UVOD
Govori se da su, posle bombardovanja Talbišeha u Siriji ispod ruševina izvučen video sa uznemirujućim snimkom koji je prikazivao 12 civila, ispostavilo se, begunaca od režima uspostavljenog u februaru anno domini…
I pored toga što behu obliveni krvlju i prašinom, snimak je bio jasan, a ton je bio dobar i moglo se čuti i videti sledeće:
Osedeli bradati Arapin, bivši pravnik, ispostavilo se, odrastao na talasastim poljima Rake, uz uzvik: Sirija, rat i hrabrost, okrvavljene glave i rasečenog obraza, kezi se u kadru, započinje pricu od koje prosečni čitalac ne treba da očekuje mnogo.
Naoko činilo se da je to dobronameran, mnogobožački svet, patnički i ozbiljnog izraza lica kao kad se završi kakva važna teološka rasprava. Sedeli su privijeni jedni uz druge, bosonogi, evropocentrični, te beše jasno da među njima ima i Britanaca i Srba i Crnaca i Francuza, ali ništa toliko nije teralo suze u oči, čak više od očuvane hrišćanske crkve iza leđa od muke osedelog Sirijca, do potresnog prizora devojčice sklupčane među ruševinama, stisnutih usta, zurila u – prazno.
- Ja sam Hamam, Bašarov fotograf (ima li glupljeg zanimanja?) i profesionalni proučavalac lica. Živim na ivici. U stalnom strahu. Ovo kraj mene… to su moji opozicionari. – kez od uveta do uveta isijava ponosom. – Sve sam ih pronašao u Srbiji. Neki su turisti, a neki tamo i žive. Kad su čuli odakle sam, svi su krenuli za mnom. Vatre su gorele, a oni su, ipak, bili srećni. Neobičan živalj. Jedan od njih se već nagutao dima u požaru koji je izbio u španskoj firmi. Španac, čini se. Ili Peruanac, meni je sve to isto. Ili Srbin. Ili Crnogorac, meni je i to sve isto. Najpre strujni udar, potom eksplozija. Isto. – Arapin se na tren zamisli, a onda nastavi da pripoveda -Tada je bomba pala na severozapadni deo grada, baš u trenu kad smo nas jedanaestorica i jedna Srpkinja, a ime joj je Marijana, onako po francuski, večerali u Sirijskoj opservatoriji za ljudska prava. Bila nam je to poslednja večera- Hamam zaplaka. Potom se nasmeja.
- Ali – Imamo sreće. Sreća u nesreći, dakle! Mnogi su danima pod ruševinama. Gledamo s bezbednosne udaljenosti spasioce kako podižu delove zgrada. Ovo je mala Aiša. – Hamam uperi kameru u devojčicu. – Osmeh, Alaha ti!
Devojčica sporo kimnu glavom.
Hamam vraća kameru ka sebi i mrmlja sebi u bradu: - Njena sestra je mrtva jer se na nju srušio napukao deo zgrade.
I majka. I otac. Na sve se srušio petospratni stambeni kompleks. Neki bi rekli da nismo posteđeni. Da je nama još gore. Da će nas pratiti krivica preživelih. - A onda se dosetismo da svakog dana svako od nas ne bi li smo ubili vreme uz limenku koka kole koju je ispustio američki vojnik i o koju smo se grabili kao psi i da ne bismo poubijali jedni druge.. svako od nas ispriča dve priče iz svog života, na slobodnu temu. Ne mora to biti bogzna kakva priča. Samo da drži pažnju dok glad topi poslednje naslage sala. Ideju nam je dao Italijan, vlasnik fabrike u Srbiji, omražen jer je radnike oterao na kolektivni godišnji odmor usled prvog talasa pandemije.
Đankarlo Buonaroti umorno podiže ruku kao da želi da mahne u kameru. - Iskoristio je pauzu dejstva virusa tokom izbora da pređe granicu zajedno s ostalima. Ovim, kaže, okajava teške grehe. Zauzvrat će pripovedati o nestašnim ljubavima. Do njega je Žan Fransoa s zanimljivom pričom o kokardi. A ovo je Bretonac Patrik, s beretkom… nekakav žigolo, reklo bi se. Stalno pominje ružu Tjudora.
I tako se okupismo, sva naša jeziva lica od kojih bi pobegao džihadista i ne možete da zamislite olakšanje koju nam je donela jedna jedina priča.
I ne bi se trebalo zadržavati na njegovoj prici, ne duže nego korona na čvrstim površinama ili joj dati onoliko pažnje koliko se daje izgubljenim slučajevima, da ne progovori Arapin o iskustvima, najpre svojim, previše licnim i predubokim, a da se na njih ne bi obratila gledaočeva paznja.
I da mu priče nisu bile iznimno interesantne.
Ali,- Ubedljivu pobedu odnela je niko drugi no Srpkinja, Marijana, sa 80 novela. Zbog nje niko nije ni dosao do reci. Finansijski potpuno iscrpljena – iz Srbije ju je, kaze, isterala previsoka zakupnina. – Nisam je bas razumeo. – podcrta Hamam – Zar nije divna zemlja u kojoj se stanovi izdaju na rec i bez ugovora? No, ona je tvrdila da nije tako.
I zavrsi Arapin recima: “Stoga smo ostali u zabludi da ce se sve dobro zavrsiti kad smo se toga dosetili i sve dobro osmislili ko ce kojim redom da pripoveda. Italijan o nestasnim ljubavima, Francuz o poreklu kokarde, ovaj Englez Bretonac s beretkom o soljici caja koja je presla u katolicanstvo i tako redom”
Ali, Srpkinja nas je pretekla u mastovitim zamislima te smo je se siti naslusali, a sad cete i Vi.
Kako to Namam izrece, tako pade jos jedna bomba na Talbiseh i raznese kadar i sve Arapina u njemu i jos dvanaestoricu pozadi i malu Aisu s njima, a pouzdano se zna da je Hamama u glavu pogodio geler. – spasilac, novinar BBC – a je pronasao jednu jedinu prezivelu – kameru na zgaristu grada koga su iznova zatresle nove eksplozije koju je drzala Srpkinja prkosnog izraza lica i okrvavljenog, besnog oka dok je strastveno skrgutala zubima: – Ne moze. Ne dam. Ja nisam zavrsila svoju pricu. – gladeci video snimak sprzenim prstima.
Spasilac je kidnuo s mesta zlocina.
1
Neki moler koji je imao moć da osim što provlači ruku kroz stiroporska vrata i spopada stanare kraj kojih je živeo ume da ozida svaku površinu koja je do juče bila hrapava, i razume se u sve nijanse boja, a beše iz Dimitrovgrada, hvalio se da je tokom pandemije ozidao srpsko bugarsku granicu, tačnije terminal, podigao torbu u koju je natrpao ženske čarape i reče gosparu firme u kojoj je radio da je to alat, i trajno se vratio u Srbiju kad je čuo od stanodavca da konačno pristiže nova stanarka.
- Imaš sad majku i kćerku – reče mu gazda – i to ti je sad dvesta evra rente, a ne sto osamdeset, ako ti odgovara. – gazda je bio debeo i mrzeo je svoje stanare te je s njima komunicirao preko sms – a a nikako lično, osim ako je trebalo da se nešto dojavi, za šta je postojao cenovnik. Nešto slično portiru iz Euripidovih drama.
Obradova se moler koji je zatrpavao svaku rupu na prelazu na koju bi naišao kako se ne bi prelazila granica i dojadi mu taj posao silno, a njegov iskren poziv mu je silno nedostajao, kao i prethodna mentalno nestabilna stanarka koju je srbijanski polis osuđivao jer je u njemu izazivala moralnu nelagodu, a moler se kleo polisu da njemu (a ona beše prostitutka, ako je verovati moleru) usluge nije naplaćivala jer joj je em plaćao kiriju em redovno krečio zid em su joj klijenti bile lezbejke, a mušterije uglavnom robovi, te joj je moler bio i ostao jedini svodnik, a potom i cimer.
Kako ču radosne vesti, oseti da mu je torba postala preteška i baci je u rupu. I zatrpa.
Moleru torba često beše preteška jer je moler imao fiksaciju na nežive objekte. Neumorno je davao otkaze u firmama u kojima zapravo i nije radio, zarad svog istinskog poziva…. voleo je da se pred živim objektima prikazuje go ili u gaćama, istovremeno odvrčuči glavu kako od teme, tako od svoje golotinje, tako i od žrtve dok bi go golcijat negirao pred zaprepaščenom žrtvom da ga ista uopšte i zanima. - Ja sam jednostavan. Prirodno iskren. Ja sam čovek za koga su reklame napisane. Ima li koga? – žrtva bi vrištala, a moler bi za njom jurio okolo mlatarajući rukama imitirajući žrtvin vrisak dok se drao:
- Ima li koga, ima li koga! I potom bi pozvao policiju nezainteresovano pokazavši ličnu kartu, dočekavši policiju svež i okupan i odeven za sibirsku zimu. Zbog toga je stalno moralo da bude tople vode u bojleru jer moler nije trpeo hladnoću. Zato je uvek preko svoje golotinje, čak i po ciči zimi prebacivao frotir.
Žrtva bi bila privedena zbog buke, ometanja, prostitucije, ometanja zidara u radu. Jer takav beše zakon srbijanski, u doba korone i velikog vožda.
Gazda bi mu posvedočio, uz neznatno povećanje režija, razume se.
“Park je tako passe.. Ali, dečja igrališta su strava” – raspakivao bi spakovano i govorio da se već privikao na nemoral stanovništva jer je voleo samo decu, a da se više i ne trudi da označi taj trenutak kad je shvatio da mu jedino toaleti i deca preostaju i da ih voli na isti prirodan način na koji voli svoje dete koje nije imao, a koje je isto tako uredno prijavio. - Ne želim ništa da znam o okolnome svetu, a ni oni o meni, to je istina – a slike moje porodice i etno kuća koje posedujem na Staroj planini neka govore o meni.
Kako ču da pristižu nove stanarke, vrati se moler u Srbiju, ponovo se zaposli da bi dao otkaz nekoliko dana kasnije jer je bio potrebniji gazdi firme nego gazda firme njemu.
“I podigao sam kredit. Dva miliona”
Makar je tako tumačio stanodavcu, iako je znao moler da bi ga zidanje ometalo u poslu, a opet se ne zna ko mu je taj kredit odobrio.
Tako je moler konačno imao dovoljno vremena a i olakšica kad bi s hrpom novaca upadao u ženske toalete ne bi li im se (i toaletima i ženama koje bi se tamo zadesile) prikazao u veličini i slavi.
A valjalo je i stanarke propisno dočekati.
; i gle, otvoriše Mu se nebesa, i vide Duha Božjeg gde silazi ..
Matej 3
i dođoše k vratima gvozdenim koja vođahu u grad, ona im se sama otvoriše; …
Dela Apostolska 12
Marijana se s majkom uselila u zemunicu početkom avgusta meseca. Bila je to izborana, smežurana kućica, rahitična, ali ne i ruinirana. Unutra je bilo namešteno i toplo. Moderni laptop, ukrasni dodatak za podizanje cene stanu i davanje značaja pogurenoj, maloj i sedoj starici od doma. Marijana i nije imala izbora do da se u zemunicu useli jer nije imala gde da prespava i jedina alternativa bila joj je park – oaza prepuna ožiljaka, ta beogradska kineska česma, a srpska fontana okružena zelenilom nudila neudobne klupe za počinak ispred hrama Svetog Save. Pišala je u grmlje. Plazila se statui vožda.
Armagedonska korona se, barem kažu mediji, širi poput šumskog požara. Maske su obavezne. Maske su spale – Crveni krst je zatvoren, a Prihvatilište ne prima nove izgubljene slučajeve.
Uskoro će zavladati masovno beskućništvo. Štampane novine su ukinute. Zavladale su maske. Stanodavci traže depozit. Udvostručuju rente. Uz pojavu dva sunca, Trampa, apokalipsu i nuklearne eksplozije, reklo bi se da je to najgore što može da zadesi senzitivnog podstanara, Marijanu, čija tišina u mislima stvara zvuk i sliku živopisnih boja, kojoj otvorenost ovolikih razmera smeta, a apsolutno privatnog prostora više nema – najezda skakavca obličja molera sa špahtlom i skinutim gaćama poslednja je kap u poslednjoj knjizi Zaveta pogubljenih živaca.
Pošast u kontekstu nove infekcije koja se širi okolo molerovih nakrivo nasađenih usta koje je nacrtalo šupljoglavo, netalentovano i moralno nerazvijeno dete. Molerova usta su okružena crvenilom, a gljivice su istačkale i bradu, ta kandida, taj virus i parazit koji gosti stanovnike crevnog trakta na lkarikaturalno fantastičnom licu koje je predgovor za molera, njegova izistinska lična karta opskrbljena pozamašnom količinom infekcije, moler koji poznaje svaki stanični kiosk i svaku sapatnicu istrgnutu iz infekcijom zaražene normale života kao svežanj istrgnutog papira.
Ponekad su poređenja koja Marijana pravi u glavi pravo mučenje, ali bi joj bile potrebne još dve hrpe.. da dočara molera, sa sve zlobno duhovitim komentarima, stvorenje krajnje jadno u svojoj manijakalnosti, da ga optoći i saseže pred njegov gest izlaska (gol!) na pozornicu kroz stiropor vrata – kad oseti moć dolaska one što će mu biti buduća žrtva, kad namiriše krv, kad od nje načini autsajdera i rezigniranog gledaoca vlastitog života, a sve će to biti, tako moler zamislio, pre svega neka slučajnost, igra života, pravila igre i nekakva nužnost kojoj se Marijana mora pokoravati.
Pre nego što otvori stiropor vrata, moram da naglasim da moler zamišlja da je večno mlad.
Pre nego što nastavim, reci mi, čitaoče, šta treba ja da uradim?
Ne mogu ti to reći, Mari.
Čelo s kosom mu pada na dole, isečeno borama svrhe, a niz svaku se cedi kap znoja. Stub nosa pada. Dočekuju ga usta iz kojih izviruje nešto mračno i tečno kao voda iz usta gargojla. Oči deluju kao da su pridodate nešto kasnije.
Ipak, molerova usta nisu razjapljena. Ona su stisnuta da uspostavi ton koji bi on u svojoj imaginaciji nazvao “ljupkim”. Uz ljupki ton, ide sleganje ramencima koja nesvesno odiže ka klempavim ušima iza kojih strši seda kosica uokvirujući nesretno sklepano lice iskrastano gnojanicama. Moler je ružičast, a ruke žute i vampirske, te šake koje mile kroz stiropor vrata, ruke koje pohlepno pipaju zid tražeći prekidač za bojler, usred noći, u mraku, u strahu, ili je objašnjenje jednostavnije – spisateljica glumi nesretnu podstanarku koja deli stan sa seksualno aktivnim manijakom, a u stanu sluša sablasno kašljucanje manijaka koji bludniči noću ispod frotira s druge strane striropora i koji joj se već dvaput prikazao u goloj sili, snazi i moći.
Uskoro će nas sve poslagati u zajedničke grobnice i poškropiti krečom, k’o svetom vodicom. Baš kao zidove nepravilno omalterisane zemunice…. u ovakvom času, u ovakvom istorijskom kontekstu – ona neće upasti u zamku pandemijskog podžanra. Već samo ovo: Od bubonske kuge ne bi ovakvog molera i kašlja koji s gađenjem sluša prestravljena zbog bolesti majke koja je slučaj manijačenja prijavila debelom gazdi.
Ništa se nije promenilo. I sam gazda je uz paket uslugu rent – a – stan uključio paket porno filmova za redovnog stanara platišu.
Ćutke su se svi u dvorištu dogovorili da ne pričaju o tome. Pogotovo jer je moler podigao kredit, pa deli novac okolo gazdi koji je rešio da počne da viđa stanare ne bi li skinuo koji kilogram, dok moleru uši strše, a usta mu sve manja i sve krivlja. Žute obrve ulaze u gnojem omekšano meso čela. A pred očima joj igra molerov paćenički pogled pun nade.
Ne skida krečom prekriveno radničko odelo, dok su mu cipele ulaštene, a lična karta spremna. Rutava prsa otkrila je razdrljena košuljica.Molerov ponos. Nekoliko puta se lupio u grudi kao king kong.
“To što sam sed, to je genetika. Vidi grudi. I dlake. Vidi stomak. Ti si samo jedanaest godina mlađa od mene – zapilji se moler u Mari manijački – i ponovi kao što je to obično činio i ranije, ali i kasnije, sve do kraja ove pripovesti:
“To je genetika” – opet se upilji u nju pogledom ushićenog frotiriste – pa još jednom: “To je genetika.”
Nagonski je pomislila na knjigu Viktora Frankla: “Zašto se niste ubili”.
“To je genetika!!!!! I doda: ” Ja sam se u tebe zaljubio i vodim te pred matičara” – bulaznila je frotir verzija čiča Stanojla iz filma Slobodana Šijana.
A Mari i njena majka su se tek uselile. Ko će biti izbačen? Ko će dobiti džek, a ko pot?
2
Usled pandemije, vojska je odlučila da grad u kojem su se pričale priče izoluje, a s njim i izbeglički šator gde su se pripovedači krili.
“Ovde ćemo umreti gospodo, ali za sad nam je utočište” – rekao je Hamam.
“Osluškujte i luvajte se automobila sa zatamnjenim staklima”, uverljivo doda tamnoputi visoki Maurin na čijem kromanjonskom liku beše ispisano mnogo krvavih pripovesti.
“Predlažem da se upoznamo i da svako o sebi kaže tek rečenicu dve. Ne previše, već onoliko koliko je dovoljno da nam vreme prođe, dok spasavamo svoje živote. Ovde smo bezbedni. Ako izađemo napolje, ubiće nas ili snajperisti ili pandemija. Inače sam iz Dare, gde sam bio hapšen i mučen zbog ispisivanja antivladinih grafita. Prebegao sam u Srbiju iz Alepa gde sam studirao kompjutersko programiranje. Ali, u Srbiji nisam pustio čvrst koren. No, gde ste svi vi to krenuli? Šta ste mislili da će ispasti s vama? Zar – svi ste s oduševljenjem pošli za mnom, a ja vas prošvercovao kroz anti – lebanonske planine k’o Mozes Izraelićane”.
Hamam izvadi svežanj pisama. Na svakom beše napisano ime pripovedača u šatoru.
“Ko je Fazlul Hak? Neka istupi”
Na to ustade visoka prilika u pandžabiju, kaputu i sandalama koja pocepa bangladešku ličnu kartu. “Ime mi je Fazlul Hak. Pobegao sam u Srbiju zbog lošeg života. Bilo mi je dosta niskih delti, ciklona i tajfuna. Nekako sam sve to istrpeo. Ali, kad nagrnuše Rohinje iz susednog Mjanmara ciljani napadima budista, vreme je bilo da se kaže – Ja Fazlul, a ime mi je Fazlul Hak i – da, pesnik sam, kontroverzan sociolog i pantomimičar, sve u svemu istinski umetnik. – mešovitog nasleđa i nesklon migriranju u inostranstvo, stavljam tačku. Sa pet godina recitovao sam Rabindra pesme na Akademiji Šilkapala. Zar meni nekakva zaprežna vozila teheranska i indijska da preče put? Ja Fazlul zaslužujem više od uskih ulica i svakodnevnih požara, nezaposlenosti i manjka vode….
A dvadeset godina kasnije moji rođaci me prevariše i dojaviše da u Srbiji koja se značajno rehabilitovala posle humanitarne krize 99 traže pantomimičare za imitaciju aktuelnih političara na vlasti. Da pozorište, čak usled kovida cveta, da im repertoar blista. Kako u Srbiji, tako u Bosni.
Zapravo sam se kao Ilegalni migrant najpre uputio u Bosnu, ali sam se nekako našao u Srbiji za koju sam pomislio da je Bosna. Ali,rođaci su me prevarili. Lokalci su mi se rugali. Krali su mi kartonske kutije u parku, zvali me Bangla, a ismejali su me kad sam se prijavio za stalan posao nastavnika mime arta u osnovnoj školi. Kakve rohindže, kakvi tajfuni. Nije meni mesto u Srbiji, već u Svetoj zemlji. I tako, eto mene ovde, u Siriji, na proputovanju kroz Bliski Istok kako bih samostalno usavršavao svoju umetnost”.
“Fazlul, tvoja priča nam svima pruža toliko hvalovredne utehe da mi suze naviru od ganuća pred momentom ljudske genijalnosti. Grehom fortune i tebi i našoj Marijani dogodiše se svakojaka zla koje ni lučonoša ne bi smislio. Vaše postojanje u Srbiji, a sad usled pandemije na svakom delu zemaljske kugle isprepletano je viticama teškoća. Sreća u nesreći – naš šator mu u odnosu na izbegličke kampove za Bangladežane i Sirijce u Nemačkoj i Grčkoj dođe kao Tadž Mahal. Samo da nam koka kola potraje. ” bila je to oniža verzija mlađahnog Sandokana, u crnoj kurta pidžami s jaknom i kosom svezanom u mali niski rep – “Ime mi je Dipankar. Imam crni pojas u shotokan karateu. Avanturista sam i Indija mi je mala. San mi je da živim u teglenici na reci… recimo na Rajni”
“Ti bi u Nemačku, dakle?”,zamisli se Fazlul. “Otkud onda u Srbiji?”
“Nemačka nije raj, Dipankar. Ni sami Nemci nemaju kuće. Otkud ideja da možeš da naučiš tako komplikovan jezik. Znaš li koliko je meni trebalo da naučim nemački jezik?, zahuktao se Hamam koga je Nemačka iritirala koliko i zanimala – kakva teglenica na reci? Gde je tu učenje jedrenja od iskusnog mornara?
“Šlep. To je život. Ne treba meni kuća. Niti posao. Moja nesreća je što sam mlađi brat trećeg najbogatijeg čoveka Indije. Stalno me zovu: Dipankar, dođi, pusti Himalaje, pusti potragu za Staklenim gradom, pusti džip na putu ka prašumama Amazonije, pusti Srbiju i vrati se u svoju tajkunsku kuću. A kuća – piruetska! Arhitekt pustio mašti na volju, sva je u valovitoj cigli, a dinamični elementi kuće svi rasplesani i bogati. Što se mene tiče, uočio sam samo drvene daske u dnevnom boravku kako bih od njih načinio derengiju, praistorijski šlep da u njemu spavam. Da. Drvene daske mi se čine zanimljivima i zbog njih bi se možda vratio, da ih nekako ponesem”
umesto da srkne kolu, Dipankar steže limenku kao da bi je zdrobio i otpi poveći gutljaj, na šta se na njega baci crni Maurin i opali mu šamar.
“Sram te bilo ti, bedniče. Ti, prokletniče. Prljavi zlikovče. Ne biste imali Tadž Mahal da mi Mavri nismo stalnim migracijama po Indijskom okeanu vašoj kulturi ostavili traga. Otvorili smo vam vrata ka modernom svetu dijaspore. Ne britanska imperija, ne talijani, nego mi – Mavri. Ne biste imali Šekspira da vam nije Mavra bilo. I to ne beše bilo ko nego general. Ne biste imali Mavrov poslednji uzdah, ni Ruždijeve stihove, ne biste imali ništa, niti Al Andaluz. Ništa! Čujete li, Evropljani i bedni Hindusu? Tako se i moj rođak iz Srbije, a ime mu Staniša, kod kog sam odseo oženio belkinjom k’o Otelo. A ona lepa. Kao Dezdemona. A on – Stane, izmešao se tamo i više nije Mavar, nego Mandov. Sram i njega bilo.”
“Šta bulazni ovaj hiperseksualni lascivni Mavar?”, razgoropadi se Đan Karlo, dok je Mavar gladio minđušu u uhu. – Ja sam Korzikanac, krsta mi svetog Đorđa sa četiri odrubljene mavarske glave. Tu su i Alkandre. I Linkebek. S pet Mavara. I pet glava! Kako ti je ime, nesretniče?”
“Mavrikije. Ova tkanina od koje je sačinjeno moje odelo je platno kuba koje je inspirisalo umetnost Matisa i Pikasa. Ima kraljevsku licencu – izradio ga je kralj ratničkog plemena Bakuba u nekadašnjem Zairu
Uistinu, Mavrikije je nosio neobičnu haljinu složenog geometrijskog dizajna.
“Svila, lan, pamuk, filc, koža i krzno. Sve je to naše. Došao sam u Srbiju da trgujem. Da budem strani investitor jer Srbi slave naše pravoslavne svetitelje Viktora i Mavrikija, baš kao i na Baltiku… Ali, opljačkaše me cigani na buvljaku Crveno barjače i gastarbajteri i prevariše me uvalivši mi robu sumnjivog kvaliteta. Ispališe ovcu, tako kažu. A ti Romi, to su Hindusi, mada me rođak Staniša uverava u suprotno. Opasan je on bio naročito kad dođe do obračuna noževima. Policiju Borče Srpske u malom prstu drži. Ide s njima, a u ruci nosi staklene opletene balone, a u balonima rakija za cajkane. O njemu dopre glas do ostrva Fidži gde se borimo s Hindusima. Zovu ga Staniša Neustrašivi. A što voli da omanda, pa to ti je”
“Utišajte ga! – vrisnu Marijana – ima nešto što još nisam rekla. I ne bih je mogla ispripovedati da nije bilo ovog sramnog uvoda Mavrikijevog o svom rođaku koji hara Borčom Srpskom. Stalno mi ta priča visi nad glavom kao kratki mač Đenarda Neustrašivog Portugalskog koji drži u desnoj ruci, a odrubljenu glavu Maora u levoj ruci.
Kad ću je ispričati? – Marijana je kršila ruke – Kako ću to učiniti, pripovedanju nevešta. A sve se desilo naoko brzo, a opet tako sporo.. u močvarnom predelu Krnjače, zavijen maglom, dok sam bežala od sumanute babe gazdarice iz Klenka gde mi se dogodilo nešto.. nešto o čemu sam verovala da neću nikad progovoriti, no jedno se zlo u drugo uliva, to vam je kao dokumentacija logora Aušvic, moj život, kad mi majka beše u karantinu, bolesna, a meni javiše da umire, ne beše jedne ljudske reči, niti gesta odobrenja, a biti sama, to je značilo smrt, život bez majke i…”
“Slomiće se. Vidite. Duh joj je slomljen. Ta od bombi više neće zazirati”
“Dajte joj stolicu da sedne”
“Stolice nema”
“Ja sad više ne razumem o čemu ona priča”
“Jel to neki efekat zaprepašćenja, uvod.. u storiju koja sledi. A nije ni završila prethodnu. I kad ćemo mi drugi doći na red?”
“Ne tako skoro. Pripovest mojih jada knjiga je teška 75 kilograma”
“Onda započni. Dovrši priču o grozomornoj zveri, Marijana, heroino svojih bajki.
“Zar ja da tumaram močvarama, sliko sotonina!”
Marijanu je uzdrmalo obično ludilo u neobičnoj situaciji.
“Da nije obolela od… onog virusa”
“Živeti tako u smetlištu neponovljivog smrada. Nešto smrdi u Beogradu. Smrdi kao na deponiji. U oblacima nepodnošljivog smrada, tu sam svoja krila zaustavila. Došao mi glave. Mandov. Sve mi stvari uzeo. Policija ga štiti.”
Pripovedači zastadoše zbunjeni direktnim, optužujućim simbolima. Sve je to njima bilo zamršeno. Dok se teturala i padala po šatoru, mahala je rukama kao da tera traumatične slike,ili nešto još solidnije, pravi artikl zverstva. Napadala je slike u svojoj glavi pesnicama, istovrtemeno je delovala udaljeno, odsutno i van domašaja.
Francuz je zgrabi za ruku. Njegovo meso sudari se s njenim kostima. Ona se otrže i pipa okolo po šatoru kao da traži nešto. Gomila oko nje se unezveri dok je ona vitlala okolo u mini tornadima.
“Daj joj kolu, da se osveži”
“Nestani, sotono! Neka se svetlost razlije bolesničkim sobama, u meni je još humanosti ostalo iako bejah isterana u mrklu noć, dok kiša pljušti i život sam provela u Srbiji kao logoraš među zidovima krematorijama. Neka konačno vešticu spale. Sirijo, domovino!”
Tad započe da pripoveda:
3
Like this:
Like Loading...
Leila Samarrai 