovorio. Nije ni cudo, cak je jedan Amer hteo da mi pokrade pricu, ukoliko vec nije, jer me je u ime toga da ce objaviti Borisa u svom casopisu kontaktirao da mu pojasnim neke stvari koje mu nisu bile jasne, a ja sam mislila da je to urednicki deo i da zeli da se pozabavi nekim urednickim sitnicama, no on je iskoristio moja objasnjenja i nestao, iako sam ga i zvala i pisala mu – nisam mogla da verujem koliko daleko ide.. pogotovo sto je zastupljen na internetu i uredjuje knjige.

Tad sam prestala da saljem svoje price casopisima i zatvorila sam pola bloga, ostavljajuci nesto sto im, po mojoj proceni, nije dovoljno interesantno. Pitam se, takodje, sta se zbilo s neobjavljenim pricama koje sam slala casopisima i koje su odbijene.  Gde li su zavrsile i pod cijim imenom. Gde je tu garancija? Ima li je? 

Ne.

***

NASTAVAK KONVERZACIJE:
Dakle, niko nije pisao o Borisu izuzev mene, tu je svako objasnjenje suvisno, ali ton tvoje recenice mi govori, onako kafkijanski, da nije… osim ako neko ne pise fan fikciju i to losu.. u pomenutom e – novine slucaju, ili je zeleo da promovise, ali izdavac se potrudio i da se to skine. Promocija Borisa je odrzana u Parobrodu. A ko si ti – Borisov fan? 🙂

Leila Samarrai
dobro. Uzivaj u citanju.
avanture borisa K.
ne, ja sam Boris K.

2m
Leila Samarrai
ako si Boris K. onda ces znati ko je bio Ignasijus Halverson…

mnogi zele da budu Boris K. ali jednostavno to ne mogu. Pisi fan fikciju. (savet)

Leila Samarrai
Izvini, zvucis mi sad malo uvrnuto. jedino ako se identifikujes s Borisovim likom do te mere.. da li je to u pitanju?
avanture borisa K.
laku nocFGD

Boris K. i zombi apokalipsa 2, *u susret beogradskom maratonu


Već je znao šta će se dogoditi.
Megavažnić ga je upozorio anonimnim pismom.
“Borise K. samo nam ti možeš pomoći…”
Bio je spreman. 

Boris K. trčao je Fenomenopubličkim kejom dok se ka njemu pružalo mnoštvo ruku u želji da ga zgrabe.

Bili su to zombi trkači apokalipse.

– Zar već? – Boris K. skrenu s puta u nameri da provežba Ultimate Fight. Odabra prvo drvo koje ga je asociralo na moćnog napadača. Izvadi bokserske rukavice za džak iz malog ruksaka i započe borbu, udarajući moćnom, nabildovanom rukom u deblo, da bi karate udarcem presekao stablo, otkrivši mu godove. U tom trenu, ugleda prvog zombi – trkača kako vuče noge, ispruženih ruku, dok mu je iz očiju tekla nafta.

– Ovo mora da je Obama – zamisli se Boris K.

(GLAS U POZADINI)

VARAK OBMANA – KRVAVA RUKA AFGANISTANA

Boris K. džiu – džicuom obori Obamu na zemlju, kad li ga salete drugi,  u, za trčanje posebno skrojenim pustinjskim čizmama, s ranom na glavi.

– Ovo mora da je Udaj Husein!  

(GLAS U POZADINI)

AVETINJA UDAJ HUSEINA, S UTOKOM U JEDNOJ I VISKIJEM U DRUGOJ RUCI. MRTAV JE ALI ŽIV- TO SAMO KOKAIN MOŽE DA REŠI!

Boris K. iz ruksaka izvadi flašu votke i i otreska istu Udaju o glavu.

Sledeći beše zombi, s multiplom sklerozom. Dotetura se do Borisa K, ali pade na zemlju i pre nego što je Boris K. primenio tehniku Wing Chung.

(GLAS U POZADINI)

KINA NAPADA OŠTRO, KAPITALISTIČKI IAKO NJEN TAKMIČAR NIJE SPAVAO 27 DANA- KAO I PROSEČAN KINESKI FABRIČKI RADNIK 

Tad s nebesa pade na tlo parka Hadrijanov hram. Krici žrtava, što pokojnih što živih mogli su se čuti pod stubovima peristila. Iz hrama iskorači senka i reče:

– Isprebijano drvo je bilo osveštano. Neron  me je poslao da intervenišem –  treba mu krst na drvo – zapisu, evo ovde, između ova dva kruga – za raspeće…

Bila je to Artemidina baba, poluboginja, savetnica rimskih careva.

(GLAS U POZADINI)

K’O ŠTO REČE PAPA- KRHKO JE NEZNANJE, K’O DOGMA NAŠE CRKVE!

Boris K. potrča koliko ga noge nose, ali ga preteče sirijski zombi sa privezanim bombama oko struka. Iz očiju mu je šikljao plamen pobede. Trka je bila neizvesna do samog kraja, kada je Sirijac eksplodirao nadomak cilja. Eksplozija je pomogla Borisu K. da preleti kilometar i po preko ciljne trake!

– REZ! –   Bertoluči prekide uzbudljivu scenu. –  Idemo! Sledeći kadar! – režiser se okrete Borisu K. i reče, oblizujući usahlu gornju usnu:

–  Borise K.,  na redu je zombi erotika… Poslednji tango u Nekropolisu…

(GLAS U POZADINI)

JEDAN ČOVEK. JEDAN PROBLEM. JEDAN NAČIN DA SE REŠI-BORIS K.

Ali, Borisa K. nigde nije bilo.

Boris K. i zombi apokalipsa


Pročulo se po Fenomeniji da Boris K, ne ume nacrt da napiše, nekmoli da izdžilita poštenu rečenicu. U isto vreme, nekakav neobičnjak, koščatog lika, sa zmijom u oku, ispovraća se, u mlazu, na pločnik Fenomenije ispod kipa Megavažnićevog načinjenog od granita crvenoga, pravo na njegovo levo stopalo. Otrovan, radioaktivan gas širio se Republikom, pretvarajući Građane Fenomenije, u sulude, manijakalne ubice.

Neobičnjak obrisa usta, uz sadistički osmejak, promrmlja nešto na aramejskom, a značenje tih reči dopre do Borisa K. kome se diže kosa na glavi. Obli ga hladan znoj.

Tad neobična pojava, uz zvižduk, s rukama u džepovima odluta dalje, nestajući u radioaktivnoj magli..

Znao je. To je Baron, nekad velikodušan grandmaster koji je omamljen iskušenjima Podzemlja zakoračio u tamu postavši okrutan i komplikovan bog, gospodar Groblja, onaj koji može da zarobi dušu koja umire u bočice i ne da joj večnog počinka. Zajedno smo studirali u Rusiji… – nakašlja se Boris K. – A moj spisalački blok može da bude samo njegovo delo. Kao i zombi virus koji nezaustavljivo hara Fenomenijom!

Boris K. se tog popodneva, a sve vreme je mislio da je 9 izjutra, toliko izgubljen beše u svetu, mučio nad Pripovestima.

 “Virus in fabula”. – diksit Boris K. – A Građani su zaprašeni zombi prahom. Potom se Vrač ispovraćao da zapečati kletvu.”, mrmljao je Boris K.

Boris K. nije preterano brinuo zbog nedostatka inspiracije što mu donese Baronova kletva. Pisac kad dodje u krizu treba da konsultuje istoriju. Tu ima takvih zapleta kakve ni Šekspir ne bi smislio i bizarnosti većih no u filmovima Dejvida Linča. Upravo sve ono što je potrebno za literarne portrete Fenorepičana, poradova se Boris.

Podigavši obrve, prodorno se zagledao u spisak naručenih priča od strane najeminentnijih lica u Republici. Svaka je sadržavala uslove pod kojima naručilac želi da bude prikazan. Megavažnić je naručio Politički portret Megavažnić Ćezare Grej.. (Boris K. čita beleške na margini. Muti mu se pred očima)

 

“Opiši, Borise, kako su me oteli pirati, baš kao Cezara. Preživeo sam zahvaljujući preobilnoj mudrosti. Dočaraj me ne više no da budem shvatljiv običnim smrtnicima” (Megavažnić je dodao i crteže, uz usmeni spisak uputstava koje je Boris uspeo da sabije u haotičan tekst na margini ispisan teško čitljivim, sitnim slovima)

Boris K. se zagleda u sledeće ime i u trenu zaboravi na prokletstvo. Prvi pasus zadao mu je teške duševne muke, a poslednju rečenicu je pročitao naglas, revoltiran..

“Kad sam umrla, ja Frau, tugovao je za mnom sedam dana, a onda me je oživeo uz pomoć naoštrene,  dogorele sveće, moj mili Karl. Čak i nakon smrti smo imali odnose i nikad svežija nisam bila”

Boris K. se namršti I zavitla fasciklu s hrpom papira sa izlistanim zahtevima Građana – istinite priče – od savesne bankarke, do poludelog hirurga, u vazduh, budući da je živeo u Buretu.

“Ah!”, lupi se po čelu u pojuri za papirima I tako se Boris K. borio sam sa sobom, iznerviran, pripravan na tragične događaje kojih nisu bili svesni Fenorepičani, već uveliko pod dejstvom fatalnog virusa.

“Ja bolji antidot ne mogu da smislim”,  obratio se Boris K. tog popodneva članovima Parlamenta, ali ga nadjačaše krici, vika, graja, govorili su uglas, a opšta paljba je krenula ka Borisu: “Kakav antidot, za šta? Jel on to hoće da kaže plot? Gde su naše priče o našim zanimljivim životima, Borise! Nekada si govorio živo, hrabro, odvažno, još bolje pisao, stakla su se tresla kad zagrmi tvoj bas! Čudovišna beše tvoja rezonatorska kutija! Čudovišan ti! A sad…

Daj reči! Daj, neka mahnito tuku! Prikaži nas kakvi jesmo! Iz neposredne blizine, onako kako nas vidiš..”

Boris K. proguta knedlu.

“Hoću da znam šta je s esejom o meni!”, dobaci vođa Partije Prosperiteta.

“I ja! Ditto!”, zagrajaše poslanici Ujedinjene Narodne Vizije, skupa s esnafom optičara Fenomenije.

Ali, jedno nisu znali. Dok su čekali na Borisove priče u domovima, na sednicama, u bankama, u hirurškim salama, u kaci kiselog kupusa i šahtovima, ukratko gdegod bi se zadesili,  virus je prolazio njihovim telima,  klizio kao senka, napadajući im mozgove, drobeći ih do krhotina, dok ne počnu da čeprkaju po varljivim sklonostima u obolelom mesu.. dok ne počnu da jedu vlastite mozgove – mislio je Boris K. A ONI su ga videli kako naglavačke visi obešen za vlastiti jezik o olovku s polomljenim srcem.

Dešavale su se neobične stvari…

Renomiraniu advokat se tokom parnice za ubistvo zagrcnuo, kad mu se pred očima, ukaza sinopsis o njegovom životu napisan jezivo groznim stilom, uhvatio se za grudni koš i počeo da grdi Borisa K. na drevnim jezicima, no niko ga nije razumeo – istovremeno, na drugom kraju Republike, advokati i sudije po svim sudnicama, kao i okrivljeni i nevini, bez izuzetka, gubili su dobijene slučajeve i obrnuto, a lingvisti su ustanovili da je u pitanju dijalog u sudnici na tečnom baskijskom, no opet osta misterija kako utvrdiše, jer ni reči baskijskog nisu znali, no odlučiše da to bude neka vrsta koncenzusa.

“On mora da ispuni ono što je obećao. Ili ćemo da govorimo na jeziku koji ne razumemo, a ko može da ima veze s tim negó Boris K. On se motao..  – zagrcnuo se ministar Zig Hajl – …. Sa svakakvima po svetu!

“Izbori su pokradeni!”, besno će uvek staloženi Megavažnić.

Udruženje soboslikara republike zaurla: “Sad likovnost ima šansu kad je Borisovo pero zatajilo!”

 

I dodaše:

Kažu da je jedna njegova rečenica sadržala toliko neumivenih i prostih reči, te da Boris ne zna kud će i šta će s njima. U jednom pasusu uvodi tri lika, u četvrtom se pojavi duh iz čarobne lampe, a petom precrta sve to i kaže da se šalio, a sve vreme viski pije, kuka od muke, a ono što se da razabrati ne sadrži ama baš nikakva značenja.

Građani su patili od košmarnih vizija prvih nekoliko sati. Bolest se manifestovala ljutnjom na Borisa K. najblaži simptom u kojem su Građani samo govorili, dajući kratku izjavu u obliku pljuvačine obuhvatajući suštinu i duboko značenje Borisove krivice, s predlogom da se zbog nesposobnosti za pisanje ili namernog odbijanja da piše pripovesti o njima samima, izvrši hapšenje nad anarhistom iz bureta.

Bolest je ubrzano napredovala. Građani tad posedaše i zaćutaše. Svako od njih je u mislima, na svoj način sagledavao Borisov tekst o njemu samome, dok su se naizmenično smejali i plakali.

Ta faza je trajala nekoliko minuta, kad nastupi faza pribranosti, gde iskusni književni kritičari rezimiraše Borisov anti – stil:

“Makar te skalamerije, kaćiperke – priče vratolomna misterija da prati. Ta, kao da je knjiga bludnica, te noge raširila, uspaljenica, jedino takva može nešto dugačko kao što je Borisova rečenica da primi.”

Istovremeno, u hirurškoj Sali Urgentnoj centra, čuo se napukao glas, kroz koga je dahtala određena nota naslade kao da se radilo o seksualnom prestupniku.

“Treba to u korenu saseći”, promrmljao je renomirani državni hirurg Hanibal kroz belu masku, mašući okrvavljenim skalpelom, čekajući da mu Boris napiše knjigu jednostavnog naslova gde će se jasno videti, u plotu, da je glavni junak, doktor rmpalija sišao s uma, sa sve spiskom pacijenata koje je dotad spasao, te skrenuo na stranputicu života. Literarni portret bi ukrasila posveta na kraju knjige “Puko si, Džek” (obavezno na latinskom)

“Svi će onda znati, Država će znati šta se dešava kad u Urgentnom radiš prekovremeno, a mala ti je plata”, od pomisli na vlasitu biografiju gde će on, Džek, sejati krv i smrt, oči mu se zažariše. Postajao je nestrpljiv. Boris K. ocrtava nekakve fabule, pije konjak ili već nekakvo skupoceno piće, raskomotio se i raskuštrao u buretu. A gde je njegova priča “Džek”? Gde su zverstva?

 

“Kunem se, ako mi Boris K. ne pruži katarzu i spisak mojih žrtava ne bude duži od broja slučajno preminulih na mom radnome stolu, zverstva ću početi da činim u reali”, govori se da je razjareni hirurg, tad uputio ka posebno odvojenoj prostoriji pored hirurške sale, ne bi li kao Pilat oprao ruke. Leva, desna, leva desna, da bi se ljutiti doktor ukopao u mestu i od tad, u nedoumici, izgubljenog pogleda, krvoločno steže skalpel u ruci. Ne može da se odluči…

 

Nije bio jedini kome je Borisova “neuviđavnost i nedostatak stila” smetala do te mere da pobledi od besa. Konačno, bolest uđe u fazu kad su građani dobili vizije raznoraznih krvoloka prošlosti, te načina na koji se mogu kako na sebi, tako i na drugima upotrebiti oštri predmeti. Ipak, bolest se mučila da pređe granicu i zagazi u zločine apokaliptičnih razmera jer je i pored svega Boris K. pisao kako – tako, ishitreno, no, opet, neumorno. Drljao je brljao, ali je samo nizanje slova, te Borisov rukopis koji je definisao njihov oblik bio antidot.

 

Potencijalne ubice je smirivao literarnim portretima u kojima je naglašavao broj njihovih žrtava, na oko pedeset hiljada, te su jezive slike tajanstvenim mikrovalovima dopirale do virusom nagriženih umova, dajući im kakvu – takvu katarzu i zasićenje krvlju.

 

Kako bolest uznapredova, Građani se dosetiše i da Boris putuje češće od njih, a da umesto da piše o njima i čita javno pripovesti i eseje o plemenitom građanstvu, organizuje orgije u buretu. Stoga, utvrdiše da će Bure eksplodirati i razneti pola Republike.

“A samim tim odneti naše literarne portrete u Abi pedicatum! (lat. Odjebi) Borise K.

Ili

“Boris ineptus est. (Boris je lud, lat)

Pritisak na Borisa K. je rastao. Poveden primerom nestabilnog doktora, beše revoltiran celokupni medicinski kadar. Bolest je ušla u predzavršnu fazu.  Pacijenti su vrišteći bežali iz bolnica, oni na jednu stranu, a medicinari na drugu – neki, kako doktori, tako i pacijenti, trkali su se u bolničkim kolicima, neki su žurili polako dok ih guraju najbliži srodnici u još poodmaklijem stadijumu bolesti, a treći su bolest trpeli stoički, držeći se za glavu.

Tad se uzbuniše narikače i mrtvozornici, te ne bi više onih koji bi se pobrinuli za pale pacijente.

Vrata ludnice su bila otvorena te je Fenomenijom potpuno nag prošetao čovek sa šeširom, držeći u ruci drveni krst, za njim pacijenti iz istog odeljenja uvijeni u beli čaršav. Noću su zavijali psi, mesec je bio zelen, a građani su pravo iz kafana, umesto u topline vlastitih domova išli pravo na groblja raskopavajući grobove, u potrazi za vampirima uz parolu: “Mi pijemo više negó vi”. I “Osećamo se kao kod kuće”

Sve je bilo vrlo neizvesno.

Vozači autobusa, a svakome beše obećano slovo ljubve koje će ih ugravirati u večnost, vozili su mahnito u pravcu mostova…  Putnici su vrištali, bezizražajnog izraza lica. Jedan po jedan, autobusi su padali u reku. Fenomeniji je pretila apokalipsa i kolektivni suicid beše znak protesta, kao i javno sečenje kose od silne žalosti.

 

Frau Suzi je umislila da je Lejdi Magbet i svugde je viđala krvave mrlje… , Boris K. zaklopi “Doušnik”, skrhan vestima. Nije bilo zajedljivih komentara, tek čitulja, tekstova u kojima se govori da je Boris K. nedvosmisleno, ludak, da očajnici pužu oko njegovog bureta, mantrajući u glas: “Daj lek, Borise, daj lek”, čekajući da se Boris K. pojavi sa spiskom spasonosnih priča, a glas razuma bio je Megavažnić, imun na bolest, kao i svaki Vođa, oglasivši se, s razglasa:

 

“Građani, ja ću se pobrinuti za vaše muke. Svako će dobiti priču koja mu sleduje, iz pera moga! Zaokružite na listiću jedan, jedini broj.. vaš sretan broj. Drugi nemate”

 

Građani su, s bakljama, trčali okolo Skupštine, uz krike koji su polako prelazili u mučno cviljenje:

“Zombiji, zombiji zajedno smo najjači!”

 

A Megavažnić još reče: “Neće izostati ništa od sveg dobra što vam obećah!”

 

Očajan, Boris K. istupi iz bureta. Stezao je dršku revolvera, a oko njega se skupi narod silni, hrleći ka njemu,  vičući: “Zagrli nas, o Mesijo!”, ili “On nema inspiraciju. Ne laže” ili “Borisova olovka je zatajila” a on ih primade u naručaj jednog po jednog (pod njihovim pretećim pogledima) i zaplaka se nad sudbinom njihovom, a oni se baciše njemu pred noge, pokloniše mu se i ljubiše mu stopala, hvaleći Borisa za dobra dela koja je za života činio, pa i za nedela i moliše Borisa da ih uči vrlini i izbavi od nevolje smrtne što ih zadesi putevima njihovim, rečima:

“O, Borise, čudotvorče, spasi nas iz Megavažnićevog ropstva i izvedi nas na put slave ko Mozes onomad što povede narod silni iz Misira…”

 

Boris K. uzdahnu i blago im se obrati: “Držim, narode Fenorepičanski da vas…  – stanka – nekako razumem, ali.. sve što mogu da vas savetujem jeste da legnete u krevet i merite temperaturu na nekoliko časova. Dođite za 72 sata ovde na isto mesto i vaistinu vam kažem, sve će biti dobro. Zombije zabavljaju moje priče i neće vas dirati sve dok ih zabavljaju dogodovštine koje će sročiti moje pero, to ih zaustavlja, to..”

Tad bolest promeni tok. Naglo ga zgrabiše i uz “Držte ga, laže! On ima lek!” okrenuše ga ka užetu koje je visilo na samom Trgu republike i ponesoše ga na Trg da ga bese. “Smirite se, imam neki antibiotik..”, urlao je Boris K. – dok su ga nosili munjevitom snagom ka užetu, neki su se transformisali u vukove, a drugi su bljuvali vatru, uz nespretno, nezgrapno šepanje. “Ah, Nzumbe!”, prokle svoju nesreću Boris, dok su nzumbe režali, plakali, smejali se, a građani skupa s njima, te Zombiji skupa s Građanima spaziše ogroman bazen koji se niotkuda stvori, pun krvi, nešto ih povuče ka vodi i oni skočiše i brčkaše se u oazi krvi.

“Nije tako loše biti zombi. “, zaključiše i dodaše n ato: “A zašto se i mi ne bismo pretvorili u zombije i stvorili Novi svet. Zombilend. Boris K. će biti glavni narator… i naša glavna žrtva”

Tad spaziše horde Zombija kako dolaze iz pravca Zgrade Vlade, s krvavim ranama na licima, načičkanim crnim mrljama leševa u raspadanju, s krvavim zubama, sekirama u ramenu prateći čudnu priliku lica obojenog u crno koji je svirao nežnu ariju na nekoj vrsti laute s tri žice – bio je to instrument izduženog tela preko koga je napeta koža.

Tad Aramejac trznu žicom na instrument i započe divnu priču koja je ličila na muziku, obraćajući se Borisu K. kao starom znancu, radoznalo ga gledajući kao da u sebi razrešava misteriju,  najpre u kratkom govoru rekavši da je razočaran Borisovim izborom da svoje avanture skonča na užasnom mestu kog se I demonski duh gnuša, imajući čast da saznaje I upoznaje misterije sveta I svemira koje ne poznaju dan niti noć I ta pesma, praćena zvukom laute potraja koji čas.

Na to Boris ukratko reče: “Moja priroda je sklona da voli, a da ne poznaje, da sanjari, zanosi i oduševljava se, no moj jezik je običan, sasvim običan i ništa mi ne donosi veću radost negó prijatan san.  Seljački posao, za Vas, gosn u fraku I fedori. Ovaj upad je zločinački čin, u potpunom protivrečju s diktaturom proletarijata i ubojiti neprijatelj slobodnog duha radničke klase”, iznervira se Boris.

“A ja ne videh Fenomeniju veću, poznatiju po zastrašivanju, crn kakav jesam. Neumrli su blaga kopija grabežljivih izrabljivača, po jednakosti nešto najbliže proletarijatu o kojem si mi u Rusiji pomno govorio. Kad si ti video zombija da laže, krade i diskriminiše? Horde zombija, to je društvo jednakih! Pojesti mozak uzurpatoru, zar to nije sve za šta si se ikad zalagao, Borise”

“Moglo bi da bude”, Boris K. slegnu ramenima.

“O, Borise K. hodah svetom I obilazih,  kao putnik bez prtljaga I lica. I rekoše: Imaju premijera, nekakvog Golemoimportantea, k’o velikog vezira, Mehmed talat paša mu do kolena nije, na najmanju neposlušnost zovu stranku za egzekucije a la Robespjer, a nastanjuju ga ograničeni malograđani,  abderićani uvek u srcu naum imaju da čine štetu I zlo, a putnike bez prtljaga I bez lica dočekuju osmehom, potom zarobe I na gubilište vode, ted ok ga vode međusobno sebi samima protivreče: jedni govore da ga treba pogubiti, drugi prorokuju o grehu I milosti, avaj, gnevna I nečista sui m srca I treba biti lud s njima boraviti kad svakog časa vrebaju da im padne u ruke kakav pošten, sa sobom u miru što živi junak, te im ogledala po kućama popravlja, I reže staklo po meri, često I bez nadoknade..  a neretko obavlja I kompletnu taksi servisnu podršku, tokom vožnje ćaska s njima gde riba trza, a ispred bordela ih bez nadoknade I do jutra čeka, sve u strahu za goli život. Govori se da su nekakvog poštenjačinu na krst skoro raspeli. ”

Zadivi se Boris K. neobičnoj priči putnika lica obojenog u crno, u poslovnoj jakni, s crnom fedorom na glavi i tamnim naočarama, gadnog i komičnog na nizak i zloban način i upita ga:

“O putniče, crnog lika i s ninganom u ruci, kojem je zemlja tesna, kakav to jad vide i ko ti takvo zlo načini, te odluči da vežeš kletvom vrle građane Fenomenije čiji je jedini greh što izabraše među njima najjačeg od svih da njima zapoveda, a ako nalaziš kod najjačeg među nama nepravdu da ti ne učinio, ti na njega pokaži, prokaži ga, a nevine poštedi, jer naši građani  su nesposobni da prkose bilo čijem autoritetu, a ti mi deluješ kao moćan čovek, o kojem večnost bruji i kojem carske odluke nisu strane”

“Ne pretvaraj se Borise K. Zajedno smo prošli obuku za šamane u Sibiru. Na sveto drvo smo se zajedno peli, u bubanj udarali, istog jelena odrali. Zar me ne prepoznaješ? Zar još uvek krila pod pazuhom kriješ koja si kao zduhač dobio? I beleg na čelu?” Malje na kolenu?

“Barone!”, iznervirano će Boris udarajući Zombija u glavu koji nije bio fasciniran bazenom koliko Borisom.  Boris se branio nožem za sečenje stiropora,  a stari Borisov poznanik vide to I prasnu u smeh I beše veoma odobrovoljen prizorom.  “Barone, nije smešno. Vrati sve kako je bilo”

“Zar da uznemiravam ono malo što je od mrtvoga ostalo? Neka se nesretni duh odmori od života”

“Zašto si došao ovde i poremetio mir ovih nesretnih duša? Ko si ti da okončaš slatki noćni dremež u koji.. ma skloni se..  – Boris K. se rvao sa zombijem koji je hteo da ga ujede – u koji su se uljuljkali, ali živi..”, Boris K. se sledio od užasa, dok se povorka Zombija na čelu s njegovim poznanikom Palim Šamanom približavala u svečanoj tišini.

Borisu je hladan znoj zaklonio lice: “Barone, zar me ne prepoznaješ? Na šta to ličiš? Kakva ti je to figura? Čudna, u zlokobnom šeširu, kakvu si to pošast doneo I užasnu tišinu.  Oživi zombije smesta I vrati se svojim grobovima. A ako imaš šta sa mnom da razgovaraš privatno, sklonimo se, daleko od radoznalih očiju i ušiju. Za vreme tvog pada u Podzemlje, Barone, zaboravio si na stare prijatelje ”

“D.. da, tako je”, vratio se Megavažnić staroj razboritosti krijući se iza Borisa K, grozničavo se držeći za njegov radnički kombinezon “Treba da nap.. nap.. pustitte..o..ovv.aj ggg…raaaaaaad!”, razdrao se na kraju.

Građani su se zabavljali u bazenu s Neumrlima. Uistinu, bilo je teško odrediti ko je živ, a ko mrtav.

“Da oživljavam OVO?”, zaprepasti se Nekromanser i udari o bubanj. Boris zadrhta, na kraju uspevši da snažnim udarcem nabildovane ruke onesvesti zombija.

I ispripoveda: “U grad uđoh da se osvežim nakon dugog puta, dok obilazih groblja i prevozih mrtve duše tamo i ovamo, kopajući grobove, upućujući poslednje pozdrave preminulima… kad li građani ugledaše moje šamansko perje, izvadiše halabarde i pojuriše me, žednog i gladnog, se te u pticu pretvorih, i tako pobegoh. Vratih se koji čas kasnije jašući irvasa i poprskah Fenorepičane po licu i gornjem delu tela zombi prahom sačinjenim od lobanja plavih guštera, istrljavši im leđa. Uskoro će grad nestati, kolone začaranih zombija ću da izvezem kao robove da rade za moje pleme vodaaabe. A na tebe bacih prokletstvo spisalačkog bloka jer te pisanje na jednom mestu drži, a ja želim da sa mnom po svetu ideš i pohodiš rđe i na njih bacaš kletve 13 uvelih cvetova. Ropkinje svoje da imaš, noge da ti masiraju, a kad je toplo, lepezom da te ‘lade”

Tad zombiji zagrajaše “Ura ura ura” i počeše da mašu šarenim maramama, a građani, a posebno oni skloniji palp fikšn literaturi pohrliše Zombijima, zagrliše se s njima i dopustiše da im Zombiji oglođu lica, dok je Boris K. bežao ulicama, ka kapijama grada. Boris K. je čitavog života bežao od svega I svačega, tako da mu ovo ne bi neobično. Šamanova vojska mrtvih se uvećavala.

“Borise K. ti si mu kolega, učini nešto.. pa kao on. Napravi mu lutkicu, idi u hram Fenomenijski, zapali sveću”, uspaničio se Megavažnić.

“Za izbore se ne boj – blago će Boris – “Nulta moždana aktivnost kod Građana je zagarantovana”.

“Ali, zar ne reče da će ih odvesti u svoje pleme i uzeće ih u roblje, jer ogromna je vojska njegova, a još malo nas je koji se ne konvertovasmo u mentalne robove. Kime ću onda vladati?” – vrskao je Megavažnić dok ga je solju posipao Rabin, dok se istovremeno pomagao mirisima ne bi li izbegao pandemiju.

Kako to reče, prometnu se u zombija i ostadoše još živi na Trgu jedino Boris i vudú vrač.

“Pođi s nama, Borise K. Oženi devicu iz mog plemena,  odrekni se putešestvija, pripovedaštva, savetodavstva”, – reče Bezliki  – “Raširi krila pod pazuhom, sad ti je vreme da pobegneš i rešiš se bede.”

Ali, Borisu K. se nije bežalo. Za njega Fenorepičani nisu bili ništa drugo do proletarijat koji je skrenuo s uma i puta, ali je (Boris K. otvori skripte s presudnim beleškama iz Komunističkog manifesta – “daleko od roba i nije na prodaju.” Zaklopi sveščicu s beleškama, isprsi se i ponosno reče: “A ako se čovek prodaje, to mora činiti po vlastitom izboru. Makar je tako písalo u poslednjem broju “Radnika”.

“O, izabraniku duhova, sad kad si ih pretvorio u zombije, hladnokrvno govoriš o ropstvu, toj užasnoj stvari koja se može kupiti i prodati, u ritama, s krvlju koja se sliva..   Nisi shvatio. Zombi je već rob. To je rob Novog sveta. Biti mrtav, uz to još i rob! Imaj milosti I ne usmrćuj ih pre roka samo zato što su te obeshrabrili svojom sitnom zlobom I uvredili.”

Bio si vrstan vrač, radoznalog uma, čarobnjak koji jaše irvase i mnoge zgode i nezgode u šamanstvu podelismo. Niko nije umeo da tako strastveno otrese bosiljak po vodi, da opkorači potok i izazove ljubav u najhladnijem srcu- a sad? Šta učini? Od dobrodušnog grandmastera koji je jednim dahom mogao da prizove kiše i oluje u korist radničke clase, od velikodušnog pesnika i zakonodavca, posta kapitalista, pa to je nonsens!”, ogorčeno će Boris K. “da sam znao kakav si, ne bih s tobom lovio, niti bih pohađao isti seminar. I to u Rusiji!”

 

“A ti im onda ovako reci”, brecnu se uvređeni vrač –

“O, Fenorepičani! U snu mi se javi ludi Aramejac i reče: O, Borise K, kaži dobrim ljudima Fenomenije, na to istom mestu koje zapljunuh neka pljune najpoštenija osoba u zemlji i nastupiće kontrakuga i kontrazombi”

To reče i nestade.

Fenomeničani se razbudiše nemilice zahvaljujući Borisu K. koji im prethodno reče:
“Imam dobre vesti”

Kad to čuše, nahrupi gomila ka Megavažnićevoj bisti i baci se na njeno levo stopalo – Polete saliva, s terasa, prozora, balkona…  Građani zapljunuše slavni kip u slapovima, odgurujući se međusobno, slineći i baleći, nalik na besne pse, sve dok Megavažnićeva bista ne napuknu od silnoga jeda.

Toliko pljuvanje beše njihovo silno…

Podeliše se u frakcije. Jedni su verovali da mogu da zapljunu dalje i bolje od ostalih, zapenivši da unište konkurenciju, verujući u svoju častoljubivost i nenadmašnu hrabrost, u solidarnosti sa zajednicom, odlučni da pobede okrutnu bolest i unište prokletstvo okrutnogaVrača.

 

Nasta nova bolest – Poštenje.