Nor shall ye find Me till the Promised One appear on Judgement Day.
1
Nakon kratkog, jezivog podsećanja, zakoračih stepenikom, okružena bezbojnim mrakom. Svaki od njih bio je korak, cipela naslonjena na blok vremena. Ubledeh u licu, zgrčenog pogleda uperenog u providni pravougaonik, mali staklasti prozor na vratima dozidanog kupatila, najedared zatrčavši se u pravcu vrata, zgrabih kvaku..
Ne mogu te niti videti, niti čuti.
Setih se Vajldove novele „Kantervilski duh“. Osetih atavistički užas, kao da će iz zemlje izroniti odrana ruka i uvući me u mračnu i skučenu tamnicu. Svetlost iza prozora bila je prigušena. Mračne senke su zaplesale i iskočile iz zidova. Vrpoljila sam se ispred vrata, ugušena bolesnožutim mutnim svetlom.
Malobrojni koraci na izgubljenoj stazi. Senke su se uskovitlale. Prislonila sam čelo na vrata, nesigurna kao na klimavoj platformi u brodu kog je progutao pakleni trougao- strah mi seče kosti, meso, oštriji od sečiva. Kosa mi je ulepljena od znoja.
Neko vreme sam stajala na vrhu stepeništa. Uzdahnula sam i drhtavim prstima pritisnula sam staru kvaku na vratima i ušla u avetinjsko okruženje skučenog predsoblja. U njemu je bilo kao u grobnici. To sam ja, tu, blizu.. živa zakopana gutam vazduh. Mrak se dizao i spuštao u valovima, Moja soba je bila odmah levo, dva koraka od ulaznih vrata. Najedared grobnu tišinu preseče pakleni vrisak koji je dopirao iz moje spavaće sobe. Vrata su bila pritvorena, odgurnuh ih dok se zajedno sa njihovim šapatom, vrisak prelamao u kakofoniju užasa, a ja sam zurila u prizor koji mi je ledio krv u žilama.
Na ogromnom krevetu, s razbacanim knjigama i posteljinom, videh užasno poznatu mi devojku zlatnoplave kose, koja se bacala po istom, vrištala s nečijom rukom pritisnutom preko lica, odrana bolovima teških duševnih muka, izgubljenog pogleda i očiju otečenih od reklo bi se decenijskog plakanja. Senka strave letela je prefinjenim crtama lica koje se grčilo i čitavo telo joj se grčilo. „Prestani, molim te, prestani, znam da si svesna, drugi ne znaju, zatvoriće te“, prestravljena žena u srednjim četrdesetima, smeđe kose koja je ispala van iz skupljene punđe, reklo bi se od borbe koja je trajala i napora ju je nadljudskom snagom pritiskivala uz krevet, ščepala joj ruke koje su se tresle, noge su joj se grčile, telo poskakivalo.. Žena je teško disala, izmorena borbom jer se devojka trzala na krevetu, ko zna kolio dugo, prigušenog krika. Žena je bila snažna, ali devojka kao da je želela da bude savladana, raširila je ruke i ridala puneći suzama zeleno kraljevstvo očiju, dok je cvilila kao premlaćeno pseto: „ne mogu više, ne mogu više da gledam ove proklete Srbe!“
„Ićićeš u Barselonu. Samo ćuti. Ne smeju da te čuju. Doćiće po tebe. – žena je šaputala izmorenim glasom – Sine! Da li pravim grešku, da li su svi oni u pravu!“
„Nisu! – devojka naglo ovlada sobom i nastavi da gleda u tavanicu lica izobličenog od mržnje – Pogledaj šta su mi uradili. Pogledaj! – neko drugi bi se zaprepastio, ali ne ja – sela sam na krevet, pored žene i načinila pokret rukom ne bih li je dodirnula po kosi ili zagrlila ženu, ali oprez mi je govorio da ništa ne činim. Devojka, naglo osnažena, uspravila se u krevetu i sela – „Gde je Gorica?“
„Kod Branke“, odgovorila je žena i legla pored Devojke, sklupčavši se uz nju.
„To je dobro. Sve da se održi privid.“
„Na razmišljaš pravilno. Moraš da razmišljaš pravilno, tek onda možeš da shvatiš..“
„Da shvatim, šta? Ležim u ovoj grobnici, u ovoj jami bez dna, u prokletinji od zemlje u kojoj si me rodila, ja koja sam strane krvi – šta ću ja u Srbiji, reci mi, šta ću u Srbiji?“
„Rekla sam ti, prodaćemo..“
Devojka je trpela svoje demone.
Nešto kao da je imalo vlast nad njom.
„.. među lopovima, lažljivcima i švercerima, u zverinjaku gde me čekaju krvavi udovi da me siluju, zariju mi se u kožu, u izranavljenu utrobe i mozak, živeti.. ovako? Protiv vlastite prirode. Protiv vlastitih uverenja. Dokle ovako? U falš glumi, da se osmehujem gamadi koja je za mene od rođenja pripremila jednu vlažnu sobu, jednu kriptu da s mrtvačkom maskom preko lica pišam, jedem, pasivno, dobroćudno pseto, odrani živi leš, u sobi, među zidovima sačinjenih od mog mesa.. „
Odeća joj se od znoja zalepila za telo. Bila je odevena, to jest ja bejah odevena.. Tišina ponovo zavlada.
Tad ona reče:
„Nema drugog izlaza do da se ubijem. Ili sebe ili nju ili sve njih“
„Ti nisi ubica.“
Preko lica mi prelete tračak podsmeha. Pogledala sam ponovo u sebe. Pogled se razbistrio. Devojka se okrete k majci.
„Bila si retkost. Još uvek si retkost. Uvek ćeš biti retkost. Imaš.. dar. Nemoj da odbacuješ svoj dar kao tvoj ludi ujak.“
„Dar? – gnev ponovo razgrće zastore svetlucavozelenih očiju natopljenih suzama – Kad sam se rodila, od tad pokušavaju da me ubiju. Ahrimani, prokleti đavoli..“
Stresoh se na pomen Ahrimanovog imena.
„Sine, kakve veze ima to što su Srbi?“, upita Majka, gotovo radoznalo – pa ti ni Arape ne voliš. – zastade – Ti sebe ne voliš“
„Sebe? – cinično se nasmejala mlađa verzija mene same – do sebe nisam ni stigla. Budućnost? Kad će početi?“
„Mi moramo da odemo odavde – ja sam našla način – ali ne smeš više da vrištiš tako, doćiće po tebe, to su đavoli, vani su pravi đavoli, nema nikakvog drugog đavola.. – Žena je pričala mirno, dostojanstveno i odlučno. – ne postoji đavo do lošeg čoveka i svima bih im sama stavila korpe na njuške da ne besne svojom pljuvačkom kojom su te zagadili, jer ja te znam, ja živim s tobom, ja sam možda obična žena, nisam neko nadareno mazalo kao tvoj ujak ili tvoja baba ili.. – sipala je majka ponosite reči s veličanstvenih visina hrabrosti. – nema nikakvih Ahrimana, nema slave, nema Ahra Mazde, nema Boga, nema crnog providnog mraka i Tamne knjige s krvavim slovima koje je moguće iščupati rukama, sve je ovde na ovom svetu, tu je jedna bitanga, jedan lakrdijaš, jedan tragičar, jedan pisac, jedna knjiga i u toj knjizi možeš vrištati, opisivati unutrašnjost grobnice, lizati vlastitu kriptu, pretvoriti se u duha, u tigra, vasksnuti iz praha, plesati oko krugova u žitu, ubijati iznova i iznova decu kukuruza, zakrvaviti vodu krvlju ajkula, neka sebi budu plen, parabola za svakog ko te je ikad mučio da počneš toliko da.. mrziš, dete moje – izreče Majka u jednom dahu.
Majka hrabrost i njeno zlatokoso dete s pomračenjem svesti. Izliv fanatičnog gneva i mržnje. Toliko puta ispričana priča u Holivudu gde obično dolaze mlade, lepe i nadarene devojke iz svakojakih američkih zabiti snevajući da se proslave, pa upadaju u mučnu situaciju. U ovoj priči, nadarena spisateljica nikako ne odlazi, sigurno ne zbog bojažljivosti, do je živa sahranjena, okovana kao japansko drvo, da se ne razvija, s rukama raširenim vodoravno na krstu, u krevetu, pokrovu nalik na platno, malograđanske slike sveta, uz nešto malo rasizma i nacizma kojim su je obležali još kao dete – leži, raspeta, potpuno sama, već deceniju, u staroj kući koja je zadovoljila potrebe dve generacije, sa sve podrumom zidanim lomljenim kamenom, projektovana na pravougaonoj osnovi, pod strmim krovom, arapsko – grčka Nefertiti s bosiljkom iza uveta koji prati Srbina od rođenja do upokojenja.
„Ali, meni ipak treba vojska za lov.. na besne svinje“
Mašinerija gneva pokrenula je gomilu slika u njenoj glavi, od prvog Arapina što je stvori, čije seme upuza kao zmija u telo njene majke u nekoj ledenoj noći stvarajući plod koji se lavovski razvijao, preko drugog Arapina čija se ogromna glavudža nadvila nad njom jednog vrelog letnjeg dana, dok je vani narod pljačkala novokomponovana vlastela, a on, Titov turista u politici nesvrstanih, ostao je u Srbiji kao trajni gost, kućni prijatelj koji je pokušao da je bestidno siluje, jer mu milija i mlađa beše od device u raju prosečne starosne dobi od petnaest godina, do poslednjeg Arapina, Haithama švercera što je došao kod Tita kao kod cara siromah da mu štogod car udeli, u jednoj ruci držeći Štafetu mladosti, u drugoj Kuran, koga je život sa Srbima nagnao na samoubistvo nevinosti i zahvalnosti mojoj majci koja ga je primila pod svoj krov, zahvalan joj sve do devedesetih kad se u srpsko društvo dobro uklopio i postao veći Srbin od svakog Srbina pod kapom nebeskom, a onda nam dolazio pred kapiju, opijen besom starih i novih srpsko – arapskih bogova da ‘nako po srpski novac potražuje, istovremeno nesretan i zagledan u svoju staru iluziju da se vrati u postojbinu Abasida.
Na njegovom crnpurastom licu su vidljive blede mrlje korupcije. Nikad do kraja nije dobro savladao srpski.
„Ne dati ja za džaba, Daca. Ti meni duguješ za lova“
„A ti, sad bogataš, gospodar taštine i vladar na buvljaku,nekad si bio siromah s arapskom prošlošću koju si ugurao kao prtljag u dva kofera, naivan i dobar, gotovo do sirovosti i sažaljenja, preplašen, ali u uporan da uspe, na ulici, u strahu, u neizvesnosti. Pod krov sam te primila, nezahvalniče. Umesto da nam pomogneš, sad kad si postao veliki Srbin, ti si se pretvorio u marku. U brojku. U grafikon. Dug mi uteruješ i pretiš mi gore od zelenaša.“
Zacrveneo se kao bulka, stid mu zagolica uho, te nekad siroti Haitham, Kralj Pijace, odjuri u noć kao da ga horde vragova teraju odatle, potaknut sećanjem na nevinost, na staramajku, setivši se Muhameda i njegove borbe protiv pohlepnih aristokrata, siročadi, putnika koji nemaju smeštaj, na porez zekat namenjen za izdržabvanje siromašnih, osetivši nostalgiju koja se u njemu razbuktala, u ogledalu tračka odnekud iskopanog, nanovo pronađenog Alaha…
Okrvavljene slike su klizile njenim besnim mozgom, te se slike Arapa pomešaše sa slikama Srba, kretale su se brzo kao i ona – koja je izjurila kroz otvorena vrata u noć, u ciganskoj suknji, patikama starkama i crno – beloj majici od viskoze, kretale su se kroz noć, kragujevačkim ulicama, jureći preko neba, nalik na podivljale oblake, gazeći tlom koje joj je uzvraćalo mržnju, dok su joj sablasni prsti vetra mrsili razjarenu kosu i vučji osmeh, ona polete, nakon što je odvalila srpsko – arapski smrtonosni sarkofag, dok ju je đavo vodio ugovorenim znacima ka poznatoj tački, ka dogovorenom mestu gde će se devojka i njen Demon suočiti i boriti se na smrt, prsa u prsa, gde će se sukobiti vojska lava i vojska zmaja. Jurile su slike njenog detinjstva, iživljavanja dece, udarale joj u zidove uma strahovitom žestinom, a ja pojurih za njom, kao pojačanje borbi u ponor koji sam sama nekad davno videla pred sobom, da joj ojačam telo i dam snagu u igri oklevanja – čežnja za slobodom vukla ju je napred, a očaj nazad, k majci, u grobnu postelju, da čeka na spasenje u grozovitoj udubini, na nadu u koju će se grdno upetljati i u njoj, u kricima skončati.
Ako se mora skončati, neka to bude u bici kod Ukletog Mesta gde će zgrabiti za vrat prokletog duha, odlučnim istreniranim trupama izvajanim i dobro utreniranim godinama, u njenim naslikanim košmarima. Neka gnev prsne napolje, kroz gnoj. Hladna cev pištolja možda, časna smrt, ne, ona nije egoista, jer niko ne radi ništa iz potpunog egoizma, svedoči vrelina krvavih duševnih muka koja joj uliva hrabrost, greje joj telo, a zeleno zlatne oči su zažarene dok pešači ka poznatom mestu, u susret Mučitelju, dok joj vazduh peče šake stisnute u pesnice.
Galerija izopačenih slika, krv istraumiranog deteta lije po izgorelom podu koji obljubljuje vatra njenog gneva. Ivana u Gimnaziji, s licem uokvirenim naklonošću boje mladog meseca: „Ne brini, ja sam tu. Ja te volim. Niko te više neće povređivati“
Ivana, čiji su se zagonetne oči smeškale ka njoj, dok ju je zajapurenog lika privijala uz sebe, sve dok uz krvarenje ne iščeznu u tami, negde tamo, u drevnim školskim hodnicima ona vidi Ivanu koja je brani od očekivanog napada sadrugarica u odeljenju, s besmislom u poremećenim umovima sa sve markiranim žigom „dolče gabana“ preko mesnatih glava koje su uperile u nju očiju iz kojih iskaču preteći noževi, a ona im pokazuje prst, Ivana u ciganskoj suknji, jedna od njih, a opet plemkinja među decom lopova i trgovaca, Ivana koja je i sama dete bandita – direktora koji je nekoliko puta proneverio novac i prao ga preko fudbalskog kluba „Radnički“, opet je brani, potom Ivana u trend komadima odeće, šik sandalama i fensi torbom, obučena na francuski način, ume da nosi maramu oko vrata elegancijom rođene Francuskinje, kako govori da bi bila najsrećnija „da nas dve provedemo naše živote zajedno“.. negde u brdovitom krajoliku Francuske, jer „mesec, kao i Francuska inspirišu na ljubav“, daleka Ivana, sad spaljena i pokidana na deliće kako me napušta uz reči da su joj od mene dragocenije hiljade drugih tričarija, Ivana koja govori da je bolesna i da se leči, šarmantna i lepa Ivana za koju sam odvojila sobu u svom paklenom domu nakon što mi je otkazala gostoprimstvo svoje naklonosti, uz mrke poglede njene sestre bliznakinje koja govori da se Ivana mora, u stanju uma u kojem se nalazi otrgnuti od svake „bolesne pojave“, Ivana koja mi govori da je očekivala da ću se dozvati razumu i da je svet butika, markiranih sandala i šokantnih putovanja Vidikovac – Banovo Brdo uskoro čeka, kao i brak koji više privlači razlozima nego strašću koja je nebitna i da mora da sam potpuno neosetljiva ako ne shvatam koliko nju moja naklonost plaši, Ivana koja plače na mom ramenu, ali ostavlja me samu u učionici „jer ja to tako volim“ i odlazi s bogatima i moćnima, Ivana koja hladno odvraća pogled s mog praznog tanjira u Grčkoj dok s Jelenom Krsmanović prebrojava koliko je cipela kupila, okružena poverljivim drugaricama koje se kunu da nisu uspele da kupe toliko koliko ona, a ako i jesu, njihove cipele, iako podjednako lepe imaju manje stila i sve se zajedno smeju odeći „one debele što sedi sa Leilom i sa štreberkom Irinom koje su, zamisli, ponele samo 100 maraka na ekskurziju!“, Ivana u Grčkoj koja s ruganjem odbrusi da joj ne treba švalja koja će uredno da slaže njenu odeću ili joj donosi doručak u krevet, Ivana koja predamnom ističe reč „muškarac“, Ivanine haljine, draperije, tapiserije i skriven poljubac usred noći u valovito – toploj Grčkoj nakon što se uverila da svi spavaju, Ivana, utočište, obrok, pun tanjir, odeća, magla koja proždire, nedokučivost, ljubavna pisma, zajedničke slike koje sam odavno predala pepelu, ritualno ih spalivši u dvorištu i napokon – Ivana koja me poziva na svoj rođendan, pričajući o svojim još uvek mladim, ali ambicioznim agorafobičnim strahovima pred podobnim prijateljima, opet ponoviviši reč „muškarac“ nekoliko puta, dok me njeni drugovi značajno zagledaju u oči kad stavljam ruku Ivani na rame, a ona je prezrivo skida s ramena i govori: „Gubi se iz moje kuće i nosi svoj buket ruža sa sobom“, opljačkano, sve spaljeno na seansama sa stručnim psihijatrom koji mi otkriva sve Ivanine tajne i govori da je uništavam svojim insistiranjem da razgovaram s njom, s tom krhkom dušicom kojoj ne treba niti kuća, niti bilo kakvo bogatstvo, jer čezne da bude ponovo zdrava, ti, jaka kao francuski feldmaršal iz Napoleonovih ratova, ostavi je na miru, ako ne u ime ljubavi koju prema njoj navodno osećaš, onda u ime svake pristojnosti! Udarac šakom o sto. Pretnja. „Dozvoli joj da te zaboravi! Skloni se od nje, bolesnice!“
Na tu reč se nisam obazirala. Svi psiholozi palanke, a i šire, su isti. Doučeni šarlatani stvoreni za buku i bes mediokriteta. Pored Ivane, imala sam dovoljno vremena da ih proučim. Onaj ko se osloni na njihovu sofu, tome stvarno fali podebela daska u glavi ili je vrlo ograničene inteligencije. Setih se filma “Frensis” i stresoh se od jeze. No, o tome neki drugi put.
„Upravo ste rekli da me voli“, prošaputah, u potrebi da razumem šta se Ivani dešava.
„ Pa voli.. voli se i prijatelj, i haljina i dragi kamen, ali što je bolesno, to je bolest, a ako i nije bolest, za nju jeste bolest, ti si čir u njenom stomaku, nerazumna devojko, smetnja na putu, pa ako ti već ne možeš da se otrgneš od svojih odvratnih sklonosti, onda pusti nju da se na miru uda“
„A ko te drži?“, jedan od mnogobrojnih razgovora, dok Ivana vrišti u telefon.
„Ostavi me, ostavi! Ti mi ne daš. Pusti me na miru!“
Ivana u stanju histerije i plača, Ivana u stanju duboke ravnodušnosti, ja i moja neprekidna paljba da se ne osećam dobro, da i ja imam osećanja i da želim da razgovaram s njom, da ne znam goru osobu od nje koja mi ne daje toliko poštovanja nakon svega što smo imale i osnovnu pristojnost da me pogleda u oči i..
„Ja sam u jadnome stanju, ja sam bolesna!“, vrisak preko crvenog telefona je jači, a vrisak prekida glad za vazduhom, diše ubrzano i s prekidima, diše bolno i govori: „Kako ne shvataš da nije bitno da li ja tebe volim ili ne“
“Kao da je bilo nekad”
EKV
Bezbroj lica koji opisuju pun krug moje i Ivanine zajedničke istorije, beskonačno stepenište u vremenu iskovano od kovanog gvožđa, snovi u kojima mi se javljaju glasovi o tome koliko sam pogrešila, strastveni izlivi kajanja i sećanja koja će se otimati za svoje opstajanje, snimljene scene povezane u vremenu, sećanja, uvek sećanja – koja se ciklično gibaju među demonima noćnog terora i koji zure u moje prestravljene oči.
Nebo iznad mene i Devojke poprimilo je bizarno bledu boju. Posmrtni ostaci zaboravljenog grada mog rođenja čine uske uske krivudave ulice obrubljene starim prizemnim kućama i ponekom novogradnjom.
Devojka korača ispred mene, izbezumljena i raspamećena mrmlja sebi u bradu: „Oh, gospodine, pa zar ste Vi iznenađeni mojom posetom Ivani? Ovo jeste noćna poseta, ja vodim život vampira u kući zla, ali Ivana… znate, ona je načisto upropaštena. A ko ju je upropastio, recite? Vi. Da, VI, Bratislave! Smejete se? Šta mi možete? Siktaćete? Ja ću da skočim na Vas da vas obuzdam.. – Devojčina usna se iskrivila od bola i užasa.
Pustih korak. Sad sam koračala u ravni s njom.
„A da se vratim? – osetih preplašenost u njenom glasu – ona se penje uz ulicu, do Parka, poput planinara koga okružuju ponori, ali kojem je svejedno da li će pasti s litice.
Nebo obasja nestvarna svetlost, kad joj došapnuh, iako me nije mogla čuti: „E vala nećeš.“ Njen zbrkani, bizarni monolog se nastavljao kako je prelazila kvadrat po kvadrat uklete zemlje grada koji ju je mrzeo.
Ulica Kragujevačkog odreda je široka ulica sa četiri trake, iznad kojih se uzdižu četvorospratne zgrade koja vodi do Velikog gradskog parka. Tu se ona zaustavlja. Prelazi ulicu dok je kamene biste narodnih heroja iz NOB – a saučesnički posmatraju.
Ovih dana saznajem da su spomenici oskrnavljeni i prodaju se na kilo…
Vazduh u delimično osvetljenom Parku postaje leden. Ona postaja trenutak u hladnoći kripte.
„Hoće li me uhapsiti ili tući? Činim li veliko nedelo? Obrušiće li se na mene poput gladnog orla?“, nastavlja da korača hramom bezbožnika – „A šta ti misliš da si joj uradio, prokletniče? Da li je ona birala svoju luku, svoje ljubavnike, a ako je mene izmislila, onda je izmislila i tebe, i tebe i tebe.. – i stalno iznova tukla ju je savest i stid zbog bolesne ljubavi koja je nepogodna za razmnožavanje.“ – na usnama joj mantra, poslednji stih molitve koji joj je donosio hrabrost, da istraje, da se uzdigne iz blata, da zakorači preko vlastitog groba – da se to mučenje već jednom završi
„A znaš li ti, Bratislave, Srbendo, za koju je peder, bolesnik, narkoman, strani plaćenik i izdajnik jedna reč, čija je trudoljubivost i porodična idila, isfinansirana sa parama koje si prao preko fudbalskih klubova, a onda si pare uložio da izgradiš sebi kuću, i vikendicu na Vlasinskom jezeru, ti prljavi.. – naglo zastade i osmehnu se, zadubljena u sećanja:
„Bile smo nerazdvojne, slepljene kao što su slova zalepljena za uvreo papir, potpuno i do kraja nevine, gotovo mučenice.. držale smo se za ruke, pred ljudima od kartona, u svetu nesigurnom, klizavom… I ona mi je rekla da sam ja lepa devojka, a kad bih bila tužna ja sam joj govorila da je sve što mi je potrebno da me zagrli, uteši i pomiluje po kosi. A onda kad bih osetila da je taština osude peče kao oganj, namrštila bi se, okrenula glavu u znak da me se odriče i vadila bi cigarete iz večito poluprazne kutije laki strajka, mučno, kao da vadi eksere, a oni je ubadaju kao krvožedna bića, izdužila bi lice i nemirno treptala, paleći cigaretu i odmičući se od mene za korak – dva u stranu.
Tad bi svet zaličio na grobnicu. Svetlost je nestajala. Bacila bih pogled na bezizražajno lice stranca do sebe, osetivši mučninu, dok mi se trbuh grčio, a mišići lica napinjali od gneva, dok bi Svet, sastavljen od vampira, skupa sa Ivanom nabijena na glogov kolac stida, sletao na moju krv, kezeći očnjacima i gurajući me sa zemljopisne karte, dok sam upirala prst u Ivanu s krvožednom gorčinom, kao da povlačim liniju po staklu, duboko udišući tamu koja je potamnela staklastu zavesu teskobe i odricanja.
„Jer ti si ove udavače nazvala kokošima, a ne zmijama koje su rastvorile klješta, u zelenoj poluseni pritvornog kamena. Svi ste vi, licemeri, od jedne do druge tačke, jedno te isto, zapetljani u isto klupko, a ti si, od onih zmija koje se osmehnu katkad da ohrabre plen ne bi li se previše približio.“
Iz mene su, u pratnji Devojčinog sećanja, odzvanjali glasovi iz iscepane, davno zaboravljene sveske, fragmenta u vremenu. Škrinja se tresla, ubledela, negde na nekom stolu, ili na putu, ogromna, a propeti konji je vuku, uz krik.
„Jesi li istrošila sve zalihe svoje opsesije i patetike?“, Ivanin glas je podrhtavao, nalik na režanje psa. „Nego, videla sam mladića..“
„I ljubila si ga u svoj strasti, a oni zahvalni i zadovoljniji nego ikad“
Nije obraćala pažnju.
„Rekao mi je da je doneo onaj poklon koji je ranije pomenuo.. da mu se sviđam..“
„I Henri Osmi je slao poklone Ani Bolen, a vidi šta joj se s glavom zbilo! Možda je originalnije da ti je rekao kako predaje svo biće u tvoje ruke, a potom i sekiru“
„Hoćeš li prestati i obrisati to lice oglupavelo od plača. Šta si ti meni? Šta ja imam s tobom?“
„Muza na Zemlji. Okrutna i gluva.“
„I ko koga ovde muči? Zapravo, ne mučiš nas, nego nam svima dosađuješ“
„Licemerje je svojstveno mučitelju, te se ograđujem od ove titule. Ti si jedno razorno i okrutno biće“
Devojke iz razreda su uprle u mene svoje ovnovske oči, prigušujući smeh.
„Poželela si mi nešto?“, njen glas je zadržao podrugljivu notu.
„Upravo sad. Nove tregerice i pocepane pantalone s još većom rupom“
„E, Leila, zašto ne okačiš tu Henri – sekiru o poderani kaiš, možda zaličiš na Ivaninog Romea“, zabrunda Ivana 2, čija je majka bila vlasnica prestižne “fensi” parfimerije, u centru grada.
„Ko – ko – ko! Čuješ li taj zvuk u daljini, Ivana? To je neko sneo jaje. Da se složi uz sekirče”“, dobaci brkata, gruba Katarina.
„Još ako ga snese crna kokoška, imaće jaje magičnu moć“, nadoveza se već neka treća vlaška velika majka.
Na tren mi licem prolete senka ubilačkog besa, da bih se ubrzo glasno nasmejala u silnoj zluradosti, zamišljajući ih kako kokodaču na japanskom, turskom, aramejskom, i zobaju kukuruz, kokoške koje lutaju kroz vekove, nakostrešenog perja i savijenih vratova, dok komedijaš mlati kuvanom kokošjom nogom, da bih se s nogu prebacila na kokošje grudi, na obareno crno srce ne samo kokošaka, već svakojake peradi, da bi mi kroz glavu prošle tri starice u crnini, kod Vlaha poznate Šumirolke, i smejala sam se tako, dok se Ivana žurno progurala između dve Šumirolke, tražeći izlaz i provukavši se kroz šumu drugih, navaletnih učenica – Šumirolki koje su kretale na puš pauzu i stresla se kao da je taj izlaz izgrađen od jako hladnih cigli, a ona zaglavljena među njima, te je par njih odgurnula ramenom, a dim se i dalje izvijao iz zgažene cigarete, bačene na pod, dok su joj se grudi brzo dizale i spuštale, a ona je teško disala, besna, na kraju prokrčivši svoj put, dok ju je pratio moj raspaljujući smeh.
Tad mi se lice naglo smrači i pođoh za njom, dok su se Šumirolke krstile ispred muškog ve – cea.
„Ma pusti ih, tako one stalno.. Ne zna se koja je luđa. Ivanini su makar bogati.. Ženska ima izgled, lovu, ne znam šta joj ovo treba u životu“, bilo je poslednje što sam čula, zvuk se već gubio u hrapavom izdahu, u daljini.
I onda mi je rekla, par dana kasnije, kad smo zastale obe, same, bez Šumirolki i drugih demona kraj prozora hodnika Gimnazijske zgrade, da se pita šta uopšte i da li išta može da preostaje.. – zastala je, kao i uvek kad bi želela da pobedi svoju neodređenost. – A opet, reklo bi se da je jednostavno. – posmatrala sam njen profil koji se gubio u prijatnoj izmaglici intime. Samo sam ja umela da dovršavam njene rečenice, čak i kad ona nije imala blage o čemu je mislila ili tek delimično.
„Suviše si opterećena drugima“, rekoh jednostavno.
„Ja bih da ga opet gledamo“, brada joj se polako podiže i ona se sretno zagleda u mene. Tad bi joj oči poprimile sjajnu, nežnu. mlečnobraon boju. Kad je bila besna, bile su prkosno crne, i upozoravajuće sjajne.
