Reč dve o Borisu K., Avanture Borisa K


Reč dve o Borisu K
Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije
U nekim zemljama vladala je Inkvizicija. U drugim je dolazilo do sumnjivih privatizacija. U državi Borisa K. došlo je do neobjašnjivih fenomenizacija. Fenomenizacija za Borisa K, čoveka bez stalnog zanimanja, beše tako nepredvidiva da mu nije preostalo ništa drugo no da se sa njom pomiri.
Upadao je u različita vremenska razdoblja bez korišćenja vremeplova. Nalazio se na najneobičnijim radnim mestima, a da na njih nije konkurisao. Prilagođavao se situaciji nalik igraču koji prelazi na drugi nivo u nepredvidivoj kompjuterskoj igrici.
„Šta sam ja bogu zgrešio da mi se to događa?“, pitao se Boris K. „Isti sam kao i svi drugi polukvalifikovani radnici koji se zanose idejom o jednakosti u Republici. Kao entuzijasta zanemario sam dalje školovanje zarad slepe vere u dolazak boljih vremena, onih u kojima će se saslušati i glas malog, običnog, bezimenog čoveka.“
Boris K. bio je spreman na najveću žrtvu da bi se taj cilj i ostvario. Kao jedan od zaslužnih učesnika, po završetku Revolucije, dobio je velike beneficije koje je sa gnušanjem odbio, govoreći da 14 15
se protiv takvih povlastica upravo i borio, te da bi prihvatanje istih bilo u suprotnosti sa njegovim uverenjima. Zadovoljio se poslom montera na traci za finalizaciju u fabrici automobila, gde je sav srećan radio po 12 sati dnevno, postavljajući retrovizore na suvozačeva vrata.
Jednog je dana dobio otkaz što je bila posledica uvođenja novih tehnologija i potrebe za štednjom. Tako su mu bar rekli, iako je dobro znao da iza svega stoji ono ultimativno zlo koje je polako ali sigurno izjedalo tkivo čovečanstva — profit. Odbačen poput istrošene baterije, praznog srca i očiju punih suza, preselio se iz skromnog ali uređenog stana u „dolinu gubavaca“. Ovo mesto dobilo je nadimak po stanovnicima, ne istinskim gubavcima, već očajnicima koje je zadesila sudbina slična Borisovoj i za koje se ne bi moglo reći u kojoj bi se od te dve kože bolje osećali. Stare zgrade, koje su se zbile u nepravilnom rasporedu, gde su živele nesrećne porodice, nisu bile od betona ojačanog čelikom iz Pitsburga, već od eko–cigle, sa izolacionim slojevima od azbesta, što je stanarima gotovo izvesno garantovalo rak na plućima. Kao da nisu imali već dovoljno nevolja u svojim životima.
U takvoj jednoj zgradi Boris K. našao je stan. Nije ga privukao oglas, već neobična pojava gazdarice koja je imala običaj da najtiražnijim novinama u gradu udara po glavama koje su izvirivale iz okolnih šahtova.
„Kao da ubija mušice“, mislio je u sebi Boris K, pogleda prikovanog za izmašćenu brojanicu. Frau Suzi, kako se gazdarica zvala, i Boris K. razmeniše samo jedan pogled i odmah se prepoznaše. Zalizavši sedu kosu, Boris K. upita za cenu. Frau ga odmeri prezrivim pogledom i otrese pepeo sa muštikle na bušnu cipelu. Boris K. je prkosno pogleda, na šta Frau, staračkim hrapavim glasom, reče:
„Ha!“
Beše to mantra koja je značila samo jedno, a koju je starica izgovarala u retkim prilikama. Boris K. voleo je starije plavuše sa stavom, te je rešio da svoju misiju započne baš na ovom nesrećnom mestu.
Misiju? Kakvu misiju?
Saznaćete.16 17

 

Two (hearts) in one! Leila’s Black Mirror in Serbia(n)


English translation: Boris K. and the destiny of Mary Shelly (in original: Boris K. the Empath), “The Adventures Of Boris K.”, Leila Samarrai, editor: Pamela Sinicrope, published in 2013
Boris K. used to kill his hours of boredom by reading biographies of the controversial female writers. Somewhere in the middle of the book, he started crying.

“What happened, Boris K.?” asked the seller by whose bookstall Boris K. used to read the classic novels.

“I am lamenting over the destiny of Mary Shelley.” “What has happened to her?”

“What hasn’t…”

Boris K. i Lara Kroft


b439f81c56e316491270577281bbc3f9

Rebirth, Alice X. Zhang Rebirth, Alice X. Zhang

Požele Boris K. da upozna Laru Kroft, nakon filmske adaptacije serijala ne bi li je hvatao za ispletene kikice.  Boris K. nije video Laru Kroft kao ženskog aktera u 3d platformsko akcionoj avanturi Pljačkaši grobnica. “Ona je živa žena” – mislio je Boris K. i sanjario: “Ovo je prava žena za mene –  nezaustavljiva i za nove avanture uvek spremna.  Možda i jedina saputnica koju sam ikada poželeo… Ali, gde da je susretnem? – pitao se grozničavo, ispijajući poslednje kapi votke. I pored nepojmljivih Borisovih super moći, nije mogao da je locira. Lara je čas bila u Peruu u potrazi za tajanstvenim artefaktom iz Kualopekove grobnice, a govorilo se da se vratila sa lovačkog puta u Himalajima gde je sredila jetija visokog četiri metra.
“To je lako Borise K.”, reče mu lokalni Zaratustra. ” Ima je na svakom groblju. Vreba odlazak familije i u roku od tri minuta,  pokupi sve sa pokojničke sofre.” Boris K poskoči od radosti. Ne bi sumnje da Lara Kroft zna tačnu lokaciju svoh groblja u Beogradu, postova.. sve što je ikad iskao kao uslov za svoju idealnu životnu saputnicu kad je svojevremeno davao oglas u Ljubavnoj romansi.
Udesi Boris K. da dobije posao grobara kad ugleda mišićavu žensku siluetu, na Fenomenijskoj parceli Bivšeg diktatora Fenomenorepublike kako naskače na grobove Preminulih u mačjem skoku, lagana u odrazu i mekana u doskoku, u ruci držeći štit Lanselota.

Žena s kikicama izvadi iz nedara, blizu srca, neobično namotan papirusni svitak. Kako će kasnije saznati Boris K. jedan od retkih primeraka najpotpunije verzije misteriozne egipatske Knjige mrtvih, koja vekovima intrigira čovečanstvo.
Boris K. iskorači iz mraka: “Treba sveća za čitanje po mraku, gospodična”
“Čuvaru, skloni se, bolje kopam sama. Svitak je čitljiv”
“Ali, sveća daje uvid. Za čim tragate gospodična.”

“Sarkofag iz poglavlja 181 – mumija koja garantuje povratak duše u telo”
Boris K. otpi gutljaj iz pljoskice. Lara je radoznalo zagledala u nju.. a potom u misterioznog čovečuljka.  Odnekud joj se činio poznatim…
“Moje ime je Boris K. Ja sam grobar. Sahranjujem mrtve u zemlju kao da su krompiri – Borisa K. zbuni vlastita neuspela šala i strese se od neke jeze.

“Pogrebna praksa je hladan posao. Sve te nebeske pogrebne sahrane.. Ali, navikne se superheroj”, Lara se zagleda u ašov. Odmalena je u svojoj seoskoj kući Hatfield House uzimala lekcije od jezivog baštovana za koga se govorilo da živi večno i koji je neobično podsećao na Borisa K..  Dok se uspinjala penjalicama u parku koji je okruživao kuću i starije zgrade Starog dvora, nekada u vlasništvu Henrija VIII. s čežnjom se prisećala mreže za penjanje i šest čeličnih, toplo pocinkovanih upletenih žica obloženih konopcem od poliamida. Znala je sve  i o riljanju, kopanju, prevrtanju zemljišta.  Sa setom se  sećala svoje stare dečje grabulje koju je koristila jesenjim danima i tog popodneva, tokom sakupljanja opalog lišća, kad je u želji da iskopa  rođenu majku, otkrila da je majčin grob prazan, sa sve posmrtnim ostacima. Tako je sve i započelo.. 

I započeše da kopaju zajedno.

Krutom izdržljivošču kopali su na mestima koje je Boris K. označio, a tlo je bilo tvrdo, negostoljubivo i zamrznuto što bi neobično jer je bio mesec maj, a napolju klima, teška, vlažna i jedva podnošljiva vrućina, prava gotika američkog juga.

Najedared, Boris K. otre znoj sa čela.  “Dopusti meni. To nije posao za damu”, predloži Lara Kroft- Ali, Boris K. joj je dozvoli, te joj predloži da se odmori u njegovoj grobarskoj kućici na ivičnjaku centralnog groblja koje mu je bilo dodeljeno tokom noćnih dežurstava. “Ime kuće je Balkan. Starinska je, ali se brzo modernizuje. Dotle ću ja da nastavim s ekshumacijama”, obeća Boris K.

Lara se nije pomerila s mesta…

Tri sata kasnije, Boris K. ode da se presvuče, da uzme još alata, vreća za blago i sve šta im treba, a Lara iskoristi Borisovo odsustvo, uze Borisov papir s lokacijom Centralnog groblja i ustanovi da njen primerak nije tačan. Potom  grabi motiku i kreće s radom.

“To je on. To je jezivi baštovan. – besno će Lara vadeći trupla van, dok se nosila s brojnim emocijama – Misli da sam živa, a verovatno  mi je i rođenu majku ubio. Ili makar zna gde je.”

I odluči Lara da je Boris jedan od onih fenomena koji se ne smeju ispuštati iz vida. Ili se bar pratiti sa sigurne distance.  Delovao joj je poznato jer ga je identifikovala kao bombaša pomoću snimaka sa nadzornih kamera i mobilnih telefona očevidaca tokom serija eksplozija na plažama Baskije, ali je sad sigurna da se prevarila.  Bombaš je ranjen u grlo, a na Borisovom nije bilo ožiljaka.

Za sve je kriv Marvel – zaključila je. Tokom kopanja Boris je pričao kao navijen –  “Tako on uvodi sebe i druge likove u brojne nezavisne priče pre nego što ih spoji u intenzivno zadovoljavajući događaj. Stvorio je vlastiti povezani svet gde je superheroj i poseduje nadnaravne moći. Budi racionalna, Lara. Ne postoji nikakav jezivi bezvremeni baštovan. Ovaj čovečuljak je opasan.. ” Ah, evo ga, tiho. Lara..”

Boris K. se vratio, osvežen i nasmejan i predloži da on sam nastavi da kopa. “Iskopaćemo najdublji grob na svetu i tu pohraniti sva naša blaga”

“Nemam kud nego da se složim, ali za rad nećeš biti dodatno plaćen”, –  šizotipski poremećaj, verovanje u magično mišljenje. No, besmrtnost je, ipak, moguća. Zar sama nisam locirala crne rupe koje donose večnost i obrisale su život osoba, pa i moj, jednom kad sam u njih upala i superherojskim sposobnostima se iskobeljala van. Možda je moja majka Amelija tu, zarobljena u paralelnom univerzumu s beskonačnim brojem mogućih budućnosti. Baš kao baštovan. Ili Boris K. – Borise, nećeš mi izmaći! Moram da dobijem odgovore! Moram da razumem!

Boris K. je kopao  grobne rupe celu noć, a kad bi Lara uzela iz svakog groba šta joj je bilo potrebno, Boris bi zalepio stenu na rupu. Pljačka grobova činila se vrlo jednostavnom.
“Ljudi daju da se mumificiraju u nadi da će jednog dana da vaskrsnu – reče Lara.
“Možda će im se svideti društvo, ali svako je uznemiren koliko toliko ako je mrtav mrtvosan”,. nadgovori je Boris. I još reče:
“Ne zanimaju te medalje ratnih veterana? Parcela 12 b”

“Svaka kinta je dobrodošla – reče heroina – ali prioritet mi je ženska stara dva milenijuma” – Lara nije skidala pogled s Borisove pljoskice. Tad izvadi iz tobolca sa strelama jedan tajni svitak. Obično je krila svoje tajne adute u džepu na dugme u vojničkim M65 pantalonama, ali tajni svitak beše duži od irskog Morpetovog.. .

“Koliko za nju?”

“Za votku?”

“Za pljosku. To je bitan artefakt”

“Najobičnija pljoska od nerđajućeg čelika, prilično jeftino sam je dobio na buvljaku od starih  Akađana”, slegnu ramenima Boris K.

“Tu grešiš, Borise K.” U pitanju je veoma stara pljoska od feničanske slonovače. Prvi milenijum pre nove ere. Iz ove pljoske ispijao je Qabr Hiram of Tira , feničanski kralj iz čije sam grobnice upravo došla. U sarkofagu sam našla mumiju, ali bez čuvene pljoske cvetnog dezena..”
“Dosta. Evo ti!” – reče Boris i dade joj pljosku. Nije voleo da ga se ometa u radu. “Pristajem ukoliko mi dopustiš da kopamo zajedno” – zahvalno će Lara Kroft.  Lara okleva na trenutak, a onda poteže pljosku…

tomb-raider-film-clips

Tad Lara reši da mu oda tajnu koju je smislila, prekrstivši prste iza leđa.  Ono što mu sada prija, kasnije će da ga iritira – logično će ona – tako ću ga uhvatiti na delu i saznati njegov identitet, baš kao što sam otkrila tajnu Fenomenizacija kojima prkosim i sama.. Ali da li i on… Skoncentriši se, Lara..  Sredi se. Univerzum računa na tebe.  

Tad reče, uz slatki osmeh:
“Redovno igram igrice o tebi i tvojim putovanjima, Borise. Ugledam se na tebe. Kudagod da pođem, kojagod mumija da progovori ili artefakt koji da pokaže svoju čudnovatu moć, u znaku je Onoga Koga Čekamo, bili mrtvi ili živi, s divljenjem koje nalikuje na biblijski način pripovedanja, o Borisu K. superheroju, naoko pijanduri i soboslikaru, s pljoskom u ruci i graf faber olovkom koji prkosi fenomenizacijama čije poreklo još uvek istražujem.. “I Borisu dadosmo moći.. da vidi početak i nastanak sveta, da ga stvori i uništi. Da kontroliše munje, gromove, suše i zemljotrese,  oluje, kiše, da leči bolesti… a vreba ga tamni haos od koga će ga štititi boginja zore.. to jest ja, Lara Kroft”
Zagleda se Boris K. u Laru Kroft i vide da ju je piće uzelo pod svoje.
Tad on prizna da i on igra igrice o njoj, da je vidi kao Teju, ženu od sjaja i dragulja, a da ga Fenorepičani smatraju ludim zbog toga.
“Digotofobični su, Borise K. Ja sam, itekako, živa žena, ali to neka ostane među nama. Superherojima”
I priznade da je ogladnela. .. . Boris K. se pridruži Lari Kroft za pokojničkom sofrom, hvaleći grobnicu u Skandinaviji.

“Sve što treba jeste da zajedno odemo da kopamo u polje Gamla Upsali.  Tu se nalazi još bolja ženska od ove koju sad iskopasmo, u pogrebnoj odeždi vikinga izvezenoj arapskim slovima. ” – Boris K. je pričao duboko u noć, dok su razmenjivali pljoskicu i jeli masnoga pečenja. Borisova votka bila je začarana tako da se nikad pljoska ne može ispiti do dna.

“Samo Feničani mogu tako nešto..”, zadivi se Lara čije bademaste oči zasjaše na pomen reči “ruševina, pljoska i sakrament”.  “Imam i mapu. Dala mi je Anika Larson”.
Kad završiše, pokojnik ostade kratkih rukava, izgladneo u podzemnom svetu, a pljačkaši grobova u tišini, ne računajući usputne čarke oko toga ko će najviše da izede bavarske grickalice iz Regensburga, kraj Dunava gde su pronađeni najstariji pereci na svetu, ustiju punih pougljenjene zemlje od silnoga kopanja , odlaze u novi pohod skrnavljenja švedskog stola na parceli 12/a.

 

Boris K. i njegov dvojnik


Boris K. je završio pisanje svog remek dela „Uspavani konj Karabak“ kad je bio ušao u svoju četrdeset treću godinu. Skinuo je lornjon, obrijao crnu bradicu koju je nosio tokom pisanja knjige, ali ga najednom obuzeše crne misli, jer pored nesumnjivog kvaliteta, rukopis je ipak trebalo prevesti na bling – blingovski da bi ga stanovnici zemlje vatre, u gradu Bling razumeli. Tokom svojih putovanja, Boris K. se više puta obreo u ovoj neobičnoj zemlji, obučen u tursko – ruskom stilu, zagledujući u džinovske nebodere koji su, kao vite kule, boli nebo, upoznao novog prijatelja predsednika Bling Blinga koji je sav šljaštio u zlatu, s kojim je Boris ispijao flaše votke šetajući se duž ulice Blingzami i koga su ljudi voleli,  a on nije znao šta da radi po tom pitanju.

Na to Boris K. reče da često putuje jer ga u Fenopublici smatraju nezgodnim i nepodnošljivim  stvorenjem, te ga šalju na zajednički jugoslovenski pasoš kojem je istekao rok upotrebe da putuje svugde po svetu.

„Gdegod izabereš. Borise K., samo da te nema jedno vreme, pa se onda ti nama vrati“

Začudi se tome Bling Bling, izbeči oči kao da je progutao gorku pilulu, usta je širom otvorio, a onda mu se oči ovlažiše od nežnosti: „Nemoguće. Pa zar tako divnog čoveka!“

Boris K. odsečno pogladi svoje brkove poput četke.

„Carstvo Bling je već moja zona. Nisam čuo ništa ružno od sebi od kad zakoračih ulicom Blingzami. A u Fenomeniji se mnogo toga o meni pričalo.“

„Svi mi radimo stvari zbog kojih se kajemo, Borise K.“

„Ostao sam duže nego što je poželjno, to je. Luda Jord ih blagoslovio, pa oni meni nisu ni potrebni. Ali, ja njima jesam. Jedini sam ja taj koji može da kontroliše fenomenizacije. I ne smem ih izneveriti. Ostajem još koji dan u vašoj prelepoj zemlji, a onda moram natrag“, herojski će Boris K. istovremeno iznerviran, ozbiljan i pripit.

Ponudio se Bling Bling da kadgod se Boris K. nađe u nevolji, da dođe sa svojom četom konjanika u Fenomeniju i „raščisti stvar“.

-A kakvi su samo moji Arzeri.. Sve sami Zorostrijanci. Anđeli božji!

-Prećiće put preko mosta koji vodi preko pakla da te kao pravednika do raja i natrag otprate, Borise K.

Boris K. prihvati, jer veli da je u poslednje vreme u Fenomeniji prikovan kao da je srastao uz kamen, da ga lokalna šalteruša šiba pogledom punim mržnje kadgod se ne seti da joj kaže kako je lepa, da živi od jedne mršave sume koju dobija pisanjem putopisa, izvođenjem raznih trikova dok je jedva sastavljao kraj s krajem, a gazdarice bi ga mal malo izbacivale na ulicu, da je živeo u buretu Barel Džordž s predivnom fasadom koju je konstruisao fenomenijski priznat arhitekta Smit, obojio je bure u narandžasto i da je tu imao svoju radionicu, ležaj, kuhinju, a da je istim plovio i preko Atlantika.

„S prozora na dnu Barel Džordža sam posmatrao delfine“, sećao se Boris K. sa suzama u očima –  i da je na kraju mučne životne borbe shvatio da se treba prikloniti ili jednoj ili drugoj strani, ovisno od toga da li je ta strana pravedna ili zla.

„A onda se dogodio nesretan slučaj. S buretom sam se otkotrljao u živi pesak i počeo da tonem zajedno s njim. Srušio mi se čitav svet kad sam morao da se odreknem voljenog doma. Niko nije pružio ruku da mi pomogne.  A molio sam – sve oko sebe, dok me zloslutni pesak gutao, u delti Nila… a okolo kajmani..  Neko vreme sam plutao, zaplivao leđnim stilom unatrag i uz snažne zaveslaje  otplovio meditaranskom obalom od Egipta do pojasa Gaze gde sam par godina živeo bez papira u palestinskoj enklavi.. Ali, mog bureta više nema. Od tad.. – Boris K. prekri oči rukama, uzdahnu, ali onda se pribra i nastavi da govori:

„Dosta mi je dobrih misli, dobrih reči, dobrih dela. gotovo zapeva Boris K. u stilu napolitanskog tenora, a onda stidljivo spusti ruke u krilo i stiša se – „Nauči da voliš novac i videćeš kako se čuda dešavaju, nabavi nedeljivu ženu i nauči da prolaziš kroz zidove.”, mudro će Bling Bling.

“ Te tri stvari su jedino što nikad nisam niti umeo, niti imao, niti znao“, nevino će Boris K., potom ućuta, preksti ruke na grudima, a onda, nakon nekog vremena pogleda u Bling Blinga i nasmeši mu se.

Ushićenog srca Bling Bling je slušao Borisovu životnu priču, zamisli se, pogleda u oduševljenu skupinu građana Bling i reče: „Hajde da zamenimo mesta, Borise K. Ja ću sa Zoroasterima u Fenomeniju, a ti budi predsednik Bling Bling koga će da obožavaju u Carstvu Bling. Imaćeš visoku platu. Tajni rudnik zlata..  zoroastersku kompaniju „Boris Holding“, kulu na Arzarskim ostrvima..   Uslov je da mi odaš tajnu.. Kako da budem ti, a da ostanem ja.“

„Fenomenizacije? Ah, to ne znam kako.. ni sam! Mnogi smatraju da se tajna krije u samom stanju mog duha, da je moj mozak čudan, da one same od mene zaziru i da me to čini krajnje opasnim. „, neuverljivo će Boris K.  a potom nastavi da zabavlja Bling Blinga pričama o svojim ludorijama.

Bling Bling je sve vreme pucketao jezikom.

Tad oni rešiše da pozovu lokalnu vračaru, a ona se zvala Stara Zmija, koja im telepatski poveza umove. Tako će Boris K. tehnikom gledanja na daljinu upozoriti Bling Blinga na skrivene fenomenizacijske baze koje se nalaze širom sveta I epoha., pa i u unutrašnjosti zemlje., a da mu Bling Bling otvori um za nove informacije o tome kako da razume svoj narod, kao što to čini Megavažnić u Fenomeniji, reklo bi se, ali na bling blingovskom nivou.

Bling Bling opet pucnu jezikom.

Bling Blig predloži da vračara izvede tajni ritual himerizma u kojem će Boris K. da postane svoj vlastiti blizanac, da bude kombinacija samog sebe i Bling Blinga. Tako će leva Borisova strana da izgleda kao on sam, a druga kao Bling Bling.

„Tako će se izbrisati granica između nas dvojice. Ti ćeš imati sve naftne bušotine ovog sveta, a ja ću biti superljud, Borise K.“

Boris K. oduševljeno pristade i svo troje odoše u baštu naučne laboratorije gde vračara izvede okultni ritual nad Bling Blingom i Borisom, dok je u crnom plaštu mahnito udarala nožem po podu, izgovarajući nerazgovetne reči, bacajući okolo ljuske od jajeta, ugravirajući tajne znake iz Svete knjige slobodnih veroispovesti.

Nakon izvršenog rituala, telo Bling Blinga se sruči na pod, a na Borisovom telu se ukaza beleg koji je jasno razdvajao njegovu levu i desnu stranu, gde je leva, borisovska strana bila rozikastija od desne.

Potom Stara Zmija načini ugovor o vradžbini, gde će se nakon isteka demonskog saveza u trajanju od godinu dana, Bling Blingu njegovo telo vratiti ne samo onakvo kakvo je bilo, već I podmlađeno za pet godina..  i Bling Bling dade vođi konjice Arzera, Vugaru Strašnom,da odnese papir do pukotine najviše stene na Himalajima, sa sve ljušturom gde je boravila Bling Blingova duša. On to učini.

Od tad Borisu K. je u Fenomeniji dobro išlo. Bling Bling je bio sposoban da čini nepoštenja i mahinacije koje je Boris želeo da čini, a ranije nije mogao, zbog čega je Boris K. stekao zavidan ugled. Uništio je Borisove neprijatelje koji su hteli da ga upropaste, združio se s najvećim huljama Fenomenije i postao svačiji najbolji drug. Kartao se s Megavažnićem u vilu, rols rojs i jahtu. Katkad bi podlost, gadurija i bestidnost Bling Blingova bila nepodnošljiva pa je sa svoje strane činio sve da Bling Blinga obuzima nekakvo strano, čudno i neprijatno osećanje koje mu je mililo niz nogu, a za koje ne beše reči na bling blingovskom – a to beše savest – i Bling Bling u Borisu bi zaplakao u moru slanih suza: „Pogrešio si, Bling Bling, bio si zločest. Tako je, Borise K. Kako si mogao to da učiniš? Kako si smeo, Bling Bling?“ – rigala je vatra savesti, a oči Borisove poprimiše boju krvi, te se dvojica u njemu svađaše i jedan drugom je kazivao onom prvom: „Zaveži mu usta, išamaraj ga, ubij ga“ ili su pljuštale psovke „Ti, prokletniče, ti cmizdravi crve“

Bling Blinga su uznemiravali Borisovi glasovi iz prošlosti, a Borisova nežna, osetljiva i blaga priroda i primamljiva otmenost bila su u zavadi s večnom žeđu Bling Blingovom za diktatorskom vlašću.

U Fenomeniji – Boris K. kao Bling Bling je posavetovao Megavažnića da mu vrati pare koje mu ne duguje. Nema logike, ali pali. Megavažnić uze od naroda i uplati sumu Bling Blingu na of šor lični račun kompanije na Bahamima. Megavažnić je shvatio da su mu ruke odrešenije negó što je mislio. Beše u nekoj vrsti nirvane, dok se naslušao Bling Blingovih ezoteričnih učenja o zoroasterskim religijama kojima je osnovao svoju ličnu konjaničku gardu,da vlada uz pomoć okultnih sila., da je Boris K. profesionalni revolucionar i kao takvog ga se ne sme ispuštati iz vida, negó ceniti i uzdići jako jako visoko, sve do Himalajskog glečera na južnoj strani, najvećeg zida na svetu!  Tako Megavažnić podiže spomenik Borisu K. u centru Fenomenije, uz oduševljeni poklič naroda, praćen bojnim urlicima Arzera, koji bi pratili Borisa K. sa sve Bling Blingom u njemu, u stopu.

Borisu K. kao Bling Blingu dodeliše stan poštenog političara Fenomenije koji je štitio zakone I propise, a stan je bio kompletno namešten, što znači da je imao i orman, tako da se Boris K. nije mogao otarasiti Bling Blingovog duha bilo kakvim savetovanjem s Fenomenijskim vračarama jer kad bi se Boris najeo belog luka ne bi li izbacio Bling Blinga iz svog tela, on bi iskočio iz njegovog tela i ne bi izlazio iz ormara, a upravo je to poslednje mesto na kojem bi ga Boris K. tražio, jer je znao da bi se tu Bling Bling najpre skrio.

Istovremeno, Boris K. je s mesta predsednika Carstva u ime Bling Blinga odstupio, kada su građani Bling potpisali peticiju da čelnici započnu sa opsežnom istragom da je predsednik optužen za čast i za poštenje kojima u poslednje vreme izluđuje opozicione čelnike, jer čast kao i nečast ne dolazi iznenadno, a sve to daje boju sumnje njegovim postupcima, kao na primer uvođenje narodnog glasanja u Carstvo Jednog Čoveka Bling, te želja da se podnese carska ostavka.., te se čini da je Vladar sasvim pomerio pameću, iako s vremena na vreme, kao da psuje nekog drugog, rečima: “Išamaraću te, Borise K” dok  istovremeno poriče takve sramne optužbe, da bi na kraju suđenja priznao krivicu iako mu nije suđeno zbog varanja naroda u pijanom stanju.

 

Zapis Vračare Stara Zmija:

 

Boris K.  se branio rečima da desna strana njegovog tela kako je tvrdio, nije zapravo njegova, no u njoj boravi ugledni smenjeni predsednik Arzerai drugih naroda Bling koji živi kao duh u njegovom telu, a kao dokaz je pokazao neobični beleg na telu koji je pravolinijski podelio njegovo telo u dve boje. Zaprepašćena porota gledala je u čovečuljka raščupane kose, sa cvetom u kosi, slušao njegove rasejane i slabo sređene misli koje bi smenjivao bučni, histerični samozadovoljan smeh onog drugog u njemu, kako I optuženi beše tvrdio, a svaki je ovog drugog dovodio do nepodnošljivog besa jer se u jednom telu, beše zapisano, nimalo nisu slagali.

“A odvojeno smo votku na Trgu fontane u ulici Blingzami pili!”, obojica će uglas na šta se sudnica isprazni u dahu, pred naletom nečiste sile, jer progovoriše dvojica u isti mah.

Tad ulete Borisu obećana konjica Arzera, a ličiše na mongole, a Boris K. progovori: “Ja sam odavno spreman i gotov”, na šta Bling Bling u njemu reče: “O verni Arzeri moji, on je moja leva strana, pregazite ga”, na šta se Borisova desna strana uzjoguni i reče Arzerima: “O Arzeri verni moji, to nije istina! Upravo je suprotno, desno, desno, izgazite ga!”

Tad dva ratnika obnaženih pleća, bakarne kože i tamnih, bademastih očiju, s ogrtačima preko širokih pantalona, a behu jahali na čelu uske kolone koja je nahrupila u sudnicu, zapevaše napeve nestvarne zvučnosti i uz udarce bubnjeva koje su pojedini od njih držali u rukama, u nemogućnosti da se odluče za jedan izbor, zapravo načiniše dva, opkoliše i isprebijaše na mrtvo ime smrtno telo Borisa K. u kojem su prebivale dve nejake, suprotstavljene duše.

“Otpušteni ste iz moje vojske! – cerio se isprebijani Boris K. iz kog je vrskao samleveni Bling Bling – ionako ste bili tehnološki višak!”, upravo u trenutku kad je tresnuo o pločnik, upravo ispred zgrade Suda u kojem su i on i Bling Bling odgovarali.

Najjači od svih ratnika, mrkoliki Vugar odvede na konju Borisa K. do postojbine mu Fenomenije gde se Bling Bling izjasni u osvetničkom besu da je došao da Megavažnića pošalje na onaj svet, da mu je lažima grejao srce i da niti jedan dijamant iz njegovog tajnog rudnika neće dobiti, a onda ispusti nekakav piskav zvuk nalik na jadikovku i usred prevelikih muka njegova duša u Borisovom telu crče,  a u daljini, negde kod Himalaja odjeknu stravična eksplozija i svest o tome da je svet lišen jednog bitnog fragmenta koji je dotle postojao, a sad najveći zid na svetu više ne postoji, kao ni kletva, kao ni Himalaji.

– jer to beše početak himalajskog glečera gde se nalazila stena u čijoj pukotini beše pohranjeno seme vražjeg zapisa.

“Tako padoše i Himalaji, tako je pao i Berlinski zid”,  beše poslednja Borisova rečenica nakon što Vugar odjaha na kalabaku niz vijugavi put koji je vodio do kapija Fenomenije, a Borisa K. je zasula kiša udaraca neobičnih silueta koje su krenule na Borisa, da dotuku ono malo što je od njega ostalo. Bila je to Megavažnićeva lična garda, žene u nacističkim odelima s čiroki frizurom kojima se Bling Bling nije nabacivao, već je zatražio dve kofe za povraćanje uz reči: “Lepše je s kulturom”. Ali, u Fenomeniji mu se, za razliku od vlasti u Carstvu Bling, zbog svih nepočinstava nije prethodno sudilo.

 

 

“Volja bogova”, odlomak iz priče na kojoj trenutno radim


2

 Vrištim, gazeći po gari i čađi, u velikoj spaljenoj biblioteci..  Ne znam tačno gde sam, ali tu se nalazi neki čudak, nosi pločicu roba na izdepiliranim grudima, odeven u tuniku i ogrta;, bosonog, piše: pisar Kalimah,  u uspravnoj pozi, s rukama pruženim niz butine, zaklopljenih očiju i ćelav.

Kad najednom,  videh kako mi prilazi povorka knjiga,  poispadavši, na Kalimahov mig, s jednog od rafova, nalik na gimnastičarke savršeno izbalansiranih tela i umova, uz salto i sjajan doskok, potom, k meni… idu.. rame uz rame, gurajući se,  dobacujući mi zlobnjikave dosetke, jedna preko druge, a i zadržavajući jedna drugu, pa trk, pa stoj, te koja će pre do mene, a sve jedna drugu zadržavaju, opet na Kalimahov mig i videh da taj Kalimah zna ovu biblioteku isto kao što bi poznavao bilo kakvu pećinu ili vukojebinu od zore vremena do trena kad je kometa izbrisala dinosauruse, te da je gospodar knjiga i ljudi svog i svačijeg vremena.

Male zlobnice s naslovima (dakako izmišljenim jer mi behu nepoznanica,  a slova im boje taloga reke Nila natopljene krokodilskim suzama) s glavom grifona ili već kakvog kompozitnog bića, držeći noževe od bronze u dečjim ručicama, zaurlaše:

“Daj žrtvu! Na oltar s njom! Ima da izvršimo ritual, pa da budemo napisane, to je jedini način..”

“E tu su u pravu. U ime četiri izrezbazrene sfinge na ulazu, to bi prorečeno, a ja ću vam, zlih mi duhova loše literature, zarad dobre knjige, jer u ovoj knjizi nedostaju upravo ove vaše i jedino te vaše nisam pročitao, ja ću vam pomoći da ih što pre napišete.”

“Zašto?”

“Volja bogova. I komercijalnog središta Bliskog istoka, doduše..  Kraljici od Sabe se baš pričitala jedna vaša knjiga , za moj ukus eksplicitna kao Hallmarkova porodična drama… kako beše naslov.. problem je što nije napisana, ali ne brinite se vi za to…“

“To sam ja! – uskopisti se jedna podebela knjiga, crvenih korica – nisam ni počela da se zapisujem. Nisam bila čak niti u obradi! Ostale su makar neuređene, slovne greške, spojena slova, gluposti i slično, a ja? Zašto me nisi napisala tog decembra 2005te? Bila san tako romantična. Nazvala si me “Srpske devedesete”, o ljubavnoj sablasti, o bombama, o tome kako avet se sprema oblik novi da poprimi i da si avet prvi put sanjala, a onda je srela u školskoj klupi..”

“Devedesete, prekini, kvariš mi fabulu”, nakašlja se Kalimah.

“Bejah knjiga tvoje prve ljubavi! – odbi njegov upad nesrećna Knjiga o ljubavi – Bejah od svih u tvojoj glavi najzaokruženija,  tako si maštala pre negó što si od mene odustala, pa baš zato.. što si bila najnapaćenija! Te dileri, te ljubav, bombe i devize… sve! Šta čovek poželeti može više od tematke na balkanskim prostorima! pa i korice si mi izmaštala, dok sad kao prosjak idem slovima praznih džepova! Zašto me nisi napisala?”

Knjiga zaplaka…

“Zato što.. iza svega toga.. stajalo je nešto.. nemilo. Kao na groblju. Prosjaci bi se te bojali, a kad bi umrla, a umrla bi brzo jer si umrla davno, hodala bi živa a napisana, lobotomisana i nasmejana, zakrpljena i lepo uvezana, baš kao avet Ljubavi kad je doživela saobraćajnu nesreću… Ostala bi zgrčena, u dronjcima, napirlitana spolja”

“Čekaj.. kakva saobraćajka? Zar sam doživela saobraćajku?”, zgranu se knjiga.

“Prekini”, ugledah Kalimaha u svešteničkoj odeždi kako prosi i zvoni i ide po groblju koje se obrazovalo pod njegovim nogama.

“Jesi, ali si preživela. Bolje da nisi”

“Ćudovište! – uzmicala je knjiga – tebi je bilo samo do fabule, ne i do mene, ne.. ne sećaš se kako smo zajedno na odmor išle i giros kupovale kod Gimnazijalca?”

“Ne samo to.  Da sam te pisala, valjalo bi da budem pripravna za nastavak, a nisam imala stomak za to, nakon onog što ti se desilo, morala bih da napišem još jednu knjigu o tebi i nazovem je “Šilom kroz led” ili Šilo za led, kako ti volja.

Nakon što si postala Beli zombi.. Otkad su te udali za bogatog zidara – preduzimača…

Kalimah se smeši, deluje kao da misli na nešto drugo.

Sve vreme scene, Kalimah duboko uzdiše. Ali, tek tu I tamo. Uglavnom se smeši.

  • O čemu da pišem? O tvojim neurozama, psihozama koje su se stapale s gustim crnim morem ekonomske krize u Srbiji? Kako te je sirotinja prezirala, dok si se kočoperila u fensi odeći po preplašenom podijumu ispred škole svesna da izgledaš kao da si sišla s reklamnog panoa koji danas zovu bilbord. I tvoja sestra Gubernija…
  • Nikad mi nisi oprostila! Makar da si očuvala odlomke.. mene… makar zbog sociološkog konteksta! Ja san insanus, ja san sićušni predak velikih i bliskih stvari. Spiritus malus! Falus! – knjiga se zacereka I okruni san I ludilo smehom. To me je trgnulo iz sna. Sveće, restrikcije, stvari gube jasne obrise u mraku, crveni telefon.. Pričam s avetima, sa samom sobom, sa junacima svojih nenapisanih romana, dok se knjjige postrojavaju u vod radi isporuke maksimalne paljbe. Zasecanja. Čegagod…
  • Ti se sprdaš sa mnom. Odakle ti ideja da umem da zasečem toliko duboko u tu priču kao što je tebi zasečen u belu masu tvog mozga, taj zagrejani skalpel, odstranjen mali, veruj, veoma mali problem.
  • A šta je sa mnom? – iskorači knjiga s puškom u ruci, puškostrojnica valjda, a do nje joj se Grenadirka opako smeši.
  • Ja sam Čelo oblika kruške. Nisai htela niti da me pišeš niti da me sviraš.

I tako svaka za sebe iskorači i iznese svoju optužbu…

Po meni popada prašina s visokog stropa Bibioteke. Stresoh je sa skupocenog odela:

  • Pa šta i ako vas nisam napisala! Kao da sam imala da napišem bogzna šta.”

Knjige preteći idu u povorci, pružajući ruke…   Iz njih izbija zadah neverice i prljavštine. U njima su slike prošlosti. Ispreturane su.

-Mogla si da me napišeš! – najglasnija je bila Grenadirka, ali joj to nije bio zadat naslov, čak niti radni – mora da ga je sama smislila – Imala si divnu ideju za mene, diván lik koji bi uglačala, zategla mi kožu, avaj pergament, toliko sumnje i straha i sve je bilo tako usamljeno, a mogla si da me načiniš lepom, napisavši me ljupko, dostojnu Kralja da me čita. Pogledaj me sad na šta ličim!– napokon začepi gubicu Knjiga Sujete, zabalavljena, sva zadihana, prkosno me streljajući me zverskim okom, zalepršavši krilima.

 U GLAS: Da, mi smo knjige koje nisi napisala, Valentina!  Pakao koji te pod stare dane glođe, u tu nenametljivu bapsku ćelu, u noćnoj tmini gde sama skapavaš, a okolo tebe finansijski izveštaji i fascikle s bazama podataka, obračuni,  od kad si rešila da odbaciš karijeru pisca i postaneš pogonski knjigovođa, jer ti je taština slave diktirala da štancaš knjige koje na kraju nije niko nije čitao, te usklike, pojanje, proverene forme, da se čitaocima umiljavaš, da tvoja vatrena reč umesto da se razbesni na hartiji zaurla bačena u ambis, u utrobu zemlje, neprikosnoveno.. ubijena u reč, zla pizdo okrutnog srca.

Živela si lepo, nije da nisi – Spram tebe nagomilane pare, odebljala si od nagomilanog materijalnog bogatstva kog si strošila na svinjsko pečenje..  ali talenat… ko je mogao da ga zadrži da ne pobegne od tebe. – smejao se demon iz mraka.

Od kad si postala pomodni Pisac,  stihove kao da ti ispevavaju vojnici koji ima još da otaljavaju vojni rok! To, hajde, bila si sirota, moglo je da prođe otaljavanje kao takvo,  ako narod već toliko voli, ali zašto nisi ispolirala svoj bolji deo? Zašto nam nisi dala priliku da odrastemo? Da nas tumače! U svet! Svet da bude naše tumačenje!

Grupica nenapisanih knjiga u Biblioteci Buke i Čađi se uzbuđeno došaptavala:

I to s amo zato što je pustila da joj opšti mediokritetski sistem vrednosti vrednuje umetnički opus.

I ostalo!

A tek ostalo!Čak neke lične razloge pominje. Izgovori, samo izgovori, a mi ostale nevine i nenapisane!

TO ju je mnogo ometalo, jel da?, zaverenički će jedna od njih, za sebe… istog naslova.

KNJIGE U HORU: (jedna stavi ruku na kuk) Da!

***

Valentina vrisnu iza sna i probudi se..

BESEDA NA GORI, Boris K.


BESEDA NA GORI, Boris K.
Blaženi da su siromašni umom, njihova je d iploma državnog fakulteta

– Blaženi da su oni koji već jedu jer oni će se nasititi….

– Blaženi su bogati jer oni će dobiti kauciju

– Blaženi su s prljavom maštom jer oni će akciju videti

·-Blaženi su mirotrovci, jer oni će nas sve srediti

-Blaženi su oni koji progone jer njihove su slobodne parcele

· -Blaženi da ste i veselite se jer je nagrada vaša na nebesima al’ nagrada je sad i odmah krkanluk o korporativnom trosku vo vjeki vjekov. Amin.

 

Reč dve o Borisu K. Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije, Avanture Borisa K


Reč dve o Borisu K.
Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije
U nekim zemljama vladala je Inkvizicija. U drugim je dolazilo do sumnjivih privatizacija. U državi Borisa K. došlo je do neobjašnjivih fenomenizacija. Fenomenizacija za Borisa K, čoveka bez stalnog zanimanja, beše tako nepredvidiva da mu nije preostalo ništa drugo no da se sa njom pomiri.
Upadao je u različita vremenska razdoblja bez korišćenja vremeplova. Nalazio se na najneobičnijim radnim mestima, a da na njih nije konkurisao. Prilagođavao se situaciji nalik igraču koji prelazi na drugi nivo u nepredvidivoj kompjuterskoj igrici.
„Šta sam ja bogu zgrešio da mi se to događa?“, pitao se Boris K. „Isti sam kao i svi drugi polukvalifikovani radnici koji se zanose idejom o jednakosti u Republici. Kao entuzijasta zanemario sam dalje školovanje zarad slepe vere u dolazak boljih vremena, onih u kojima će se saslušati i glas malog, običnog, bezimenog čoveka.“
Boris K. bio je spreman na najveću žrtvu da bi se taj cilj i ostvario. Kao jedan od zaslužnih učesnika, po završetku Revolucije, dobio je velike beneficije koje je sa gnušanjem odbio, govoreći da 14 15
se protiv takvih povlastica upravo i borio, te da bi prihvatanje istih bilo u suprotnosti sa njegovim uverenjima. Zadovoljio se poslom montera na traci za finalizaciju u fabrici automobila, gde je sav srećan radio po 12 sati dnevno, postavljajući retrovizore na suvozačeva vrata.
Jednog je dana dobio otkaz što je bila posledica uvođenja novih tehnologija i potrebe za štednjom. Tako su mu bar rekli, iako je dobro znao da iza svega stoji ono ultimativno zlo koje je polako ali sigurno izjedalo tkivo čovečanstva — profit. Odbačen poput istrošene baterije, praznog srca i očiju punih suza, preselio se iz skromnog ali uređenog stana u „dolinu gubavaca“. Ovo mesto dobilo je nadimak po stanovnicima, ne istinskim gubavcima, već očajnicima koje je zadesila sudbina slična Borisovoj i za koje se ne bi moglo reći u kojoj bi se od te dve kože bolje osećali. Stare zgrade, koje su se zbile u nepravilnom rasporedu, gde su živele nesrećne porodice, nisu bile od betona ojačanog čelikom iz Pitsburga, već od eko–cigle, sa izolacionim slojevima od azbesta, što je stanarima gotovo izvesno garantovalo rak na plućima. Kao da nisu imali već dovoljno nevolja u svojim životima.
U takvoj jednoj zgradi Boris K. našao je stan. Nije ga privukao oglas, već neobična pojava gazdarice koja je imala običaj da najtiražnijim novinama u gradu udara po glavama koje su izvirivale iz okolnih šahtova.
„Kao da ubija mušice“, mislio je u sebi Boris K, pogleda prikovanog za izmašćenu brojanicu. Frau Suzi, kako se gazdarica zvala, i Boris K. razmeniše samo jedan pogled i odmah se prepoznaše. Zalizavši sedu kosu, Boris K. upita za cenu. Frau ga odmeri prezrivim pogledom i otrese pepeo sa muštikle na bušnu cipelu. Boris K. je prkosno pogleda, na šta Frau, staračkim hrapavim glasom, reče:
„Ha!“
Beše to mantra koja je značila samo jedno, a koju je starica izgovarala u retkim prilikama. Boris K. voleo je starije plavuše sa stavom, te je rešio da svoju misiju započne baš na ovom nesrećnom mestu.
Misiju? Kakvu misiju?
Saznaćete.16 17

 

USTAV FENOMENOPUBLIKE, AVANTURE BORISA K, nastavak serijala iz 2013, k’o igrica Lara Kroft, Boris K. ponovo jaše iliti Boris K. Reborn!


USTAV FENOMENOPUBLIKE, AVANTURE BORISA K, nastavak serijala iz 2013, k’o igrica Lara Kroft, Boris K. ponovo jaše iliti Boris K. Reborn!
Ima još priča iz nastavka serijala, ali to bi, gospodo, bilo za sada, to.

1. Jer pisano je- na početku beše reč. I ta reč beše: jebiga.
2. U skladu s tim ovaj Zakonik se sastoji od, jebiga, reči.
3. I pisano je da je Fenomenopublika sklona propadanju ukoliko nema pripovedača.
4. A taj pripovedač će doći u liku i delu Borisa K. Jer stoji u starim proročanstvima: Doći će čovek očiju šarenijeh, bez eumelanina ispod donjeg sloja epidermusa i nazivaće se Borisom K. i pripovedaće ako mu je život mio. Ukoliko ne, biće stavljen na prcnju.
5. Prcnja je jedino dozvoljeno mučenje u Fenomenopublici, a čim je dozvoljeno nije mučenje.
6. Prcnja je tajna koju zna samo Državni Dželat lično.
7. Prcnja je najviša državna tajna za koju su potrebni sledeći godišnji izdaci: dva jednoroga, let lampa, klješta, četa zagorelih vojnika, tri sapuna u tri čarape.
8. Fenomenopublika je virtuelna tvorevina koja živi dok i njen pripovedač živi.
9. Fenomenopublika je u stanju konstantne apokalipse i permanentnog staniranja i republika je diktatorsko-libertarijanskog tipa.
10. Ustav FENOMENOPUBLIKE je fenomenalan, žalim, boljeg nemamo.
11. Smatramo sledeću istinu za samopotvrđujuću – videti pod 12
12. Nema istine
13. Ako Boris K. ne bude pričao svoj ustoriju do kraja života i ne ostavi naslednika koji će pripovedati umesto njega onda… jebiga.


BORISOV ZAKONIK

Kadgod se Boris K. nalazi u situaciji u kojoj ne zna kako treba da postupi, on otvara svoju knjižicu “Besmrtnih moralnih principa”, a moralnih problema je vazda mnogo i valja ih u glavi svojoj protresti, što ne biva uvek tako – lako moguće.

Tad Boris K. promrmlja: “Ček’ da vidim šta mi valja činiti” i nakon par trenutaka čitanja shvata šta valja. Uz veselo poskakivanje, s osmehom i radošću Boris K. ide dalje svojim poslom.

Nekoliko godina ranije

Boris K. je unapređivao svoj duh sastavljajući Zakone u buretu u kojem je živeo, u mislima oživljavajući savete mudraca vekova, od Hesija Egipćanina, u mustabi sa sve zubarskom radionicom, sve do indijskog sveštenika što je Borisa, jednoga septembra, obučavao mudrosti u otetom američkom avionu.

I nauči Boris K. da je čoveku najteže doći do bilo kakvog zaključka, a život mu je u tim trenucima izgledao kao potamnela noćna mora. Borisa K. su mučila mnoga pitanja, a njihova nerešivost, kako je mislio, dovodila ga je do ludila.

Nakon mnogo lutanja i izučavanja svetih spisa, Boris K. izuči i ispita mnoge dileme koje ga mučiše. I ne bit o dovoljno, no on reši da ispita i ono što je već izučio i ispitao, napomene da ubaci, znanja da rekonstruiše (u spise mudračke nije dirao, niti rešio da slogove premeće i tumači, jer mu sve beše jasno, a veći razlog je što su mu mudračke reči delovale isuviše strašno, toliko strašno da bi na nekim pasusima pokrivao ruke i briznuo bi u plač)

Pokatkad bi, ne shvatavši svoje mesto u svetu, Boris ležao bolestan danima i mrzeo lica ljudi koje bi sretao, kadgod bi proturio glavu kroz obruč bureta u kojem je na ulici, odnedavno živeo, a bure beše marke Sinopa i zvalo se Barel Džordž.

Tad reši Boris, da napiše Zakonik borisovski, onaj koji dolikuje Borisu takvom kakvom je, takvom kakav će biti, kad – tad i onom koji je bio, i ovom sada i onom Borisu Od Barela Džordža– ubuduće.

I obuze ga blagoslov proviđenja. I zapljeska rukama odgonećući mnoge druge tajne I usput ih zapisujući I poplaka nad značenjem blagoslova uklesanog u zakonu, nad taštinom njegove veličanstvenosti I univerzalnosti.

A kako drugačije s besmrtnim principima moralnosti našeg doba postupati, no pažljivo ih proučiti, u dušu se svoju zagledati da herojski čin ne propadne tragičnom krivicom – strahovao bi Boris K.

Upravo strah da će ga đavolska nesreća saleteti da, ukoliko zakon svoj ne uredi po savesti običnoga sveta, već se ugledavši na zakone božanske, od kojih mnoge ljudski duh ne može u sebe primiti, oboli od hibrisa, a zakoni mu budu odisali ohološću I neprimenljivom razuzdanošću, uznemiravala je Borisa preko svake mere.

“Jer ko sam ja da savest sveta prekrajam. Ja se obraćam sebi i sličnima sebi, prostosrdačnima koje ovaj svet zbunjuje na način na koji zbunjuje i mene samog. “ – govorio bi blagim glasom Fenomeničanima koji bi ga prezrivo i sa zaprepašćenjem posmatrali.

“Mora da je to ONAJ što je zavirio u poslovne knjige SVIH POLITIČKIH STRANAKA FENOMENIJE, dok je krečio Megavažnićev ofis. Kažu da stalno nešto zapisuje i ima moć da se provlači kroz zidove, da se probio kroz zidove Kambalgara…  “, dobaci neko.

“Kao radnica u agenciji za naci sigurnost, jemčim da je Boris K. državni neprijatelj”, dočeka Frau Suzi, nepomična kao kip , visoka, uspravljena, nalik na mitsko čudovišno biće.

“A još postavio samostojeći znak upozorenja pod statuom Megavažnićevom od granita crvenoga: “Čuvaj se! Knjige nisu čiste! Gde je pero, tu je otrov.  I to pero Graf Fon Faber. “, reče gospodin izvanrednog profila, nosa ukrivljenog na desnu stranu, nalik na zakrivljeni kljun orla, naglašavajući svojim oblikom njegovu inteligenciju, status i ličnost. Bio je to Hadžipoštenović.

I sve to vide I ču I omirisa Boris K. Ponešto I dodirnu…

I zapisa.

Prve zakone je doneo u svojoj alatskoj radionici, arsenalu raznolikog alata koji je nosio što po džepovima, a štošta se dalo smestiti u Borisovo bure. Uskoči u bure I baci se u more pušaka, samostrela, maziva… razbacujući predmete kao dečje igračke,  sve dok nije našao ono što je tražio.

Pljoskicu.

Opijen ukusom omiljene mu votke, Boris K. je nadahnuto svodio račune što sa sobom, što sa svetom, moralno sudivši tuđem delanju bez zlobe, pišući disertacije o lošim komšijama iz srca, opet uzimajući kao sveto pravilo “načelno protiv”, kao I moguće autodestruktivnosti vlastitih uverenja, uzimajući u obzir istorijsku evoluciju I “celovitost prirode”. Ipak, našao je da njegovi Zakoni odišu elegancijom I svedenošću, te, da na kraju krajeva, nikom štetu ne čine, a da samo njemu mogu pomoći.

Kad pogleda napisanih prvih 23 tačaka, Borisu srce zaigra od neke miline, a oči mu se zamutiše od suza.

“Sve je dobro što se na vreme zapiše”, dixit Boris.

 

 

Zakoni ti ovako glase:

  1. neobjavljivanje rukopisa

Rukopis neobjavljenog pisca mora biti objavljen, ali da neobjavljeni pisac ukleše svoj roman u stenu. Svojeručno.

 

  1. zabadanje noža u leđa

Kažnjava se ukoliko nije zaboden i jedan nož u grudi.

 

  1. ljudsko licemerje

 

Hipokrizijska zakletva – ista kao Hipokratova samo se dobro pacijenta zamenjuje dobrom licemera.

 

  1. napad s leđa 

 

Ne toleriše se ako lešima napadnete nekoga s leđa. Prebiju vam grbaču zbog toga.

 

5.

Izbacivanje iz podstanarskog stana

 

Podstanare izbacuju iz jednog stana tako što ih bacaju u drugi stan.

 

  1. Megavažnićevi govori

 

Obaveza je da se slušaju bez kišobrana u ruci, jednom mesečno, da traju duže od Fidelovih i da se poklapaju s Velikim postom jer tog dana građani neće jesti ništa.

 

  1. Izneverena ljubav

Iznevereni ljubavnik mora da se ubije o državnom trošku. Toliko se može izaći u susret. Ali, prvo treba popuniti izjavu o samoubistvu u tri primerka.

 

9 Varanje na kartama

 

Može se varati kartama ukoliko su overene od Nacionalne službe za lažne karte, štampane od njih i imaju žig 

 

  1. Griža savesti (i šta da radim kad primetim da drugi nemaju savest*)

Lek je da i ja, Boris K. nemam grižu savesti. Otići kod prvog lažnog psihijatra i uzeti potvrdu da sam psihopata.

 

  1. Postupanje na sahranama političara i tajkuna Fenomenije

 

Ja, ožalošćeni Boris K., da se posipam pepelom po glavi, da se udaram šibama po leđima, mlatim praznu slamu, prežderavam se sendvičima do povraćanja -sve obavezno.

 

12 Postupanje u slučaju klevete, uvrede, povrede časti I moralnog ubistva acca ēthicus homicīdium

 

Ja, oklevetani Boris K., u obavezi sam da platim naslovnu stranu  Toaletoida Šlic i objavi klevetu na račun te osobe. Naravno, zbog klevete preko novina se ide u zatvor ili 50 degeneka po belim bubrezima.

 

  1. Stav oko preljube

 

Ukoliko ja, Boris K, izvršim preljubu, neki mi se oprosti, ukoliko kažem prevarenoj osobi šta sam učinio. U protivnom idem na Kurs o etikeciji gde ću naučiti sve o štucanju, podrigivanju i puštanju vetrova na javnom mestu.

 

  1. A ako me saleti komšija moj na stepenicama ne bi li me saterao u trač, da mi vrati pare koje mi ne duguje. Nema logike, ali pali.

 

  1. Kad ugledam starletu na televiziji, dozvoljeno je da je zaspem 1 kofom za povraćanje.

 

  1. Ako li ugledam Nečastivu u pozorištu, dozvoljeno mi je da ponesem dve kofe za povraćanje jer je lepše s kulturom.

 

  1. Ukoliko me pohode duhovi mojih bližnjih…

 

Ja se najedem belog luka i ne izlazim iz ormana jer je poznato da duhovi vrebaju upravo u ormanima i poslednje mesto na kojem bi se sakrili je upravo orman.

 

18 Kad me razapnu na krst..

 

Vaskrsavam nakon nedelju dana jer mi se nigde ne žuri, a i može mi se.

 

  1. Kad me teraju da pravim krst za razapinjanje drugih, ja Boris K, ću pozvati stručnu konsultantsku firmu “Pilat i sin”,  konstruktorsku agenciju “Kajafa d.o.o” i specijalne izrađivače kopalja” Longinus Maximus.”

 

20 Kad hoće da me postave za ministra i generalno u politiku me uključuju,  pobećiću u neku mirnu skandinavsku zemlju, recimo u Norvešku. U vreme kad je njom vladao Erik Krvava Sekira.

 

  1. Kad me saleću žene u nacističkim odelima sa čiroki frizurom, ja počnem da salećem njih, one pomisle da nisam normalan što ih nalazim za privlačne i ostave me.

 

  1. Ukoliko je beg nemoguć, ja, Boris K. ću da se okrenem i pohrlim u susret i viknem: Šugica!

 

  1. U vezi nenaplaćivanja majstorskih usluga u određenim situacijama:

 

Naplaćuje se u naturi – ako ne možeš da platiš moju priču, onda moraš da napišeš priču iste dužine i da ima zanimljiv obrt i autentične karaktere.

 

  • Autor upućuje pitanje samom sebi, po načelu Borisov plurium interrogationum

Noćni posetioci, Skinvoker, kraća verzija


СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

Како то изрекох, окретох се ка зиду и наставих да спавам.