UMESTO UVODA
IZVINJENJE ČITAOCIMA, ONIM UČTIVIMA, S POSEBNOM I OSOBITOM UČTIVOŠĆU, jer NEUČTIVIMA SE NE IZVINJAVAMO.. dopre do ušiju…da je “naša junakinja” (ovo naša” treba podrobnije razmotriti, a o drugoj reči – u fusnoti na strani 332) konačno pronašla vlastiti font Kurije, kojom će uhvatiti ono suštinski neuhvatljivo u Pesnikovoj istoriji tajnih I polutajnih podstanarskih sukoba, s čvrstom verom u vrednosti koju bi isti otelotvorio srebrnokosi vitez templar ili protivnik mu slavni Arab.
VALENTINA, BIĆE KOJE KRVARI
Jednog jutra, ovo žensko biće koje krvari, a zove se Valentina, probudi se, shvativši da u metaforičnoj potrazi za pripovedačkim načinom bliskim narodu kojim bi dočarala najmračnije tajne, zaboravila o čemu zapravo I treba da piše. A pisala bi, absurd li, rado – S posvećenošću koju su samo njeni preci, kojima je istočna mistika bliska, razumeli, kao I složenost porekla Valine istorije, a samo razumevanjem ovog misterioznog predanja, da, više predanja nego li istorije, može da se izgradi koherentna priovedačka umešnost kojom će se istorijat sukoba, mraka I mistike katartično raspetljati.
Do sad je Val nekontrolisano mešala, kao da su likeri Blanš Diboa i Slatki Čirz, načine pripovedanja. Na tome joj se mnogo zameralo. Citiram veleumnog intelektualca, jeretika, disidenta, pisca pobunjenika i proždirača bureka koji se uvek omotavao u nešto nalik na torinski pokrov:
“Za univerzalnu istoriju vlastitog ti beščašća, pesnikinjo Valentina, mnogo ti je opasno da se ravnaš prema idijotima koji zauzeše sav prostor. Tvoja istorija koja mi je pukom slučajnošću doprela do ruku da je pročitam, kad sam kao Mendelson u pekaru ušao, a pekar mi je burek u prve izmašćene stranice zavio..
, recimo, ovaj pokušaj da se opiše prvi gazda, krimos, lord Sivi Kljun, Lord Kuće “Skriveni uređaji” kod Vukovog spomenika majstor visokotehnolškog kriminala, što te neovlašćeno snimao i postavljao ti kamere po stanu, a tebi ostavio sretnu mogućnost da ga goniš po privatnoj tužbi, ima slab početak, onda ima dobar deo, pa opet slabo. Zapravo je bio dobar deo u kojem Lorda Sivokljunaša opisuješ kao izgladnelog gavrana… a slabo ti je to što pokušavaš d razgovaraš s idijotima”
A mnoge vrle povesti su se zbog volje za istovar to kad je istovar bio nadohvat ruke, izgubile u nesagledivoj raznovrsnosti.. i čežnje za baroknošću.. pa, ima tu svega i svačega. Apsurda li, gde li ti se zametnula ta istorija? Da ti dam par saveta:
Nikad ne dovrši asocijaciju
Nikad logično
Nikad opisno
Nikad razumno
Nikad metafore
Nikad koji koja koje
Uvek zameni glavnu reč bizarnom
I na kraju reče: Čini mi se da je na početku istorijata trebalo malo više zagrevanja. Previše se izvinjavaš čitaocima. Pri kraju priče, neka bude dobra akcija u tvom stilu.
To reče i nestade.
JER MAČ JE OD PERA JAČI
Tad Valentina od Beogradske Manče shvati koliko je kontinuiteta, kako pripovedačkih tako čisto životnih narušila, a neke zloupotrebila, koliko je nenamernog humora u njenim rečenicama zagrmelo na mestima gde to nije trebalo, koliko je uzaludnih rečenica zazjapilo nalik na ambis u predvorju limba u koji je ušetala kao slepica, sleplja od Homera, kroz krugove silazeći paklenim obalama.
“Koliko je to muke perom s bezobraznim stvorovima poslovati. A šta mi učiniše, pokvarenjaci, da se očima ne poveruje tokom čitanja. Đavolska neka sila ih na lukavštinu goni, isterivač sotona za njih treba, to tvrdim, ja koja poznajem narav mnogih čudovišnih stvorova istorije”
“Ali pero nije jače negó mač!”, ustade Valentina rešivši da pretraži kuću.. po ko zna koju iznajmljenu po redu. U kojoj je bila toliko usamljena da više nije mogla da živi bez karaktera svojih romana, koji su joj pravili društvo poslednjih petnaest godina tumarajućeg života veleumne plemkinje viteza ser Valentine od Manče, u Srbiji.
I nakon petnaest godina tumarajućeg života veleumne plemkinje viteza ser Valentine od Manče, u Srbiji, reši Valentina da pretraži kuću u potrazi za arapskim mačem Saifom, a dok se kretala,. Shvati serkinja Val da pada sve niže i niže i da kuća, padajući sve tako dok sve okolo nje stoji, menja oblik i postaje ne samo sve niža, već sve uža, i shvati nagonski šta bi se dogodilo i ka kojoj obali reke je padala, premda je nesumnjivo da se njena kuća ne nalazi u centru velegrada negó u središtu same zemlje gde bi je dočekao Lucifer lično, pa i kralj Minos ako bi nastavila da pada.
Al oseti arapski saif, skriven u ćošku kuće neobičnu Valentininu želju da se veže baš za njega kao za predmet kojim će ugravirati u hartije (poduprete već okrvavljenim jastučnicama), s puno strpljenja, ne samo svoju istoriju, no i istoriju arapskoga Saifa te u ime Alaha reši da joj pomogne.
I PROGOVORI ARAPSKI MAČ…
A kako progovori mač (u tom trenu prisećala se Valentina velikih prozora i degutantno čistih stakala i prekrasnog pogleda na Beograd, s trinaestospratnice prekoputa Jevrejskoga groblja, dok je boravila u prvom iznajmljenom stanu kod Lorda Sivi Kljun, još pre negó što je postala ser Valentina od Mačve, kraljica digresija, prekrstite je u šta hoćete, tako joj i treba kad su je i krstili u nevreme, a tačnije je sama to učinila, u crkvi i o tome će biti reči..)
A kako progovori mač, ulazna vrata naglo se otvore, promaja baci tastaturu sa stola, ser Valentina uplašeno pogleda prema vratima, ogoljena sijalica u kući boravka u prezentu sadašnjem se blago zaljulja, a Valentina se seti lustera u Sivokljunaševom Zamku “Skriveni uređaji”, luster kakve je viđala jedino u istorijskim filmovima, i on bi se blago zaljuljao, kladila bi se u to..
Ser Valentina se od straha popne na sto i pokuša smiriti ogoljene sijalice. Ispred nje doskakuta mač dvoseklog oblika s urezom na vrhu, odeven u kožni prsluk i s visokim potpeticama na čeličnim nogama koje su mu bile tanke i relativno duge u odnosu na telu i izlazile su mu iz čeličnoga trupa, kao i šamširi, okrvavljene kandže:
“Mač Zulfikar ovde, mobilni pretplatnik Saif trenutno nije dostupan. Glača polumesečje rogove štitnike, a dao mi je svoje korice da me obesiš o leđa kad pođeš.. O meni sve znaš, gugl me je indeksirao na svim jezicima, ljudskim, životinjskim i biljnim, te me ne treba posebno predstavljati, ali nekako to volim da radim. Jer nema mača do Zulfikara Makazolikog! Iskovan sam od sala sa stomačine boga Ganeša, on će ti podariti inteligenciju, snagu i mir, kao i znanje o pogrebnim ritualima kojima ćeš dostojno pokopati svoje protivnike, mudrost i znanje da ostaneš na putu kud si naumila, alterica Bogorodice Svete Marije, da održiš čednost i devičanstvo svog nauma, da ti navike u pisanju, a i namere ostanu čedne, i duh i telo čedno, pa baš kao da si s drugoga sveta, večna devica, objektivna da ostaneš spram napadača, majčina milost da te oblije kad se setiš kako su trake biča po tebi padale i krvi mojih napadača, ali onih Ahilove krvne grupe ”
I dođoh ti ja, Zulfikar, kao poštovalac jer ti bogovi dadoše graciju, milost koju nisi zaslužila, ali je nisi morala ni prethodno zaraditi. Oprost dolazi od višeg autoriteta, te oprost nije što i milost.. ali osetiše tvoju želju da putuješ putem prosvetljenja, I osobite napore da to prosvetljenje ostvariš kroz nužnu katarzu, jedinoj boginji kojoj si dosad službovala I bogovi njojzi pozavideše jer nju odoabra za čišćenje duše, da abreaguješ verbalizacijom I time smanjiš tenziju.
“Pa zar je namučismo toliko?, mi praoci roda, ploda, zemlje, stvaraoci, prvi umetnici, da boginji Katarzi diže žrtvenik I možda joj odvojenu religiju zasnuje!” I to tako slabim prenosima na hartije koja nas izvesti o delima I nepočinstvima žrtve ove I gubitnika, al I dželata njenih što se nama pripisuje da ih ne kaznismo I da grešni tako zadovoljavaju nekažnjeno svoje strasti: onaj njen prvi izdavač, najpre..”
I rekoše mi stari bogovi: I videsmo da joj je srce mrtvo, a ubiše ga njeni nepročišćeni porivi. A srce mortalnog roba uvek je bolesno.
I istrtljaše još koješta sve tako iz svojih svetišta na starohebrejskom dok se ne ponapijaše, ne umoriše, uz mrmljanje: intervencija je nužna da žrtva ne ispašta mesto krivca, da se nevinom srce ne zamrači, ne vidi više svetlost, prevrne se kao barka..
Ili mač ili nuklearna kataklizma! – složiše se. – Neka se završi na lokalnim bitkama protivu sila tame, s mačem po njenom odabiru, da se stvori metež na glavnim saobraćajnicama, da se kroz metež naš glas čuje uvek, pa I kad zanemimo. Da se hijade I hiljade sličnih sudbina podstanarskih tiskaju u njenim pričama, ugraviranim mačem istine, da knjiga bude širokih grudi, kao reka Misisipi, da se publika gurka leševe probodene da zagleda, k’o ispred bioskopa.
Ove reči tvrdiše da je izgovorio Set, ali ne mogu u to biti siguran – slegnu ramenima mač – Šta bi s perom da čini? Ne seče kako treba! Niti ima predstave šta kaza, niti se osvrće iza sebe da vidi šta to I o kome kazuje. Mrmlja, slobodnog jezika, mislima joj tesno, jer joj rečima široko. A da ne pominjemo, o Bogovi, njene neprecizne prevodioce. Nezgrapno, neritmično, bezvučno, promenljivo, kako da ispriča tu očaravajuću priču da se bogu smrti sloši, a sotone se razbeže? Postkoitalna katarza nakon smaknuća i anti -romantika, to ja želim, ja Set! O, Bogovi, kolege pisci, slikari, umetnici, pijandure jedne seljoberske, pa zar kod nas ne postoji više niti kultura, niti kulturna politika! Dajte joj mač da kopa njime po zlatu jer ispaljuje ćorke na svakom koraku, porobljavajući svoj izraz, svoj duh, zar to za božanstva nisu bolna mesta? Radikalno ili ništa! A kad počne da krvolipti, sve će sprati oluja, nazad, u moje podzemlje!
“Aye”, zagrmi Jov odeven u senatorsku tuniku, glave okićene nezaobilaznim lovorovim vencem, jedući antičke palačinke s medom. “Pomoćiču joj samo zbog antičkog duha koji provejava u ponekoj nekoj njenoj pesmi. “A I fakat da nije vegetarijanka I da za doručak jede gladijatorsku kašu, u meni budi želju da u telo njene komšinice Vide na kvarno ubacim svog ličnog ceremonijal majstora za gozbe, trapezologa Titusa, izumitelja gladiatorum pulticula kojom se Grci toliko ponose, a zapravo je moj izum”
“Volim da džaram vatru rata, a kao neko ko lije suze nad proksi ratovima u Siriji I Libiji, dobro znam šta znači biti žrtva sektaškog nasilja. A neka bogovi nevernika ostanu da se valjaju po balama prolivenog pića (božanskog!), a vidim s kakvom se žestino boriš u svetom ratu, kad pesme spaljuju trivijalnošću k’o živu decu, kćo falš majstori na flauti usiljeno rimuju da zabave neotmene goste što zarivaju prste u činije neukusne, gnjile, smradnije nego svi rušilački ratovi I leševi kraj Jovankine lomače koji su goreli zajedno s njenim mukama, dosadno do zla boga, dosadno, dosađuje se I kupus I karfiol I špargla, ma sve na žrtvenu lomaču, skupa s Jovankom, dimovi da se puše od paljevine. Spaljuj!”
“O čemu ti to, arapska čakijo?”
“O savremenoj literaturi, o čemu bih drugo. Ni tvoja nije bolja. Spaljuj. Nema tu prizora od kojih se ledi krv. Tu san da pišem rame uz rame s tobom dok ne nateram tvoje neprijatelje da popiju prolivenu krv s ugraviranih slova hartije kad ja s pergamentom završim, ja Zulfikar.. Jednom sam tako pisao za Šeherezadu, koja bi danas bila nešto kao most između reale i interneta koliko je dovitljiva, al jednog dana reče mi: “Zulfikare, ja bih sad da osmislim priče koje će toliko da preplaše cara, u tolikoj meri da mu uliju jezu u kosti da dobije infarkt miokarda jer me je ošamario za večerom”
I osmislih za nju priče što mu se u srce zabodoše kao strela, i on skvikne u zvižduku.. baš kao i ta strela! A tvoji neprijatelji su opasniji od Šahrijara, neki od njih za sobom imaju čitavu dijasporu, ali naše snage biće ujedinjene kao jedna vojska, savetovaćemo se, razrađivaćemo planove, uređivaćemo se. Napredovaćemo sporo, tromo, ali bićemo osvajači i osvajaćemo i premostićemo sve prepreke koje valja premostiti i nemam sumnje, do samo vere u dobar uspeh, se te nudim da ti budem i oruđe za rad i Sančo Pansa, kakogod ti drago i već mi se vrzmaju misli o tvom prvom gazdi i te misli se raduju.
Nakon lomače… I žrtvenog rituala kojim ćeš poništiti sve emocionalno idejno obojene gluposti koje si bila napisala i popraviti referentni sistem.. živaca!.”
NAKON PALJEVINE i RITUALA
Godine 2004 shvatila je Valentina da ne može da opstane da živi u rodnome gradu, a ne drži dva pištolja ispod jastuka jer se najednom našla opkoljena zastrašujućom gomilom koja je iskala njenu glavu da prodre u monstruoznost njene misterije, a ona od njih okrete glavu, provocirajući njihovu večnu mržnju, i poboja se jer oni odista behu mnogobrojni i ispunjeni uvek prisutnom željom da je dobro opljunu pre negó što je ubiju. Nedeljama koje su prethodile nasilnome činu, osećala je uznemirenje novorođenčeta.
Sama Val je dala opširno tumačenje u svojim Zapisima o stanovnicima njenog sela čiji je preobražaj endogen, te da promene koje proživljavaju, ne počivaju na psihičkom nasleđu negó na delovanju izvesne bakterije, verovala je, koja se u normalnim uslovima ne zadržava u dendritima, no se izbacuje kroz fekalije što omogućava inficiranim ćelijama da povrate živčano zdravlje. Ali, njeno selo se nije praznilo redovno..
“Tad imune ćelije počinju da luče “zambiju”, te seljani u nešto većem gradu K. postadoše roboti od mesa, bezumni robovi, te su “ekstravagantne odmrambene mere” sve što je preostalo u gradiću K. što je postalo groblje, ali ne trajnog mira.
“Proglašavam kraj istorije”, rekla je dva dana pre negó što su je opkolili, navlačeći smradne zavese. Živi smrad stanovnika gradića K. upio se u tkaninu. “Ko bi mogao posumnjati da će se u postmafijaškoj Srbiji, nakon proglašenj Smrti Države dogoditi išta slično?”
Nakon dolaska “nemani iz vazduha”, prorokovao je najstariji komšija u ulici, slepi starac Ratomir koga je od milošte zvala Tirke, uvek u pratnji nekog dečaka, prorokovavši da će ga, dok se ne završi proces, pretvoriti u ženu zbog čega je trpeo neprekidna zadirkivanja i podsmevanja na račun ličnog ludila.
“Prostačine! Kao da meni tos meta! Imala sam ja, Ratomirka, ovaj, ja Ratomir.. šta oni znaju šta je burna noć? Ima li šta muževnije od muškarčine u halterima! Kao da meni smeta to milozvučno proročanstvo. Oduvek san se i osećao kao izgubljena mala devojčica.. Sad san to i postao. Slepa mala.. Helen Keler! Kkavu kolekciju bruseva ja spremam kući. A i ranije san ih imao”, starac se poigravao s uvojcima raspletene sede kose –
“Starče – odakle vizije, proročanstva? Kad se desio taj prelomni trenutak kad si postao Kasandra? Ko te odabra da razgrćeš mrak neznanja? Intrige li usložnjavaš i pleteš, posumnjala bih da budnim očima ne vidim što i ti. Činjenice ne kriviš i sve što govoriš se obistinjava. Likovi deluju!”
“Od svega blaga što izgubit valja na ovom svetu ne usreći me ništa više negó kad razum izgubih. Od tad, stvari vidim jasnije negó ikad ranije, doduše ne u punoj svetlosti. Al da veština proročka u meni samuje, poludeo bih, no ima onih koji mi veruju. Dođi Valentina, da sednemo na basamake, da zaigramo šah. Drugi oslepeli komšija otišao u ribolov, a meni se baš poteže na kraljicu.. ovako slepom, ne preostaje mi ništa drugo do Birdovo otvaranje. Prednost za protivnika, ali samo na početku, bojim se.”
“Šta je to Birdovo otvaranje?”
“Ćorav sam pa uvek uzmem pogrešnog piona. Izgubljena partija. To je sve ono što imam pre nego što sve okolo pobedim… Eto tako, sad nas dvoje ništa ne deli do šahovske table obložene kožom.. “, starac protrlja ruke. “Ali, ja ne znam da igram šah!”
Starac oćuta. Potom odmahnu rukom. “Naučiće tebe Tirke kako da unaprediš svog pešaka. Znaš, kad ti pešak stigne.. ako stigne! Na drugu stranu, on postane sasvim druga figura.. preobrazi se u zveri ko ovi zombiji okolo što nemrtvi postadoše udišući bojni otrov onda kad nas gađ’o Nato.. a u ovom gradu neman vešta beše! Iz vazduha dođe, kudikamo s bombom 99! – nagnuo se ka Valentini – onomad kad su nas gađali i oštetili muzej 21. Oktobar, a pogođena i kasarna Blagojević, tad je sve to započelo..”, nije skidao osmeh s lica. – Šta je to počelo, o moj starče Tiresija?
“Piše i u novine! Kad bojni otrov ispari, postane.. hmm.. difuz.. piralen.. i još neke nepoznate reči i nazivi. Najpre će nastupiti opšti animosus. Isti kao onaj od pre, ali kudikamo notornije dete moje, kudikamo notornije.. – I da znaš – samo pešacima sledi unapređenje. Zapamti to kadgod budeš pomislila na kraljevstvo božje i na posao.. u stranoj firmi po mogućstvu, četres’ iljade.. Vidi, kralj Tiresija se popeo na brdo!” – Valentina shvati da gubi figure olako – starac je napredovao.. i zagledao se u nebo slepim očima: “Pitam se, jel svemir ovako zainteresovano gleda u mene.. O Meseče, o zvezde divne, sjaji sjaji mrkla noći!…
“I tako sam, kad je puklo! – počeo da gubim i razum i boje.. Najpre ode.. ljubičasta. U pizdu lepu.. Zelena je još bila dostupna. Toj lepoj.. gracioznoj.. A sad vidim sve – samo žuto i crveno i sve mi crno i oči mrtvosano crne, bez beonjača… Šah – mat. – starac razočarano sklopi tablu za šah – Jedino društvo mi pravi moj komšija Bobi Fišer, do vrata, još jedan slepac. Slepac slepca vodi, u ljubavnom trouglu s mrtvacima što nakon boja izroniše, u bojni otrov obojeni, a on, taj moj komšija, slepi makro, žena mu bila prositutka, on završio u kolicima, a ponekad mi ih pozajmi na korišćenje. I čita nekakvog Ernesta, kaže da piše samo o nama, šahistima – slepcima, a da taj neki Ernesto tvrdi da je samoća cena slobode.. a slep k’o šišmiš il gluv, ko će ga znati. Možda i lud. Svet u sunovratu, Valentina, piši o jezgru zla, promisli izrok što se rodi najpre na mestu tvog rođenja. Ja san prosjak u katakombi, pod crvenim fenjerima u vatrenoj noći, ja.. ja neću nadživeti svoju noć, al ti hoćeš (starac je kašljao, a oslepelim očima belasala je groznica) Oči slepe, a sve vide.. – Tirke beše odeven k’o starozavetni prorok Samuil, a i izgledao je kao da je njegovo godište. – Svet ovaj.. je kvadratna ploča sa sistemom mreže, svet ovaj.. –
Neki put žuta i crvena boja zaplešu u blendu, te mi sve neodređeno žuto, neodređeno crveno. Svet posta optički sužen, napadan i agresivan. Toliko mogu da vidim. Ček da sednem, da ti rečem šta se zbiva i šta će da se zbidne i šta ćeš da činiš”
STARAC TIRKE PROROKUJE
“I nišaniče u tebe kao cilj, a neka ti posluže moje veštine proročke.”
“Starče, kazuj”
“Kazuj ti meni prvo.”
“O čemu?”
“O devojci toj seoskoj mladoj koju roditelji žele da udadu za bogatoga selju iz Kragujevca grada. Dulčineja joj je ime. U njeno ime oklop na se stavićeš, staležu ratnika pohrlićeš, al neće te primiti jer si žensko. Jer oni u obzir samo telo uzimaju, a ne duh, a tek ljudsko srce.”
“Vitezovi templari?”
“Ma Nikosava i Bratislav Somina, intelekt mu nizak da shvati epohalni momenat tvog skorog kucanja na njegovu tarabu, otrcaniju od okorele fukse! Postaćeš tad senzacija o kojoj će da priča ceo grad. A Dulčineja tvoja što te opčini osmehom svojim, manijački se smejući s grčem na licu kad te vidi tokom školskijeh dana, a sad tebe vidim kako s krvavim nožem na ruci ispred tarabu njihovu stojiš i velim: Nož okrvavljen u tvoje srce zariven biće, a oni će se ceriti i jedno drugo pakošću nadopunjavati i govoriti da si otpad društva, sklona seksu sa sopstvenim polom, a ti u pornićima vrhunska riba. Al treba da je upozoriš, čelik oštar prstima da ne dotičeš, u škrinju da ga staviš, jer će srce da ti lupa, lupa sve jače, u iskušenje ćeš da dođeš kad Dulčinejin tata k’o ludak izvali vrata il’ tarabu, evo priviđa mi se (trlja slepoočnice) Da razum ne poklekne u poslednjem času, da se u iskušenje ne stavi ono najvažnije – moralni princip bez koga nećeš moći da ostvariš svoju veličanstvenu, doduše pomalo uvrnutu sudbinu, da te ne pretvori u zver žednu osvete. Jer ako poneseš nož, bićeš zastrašujuće odlučna da ga prekolješ, a ako ne, bićeš samo ponižena i kao robinja na ulicu gurnuta uz pogrde i želje da budeš prognana iz grada što i nije tako loše s obzirom na to što se sprema… “
“A zašto uopšte kod Dulčineje da idem?”
“Zbog sudbine. Ali, idemo redom. Kad te nakon što te budu oterali, nasmejani budu zaseli nazad na tron gluposti, sretni što su zaustavili pravo na slobodu slobodne misli, uz masno pečenje, misleći da se ti zapravo prašiš kao štuka s njihovom plemenskom princezom, a zapravo vapaj tog jadnog stvora nakon što se završiše školski dani i iste godine vejaste rođene, ali u istoj nećete skončati, čini je plemenitom jer šušti kao svila, pošto jauk prigušuje rukom izujedanom od ugriza. Ne znam jel ovo bojnootrovno besnilo ili je samo poludela od ljubavne muke – no, plemenski tata i idealno jedinstvena mama i seka Dulčinejina objasniće joj da je učinila pravi izbor jer se za izlazak iz plemena plaća samo jedna cena, a to je smrt. Oslobođena od racionalnosti, jer je u međuvremenu postala luđa od Ofelije, Dulčineja će da zapljeska rukama, a plemenski savet će joj objasniti da ćeš ti uskoro biti prognana, a ako samu sebe ne prognaš, makar su te oni posavetovali da rado to učiniš. “Idi.. idi.. kod onih.. tvojih.. nastranih”, rekla je.. rekla.. žena .. vidim ženu ispred kapije kako krešti, izlazeći ispred belih dvora odakle puca pogled na slepu ulicu Bačvansku, vidim.. u ranu mlados’ čuvala goveda po obroncima, uvalama, udala se za sominu i rodila dve čistokrvne ultra fensi gradske ribe, od kojih jedna beše boginja od Gimnaziju. Gde ste se i srele..“
“I beše Duččineja opsednuta, al ne romansama negó pariskom modom i odeća joj bejaše strast. A kad tebe ugleda, probudi se u njoj tamna strana. Vide te jednog proletnog popodneva.. ne, negó u zimsko prepodne, o Sofokle, zbog greha greške prorokovanja ja se zaprepastiti neću, no daj da slažem, da jednu živu spasem i tebi, bože smrti, dam troje njih bezveznih u zamenu za ovog budućeg viteza, ser Valentinu od Beogradske Mačve!”
“I beše Duččineja opsednuta, al ne romansama negó pariskom modom i odeća joj bejaše strast. A kad tebe ugleda, probudi se u njoj tamna strana. Vide te jednog proletnog popodneva.. ne, negó u zimsko prepodne, o Sofokle, zbog greha greške prorokovanja ja se zaprepastiti neću, no daj da slažem, da jednu živu spasem i tebi, bože smrti, dam troje njih bezveznih u zamenu za ovog budućeg viteza, ser Valentinu od Beogradske Mačve!”
“Ma kakva te Mačva spopala. Veliš da si mudar, al ne prepozna u meni kosmopolitskog mislioca koji negira da mora postojati država za održavanje univerzalnog morala. I šta je to socijalna pravda? Marksistički konstrukt. Najveće zlo nakon satane koje je hodalo planetom su Marks i Engels. Ustajte, vi zemaljsko roblje. Danas radnik, nekad rob. Uvek rob, nikad radnik. Šta je radnik, do rob!
-Ma ustaće zombiji, ne proletarijat buntovnički i prosjački, no možda je sve to jedno te isto.
-Govorio si o nekom upozorenju, a ta žena je njena gospođa majka.
-Ima glas kao Mardž Simpson.
-I takvoj malograđanštini se mislilac suprotstavlja, da.. kroz potragu, kroz pobunu i nepristajanje na neistinu!
-A na šta da je upozorim? Govori, Tiresija, ne odugovlači! Nisu to nikakva proročanstva već kombinacija uobičajene logike, simboli, besmislice I fenomeni koji se daju očekivati od slepog majstora šaha.
-I jedno parče koplja.. I kaciga kralja, katren mi daj, za Dulčineju!
Ili simbol ega, ergo, ego obradiću sublimacijom, samo pričaj. Prorokuj, Danilo!
-Da..
Kad se mandala u tlocrtu za plan njenog hrama sruši
Zaleteće se ferarijem u banderu
Krst sa kocem i prečagom biće joj od nadalje sudbina
U predelu sna nakon 6 meseci u komi ona biće
A kad vaskrsne, nakon 6 meseci, deliće cveće na kraju ludila
Koje je odavno počelo..
Tiresija se naglo iznervira: – A ti, ser Valentina, kao tragični idealist u raskoraku s vremenom, imaćeš želju da odletiš u daleke predele, na krilima ognjenih bića, da te Indijski okean zagrli i u zagrljaju okeana da progovoriš s ribama u najpotpunijoj punoći, no neće moći ove noći!
Tiresiju je obuzimalo ludilo, dok se naizmenično smejao i tresao od straha: – Jer kamo god odsad odeš, nikad neće da opstaje ništa do oči nacerene, rugoba skamenjena, i glavu čoveka smeniće glava kaimana, a dušu njegovu smeniće ognjeno biće velikih dubina. (Nije zmaj, oni ne vole vodu) Zavladaće.. – Tirke je ustajao polagano, a lice mu beše u krastave žabe, bela brada beše dugačka i koristio ju je umesto metle, te prorokova, dublje i poučnije i rečitije od francuskih enciklopedista: – A ako ostaneš, umrećeš i nećeš opstati drugačije do kao oko nacereno, rugoba skamenjena, glavu će ti proždrari kaiman, a duša.. – Tiresija se razneži i zagrli je, zabezeknutu – “Sine Valentina, verovala ti ili ne, ja san nekad bio ugledni političar, plemenitog porekla, praunuk Žan Luj Bretona, a on se pretplatio na Andrea i na enciklopediju još u osamnaestom veku, i trotrljao je, onako sveobuhvatno, nije imao niti tačku, niti zarez, i to je totrljao na tri jezika, leksikografa takvog nije bilo, tvrdim, ja, Žan Luj, zvani Tirke.. Poboj se! Poboj se za kraj kontejnera novopronađenu crno belu mačku Himejru i za rođenu majku. Degradacija je zavladala svuda, pa ni automobili nisu više ono što su bili. Mrtvi u životu ne odoše u ništavilo, a nemrtvi baš kao i kriza došli su da ostanu.”
