Reč dve o Borisu K., Avanture Borisa K


Reč dve o Borisu K
Boris K. — Prvi Gubitnik Fenomenizacije
U nekim zemljama vladala je Inkvizicija. U drugim je dolazilo do sumnjivih privatizacija. U državi Borisa K. došlo je do neobjašnjivih fenomenizacija. Fenomenizacija za Borisa K, čoveka bez stalnog zanimanja, beše tako nepredvidiva da mu nije preostalo ništa drugo no da se sa njom pomiri.
Upadao je u različita vremenska razdoblja bez korišćenja vremeplova. Nalazio se na najneobičnijim radnim mestima, a da na njih nije konkurisao. Prilagođavao se situaciji nalik igraču koji prelazi na drugi nivo u nepredvidivoj kompjuterskoj igrici.
„Šta sam ja bogu zgrešio da mi se to događa?“, pitao se Boris K. „Isti sam kao i svi drugi polukvalifikovani radnici koji se zanose idejom o jednakosti u Republici. Kao entuzijasta zanemario sam dalje školovanje zarad slepe vere u dolazak boljih vremena, onih u kojima će se saslušati i glas malog, običnog, bezimenog čoveka.“
Boris K. bio je spreman na najveću žrtvu da bi se taj cilj i ostvario. Kao jedan od zaslužnih učesnika, po završetku Revolucije, dobio je velike beneficije koje je sa gnušanjem odbio, govoreći da 14 15
se protiv takvih povlastica upravo i borio, te da bi prihvatanje istih bilo u suprotnosti sa njegovim uverenjima. Zadovoljio se poslom montera na traci za finalizaciju u fabrici automobila, gde je sav srećan radio po 12 sati dnevno, postavljajući retrovizore na suvozačeva vrata.
Jednog je dana dobio otkaz što je bila posledica uvođenja novih tehnologija i potrebe za štednjom. Tako su mu bar rekli, iako je dobro znao da iza svega stoji ono ultimativno zlo koje je polako ali sigurno izjedalo tkivo čovečanstva — profit. Odbačen poput istrošene baterije, praznog srca i očiju punih suza, preselio se iz skromnog ali uređenog stana u „dolinu gubavaca“. Ovo mesto dobilo je nadimak po stanovnicima, ne istinskim gubavcima, već očajnicima koje je zadesila sudbina slična Borisovoj i za koje se ne bi moglo reći u kojoj bi se od te dve kože bolje osećali. Stare zgrade, koje su se zbile u nepravilnom rasporedu, gde su živele nesrećne porodice, nisu bile od betona ojačanog čelikom iz Pitsburga, već od eko–cigle, sa izolacionim slojevima od azbesta, što je stanarima gotovo izvesno garantovalo rak na plućima. Kao da nisu imali već dovoljno nevolja u svojim životima.
U takvoj jednoj zgradi Boris K. našao je stan. Nije ga privukao oglas, već neobična pojava gazdarice koja je imala običaj da najtiražnijim novinama u gradu udara po glavama koje su izvirivale iz okolnih šahtova.
„Kao da ubija mušice“, mislio je u sebi Boris K, pogleda prikovanog za izmašćenu brojanicu. Frau Suzi, kako se gazdarica zvala, i Boris K. razmeniše samo jedan pogled i odmah se prepoznaše. Zalizavši sedu kosu, Boris K. upita za cenu. Frau ga odmeri prezrivim pogledom i otrese pepeo sa muštikle na bušnu cipelu. Boris K. je prkosno pogleda, na šta Frau, staračkim hrapavim glasom, reče:
„Ha!“
Beše to mantra koja je značila samo jedno, a koju je starica izgovarala u retkim prilikama. Boris K. voleo je starije plavuše sa stavom, te je rešio da svoju misiju započne baš na ovom nesrećnom mestu.
Misiju? Kakvu misiju?
Saznaćete.16 17

 

Boris K. i Lara Kroft


b439f81c56e316491270577281bbc3f9

Rebirth, Alice X. Zhang Rebirth, Alice X. Zhang

Požele Boris K. da upozna Laru Kroft, nakon filmske adaptacije serijala ne bi li je hvatao za ispletene kikice.  Boris K. nije video Laru Kroft kao ženskog aktera u 3d platformsko akcionoj avanturi Pljačkaši grobnica. “Ona je živa žena” – mislio je Boris K. i sanjario: “Ovo je prava žena za mene –  nezaustavljiva i za nove avanture uvek spremna.  Možda i jedina saputnica koju sam ikada poželeo… Ali, gde da je susretnem? – pitao se grozničavo, ispijajući poslednje kapi votke. I pored nepojmljivih Borisovih super moći, nije mogao da je locira. Lara je čas bila u Peruu u potrazi za tajanstvenim artefaktom iz Kualopekove grobnice, a govorilo se da se vratila sa lovačkog puta u Himalajima gde je sredila jetija visokog četiri metra.
“To je lako Borise K.”, reče mu lokalni Zaratustra. ” Ima je na svakom groblju. Vreba odlazak familije i u roku od tri minuta,  pokupi sve sa pokojničke sofre.” Boris K poskoči od radosti. Ne bi sumnje da Lara Kroft zna tačnu lokaciju svoh groblja u Beogradu, postova.. sve što je ikad iskao kao uslov za svoju idealnu životnu saputnicu kad je svojevremeno davao oglas u Ljubavnoj romansi.
Udesi Boris K. da dobije posao grobara kad ugleda mišićavu žensku siluetu, na Fenomenijskoj parceli Bivšeg diktatora Fenomenorepublike kako naskače na grobove Preminulih u mačjem skoku, lagana u odrazu i mekana u doskoku, u ruci držeći štit Lanselota.

Žena s kikicama izvadi iz nedara, blizu srca, neobično namotan papirusni svitak. Kako će kasnije saznati Boris K. jedan od retkih primeraka najpotpunije verzije misteriozne egipatske Knjige mrtvih, koja vekovima intrigira čovečanstvo.
Boris K. iskorači iz mraka: “Treba sveća za čitanje po mraku, gospodična”
“Čuvaru, skloni se, bolje kopam sama. Svitak je čitljiv”
“Ali, sveća daje uvid. Za čim tragate gospodična.”

“Sarkofag iz poglavlja 181 – mumija koja garantuje povratak duše u telo”
Boris K. otpi gutljaj iz pljoskice. Lara je radoznalo zagledala u nju.. a potom u misterioznog čovečuljka.  Odnekud joj se činio poznatim…
“Moje ime je Boris K. Ja sam grobar. Sahranjujem mrtve u zemlju kao da su krompiri – Borisa K. zbuni vlastita neuspela šala i strese se od neke jeze.

“Pogrebna praksa je hladan posao. Sve te nebeske pogrebne sahrane.. Ali, navikne se superheroj”, Lara se zagleda u ašov. Odmalena je u svojoj seoskoj kući Hatfield House uzimala lekcije od jezivog baštovana za koga se govorilo da živi večno i koji je neobično podsećao na Borisa K..  Dok se uspinjala penjalicama u parku koji je okruživao kuću i starije zgrade Starog dvora, nekada u vlasništvu Henrija VIII. s čežnjom se prisećala mreže za penjanje i šest čeličnih, toplo pocinkovanih upletenih žica obloženih konopcem od poliamida. Znala je sve  i o riljanju, kopanju, prevrtanju zemljišta.  Sa setom se  sećala svoje stare dečje grabulje koju je koristila jesenjim danima i tog popodneva, tokom sakupljanja opalog lišća, kad je u želji da iskopa  rođenu majku, otkrila da je majčin grob prazan, sa sve posmrtnim ostacima. Tako je sve i započelo.. 

I započeše da kopaju zajedno.

Krutom izdržljivošču kopali su na mestima koje je Boris K. označio, a tlo je bilo tvrdo, negostoljubivo i zamrznuto što bi neobično jer je bio mesec maj, a napolju klima, teška, vlažna i jedva podnošljiva vrućina, prava gotika američkog juga.

Najedared, Boris K. otre znoj sa čela.  “Dopusti meni. To nije posao za damu”, predloži Lara Kroft- Ali, Boris K. joj je dozvoli, te joj predloži da se odmori u njegovoj grobarskoj kućici na ivičnjaku centralnog groblja koje mu je bilo dodeljeno tokom noćnih dežurstava. “Ime kuće je Balkan. Starinska je, ali se brzo modernizuje. Dotle ću ja da nastavim s ekshumacijama”, obeća Boris K.

Lara se nije pomerila s mesta…

Tri sata kasnije, Boris K. ode da se presvuče, da uzme još alata, vreća za blago i sve šta im treba, a Lara iskoristi Borisovo odsustvo, uze Borisov papir s lokacijom Centralnog groblja i ustanovi da njen primerak nije tačan. Potom  grabi motiku i kreće s radom.

“To je on. To je jezivi baštovan. – besno će Lara vadeći trupla van, dok se nosila s brojnim emocijama – Misli da sam živa, a verovatno  mi je i rođenu majku ubio. Ili makar zna gde je.”

I odluči Lara da je Boris jedan od onih fenomena koji se ne smeju ispuštati iz vida. Ili se bar pratiti sa sigurne distance.  Delovao joj je poznato jer ga je identifikovala kao bombaša pomoću snimaka sa nadzornih kamera i mobilnih telefona očevidaca tokom serija eksplozija na plažama Baskije, ali je sad sigurna da se prevarila.  Bombaš je ranjen u grlo, a na Borisovom nije bilo ožiljaka.

Za sve je kriv Marvel – zaključila je. Tokom kopanja Boris je pričao kao navijen –  “Tako on uvodi sebe i druge likove u brojne nezavisne priče pre nego što ih spoji u intenzivno zadovoljavajući događaj. Stvorio je vlastiti povezani svet gde je superheroj i poseduje nadnaravne moći. Budi racionalna, Lara. Ne postoji nikakav jezivi bezvremeni baštovan. Ovaj čovečuljak je opasan.. ” Ah, evo ga, tiho. Lara..”

Boris K. se vratio, osvežen i nasmejan i predloži da on sam nastavi da kopa. “Iskopaćemo najdublji grob na svetu i tu pohraniti sva naša blaga”

“Nemam kud nego da se složim, ali za rad nećeš biti dodatno plaćen”, –  šizotipski poremećaj, verovanje u magično mišljenje. No, besmrtnost je, ipak, moguća. Zar sama nisam locirala crne rupe koje donose večnost i obrisale su život osoba, pa i moj, jednom kad sam u njih upala i superherojskim sposobnostima se iskobeljala van. Možda je moja majka Amelija tu, zarobljena u paralelnom univerzumu s beskonačnim brojem mogućih budućnosti. Baš kao baštovan. Ili Boris K. – Borise, nećeš mi izmaći! Moram da dobijem odgovore! Moram da razumem!

Boris K. je kopao  grobne rupe celu noć, a kad bi Lara uzela iz svakog groba šta joj je bilo potrebno, Boris bi zalepio stenu na rupu. Pljačka grobova činila se vrlo jednostavnom.
“Ljudi daju da se mumificiraju u nadi da će jednog dana da vaskrsnu – reče Lara.
“Možda će im se svideti društvo, ali svako je uznemiren koliko toliko ako je mrtav mrtvosan”,. nadgovori je Boris. I još reče:
“Ne zanimaju te medalje ratnih veterana? Parcela 12 b”

“Svaka kinta je dobrodošla – reče heroina – ali prioritet mi je ženska stara dva milenijuma” – Lara nije skidala pogled s Borisove pljoskice. Tad izvadi iz tobolca sa strelama jedan tajni svitak. Obično je krila svoje tajne adute u džepu na dugme u vojničkim M65 pantalonama, ali tajni svitak beše duži od irskog Morpetovog.. .

“Koliko za nju?”

“Za votku?”

“Za pljosku. To je bitan artefakt”

“Najobičnija pljoska od nerđajućeg čelika, prilično jeftino sam je dobio na buvljaku od starih  Akađana”, slegnu ramenima Boris K.

“Tu grešiš, Borise K.” U pitanju je veoma stara pljoska od feničanske slonovače. Prvi milenijum pre nove ere. Iz ove pljoske ispijao je Qabr Hiram of Tira , feničanski kralj iz čije sam grobnice upravo došla. U sarkofagu sam našla mumiju, ali bez čuvene pljoske cvetnog dezena..”
“Dosta. Evo ti!” – reče Boris i dade joj pljosku. Nije voleo da ga se ometa u radu. “Pristajem ukoliko mi dopustiš da kopamo zajedno” – zahvalno će Lara Kroft.  Lara okleva na trenutak, a onda poteže pljosku…

tomb-raider-film-clips

Tad Lara reši da mu oda tajnu koju je smislila, prekrstivši prste iza leđa.  Ono što mu sada prija, kasnije će da ga iritira – logično će ona – tako ću ga uhvatiti na delu i saznati njegov identitet, baš kao što sam otkrila tajnu Fenomenizacija kojima prkosim i sama.. Ali da li i on… Skoncentriši se, Lara..  Sredi se. Univerzum računa na tebe.  

Tad reče, uz slatki osmeh:
“Redovno igram igrice o tebi i tvojim putovanjima, Borise. Ugledam se na tebe. Kudagod da pođem, kojagod mumija da progovori ili artefakt koji da pokaže svoju čudnovatu moć, u znaku je Onoga Koga Čekamo, bili mrtvi ili živi, s divljenjem koje nalikuje na biblijski način pripovedanja, o Borisu K. superheroju, naoko pijanduri i soboslikaru, s pljoskom u ruci i graf faber olovkom koji prkosi fenomenizacijama čije poreklo još uvek istražujem.. “I Borisu dadosmo moći.. da vidi početak i nastanak sveta, da ga stvori i uništi. Da kontroliše munje, gromove, suše i zemljotrese,  oluje, kiše, da leči bolesti… a vreba ga tamni haos od koga će ga štititi boginja zore.. to jest ja, Lara Kroft”
Zagleda se Boris K. u Laru Kroft i vide da ju je piće uzelo pod svoje.
Tad on prizna da i on igra igrice o njoj, da je vidi kao Teju, ženu od sjaja i dragulja, a da ga Fenorepičani smatraju ludim zbog toga.
“Digotofobični su, Borise K. Ja sam, itekako, živa žena, ali to neka ostane među nama. Superherojima”
I priznade da je ogladnela. .. . Boris K. se pridruži Lari Kroft za pokojničkom sofrom, hvaleći grobnicu u Skandinaviji.

“Sve što treba jeste da zajedno odemo da kopamo u polje Gamla Upsali.  Tu se nalazi još bolja ženska od ove koju sad iskopasmo, u pogrebnoj odeždi vikinga izvezenoj arapskim slovima. ” – Boris K. je pričao duboko u noć, dok su razmenjivali pljoskicu i jeli masnoga pečenja. Borisova votka bila je začarana tako da se nikad pljoska ne može ispiti do dna.

“Samo Feničani mogu tako nešto..”, zadivi se Lara čije bademaste oči zasjaše na pomen reči “ruševina, pljoska i sakrament”.  “Imam i mapu. Dala mi je Anika Larson”.
Kad završiše, pokojnik ostade kratkih rukava, izgladneo u podzemnom svetu, a pljačkaši grobova u tišini, ne računajući usputne čarke oko toga ko će najviše da izede bavarske grickalice iz Regensburga, kraj Dunava gde su pronađeni najstariji pereci na svetu, ustiju punih pougljenjene zemlje od silnoga kopanja , odlaze u novi pohod skrnavljenja švedskog stola na parceli 12/a.

 

The speech about Boris K. “Serbian Chaplin” continues…


I have to stress that this is the second part of the promotion, there is more, but I think this part is the most representative for my book because I spoke a lot about Boris K. and other topics, too.

“The Adventures of Boris K” is a humorous and satirical story, among other things. In the midst of all the hardship he goes through, he has not forgotten to joke and play. He is a grown man but also a child. Still, it would be unfair to leave Boris K. only and exclusively in ” jaws ” of satire. The Phenomenon Republic may be an ideal state, but it must have its own Sewer opposition. These above are no better than the ones below, but, equally sadly, the lower alternative is also no better than the flappy opposition. Looks like Boris K. will see the writings’ on the wall whether he is at the top or he is down and it is not just him. The Republic is a totally totalitarian system where the opposition does not represent any kind of spiritual reprieve.

On the contrary. Boris K. does not suffer from belonging to literal ideologies. He simply wants to survive. That’s why BK chose communism because it doesn’t like injustice. Communism is in practice full of injustice, but  Boris K. does not enslave to ideologies. He is a man who would like to survive, and with whom some gods play with and place him in the most atypical situations. He is, in general, a revolutionary. Alone against everyone, from story to story, lonely but not classic, not like Clint Eastwood in spaghetti westerns. The first association with Boris K. is Joseph K. There are similarities between them, not only in the first letter of the surname! First of all, Boris K., like Kafka’s Joseph K., is actually in the midst of a “process.” The case of Joseph K. is a kind of quasi-judicial process, in the case of Boris K. about the process of so-called “phenomenization,” which is actually another name for all of us (in the countries where it was implemented) well known “transition”. The transition process is similar to the one in which Joseph K. found himself.- both of them are “adorned” by similar lawlessness and disrespect for the legal procedure, basically the defendants’ non-existent guilt, but also by the similar outcome of the process: at the end of the transition process (“phenomenization”) we see Boris K. broken, robbed, without beaten bell, bent over and reduced, to such an extent that he managed to fit a bottle of vodka in his landlady’s drawer, Froulline Suzi. But that’s the basic difference between Joseph and Boris K. – the Boris K. saga begins where the saga of Joseph K. ends, therefore, at the end of the process. Namely, in the first story in this collection of stories about Boris K.’s trials, tribulation”, the story of “Vodka”, we find him defeated by debt bondage enslaved in a bottle of vodka, condemned by the Transition Court, the so-called the “invisible hands” of the market, which grinds and crashes into bottles of alcoholic hopelessness all those who cannot adjust a cruel capitalist game called “The Dictatorship of Money” in which people and their happiness are completely irrelevant because only money matters.

(That is exactly how it is portrayed in the story “Boris K. In The Gambling Den”, in a plastic way, which explicitly states:

“Here in this casino, we do things a bit differently. You are not in control of the money, but rather the money controls you. Your bets are not your own. In fact, the currency bets on you. Follow me? Follow me…” Ovde ne igraju ljudi u pare, već pare u ljude.” (srp.)

On the other hand, “The Adventures of Boris K” can also be read in the pop art key. Boris K. is the art hero of an animated cartoon for intelligent, adult people. Not being the winner of situations like the other Dylan Dog-type superheroes but a victim of transition. The connection between him and Dylan is that both are facing impossible tasks. The world in which Boris resides is no less horror than the world of ghosts and demons that Dylan Dog clashes with. With this being an emphasis on totalitarianism. To the horror of the bureaucracy. It is most similar to Asterix. In the episode when Asterix and Obelisk overcome all difficulties and duels, but when they are sent to a Roman municipality for documents, they go crazy because they realize that they have to go through 100 counters to complete the paperwork.

So they go on foot to the sixth floor, so it turns out that they have to go downstairs again because of one seal and then again on the sixth floor. It is similar to Calimero. Given how often the victim is, he is also somewhat Mr.Bean in terms of indiscretion. In any case, the reader can choose in which key they will read “The Adventures of Boris K.” because variety is the main determinant of the book. For fans of epic fantasy, on the menu are the adventures of Boris K. in the fight with witch Hurricane and Grandma Valentina (stories: “Boris K. and the Witch Hurricane”, “Boris K. and the Mirror”), for fans of pop art there are adventures similar to the story “Boris K. and Chuck Norris,” “Boris K. and Smooth Criminal.” In any case, the reader will follow Boris K. “Serbian Chaplin”,  SF traveler through space and time, in a Kafkaian atmosphere, with a healthy, childlike, throaty laugh, forgotten in childhood while reading our first favorite books, although it is essentially a very gloomy topic, on that I reckon I was able to open  doors of laughter to readers, because today is the hardest thing to make people laugh to tears.

Leila Samarrai, author of The Adventures Of Boris K

Your bets are not your own. In fact, the currency bets on you.


…. Namely, in the first story in this collection of stories about Boris K.’s  trials, tribulations”, the story of “Vodka”, we find him defeated by debt bondage enslaved in a bottle of vodka, condemned by the Transition Court, the so-called the “invisible hands” of the market, which grinds and crashes into bottles of alcoholic hopelessness all those who cannot adjust a cruel capitalist game called “The Dictatorship of Money” in which people and their happiness are completely irrelevant because only money matters.

(That is exactly how it is portrayed in the story “Boris K. In The Gambling Den”, in a plastic way, which explicitly states:

“Here in this casino, we do things a bit differently. You are not in control of the money, but rather the money controls you. Your bets are not your own. In fact, the currency bets on you. Follow me? Follow me…” Ovde ne igraju ljudi u pare, već pare u ljude.”  (srp.)

Leila Samarrai

i46ac3-leilaborisdownload.1jpgpeople-believe-there-is-no-difference-between-intelligence-and-smartness-45493692
Boris K. In The Gambling Den”, The Adventures Of Boris K.  an excerpt from the story

When Boris K. enters the Casino “Alexander” to try out his luck, he immediately notices there are no tables, no croupier, no chips, no slots, and no poker room. As he pauses, a seemingly invisible but powerful hand slams the door behind him with a BANG!

“Do you want to wager on red…or black?”, echoes a rough voice throughout the empty room. Since he was a Marxist by decree, Boris K.’s choice was red as expected.

Suddenly, the lights turn on and the room comes alive with gambling of every kind everywhere. The main lobby is full of blackjack tables and there are rows of slot machines. The croupier named Stendal grabs a flabbergasted Boris K. by his collar and leads him to the gaming table with an ominous whispering voice that carries within it a subtle hint of the apocalypse:

“Here, in this casino, we do things a bit differently. You are not in control of the money, but rather the money controls you. Your bets are not your own. In fact, the currency bets on you.  Follow me? Follow me…”

Quickly, the players from the noble banking houses are gathered together, so the betting process can begin. Mr.Dollar, a Canadian by origin, as well as his fellow American brother, a returnee from the Moon whom everyone fondly calls ‘Apollo,’ move toward each other, along with the ‘Euro-who-jumps’ and the inevitable ‘Serbian Dinar-to-drop,’ with the Avgan currency lagging behind auspiciously.

Seeing Boris K, the banknotes look to each other and then immediately reach toward him conspiratorially.

CATCH THAT MAN! They shout in unison.

They reach out their hands, grab Boris K., and spin him into the roulette wheel. He lies there prone and in shock.

“Lay a bet on Boris K…. put that little man on red, and make sure he doesn’t escape!” spoke a poker-faced George Washington, in a confident and authoritative voice. Being the hard cash, he was recognized as the calmest, coolest, and most collected of all the currencies.

“What are you saying, George? Move Boris K. back into the black! He is a Communist, for God’s sake, the state will always make sure he’s flush.”

“Let’s be reasonable, gentlemen”, replies Mr Dollar, carefully watching Boris K. as he spins within the roulette so fast, his head looks like it might pop off his body.

“Just wait until the Russians lay their hands on your bet!” With that comment, the eyes of the rounded Dinaric coin fill with tears that flow softly and quietly down her cheeks.

“Those Russians are originally Serbs from the Caucasus,” whispers the Serbian currency as she gazes wistfully into the distance, dreaming of Atlantis.

Boris K. was getting annoyed. To come out alive and a winner, he knew he needed to take this matter into his own hands. No more letting the chips fall where they may! He had to figure out a way to grab that roulette bead that was skillfully hopping around the rim of the roulette wheel, just out of his grasp.

A new player then arrives in the gambling hall with a confident sort of swagger acquired through years of marching through Moscow, as evidenced by her enviably muscled calves. The lovely, but deadly, Russian Ruble gets ready to sit down when she is stopped, mid-squat, by a singing Italian currency with a mythical lyre in her hand.

“Give me my seat back!, you pseudo-Christian globalist!” shouts the Ruble aggressively.

“No dice my dear. THIS chair is mine!”, roars the Italian Lira, indignantly.

Euro, who considers himself the most valuable currency in attendance, chooses not to help out Ruble because he can’t stand her acting live a diva all the time. Flushed and offended, Ruble imbibes a glass (or two) of vodka and then slaps Abraham across the face for watching innocently from the sidelines:

FUCK YOU, Abraham! She shrieks mid-slap.

At that, the strategizing Serbian Dinar jumps up with the help of the Hungarian Reserves to defuse the argument. Dinar then toots distractingly before initiating a four corners offence for Boris K. First, she takes the tranquillizers from the Albanian, AFN currency, who is distracted as she is turned toward Mecca, then Dinar wraps it inside of a paper airplane, and makes a ‘hail Mary’ pass toward Boris K, who catches it with one hand while finally grabbing the roulette ball in the other. He tranquilizes that damn ball and the game is over. With this victory, the banknotes take off running, so frenzied, many develop spontaneous wrinkles.

Taking advantage of the panicked mob mentality that no croupier, even Stendal the Swede, could calm with offerings of Francs and Ferraris, Boris K. escapes. He runs out of the gambling den and into the expansive parking lot where he sees a private jet with an open door. He runs, followed by a long line of currency and scurries onto the plane, just as the doors close. He sits down, looking at the roulette ball sleeping dreamily in his hands. He silently swears to never gamble again. “I will never lay another bet! No roulette wheel, not even Russian Roulette! “, Boris exclaims. That’s when he looks up, distracted by voices behind him. At this moment he realizes he’s boarded a plane owned by Al-Qaeda. Not only has he just been saved by a gassy Dinar, but now he’s surrounded by terrorists!…..

 

an excerpt from the story…

Ukoliko optužena ponovo zgreši ….


Ukoliko optužena ponovo zgreši te joj se ukine i ovaj FB nalog, oslobođena je obaveze da otvara još jedan novi jer se Proces zavrsava, a optužena će biti obešena zbog sumnje da želi da organizovano, konspirativno, obori Fejsbuk vlast.

Kažu da je buntovna optužena i nakon ugašenog naloga, uz poklič “mai ki zhavorsa!”, sama isekla vlastiti fejsbuk nalog mističnim sečivom iskovanim od licenciranog, kako tvrdi, kovača, da je napujdala komarce na građane prestonice Lusaka u Zambiji ne bi li zavladala malarija i kolera, a o filterima za vodu kojim se zaraza sprečava ne vredi trošiti ni reči…  Pominje, mrmlja o nekakvom Abdulahu od koga “okrenuh glavu, to inherentno zlo, ja zlim delima, već prozirnoj odeći sklona sam”, na kraju zavitlavši mač kroz propali prozor u Malom mokrom lugu.
Oko nje su se skupili fotoreporteri..

“Više nemate NITI JEDAN?”

“Ja sam u skladu sa Zakonikom oslobođena daljnje agonije..  zašto ovaj kratki život zameniti večnom patnjom?!”

“Ispričajte nam sve kako je bilo”

“Hoću, ukoliko se Proces nastavi ka svome kraju, jer slobodna sam konačno od Procesa, društvenog konstrukta s arhajskim prizvukom. Zauzvrat tražim samo izmenu par kamij – kafka amandmana i  “Bešenje pre roka – zakonik”

Oni ponoviše molbu, optužena ispolira sečivo jezikom, pope se na stolicu, obavi sve pripreme s konopcem i poprečnom gredom, uzdahnu i reče: “Samo da se ne načekam.. baš kao Jozef K.”

IZVEŠTAJ ČUVARA, ZVANOG ABDULAH:

(ja govoriti o sebi u trećem licu”, prim. cit)

Sklona ka lepim umetnostima, naročito fotografiji, optužena je, baš kao i njene starije sestre Somer, Mišel i Džen, pokazivala svoj sportski brus već u ranoj fazi otvorenog naloga, koji je potrajao 6 dana, jedan dan manje nego što potraja stvaranje sveta, koji pre stvaranja, baš kao i optužene nalog beše bez obličja i pust. Optužena se branila rečima: “Znam da  napaljena dahtanja preko mejla, uvrede nabeđenih mužjaka, seksualno perverzne poruke, primala sam  poruke koje su, blagorečeno, bile škakljive prirode. Bili su navalentni i podrazumevalo se da “izađem u susret”. Naravno, odbila  sam i to je bilo to.” –

Na to, ona leže da se odmori, a kad se probudi, zateče sebe vezanu za kuku pored kamina u svojoj kući. Monitor je bio upaljen, a na njemu beše iscrtan, u stilu a la Džejson Polok, šareni ekran s porukom koja je kružila po ekranu, potpisana s Abdulah, a glasila je ovako: “Abdulahova kuka – za žene koje se žale, ogovarajum govore ili samo previše pričaju. Ukoliko nastaviš da se opireš, sledeća je Abdulahova napredna uzda, biće zakačena za tvoju glavu, a izbočeni komad metala prekriven šiljcima biće uguran u tvoja usta. Svaki put kada budeš pomerala jezik, šiljci će ga razbiti.”

Neko vreme je optužena sedela kraj kamina, vezana za kuku dok se ne doseti i zajauka: “Naučila sam svoju lekciju, gospodaru! Vodi me kroz serbadžar i planine kurdske s maskom na licu da povećam svoje poniženje.”

Tad se na ekranu pojavi lisica, optužena shvati da Fejsbuk vode Kurdi i uplaši se silno.

A Abdudah se razneži i ukaza joj se na monitoru go u okovima i zagrme glas iz kućišta:

“Jallah, zadrži dah, ženo i na izričitu želju moju padni u nesvest kao da si publika Velikog Čarobnjaka, a dajem ti za pravo da me zoveš i magični ljubavniče.”

Tad ovaj majstor egzibicionista umetnosti i magije, kao i čitava fejsbuk kurd administracija učini da kuka nestane. I još joj reče da priđe prozoru s koga je pucao vidik na Avalu, podigne ruke u pravcu neba i da se zakune da će lajkovati spolovilo svakog mužjaka koje joj stigne u inboks, a ako već mora da se slika u brushlateru na trčanje mu pridoda hidžab.

“Svežino moga oka, lepotu svoju kao paganka da si ne pokazuj. Ti si Alahovo dete”

Al’ ne lezi vraže, nastavi ona da se slika, dok su za njom pljuštale poruke i nalepnice veštačkog cveća, u kojima je bujala romaneskna moć.

Kakvo je to samo stiker cveće bilo! Zeleno kao nada i trava što sja veselim sjajem smaragda, baš kao Turgenjevljeve “Prolećne vode”.

I ljubopitsvo i učešće beše veliko, a poruke pljuštaše, kao i bračne ponude iz Zambije, zemlje krokodila, a optužena se branila rečima: “Ti, zavodnik, ti rob, ti nemoralan, ti otimač.” – na službenom jeziku Fejsbuka arapsko – irskom.

Nakon tako zverskog odnosa prema nevinom, moralno superiornom polu koji predstavljaju muški korisnici fejsbuka, optužena dobi sledeću opomenu za:

Odbacivanje muškaraca kroz istoriju na osnovu njihove duhovnosti, intelekta, humanosti i drugog vida učešća u građenju civilizacije. Fejsbuk nije poligon za iživljavanje!

Petoga dana, nakon što reče: “Crk’o da bogda” i optuži izvesnog Abu Bubu Hasana za  falsifikaciju transkripta i inih policijskih i sudskih izveštaja nakon što joj je poslao skeniranu novčanicu kroz zambijsku aplikaciju Lotovi svedoci u iznosu od toliko i toliko zambijskih lota i to lažnu, u zamenu da mu lajkuje stiker, odlučiše Kurdi, koji behu išto što i Zambijci, i Zambijci, što behu išto što i Gambijci, da se požale Abdulahu ne bi li kaznio veliku grešnicu, da je istuče bičevima debljim no kravlji repovi, a onda banuje, kad to nisu mogli oni.

I učini Abdulah, no tek šesti dan, kad skinu ionako labavo pričvršćen hidžab i zapali ga nasred sobe, a njome stade da pali i društvenu mrežu, dok je vrištala: “Živela Evropa! Živeo fitnes!” tog šestog, sudbonosnog dana oko podneva uz strahovit prasak, i stade Gambija, Zambija i svi Kurdi s njima u usta optužene što behu velika kao krater vulkana,  rasprsnuše se od nagomilanog pritiska. Eksplozija je izbacila visok stub lave zatrpan kišom kamenja, a mnogi korisnici se pogušiše od otrovnih plinova.. zaledi se Abdulah za čitavu večnost, a stisnu tajno dugme za tren…

U vestima u šest bi javljeno, juče, da je Zambiju, Gambiju neka žena u brusu za trčanje, zubima oštrim kao mač pomerila iz temelja, da se kurdske planine tresu kao trošna kuća, dok je optužena mahala nekakvim mističnim sečivom od čelika koji se slomio kad je njim htela napokon da pročačka zube.

I krojači svetske sudbine  behu taj dan prestrašeni od kamenja koje je padalo s neba, izuzev Hiulari Klinton koja je odlučila ida izađe van s jastucima na glavi.

Bez obzira na uloženu pronicljivost, opreznost i energiju, optužena ne samo da nije uspela u svom poduhvatu da opstane na kreativnoj FB mreži (obaveza od koje je oslobođena KDSVM gornjim citatom iz Kafkijanskog Levitikusa, optužena je obešena i tek sad, na kraju Procesa, obešena kao velika ratnica i šamanka,  obešena o drvo sveta “Yggdrassil!”  i dok se koprca i uvija, očajnički se hvata za uže koje joj se sve jače useca u vrat, a konopac joj je prvo stegao vratnu venu, zatim dublje karotidne arterije, zaustavio joj dotok krvi u mozak i isključio ga. Dakle, ne postavlja se pitanje raspleta ovog sukoba); optužena je, na kraju puta  gde ju je čekala nemilosrdna kazna, podnela molbu u dva primerka za: Izvršenje Presude i Mogućnost drugačijeg rešenja, nakon što je Fejsbuk Intelligence odbio molbu optužene da umesto vešanja obavlja društvenokorisni ili humanitarni rad u kojem će je večnost preteći.

 

Rukopis u boci (odlomak iz metafiktivne autobiografije “Zapisi u tami”/”Beleške iz mraka”, „Ovo jeste sada slavlje tvoje!”


Neću govoriti o pojedinostima mog preseljenja za Beograd, jer se tome ne može pristupiti nikako drugačije do li na staromodan način: šta oseti zarobljenik kad ga tamničar pusti? Uredna nula kakva sam bila, bednica na samrti na pragu novih pustolovina, načinila sam korak u drugu tamnicu, veću od prve. A ona prva se sažela, skupila i skrvčila  u podrum koji pulsira u umu u kojem demoni, zabravljeni vrište, zabalavljeni duhovi tame, a ja im se kroz ključaonicu plazim i proturam vršak jezika kroz staru dobru zatvoreničku bravu, pa neka gamad oliže, zahvati zubima.

Ja, siromašna, bedna i bezimena, u trijumfu poslednji put opipah zidove svoje grobne odaje u Kragujevcu, dok su me Mrakujevčani gledali nekako škiljeći, ne otvoreno zlobno,  no kao da u sebi zadržavaju dah i reči liturgije iznimne moći i velšebničkog pretvaranja da je njima drago što ja odlazim (u neku ruku i jeste, barem  onima koji nisu bili Preobraženi)

Ali, našli su se oni koji su mi govorili da na one koji ostaju gledam podrugljivim okom, kao da su volšebnici, ludaci i razbojnici, kao.. da smo mi tebe silom držali.

I ne beše bitno šta je rečeno, niti zamamna strast i silovitost zlobe „Ah vratićeš se ti nama brzo“ uz namig okom, već koncept ritam i tempa u kojem se zamamno njihalo izgovoreno,  ukorenjeni u intuiciji tog duha tame ili šta je već na mene poslato da bira opet sasvim siva, beznačajna i neugledna lica i usta im stavlja narative, rečenice i osude koje njihovi umovi, ljudski intuitivno i zlobno misleći, nisu nikako mogli da izgovore, jer te osude behu izrečene mračnom snaom koje um palančanina koji se sam urušava u ništavnost subjekta, tj sebe, sa svojim zaleđenim strastima ne može ni mrzeti previše. A pogotovo se  ne mogu izražavati na onaj magično – tihi način na koji veliki demoni užasavaju prete i kunu svakog ko uspe iz tela da ih istera ili im se odupire.

Kakav je to bio govor: grub, brutalan, opet tih i mračan kao da je napumpan prisustvom duhova eona, istinskih poliglota, oluja u obliku reči, ali nekako smirujuća, blago upozoravajuća, stil odviše stilizovan za ove drvene marije, nimalo prizemljen, no neumeren i hiperboličan.

Ovako bi to bilo, a ovo objašnjavam u potankosti jer će se takve situacije i maskarate koje izvode Zlodusi ponavljati u sad već mogu da kažem dobro ispraćenim filmskimintervalima:

Oko mene veliki skup, niotkuda, jer ne videh toliko sveta dok sam čamila, kao da se osniva paradržava, gungula, konvencionalna lupanja po ramenu, saveti dobronamernika čija lica nisam ugledala u životu. Kadar:

Mekana, mutna slika, potom se slika izoštrava i u krupni plan upadaju nečije oči.  Potom su oči zažareno govorljive i to bi trajalo oko desetak sekundi na filmskom ekranu.

Iz gornjeg raskursa nevidljiva sablasna ruka snima scenu dole, svih koji su me ikad mrzeli, kako jedu sendviče i šiju mi na veresiju kožnjake.. pa sve u koži, ne bih sad znala nabrajati.

Oni su mi punnili kofer, odlagali moje stvari u njega kao da odlažu moj leš u sarkofag. Ko su ti ljudi? Odakle toliko dobrih namera u ovolikom…

Ah, oni broje.

Nisam tad znala da su to ONI.

No, par furija je tad iskočilo, krupan detalj, a dotle potisnute u pozadinu. I niotkuda i ne znam zašto, smejulje se, a po njihovim iskrivljenim ustima i podlom osmehu koji se njima razlivao, zaplesaše senke. I rekoše, a ja ni živa ni mrtva, već gledam scenu koja se predamnom odigrava da se nekakva furija koja pokreće druge kreće među svom tim prostom dušama koje govore stilizovanije od Hamleta kad simulira…, uz filmski ritam koji je proistekao iz savršene jukstapozicije svih suludobrzih kadrova:

„Ovo jeste sada slavlje tvoje! I zanat naš mi činimo pakujuči vaša odela, po savesti, te kako nam je naređeno“

Tad se pokloniše i nestaše.

Kako sam se netom nakon tog trgla iz sna, shvatila sam onako kako je i trebalo: vulkansko provaljivanje stresa, kreativan san wanna be autora, mladog pisca u usponu koji se zapravo nikad nije počeo peti, čija je prva i poslednja stanica Prokleti Glib.

I tako ću ja od sad Beograd zvati. A o samom Beogradu i o trijumfu beslovesnih klada koje je glad za krađom i proždiranjem duša, kako preobražene tako i one priproste, obične, bezopasne bandite na moj put navela ću posebnom prilikom. Došljaci. Svi su došljaci, ne treba im suditi. Svi ljudi, kao jedan, bazda nešto i za nečim tragaju, svi svirepi, za svoje dupe zabrinuti, klicaju sebi samima i nepočinstvu jednodušno.

Al me ne banditi, niti ološ belosvetski, niti kradljivac, taj vrli lopov u noći, mesečar, prevarant s obogaljenim detetom u naručju, nit ubica ne prevari, nit sačeka, već me najpre tu pederi, a potom jurodivi, crkveno cveće zla.. dočekaše.

A poseban deo ću posvetiti prvom Bestelesnom Arhijereju Zla, zvanom Hermangdar, jer ovaj sektaš raskolnik, otpadnik jeromonaški mi dobrodošlicu u Beograd prvi požele, on, prezviter crkve ustoličene na raskoličenskom Saboru gde mu se sledbenici pričešćuju.  Zlatousti mi jasno reče da me ne čeka ništa drugo do samoegzil ako ne činim ono što bi on za mene činio da me je pridobio, mene klevetnicu njegovog Božjeg prisustva na Zemlji, ovaj ptotosinđel koji je pustio maha na tom sektaškom sajtu gde me navukoše na dijalog sa otcepljenima od svega što je dobro, čisto i časno, u seksualnom smislu.

 

A sad sledi istorija događaja unapred datog besmisla gde ću IH sve potanko izlistati, imena im dati (tada oslabljuju, gledajte filmove i osluškujte mitove, ima tu istine..), zapisati ih, kroz sve njihove prevare, varke egzistencije,  metamorfoze, izrežirane izdaje, pa i krvoprolića. A kad ih sve zapišem, ja ću na suđenje svoje čekati, ja duh koji sledi svoj usud kao sud krvnika, glava na panju, jedina je data mogućnost.

Prkosni duh zapisuje sve kako je bilo, hronološki, da hodaju najpre faktima po mojoj rukotvorini, da listaju….

Dok ne poderaju svu obuću i prste.

Sa sve kandžama i šiljcima

 

HRONOLOGIJA ZLA

 

1.

 

Nastaviće se…

 

Monodrama “Zapisi u tami”, 1. deo, Nista licno, Monodrama “Inscriptions in the darkness”, Nothing Personal, with English subtitles


https://www.wikihow.com/Turn-On-YouTube-Subtitles

 

glumi: Leila Samarrai
nema kamermana
nema glumice
nema pozornice
nema uslova
nema scenografije
bas kao u Srbiji

***

 

 

Ovaj intervju je sklonjen…”Mohikanac – isti u sva vremena.”


Nakon što sam odbila da dam novac unapred nadobudnoj urednici fokusiranoj na materijalno, što bih razumela kad bi njena umešnost imala pokriće…

Naravno neću je imenovati. Ne postoji tako nešto kao što je loša reklama 🙂

image: Robinson Crusoe Art Print by Newell Convers Wyeth

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim. (uključujući roman “Gazde” i “Mobing” kao delove Zapisa.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnost – to je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.