Zapisi u tami, Omn, fragment 26a


 

Otvorih oči. – Hej, gde si odlutala?, zabrunda kratkonoga prilika robusne građe iz roda ljuskaša – meškolji se u nečemu što podseća na stolicu za ljuljanje. Salo bukti s lica reptilskoga bića koje u krilu drži crvenokoso dugokoso biće niskog čela i široke nosne šupljine, sa pegicama. Zaljubljeno gledaju jedno u drugo.

Sklopih oči, dodirujući palcem i kažiprstom kožu iznad korena nosa.

Probudi se.

Ako se probudiš, upašćeš u noćnu moru.

Krnja verzija horor filma i cirkus nakaza. Amorfna tela kvase prostor. Razlivaju se…

Otvaram oči. Slika se nije promenila, osim što se stvor s leva jezivo nakezio, boje su pogrešne ili pretamne, a možda ih čak nema. Potom slika eksplodira u drugu, zamućeniju.

Muževnija verzija Daniel Dej Luisa, ali s jačim viličnim kostima i iskričavim pogledom  nudi me slatkim:

 

*****

– Kažu da Arapi vole slatko – uzmi! I zaigraj malo! Na ženskoj žurci si! Ha ha ha!––

Rekao sam ti. Nastavi da sanjaš.

BELEŠKE AUTORA S MARGINE:

Zar je to scenografija koja me budi iz vremena, Ahrimane. I božanski odgovor nakon povratka čudovišnog grešnika, s daleke zvezde, zarobljene u rečima skovanim od jeda i ujeda škorpiona. Znaš da prezirem banalnosti.

Ne laskaj sebi previše- završićeš u fekalijama. . odgovara Ahriman.

Jednom bejah rasečena, jednom.. onda zaceljena, ja sam žena – rana, osobni dojam same sebe, jedna od stvari koje ne pripadaju Sobi iza Crvenih vrata, umorna od postavljanja novih draperija koje bi skrivale moju nepoverljivost. Moj veseli osmeh i fiksiran izraz nevidećeg. Ja oblikujem, postavljam, stvaram svoj umetnički žargon. Formulacija čežnje. Odušak. Mašta. Sunčeva svetlost je zalupila vrata, ostala sam sama, zarobljena u Crnoj knjizi, iza Crvenih vrata. Ja sam model za sebe. Vlastita romansa isprepletana s mojim rečima. Napokon, reči su sve što je preostalo. Reči, kadrovi, škrinje u kojoj čuvam svoje dragulje, dizajnirane od kože magaraca i zmija, s tintom umočenom u crnu krv na bledom odsjaju meseca.. Dragulji izbrušeni vulkanskim peskom, oguljena koža izglačana našiljenom kosti.

Opet me mogu videti. Želim nazad gde me ne mogu videti.

***

Učinila sam te prvom slikom u oku svevidećeg boga. Omn.

S ljubavlju san te glačala. Udarala letvom po glini, sve dok se nisi rodila prekrasna, nesputana.

Da bude tako. Da Održavalac upija.

Uklještena sam među hibridnim bićima, prekrivena mezoglejom koja podrhtava, pihtijastom masom u kojoj se ogledaju moje sluzave ruke, u prostornoj konstelaciji sobe čije se boje potpuno gube dok mi iz grla izleće krik… Nema međuprostora. Hibridi su se stisli jedni uz druge, ližu bezlične želje prirode istkane kroz njihove nakazne obrise, hrane se u simbiozi planktonskim račićima, hermafroditi se unakrsno oplođavaju. Oko usana im ogroman broj pipaka, uskoro će me zgrabiti ogromnim kracima, ubaciti u duplju i početi da me vare ili me još uvek uzgajaju? Radoznalo me posmatraju.

Ubijaju mi telo. Ubijaju druga tela. Potom ih bacaju u pakao.

AHRIMAN: Gde će telo buntovno da oživi. Od propadljivosti do nepropadljivosti.

Ja želim da skalpelom rasečem prljavu, nečistu debljinu Kukuljice u kojoj me uzgajaju. Uzimam dleto u ruku i klešem te, široko se osmehujući, oblikujem te, iz gline, ja sam impregnirala platno, osušila svoje vizije dok ne postaše tvrde, prozirne i sjajne, mešajući boje i puno veziva za nas dve, dok rastežem pergament i mažem ga gusto ispisanim fragmentima naše istorije, tvoje nago telo u zastrašujućem grču, usta oblikovana u veliko „O“ svesna da sam ostavila previše otisaka prstiju na tvom telu, ispružila si ruku ka meni, a ja, umiruća boginja, rugam ti se, govoreći da sam isuviše sramežljiva, skulpturski te oblikovavši perom kao dletom i četkom osenčivši tvoje kurvinsko telo, ja, Stvaralac. širokim zamahom utisnula sam potpis (razmrljan do neprepoznatljivosti) i samo krv krv ostaje. I izdaja. I smrt, dok umirem kao tvoj poslednji klijent.  To je moj Zapis.

WAITING FOR A WOMAN

Tek napola sam svesna gde se nalazim. Čekam isuviše dugo. Okolo mene plešu natečena debela tela s dlakavim licima, prave galamu, brundaju glasom gorile mužjaka, u sebe su strpala ta tela tri flaše najpečenijeg alkohola na svetu ili nečeg pak goreg. Nečiji trbuh piće i opijate prima kao vodu. Gorile su se opasale u široke trenerke, muške košulje, dok tabanaju po podu, nalik na ples pagana oko vatre, zverski se udarajući u grudi stisnutim pesnicama, uz „tok tok tok“ oglašavanje. Nose kravate. Predratne.

Soba bez prozora ispunjena je napirlitanim zvucima loše elektronske muzike, nekreativnog bita, bez individualnosti. Oštri puls visoke voltaže grebe uši i šiba lice.

Da li ću ostati dovoljno prisebna i svoja ili ću s gorilama zaigrati ispred ogledala? Pantalone su mi se naborale. Ako me neka gorila upita da zaigram, rećiću da mi se telo rastvara, a kolena mi se rastaču.

Plemenski tabor okružen krhotinama razbijenih pivskih flaša. Gorile u muškim duksevima u kombinaciji s donjim delom trenerke. Do glave obrijane gorile. U oku im blista agresija. Nekakve diode prebacuju svetlost u krug tako da su im lica naglo osvetljena u praskavim eksplozijama, a onda tonu u mrak.

„Jel tebe Amra pozvala na žuraju tok tok tok“

„Jeste“

„Ali, ti nisi s njom. Ona je s Bonom. Što je ona tebe zvala? Tok tok tok“

Pogledah u zverad sa svom čednošću koju sam mogla da izvedem dok mi se utoba zgrčila.

„Hvala što ste me podsetil.. i.. eeee.. (ne mogu se naterati da ih oslovljavam u ženskom rodu množine)  „  na to – zakašljah se – ali nisam smatrala da mi je potrebno uverenje ili uslov da sam nečija. Da nekom pripadam.“

„Ma to Ami zbog njene dobrobiti, Džo! Kaže da mala treba da se socijalizuje, ne zna gde se nalazi sat na trgu tok tok tok

„Ma ta ne zna ni koliko ima sati tok tok tok“

„Ne zna ni Ami – dodah mirno – Poslednja stvar za koju je Ami verovala da je nužno reći. Možda je najbolje da odem“ – negde daleko gde me gorile niti poneki vitkostasi hanumanov langur sa sve haremom neće dograbiti, dalje od polupustinje s elektronskom mrežom preko i urlajućom muzikom mračne tetrade i skrivenih kandži ispod kvaziljudskih lica izobličenih mržnjom – oni svoje kćeri udaju za alfa mužjake – rekao mi je jednom jedan kragujevački poludeli biolog, pomislih, pogledavši dugokosu lepoticu s malim očnjacima Ardipithecus ramidus, Ardi, fakultativni dvonožac I alfa ženka  iz tribusa hominini, sa zlatnim lancem oko vrata, u crnom bodiju, a preko njega mreža.

„Ma zna Ami, zna koliko ima sati tok tok tok“, zabrundaše Gorile i zatrubiše kroz kljove, gladeći predratnu kravatu. A lenguri ljubičastih lica bez dlaka izviše vitka tela i drsko zgrabiše svoje lepše polovine, podigavši se na dve noge i započeše nearetikulisano da skaču kao da su čuli zov za leoparda. Sve je dobro dok se ne dohvate kamenica… i ne odluče da proglase novog Alfu.

„Nema tebi mrdanja odavde dok te mi ne pustimo. A za Ami ne brini, njoj je uvek lepo sve dok se druga strana otima“

„A Endži, jel si ti pisala po našem sajtu da među vrstama koje imaju repove primećen je čest žensko – ženski seks u odnosu na vrste koje nemaju repove“

„Možda bi njoj trebalo iščupati jezik“, dodade Beta. „Navodno je čitala tekst o majmunicama koje su se parile tako što su jedna rep od druge navlačile u vaginu i da to mnoge majminice rade žudeći za estrogenskim telom, ali ipak i za penetracijom, a idealni za to bili bi rep ili jezik“

„Jel to ona nas smatra majmunicama?“, uznemiri se već neka praistorijska rođaka Lucy.

„Na žalost, evolucija je učinila svoje i homo sapiens nema repove. Da ih ima, lezbejki bi bilo mnogo više, a majmuna mnogo manje. Uzgred, nikad nisam napisala nešto slično, ako to uopšte pomaže“

 ******** 

 

*Omn (Amin, Amen)

 

Advertisements

Strašni Sud, finale Zapis U Tami 25


Nor shall ye find Me till the Promised One appear on Judgement Day.

1

Nakon kratkog, jezivog podsećanja, zakoračih stepenikom, okružena bezbojnim mrakom. Svaki od njih bio je korak, cipela naslonjena na blok vremena. Ubledeh u licu, zgrčenog pogleda uperenog u providni pravougaonik, mali staklasti prozor na vratima dozidanog kupatila, najedared zatrčavši se u pravcu vrata, zgrabih kvaku..

Ne mogu te niti videti, niti čuti.

Setih se Vajldove novele „Kantervilski duh“. Osetih atavistički užas, kao da će iz zemlje izroniti odrana ruka i uvući me u mračnu i skučenu tamnicu. Svetlost iza prozora bila je prigušena. Mračne senke su zaplesale i iskočile iz zidova. Vrpoljila sam se ispred vrata, ugušena bolesnožutim mutnim svetlom.

Malobrojni koraci na izgubljenoj stazi. Senke su se uskovitlale. Prislonila sam čelo na vrata, nesigurna kao na klimavoj platformi u brodu kog je progutao pakleni trougao- strah mi seče kosti, meso, oštriji od sečiva. Kosa mi je ulepljena od znoja.

Neko vreme sam stajala na vrhu stepeništa. Uzdahnula sam i drhtavim prstima pritisnula sam staru kvaku na vratima i ušla u avetinjsko okruženje skučenog predsoblja. U njemu je bilo kao u grobnici. To sam ja, tu, blizu.. živa zakopana gutam vazduh. Mrak se dizao i spuštao u valovima, Moja soba je bila odmah levo, dva koraka od ulaznih vrata. Najedared grobnu tišinu preseče pakleni vrisak koji je dopirao iz moje spavaće sobe. Vrata su bila pritvorena, odgurnuh ih dok se zajedno sa njihovim šapatom, vrisak prelamao u kakofoniju užasa, a ja sam zurila u prizor koji mi je ledio krv u žilama.

Na ogromnom krevetu, s razbacanim knjigama i posteljinom, videh užasno poznatu mi devojku zlatnoplave kose, koja se bacala po istom, vrištala s nečijom rukom pritisnutom preko lica, odrana bolovima teških duševnih muka, izgubljenog pogleda i očiju otečenih od reklo bi se decenijskog plakanja. Senka strave letela je prefinjenim crtama lica koje se grčilo i čitavo telo joj se grčilo. „Prestani, molim te, prestani, znam da si svesna, drugi ne znaju, zatvoriće te“, prestravljena žena u srednjim četrdesetima, smeđe kose koja je ispala van iz skupljene punđe, reklo bi se od borbe koja je trajala i napora ju je nadljudskom snagom pritiskivala uz krevet, ščepala joj ruke koje su se tresle, noge su joj se grčile, telo poskakivalo.. Žena je teško disala, izmorena borbom jer se devojka trzala na krevetu, ko zna kolio dugo, prigušenog krika. Žena je bila snažna, ali devojka kao da je želela da bude savladana, raširila je ruke i ridala puneći suzama zeleno kraljevstvo očiju, dok je cvilila kao premlaćeno pseto: „ne mogu više, ne mogu više da gledam ove proklete Srbe!“

„Ićićeš u Barselonu. Samo ćuti. Ne smeju da te čuju. Doćiće po tebe. – žena je šaputala izmorenim glasom – Sine! Da li pravim grešku, da li su svi oni u pravu!“

„Nisu! – devojka naglo ovlada sobom i nastavi da gleda u tavanicu lica izobličenog od mržnje – Pogledaj šta su mi uradili. Pogledaj! – neko drugi bi se zaprepastio, ali ne ja – sela sam na krevet, pored žene i načinila pokret rukom ne bih li je dodirnula po kosi ili zagrlila ženu, ali oprez mi je govorio da ništa ne činim. Devojka, naglo osnažena,  uspravila se u krevetu i sela – „Gde je Gorica?“

„Kod Branke“, odgovorila je žena i legla pored Devojke, sklupčavši se uz nju.

„To je dobro. Sve da se održi privid.“

„Na razmišljaš pravilno. Moraš da razmišljaš pravilno, tek onda možeš da shvatiš..“

„Da shvatim, šta? Ležim u ovoj grobnici, u ovoj jami bez dna, u prokletinji od zemlje u kojoj si me rodila, ja koja sam strane krvi – šta ću ja u Srbiji, reci mi, šta ću u Srbiji?“

„Rekla sam ti, prodaćemo..“

Devojka je trpela svoje demone.

Nešto kao da je imalo vlast nad njom.

„.. među lopovima, lažljivcima i švercerima, u zverinjaku gde me čekaju krvavi udovi da me siluju, zariju mi se u kožu, u izranavljenu utrobe i mozak, živeti.. ovako? Protiv vlastite prirode. Protiv vlastitih uverenja. Dokle ovako? U falš glumi, da se osmehujem gamadi koja je za mene od rođenja pripremila jednu vlažnu sobu, jednu kriptu da s mrtvačkom maskom preko lica pišam, jedem, pasivno, dobroćudno pseto, odrani živi leš, u sobi, među zidovima sačinjenih od mog mesa.. „

Odeća joj se od znoja zalepila za telo. Bila je odevena, to jest ja bejah odevena.. Tišina ponovo zavlada.

Tad ona reče:
„Nema drugog izlaza do da se ubijem. Ili sebe ili nju ili sve njih“

„Ti nisi ubica.“

Preko lica mi prelete tračak podsmeha. Pogledala sam ponovo u sebe. Pogled se razbistrio. Devojka se okrete k majci.

„Bila si retkost. Još uvek si retkost. Uvek ćeš biti retkost. Imaš..  dar. Nemoj da odbacuješ svoj dar kao tvoj ludi ujak.“

„Dar?  – gnev ponovo razgrće zastore svetlucavozelenih očiju natopljenih suzama – Kad sam se rodila, od tad pokušavaju da me ubiju. Ahrimani, prokleti đavoli..“

Stresoh se na pomen Ahrimanovog imena.

„Sine, kakve veze ima to što su Srbi?“, upita Majka, gotovo radoznalo – pa ti ni Arape ne voliš. – zastade – Ti sebe ne voliš“

„Sebe? – cinično se nasmejala mlađa verzija mene same – do sebe nisam ni stigla. Budućnost? Kad će početi?“

„Mi moramo da odemo odavde – ja sam  našla način – ali ne smeš više da vrištiš tako, doćiće po tebe, to su đavoli, vani su pravi đavoli, nema nikakvog drugog đavola.. – Žena je pričala mirno, dostojanstveno i odlučno. – ne postoji đavo do lošeg čoveka i svima bih im sama stavila korpe na njuške da ne besne svojom pljuvačkom kojom su te zagadili, jer ja te znam, ja živim s tobom, ja sam možda obična žena, nisam neko nadareno mazalo kao tvoj ujak ili tvoja baba ili.. – sipala je majka ponosite reči s veličanstvenih visina hrabrosti. – nema nikakvih Ahrimana, nema slave, nema Ahra Mazde, nema Boga, nema crnog providnog mraka i Tamne knjige s krvavim slovima koje je moguće iščupati rukama, sve je ovde na ovom svetu, tu je jedna bitanga, jedan lakrdijaš, jedan tragičar, jedan pisac, jedna knjiga i u toj knjizi možeš vrištati, opisivati unutrašnjost grobnice, lizati vlastitu kriptu, pretvoriti se u duha, u tigra, vasksnuti iz praha, plesati oko krugova u žitu, ubijati iznova i iznova decu kukuruza, zakrvaviti vodu krvlju ajkula, neka sebi budu plen, parabola za svakog ko te je ikad mučio da počneš toliko da.. mrziš, dete moje – izreče Majka u jednom dahu.

Majka hrabrost i njeno zlatokoso dete s pomračenjem svesti. Izliv fanatičnog gneva i mržnje. Toliko puta ispričana priča u Holivudu gde obično dolaze mlade, lepe i nadarene devojke iz svakojakih američkih zabiti snevajući da se proslave, pa upadaju u mučnu situaciju. U ovoj priči, nadarena spisateljica nikako ne odlazi, sigurno ne zbog bojažljivosti, do je živa sahranjena, okovana kao japansko drvo, da se ne razvija, s rukama raširenim vodoravno na krstu, u krevetu, pokrovu nalik na platno, malograđanske slike sveta, uz nešto malo rasizma i nacizma kojim su je obležali još kao dete – leži, raspeta, potpuno sama, već deceniju, u staroj kući koja je zadovoljila potrebe dve generacije, sa sve podrumom zidanim lomljenim kamenom, projektovana na pravougaonoj osnovi, pod strmim krovom, arapsko – grčka Nefertiti s bosiljkom iza uveta koji prati Srbina od rođenja do upokojenja.

„Ali, meni ipak treba vojska za lov.. na besne svinje“

Mašinerija gneva pokrenula je gomilu slika u njenoj glavi, od prvog Arapina što je stvori, čije seme upuza kao zmija u telo njene majke u nekoj ledenoj noći stvarajući plod koji se lavovski razvijao, preko drugog Arapina čija se ogromna glavudža nadvila nad njom jednog vrelog letnjeg dana, dok je vani narod pljačkala novokomponovana vlastela, a on, Titov turista u politici nesvrstanih, ostao je u Srbiji kao trajni gost, kućni prijatelj koji je pokušao da je bestidno siluje, jer mu milija i mlađa beše od device u raju prosečne starosne dobi od petnaest godina, do poslednjeg Arapina, Haithama švercera što je došao kod Tita kao kod cara siromah da mu štogod car udeli, u jednoj ruci držeći Štafetu mladosti, u drugoj Kuran, koga je život sa Srbima nagnao na samoubistvo nevinosti i zahvalnosti mojoj majci koja ga je primila pod svoj krov, zahvalan joj sve do devedesetih kad se u srpsko društvo dobro uklopio i postao veći Srbin od svakog Srbina pod kapom nebeskom, a onda nam dolazio pred kapiju, opijen besom starih i novih srpsko – arapskih bogova da ‘nako po srpski novac potražuje, istovremeno nesretan i zagledan u svoju staru iluziju da se vrati u postojbinu Abasida.

Na njegovom crnpurastom licu su vidljive blede mrlje korupcije. Nikad do kraja nije dobro savladao srpski.

„Ne dati ja za džaba, Daca. Ti meni duguješ za lova“

„A ti, sad bogataš, gospodar taštine i vladar na buvljaku,nekad si bio siromah s arapskom prošlošću koju si ugurao kao prtljag u dva kofera, naivan i dobar, gotovo do sirovosti i sažaljenja, preplašen, ali u uporan da uspe, na ulici, u strahu, u neizvesnosti. Pod krov sam te primila, nezahvalniče. Umesto da nam pomogneš, sad kad si postao veliki Srbin, ti si se pretvorio u marku. U brojku. U grafikon. Dug mi uteruješ i pretiš mi gore od zelenaša.“

Zacrveneo se kao bulka, stid mu zagolica uho, te nekad siroti Haitham, Kralj Pijace, odjuri u noć kao da ga horde vragova teraju odatle, potaknut sećanjem na nevinost, na staramajku, setivši se Muhameda i njegove borbe protiv pohlepnih aristokrata, siročadi, putnika koji nemaju smeštaj, na porez zekat namenjen za izdržabvanje siromašnih, osetivši nostalgiju koja se u njemu razbuktala, u ogledalu tračka odnekud iskopanog, nanovo pronađenog Alaha…

Okrvavljene slike su klizile njenim besnim mozgom, te se slike Arapa pomešaše sa slikama Srba, kretale su se brzo kao i ona – koja je izjurila kroz otvorena vrata u noć, u ciganskoj suknji, patikama starkama i crno – beloj majici od viskoze,  kretale su se kroz noć, kragujevačkim ulicama, jureći preko neba, nalik na podivljale oblake, gazeći tlom koje joj je uzvraćalo mržnju, dok su joj sablasni prsti vetra mrsili razjarenu kosu i vučji osmeh, ona polete, nakon što je odvalila srpsko – arapski smrtonosni sarkofag,  dok ju je đavo vodio ugovorenim znacima ka poznatoj tački, ka dogovorenom mestu gde će se devojka i njen Demon suočiti i boriti se na smrt, prsa u prsa, gde će se sukobiti vojska lava i vojska zmaja.  Jurile su slike njenog detinjstva, iživljavanja dece,  udarale joj u zidove uma strahovitom žestinom, a ja pojurih za njom, kao pojačanje borbi u ponor koji sam sama nekad davno videla pred sobom, da joj ojačam telo i dam snagu u igri oklevanja – čežnja za slobodom vukla ju je napred, a očaj nazad, k majci, u grobnu postelju, da čeka na spasenje u grozovitoj udubini, na nadu u koju će se grdno upetljati i u njoj, u kricima skončati.

Ako se mora skončati, neka to bude u bici kod Ukletog Mesta gde će zgrabiti za vrat prokletog duha, odlučnim istreniranim trupama izvajanim i dobro utreniranim godinama, u njenim naslikanim košmarima. Neka gnev prsne napolje, kroz gnoj. Hladna cev pištolja možda, časna smrt, ne, ona nije egoista, jer niko ne radi ništa iz potpunog egoizma, svedoči vrelina krvavih duševnih muka koja joj uliva hrabrost, greje joj telo, a zeleno zlatne oči su zažarene dok pešači ka poznatom mestu, u susret Mučitelju, dok joj vazduh peče šake stisnute u pesnice.

Galerija izopačenih slika, krv istraumiranog deteta lije po izgorelom podu koji obljubljuje vatra njenog gneva. Ivana u Gimnaziji, s licem uokvirenim naklonošću boje mladog meseca: „Ne brini, ja sam tu. Ja te volim. Niko te više neće povređivati“

Ivana,  čiji su se zagonetne oči smeškale ka njoj, dok ju je zajapurenog lika privijala uz sebe, sve dok uz krvarenje ne iščeznu u tami, negde tamo, u drevnim školskim hodnicima ona vidi Ivanu koja je brani od očekivanog napada sadrugarica u odeljenju, s besmislom u poremećenim umovima sa sve markiranim žigom „dolče gabana“ preko mesnatih glava koje su uperile u nju očiju iz kojih iskaču preteći noževi, a ona im pokazuje prst, Ivana u ciganskoj suknji, jedna od njih, a opet plemkinja među decom lopova i trgovaca, Ivana koja je i sama dete bandita – direktora koji je nekoliko puta proneverio novac i prao ga preko fudbalskog kluba „Radnički“, opet je brani, potom Ivana u trend komadima odeće, šik sandalama i fensi torbom, obučena na francuski način, ume da nosi maramu oko vrata elegancijom rođene Francuskinje, kako govori da bi bila najsrećnija „da nas dve provedemo naše živote zajedno“.. negde u brdovitom krajoliku Francuske, jer „mesec, kao i Francuska inspirišu na ljubav“, daleka Ivana, sad spaljena i pokidana na deliće kako me napušta uz reči da su joj od mene dragocenije hiljade drugih tričarija, Ivana koja govori da je bolesna i da se leči, šarmantna i lepa Ivana za koju sam odvojila sobu u svom paklenom domu nakon što mi je otkazala gostoprimstvo svoje naklonosti, uz mrke poglede njene sestre bliznakinje koja govori da se Ivana mora, u stanju uma u kojem se nalazi otrgnuti od svake „bolesne pojave“, Ivana koja mi govori da je očekivala da ću se dozvati razumu i da je svet butika, markiranih sandala i šokantnih putovanja Vidikovac – Banovo Brdo uskoro čeka, kao i brak koji više privlači razlozima nego strašću koja je nebitna i da mora da sam potpuno neosetljiva ako ne shvatam koliko nju moja naklonost plaši, Ivana koja plače na mom ramenu, ali ostavlja me samu u učionici „jer ja to tako volim“ i odlazi s bogatima i moćnima, Ivana koja hladno odvraća pogled s mog praznog tanjira u Grčkoj dok s Jelenom Krsmanović prebrojava koliko je cipela kupila, okružena poverljivim drugaricama koje se kunu da nisu uspele da kupe toliko koliko ona, a ako i jesu, njihove cipele, iako podjednako lepe imaju manje stila i sve se zajedno smeju odeći „one debele što sedi sa Leilom i sa štreberkom Irinom koje su, zamisli, ponele samo 100 maraka na ekskurziju!“, Ivana u Grčkoj koja s ruganjem odbrusi da joj ne treba švalja koja će uredno da slaže njenu odeću ili joj donosi doručak u krevet, Ivana koja predamnom ističe reč „muškarac“, Ivanine haljine, draperije, tapiserije i skriven poljubac usred noći u valovito – toploj Grčkoj nakon što se uverila da svi spavaju, Ivana, utočište, obrok, pun tanjir, odeća, magla koja proždire, nedokučivost, ljubavna pisma, zajedničke slike koje sam odavno predala pepelu, ritualno ih spalivši u dvorištu i napokon – Ivana koja me poziva na svoj rođendan, pričajući o svojim još uvek mladim, ali ambicioznim agorafobičnim strahovima pred podobnim prijateljima, opet ponoviviši reč „muškarac“ nekoliko puta, dok me njeni drugovi značajno zagledaju u oči kad stavljam ruku Ivani na rame, a ona je prezrivo skida s ramena i govori: „Gubi se iz moje kuće i nosi svoj buket ruža sa sobom“, opljačkano, sve spaljeno na seansama sa stručnim psihijatrom koji mi otkriva sve Ivanine tajne i govori da je uništavam svojim insistiranjem da razgovaram s njom, s tom krhkom dušicom kojoj ne treba niti kuća, niti bilo kakvo bogatstvo, jer čezne da bude ponovo zdrava, ti, jaka kao francuski feldmaršal iz Napoleonovih ratova, ostavi je na miru, ako ne u ime ljubavi koju prema njoj navodno osećaš, onda u ime svake pristojnosti! Udarac šakom o sto. Pretnja. „Dozvoli joj da te zaboravi! Skloni se od nje, bolesnice!“

Na tu reč se nisam obazirala. Svi psiholozi palanke, a i šire, su isti. Doučeni šarlatani stvoreni za buku i bes mediokriteta. Pored Ivane, imala sam dovoljno vremena da ih proučim. Onaj ko se osloni na njihovu sofu, tome stvarno fali podebela daska u glavi ili je vrlo ograničene inteligencije. Setih se filma “Frensis” i stresoh se od jeze. No, o tome neki drugi put.

„Upravo ste rekli da me voli“, prošaputah, u potrebi da razumem šta se Ivani dešava.

„ Pa voli.. voli se i prijatelj, i haljina i dragi kamen, ali što je bolesno, to je bolest, a ako i nije bolest, za nju jeste bolest, ti si čir u njenom stomaku, nerazumna devojko, smetnja na putu, pa ako ti već ne možeš da se otrgneš od svojih odvratnih sklonosti, onda pusti nju da se na miru uda“

„A ko te drži?“, jedan od mnogobrojnih razgovora, dok Ivana vrišti u telefon.

„Ostavi me, ostavi! Ti mi ne daš. Pusti me na miru!“

Ivana u stanju histerije i plača, Ivana u stanju duboke ravnodušnosti, ja i moja neprekidna paljba da se ne osećam dobro, da i ja imam osećanja i da želim da razgovaram s njom, da ne znam goru osobu od nje koja mi ne daje toliko poštovanja nakon svega što smo imale i osnovnu pristojnost da me pogleda u oči i..

„Ja sam u jadnome stanju, ja sam bolesna!“, vrisak preko crvenog telefona je jači, a vrisak prekida glad za vazduhom, diše ubrzano i s prekidima, diše bolno i govori: „Kako ne shvataš da nije bitno da li ja tebe volim ili ne“

“Kao da je bilo nekad”
EKV

Bezbroj lica koji opisuju pun krug moje i Ivanine zajedničke istorije, beskonačno stepenište u vremenu iskovano od kovanog gvožđa, snovi u kojima mi se javljaju glasovi o tome koliko sam pogrešila, strastveni izlivi kajanja i sećanja koja će se otimati za svoje opstajanje, snimljene scene povezane u vremenu, sećanja, uvek sećanja – koja se ciklično gibaju među demonima noćnog terora i koji zure u moje prestravljene oči.

Nebo iznad mene i Devojke poprimilo je bizarno bledu boju. Posmrtni ostaci zaboravljenog grada mog rođenja čine uske uske krivudave ulice obrubljene starim prizemnim kućama i ponekom novogradnjom.

Devojka korača ispred mene, izbezumljena i raspamećena mrmlja sebi u bradu: „Oh, gospodine, pa zar ste Vi iznenađeni mojom posetom Ivani? Ovo jeste noćna poseta, ja vodim život vampira u kući zla, ali Ivana… znate, ona je načisto upropaštena. A ko ju je upropastio, recite? Vi. Da, VI, Bratislave! Smejete se? Šta mi možete? Siktaćete? Ja ću da skočim na Vas da vas obuzdam.. – Devojčina usna se iskrivila od bola i užasa.

Pustih korak. Sad sam koračala u ravni s njom.

„A da se vratim? – osetih preplašenost u njenom glasu – ona se penje uz ulicu, do Parka, poput planinara koga okružuju ponori, ali kojem je svejedno da li će pasti s litice.

Nebo obasja nestvarna svetlost, kad joj došapnuh, iako me nije mogla čuti: „E vala nećeš.“ Njen zbrkani, bizarni monolog se nastavljao kako je prelazila kvadrat po kvadrat uklete zemlje grada koji ju je mrzeo.

Ulica Kragujevačkog odreda je široka ulica sa četiri trake, iznad kojih se uzdižu četvorospratne zgrade koja vodi do Velikog gradskog parka. Tu se ona zaustavlja. Prelazi ulicu dok je kamene biste narodnih heroja iz NOB – a saučesnički posmatraju.

Ovih dana saznajem da su spomenici oskrnavljeni i prodaju se na kilo…

Vazduh u delimično osvetljenom Parku postaje leden. Ona postaja trenutak u hladnoći kripte.

„Hoće li me uhapsiti ili tući? Činim li veliko nedelo? Obrušiće li se na mene poput gladnog orla?“, nastavlja da korača hramom bezbožnika – „A šta ti misliš da si joj uradio, prokletniče?  Da li je ona birala svoju luku, svoje ljubavnike, a ako je mene izmislila, onda je izmislila i tebe, i tebe i tebe.. – i stalno iznova tukla ju je savest i stid zbog bolesne ljubavi koja je nepogodna za razmnožavanje.“ – na usnama joj mantra, poslednji stih molitve koji joj je donosio hrabrost, da istraje, da se uzdigne iz blata, da zakorači preko vlastitog groba – da se to mučenje već jednom završi

„A znaš li ti, Bratislave, Srbendo, za koju je peder, bolesnik, narkoman, strani plaćenik i izdajnik jedna reč, čija je trudoljubivost i porodična idila, isfinansirana sa parama koje si prao preko fudbalskih klubova, a onda si pare uložio da izgradiš sebi kuću, i vikendicu na Vlasinskom jezeru, ti prljavi..  – naglo zastade i osmehnu se, zadubljena u sećanja:

„Bile smo nerazdvojne, slepljene kao što su slova zalepljena za uvreo papir, potpuno i do kraja nevine, gotovo mučenice..  držale smo se za ruke, pred ljudima od kartona, u svetu nesigurnom, klizavom…   I ona mi je rekla da sam ja lepa devojka, a kad bih bila tužna ja sam joj govorila da je sve što mi je potrebno da me zagrli, uteši i pomiluje po kosi. A onda kad bih osetila da je taština osude peče kao oganj, namrštila bi se, okrenula glavu u znak da me se odriče i vadila bi cigarete iz večito poluprazne kutije laki strajka, mučno, kao da vadi eksere, a oni je ubadaju kao krvožedna bića, izdužila bi lice i nemirno treptala, paleći cigaretu i odmičući se od mene za korak – dva u stranu.

Tad bi svet zaličio na grobnicu. Svetlost je nestajala. Bacila bih pogled na bezizražajno lice stranca do sebe, osetivši mučninu, dok mi se trbuh grčio, a mišići lica napinjali od gneva, dok bi Svet, sastavljen od vampira, skupa sa Ivanom nabijena na glogov kolac stida, sletao na moju krv, kezeći očnjacima i gurajući me sa zemljopisne karte, dok sam upirala prst u Ivanu s krvožednom gorčinom, kao da povlačim liniju po staklu, duboko udišući tamu koja je potamnela staklastu zavesu teskobe i odricanja.

„Jer ti si ove udavače nazvala kokošima, a ne zmijama koje su rastvorile klješta, u zelenoj poluseni pritvornog kamena.  Svi ste vi, licemeri, od jedne do druge tačke, jedno te isto, zapetljani u isto klupko, a ti si, od onih zmija koje se osmehnu katkad da ohrabre plen ne bi li se previše približio.“

Iz mene su, u pratnji Devojčinog sećanja, odzvanjali glasovi iz iscepane, davno zaboravljene sveske, fragmenta u vremenu. Škrinja se tresla, ubledela, negde na nekom stolu, ili na putu, ogromna, a propeti konji je vuku, uz krik.

„Jesi li istrošila sve zalihe svoje opsesije i patetike?“, Ivanin glas je podrhtavao, nalik na režanje psa.  „Nego, videla sam mladića..“

„I ljubila si ga u svoj strasti, a oni zahvalni i zadovoljniji nego ikad“

Nije obraćala pažnju.

„Rekao mi je da je doneo onaj poklon koji je ranije pomenuo..   da mu se sviđam..“

„I Henri Osmi je slao poklone Ani Bolen, a vidi šta joj se s glavom zbilo! Možda je originalnije da ti je rekao kako predaje svo biće u tvoje ruke, a potom i sekiru“

„Hoćeš li prestati i obrisati to lice oglupavelo od plača. Šta si ti meni? Šta ja imam s tobom?“

„Muza na Zemlji. Okrutna i gluva.“

„I ko koga ovde muči? Zapravo, ne mučiš nas, nego nam svima dosađuješ“

„Licemerje je svojstveno mučitelju, te se ograđujem od ove titule.  Ti si jedno razorno i okrutno biće“

Devojke iz razreda su uprle u mene svoje ovnovske oči, prigušujući smeh.

„Poželela si mi nešto?“, njen glas je zadržao podrugljivu notu.

„Upravo sad. Nove tregerice i pocepane pantalone s još većom rupom“

„E, Leila, zašto ne okačiš tu Henri – sekiru o poderani kaiš, možda zaličiš na Ivaninog Romea“, zabrunda Ivana 2,  čija je majka bila vlasnica prestižne “fensi” parfimerije, u centru grada.

„Ko – ko – ko! Čuješ li taj zvuk u daljini, Ivana? To je neko sneo jaje. Da se složi uz sekirče”“, dobaci brkata, gruba Katarina.

„Još ako ga snese crna kokoška, imaće jaje magičnu moć“, nadoveza se već neka treća vlaška velika majka.

Na tren mi licem prolete senka ubilačkog besa, da bih se ubrzo glasno nasmejala u silnoj zluradosti, zamišljajući ih kako kokodaču na japanskom, turskom, aramejskom, i zobaju kukuruz, kokoške koje lutaju kroz vekove, nakostrešenog perja i savijenih vratova,  dok komedijaš mlati kuvanom kokošjom nogom, da bih se s nogu prebacila na kokošje grudi, na obareno crno srce ne samo kokošaka, već svakojake peradi, da bi mi kroz glavu prošle tri starice u crnini, kod Vlaha poznate Šumirolke, i smejala sam se tako, dok se Ivana žurno progurala između dve Šumirolke, tražeći izlaz i provukavši se kroz šumu drugih, navaletnih učenica – Šumirolki koje su kretale na puš pauzu i stresla se kao da je taj izlaz izgrađen od jako hladnih cigli, a ona zaglavljena među njima, te je par njih odgurnula ramenom, a dim se i dalje izvijao iz zgažene cigarete, bačene na pod, dok su joj se grudi brzo dizale i spuštale, a ona je teško disala, besna, na kraju prokrčivši svoj put, dok ju je pratio moj raspaljujući smeh.

Tad mi se lice naglo smrači i pođoh za njom, dok su se Šumirolke krstile ispred muškog ve – cea.

„Ma pusti ih, tako one stalno.. Ne zna se koja je luđa. Ivanini su makar bogati..  Ženska ima izgled, lovu, ne znam šta joj ovo treba u životu“, bilo je poslednje što sam čula, zvuk se već gubio u hrapavom izdahu, u daljini.

I onda mi je rekla, par dana kasnije, kad smo zastale obe, same, bez Šumirolki i drugih demona kraj prozora hodnika Gimnazijske zgrade, da se pita šta uopšte i da li išta može da preostaje..  – zastala je, kao i uvek kad bi želela da pobedi svoju neodređenost. – A opet, reklo bi se da je jednostavno. – posmatrala sam njen profil koji se gubio u prijatnoj izmaglici intime. Samo sam ja umela da dovršavam njene rečenice, čak i kad ona nije imala blage o čemu je mislila ili tek delimično.

„Suviše si opterećena drugima“, rekoh jednostavno.

„Ja bih da ga opet gledamo“, brada joj se polako podiže i ona se sretno zagleda u mene. Tad bi joj oči poprimile sjajnu, nežnu. mlečnobraon boju. Kad je bila besna, bile su prkosno crne,  i upozoravajuće sjajne.

 

“Bosno moja lepa bila mila gizdava”, Zapisi u Tami 25, Turneja 90


Zagledala sam se u svetlost koja je dopirala iz moje sobe.  Odsjaji svetla iza zelene,  kao kandžama raščerupane zavese, blistali su kao sablasni znaci, zaslepljujući me., ostavljajući trag užarenog pepela u mojim očima.

Preskočih kapiju, praćena tišinom u maloj bašti, zaobišavši sokače u kojem je klošar falširao uz Sebben Crudele, ariju praćenu klavirom, zapevajući, napokon počevši da pravi buku. U dranju mu se osećala podrugljiva nota.

Abu – Jusuf Vergilije koji me je katapultira u devedesete u Srbiji,  nestao je u mraku sinjem,  tiši od crne senke bolesti koja se prikrada.

Tračci svetla s okolnih bandera presecali su noć, a ja sam se nalazila u rupi bez dna., skrivena i zapletena u vremenu, u najdubljoj tami duše.

Krenula sam prolazom stisnutim između zida kuće i kapije koja je odvajala unutrašnje dvorište od zajedničkog sokačeta koji smo delili sa lepim Kipsijem od Južne Pruge, njegovom Bosankom ljubičastih očiju Liz Tejlor, no bez njenog glamura i stava i tri sina. braćom blizancima Žikom i Bokijem koji behu, blaga biću, dva tikvana i Bobanom, nešto malo umnijim, ali opet, daleko od svake pameti i mudrosti, no opet bliže im no ova dvojica.

1953 godine zaključen je Ugovor između Dragoljuba Trajkovića iz Leskovca i Radoja Petrovića, vlasnika placa iz Kragujevca kojim se regulišu prava obveznika. Po tom Ugovoru, plac veličine 7 ari na kome jedan deo, tačnije 1 ar otuđen i pripada Miletić Miljku, sa postojećom kućom i dve šupe. Celokupna preostala površina placa od 5 ari pripada Dragoljubu Trajkoviću, posle potpisivanja Ugovora.

Miletić Miljko je imao pravo prolaza kroz Dragoljubov deo placa jer nije bilo drugog načina da izađe na ulicu.

1960 godine mi smo se ogradili žicom jer su oni ulazili na naš deo po slobodi, širili ćebad da bi polegali, igrali karte i uživali na komunističkom suncu slobode.

Posebna napomena: Onog trenutka kad prođe put sa donje strane placa gde se nalazio potok, Miljko Miletić se mora okrenuti na dole i zabranjen mu je pristup prolaska kroz Dragoljubov deo placa.

Na našem delu placa nalazila se kuća veličine 56 kvadrata, sa podrumom. U produžetku kuće, nalazilo se pomoćno odeljenje – Kujnica, veličine 30 km2. Pri kraju dvorišta, na međi Miljkove i naše kuće postojao je bunar koji je bio u našem vlasništvu, ali je Miljko imao pravo, u dogovoru s mojim dedom, korišćenja vode iz bunara.

Paralelno s Miljkovom kućom, idući ka donjem delu dvorišta nalazila se naša šupa, veličine 15 km2. Tik uz šupu nalazio se poljski ve ce. Ostatak placa činio je voćnjak.

Tri metra od potoka raskrilio se Moj Orah,  na čijoj izdvojenoj grani je bila zakačena ljuljaška. Volela sam njegovu široku i razgranatu krošnju kupastog oblika, za koju sam mislila da je krov sveta. Milovala san njegovo snažno stablo, penjući se ka njegovom vrhu u ritmu plesa njegovog lišća, vertikalno se krećući po granama, u nezaboravnoj avanturi ispaljujući improvizovane strele iz jasenovog luka koji mi je načinila baka, usmeravajući ih u pravcu Blizanaca, ja poglavica Bik Koji Sedi na vrhu oraha, protiv vojske generala Kastera, obraza namazanih sokom od paradajza.

-Predajte se, ooo, bledoliki!

Nakon moje strašne pretnje, blizanci bi briznuli plač i uz jedno Tužiću te mami  otperjali bi koliko ih noge nose,  a meni je bilo krivo što je borba kratko trajala, tako da sam,  nakon što su se braća isplakala, ponudila da im pokažem kako da i oni naprave svoje lukove i strele, te da se igramo kauboja i indijanaca, na šta su oni poskočili od sreće i igra je mogla da počne, doduše, često nefer i zlokobna jer su to bila i njih dvojica. Žika nešto ozbiljniji bio je manje komičan lik od Bokija,  ali nije mogao, čak ni kao jako mali dečak da sakrije gordost i prezir koji bi mu krivio usne.  Ipak, bile su to najsrećnije godine mog života.

Sve dok ONI nisu isekli moj orah.  Isekli su moje detinjstvo. Orah je ostao daleka čežnja. Nikad zaboravljena želja.

Opština je planirala da napravi put koji bi spajao grad sa Šumaricama. Potok koji se nalazio u donjem delu naše bašte bio bi zatrpan.  Opština je svakom vlasniku uzela po ar placa, uz nikakvu nadoknadu, isekli su moj orah, potok je zatrpan, a put nikad nije bio izgrađen.

Miljko je živeo sa ženom Vukom i dva sina Miroslavom, zvanim Kipsi i Milisavom, zvanim Mita. Kipsi je ostao da živi u dvorištu i koristi svoje prevarantske veštine koje je vremenom usavršavao, a u devedesetima su mu doneli ploda.

Što se nas tiče, činjenica da je moj deda, poreklom Grk, bio direktor u Preduzeću za puteve, omogućio nam je relativno bogat i udoban život, Kuća je bila lepo uređena,  a deda je bio “cenjen i ugledan” i “na glas upo poštenju”, te je našim domom tekla udobnost kao živa vatra i topla reč, osnovana je neka vrsta prvog kućnog bioskopa u gradu, jer je prvi TV ekran u ulici zasvetleo baš u našem domu i cela ulica bi se sjatila u našu kuću da gleda jedan jedini kanal.

Bila su to sretna, jednostavna vremena.

Naznaka propasti uskoro je stigla, 1962 kad se moj deda naglo razboleo od i do dan danas neutvrđene vrste raka, u tridesetoj godini života. Bolovao je 8 godina i u četrdesetoj je umro.

“Nije umro na vreme”, cinično se rugao moj ujak, nekad tih mladić grube otvorenosti, koji nije govorio mnogo i koji je nakon očeve smrti počeo da pije, dakako, obilnije kako su godine prolazile.

“Da je umro kasnije, imao bih para za studiranje. Da je umro ranije, ne bih niti odlazio na studije. Zaposlio bih se odmah i ne bih trošio ni vreme ni pare…”, u njemu je još uvek bio prigušen bes ogorčenog čoveka. Dve godine je proveo na studijama u Beogradu. Bio je vrstan student arhitekture. Nadaren. Stvoren za velike stvari.

No, ima ljudi koji se odreknu svoje nadarenosti i izaberu porok. Moj Ujak mi je bio učitelj.  Divlji i čudan, genije, ludak i gubitnik, sportista – pijanac gledao me je kao plen svojim strahotnim očima.

Propašćeš. Baš kao i ja.

Užasavajući prizvuk njegovog proročanstva u glasu koji posrće pod alkoholom pratio me je čitavog života. Čitavog života nosila sam u sebi neiskazani nemir zbog njegove pretnje.

U želji I potrebi da nikad ne budem kao on, u najdubljem strahu bih letela kao orao pustolinama koje nisam znala, gonjena mučiteljskom senkom upozorenja.

Izgradila sam zidove u sebi, iz kojih bi izletale ogromne kandže, zarivavši očnjake u vlastita oklevanja I strahove poput sabljozubog tigra, rođenog iz straha, beznađa, crne I brze groznice postojanja.

Bes prema ujaku smireno je počivao u utrobi moje majke, dok je  on okretao glavu od moje bake Gorice, kao i ona od njega, jer su se međusobno mrzeli. Verovatno nas je sve skupa odvajkada mrzeo. Ruku na srce, od malena sam se klela da ću se dočepati njegovog jezika I čupati ga dok ne ispovraća plimu bola skupa sa rakijčinom.

“Toliko studenata je radilo preko studentske zadruge. Samo za tebe nije bilo posla”

“Pa ja nisam šarmantan kao Rajko Puf koji proda robu iz Italije za nekoliko sekundi. Probao sam i to”

Gubitak oca naizgled nije ostavio traga na Zoranu, kao ni na mojoj majci i njenoj sestri bliznakinji,  jer im je majka udovoljavala koliko je mogla. Uskoro,  Gorica je počela da pije, da histeriše  u kombinaciji sa samosažaljenjem i najdubljim očajem “sirote udovice s troje dece”. Zoran je takođe počeo da pije.

Dedu je izjeo rak. Bio je, po kazivanju majke, jer ga nisam upoznala,  gromada od čoveka, dva metra visok, sto kilograma težak, a rak ga je pretvorio u leš od 40 kg. Da se vratim korak unazad – moj deda je ona vrsta čoveka koja ne zna za zlobu, niti svugde traži povod za sumnju.  i nije proveravao papire, jer z Imao je ugovor u kome je písalo koliko zemljišta poseduje on, a koliko suvlasnik.  Postoje drugačije zveri u zverinjaku ljudskom. Miljko Cajkan, Kipsijev tata, 20 godina kasnije, uknjižio je u zemljišne knjige, u Sudu, mnogo više zemljišta negó ono na koje je imao pravo..

ed6741d5684cf380eede8b6237fbbcf4--scotland-men-men-in-kilts

***

Katkad nadimak može da oblikuje sliku nečijeg sveta, da jedinki oblikuje identitet, ostavljajući pojedinca obeleženog.  Kipsi je dobio nadimak zbog kratkih trouglastih marama jarkih boja koje je ponosno nosio oko vrata, kočopereći se na korzou. Bile su to džipsi, ciganske marame koje je Kipsi prozvao “Kipsi King” i po tome dobio večni nadimak.

Kipsi se  iskoristio krizu devedesetih godina, obogativši se na švercu goriva. Poput svog oca, Kipsi je bio  jedan u nizu nitkova koji se tove na siromaštvu drugih, gaze po tuđoj egzistenciji,  razbojnik,  drugim rečima, ugledni i podobni, u očima mnogih sposobni “onaj koji se snašao, nebitni kako” član društva, još podobnijeg od njega samog, vatreni simpatizer radikalne stranke, ćelavac koji se krije iza gostoljubivog stava domaćina.

Neobrazovan, a neukost po pravilu prati nadmenost, arogantan bez pokrića, jer u suprotnom, bio bi realista,  poreklom s južne pruge, Kipsi je voleo da se hvališe i eksponira u društvu. Bio je naočit čovek, neboplavih očiju u kojima se prelamala, poput svetlosnih zraka, tupost koju nije mogao da sakrije, građe prekaljenog maratonca i guste smeđe kose koja se vremenom proredila.

Oženio je Bosanku, ljubičastih očiju, sa kojom je moja majka išla zajedno u  Ekonomsku školu. Jednom prilikom je došla u posetu Kući u kojoj su već 15 godina živeli svi, bez mog dede i mene – jer ja se još uvek nisam rodila, ako se pitate gde sam. I bi pripovedano – Kad je Kipsi ugledao Ljilju Bosanku iz već nekog ćoška, spazivši je kako prekoračuje, kao mlada da je, naš kućni prag, sjurio se kod nas iz svog dela Placa i mangupski je zaveo, tokom jedne jedine posete. Jednostavno rečeno – Odmah su se zavoleli.  Neki ljudi su stvoreni jedno za drugo.

Uz mrštenje što u ovoj pripovesti reših da do kraja ostanem verna istini, odajem podatak – Kipsi imao jednu jedinu vrlinu! Bio je izuzetno pedentan. Kasnije je  Bosanka priznala da je pala na Kipsijeve izglancane cipele koje je on  glancao, katkad i satima, pljuni -pa – krpa sistemom, sve dok se zablistaju.

Tokom devedesetih, Kipsi se kalio u švercu goriva,  koristio je dvorište kako je njemu odgovaralo, parkirao se na samom ulazu naše kapije, da nismo mogli da izađemo, a da se dobro ne pomučimo. Njegova deca su bila non stop u sokačetu i za sve to vreme švercovanja zaradio je puno novca. Pošto se nismo bavili nelegalnim poslovima, kuburili smo sa preživljavanjem, pa nam je Kipsi dao ponudu koja se nije mogla odbiti – otkupljivao je tokom devedesetih deo po deo našeg placa.

Na kraju nam je preostalo tri ara, (Kipsi je imao četiri) u koje je Kuća, urušena od siromaštva, ugurana, i s malo mašte mogla sam da zamislim kako reži ili cvili, sa mišićima, tkivima koje guše sablasne ruke iz kojih b i da se istrgne, ali nema gde, jer su kandže čvrsto stegnute oko njenih zglobova, a ona se previja među rešetkama i krvari pod bodljikavom žicom.  Krajnja slika: Kipsi i Ljiljini rođe Bosanci, kojih je imala na tuce, turbo blizanci, Boki, tvorac kovanice “memorija pamćenja” i arogantni Žika, tatin sin, budući doktor, nakon što su otkupili donji deo naše bašte sa šupom , srušili su je i napravili letnjikovac gde su se okupljali i negde krajem devedesetih sretno i porodično, onako rođački, u glas zapevali “Bosno moja lepa bila mila gizdava”

 

Turneja kroz devedesete, Knjiga o Ivani, Zapisi u Tami 26


“Ajibalag, Ajibalag,  to te muči!” – divovska senka mi prepreči put. Bio je to Abu Jusuf, Otac Zla, raskrilivši galabiju, nalik na orla. „Ja, Abu Jusuf, ubio sam prvog bika, stvorio prvu kurvu, poljupcem u čelo je blagosiljao da te oslobodi mračnih dana menstrualnog ciklusa, dok sve druge žene muči i u snove ti više neću dolaziti, sve dok mi se pokoravaš, a od kože bika sam ti načinio kožu za pisanje. Drolju bezvremenu ti dao, ne jednu, već dve, i vlastitu Škrinju, Kutiju Vaskrsenja, dostojnu Knjige tame ti dao. Iskovana u vatri, posmatrana ludačkim sjajem oka tvojih predaka, načinjena od kostiju i mršavog mesa izjedenog pacovima u tamnicama Kuće Zla gde se odeća skraja od vatre, a grešnici povezani lancima i okovima. Zauzvrat sam SAMO tražio spis, ogledalo lojalnosti. Veličina bola i svireposti…“

„Ogledalo lojalnosti? Ogledala su uništena. Kao i kuće koje želiš da ponovo posetim. Nisu ostale niti ruševine“

Držim ruku na metalnoj ogradi stubišta s drvenim rukohvatom.  Abu, nalik na sablasni kip Komandatorea u Mozartovoj operi mi prilazi prošaputavši mi nežno:

„Boginjo nad svežim izvorima, zažeži ognjenim slovima krv mučenika. Zapeci ranu. Kopaj dublje, traži korov u tvrdoj zemlji.  Pohabaj prste, ti si dete zakopano u zemlji. Na kraju ih prokuni jer bejahu oni mnogo zlobni da bi im se oprostilo. I da ne bude zabune, ovo je pretnja. “

„Znaš li šta uopšte tražiš od mene? Da se vratim zaboravljenom, prošlom? Da opredmetim nešto čega se čak i ne sećam?“

„Ne učiniš li što od tebe iskam, moje prokletstvo će trajati. Umrećeš kao beskućnica u belim odajama.  Krštenica ti podatke neće imati, a buncanja u snu koja te toliko sad zastrašuju zvućaće ti kao Belkanto. Bacaj se na kolena koliko hoćeš smrtnice da moliš za milost, ali milosti za tebe nema“

„Zašto ja? Čak nemam ni bogzna kakve literarne veštine!“

“Krivica, potiskivanje, san, želja,projekcija.  Svega se sećaš. Sve si izvrištala u snu. A ja.. – njemu oči zasuziše. Zaboravio je da ponese zastrašujuće đavolje rogove, izuvijane i ukrašene crvima. Ili vikinški šlem iz Vagnerovih opera.

I da se materijalizovao kao crveni čovek s gvozdenom krunom na glavi, a iza njega šezdeset vragolastih legija, bilo bi svejedno. Zastrašujuć’ je, kakogod da okrenem…

„Video sam te jednom davno, u senci drveta i osetio sam sebe. Zar je važno? Zar je strašno? Ništa što već nisi doživela. Vrati se starim dobrim vremenima epike. Uhvati staru igračku pre nego što je zgrabi vetar. Crvena vrata još nisu spremna za tebe.“

„Želim da prestanem da pišem Zapise. Ne želim da uzgajam mržnju. Ne želim da se sećam“

„Upravo zato i moraš da sve zapišeš. Nazovi to ovladavanjem prošlošću, a možda ti se i manijakalno pero izoštri, pa nećeš više na smrt dojađivati svojim čitaocima…  Baš ovde, na domaku Crvenih vrata, ako želiš da te pustim da kroz njih prođeš“

„Zašto se zovu uopšte…  Crvena vrata?“

„Zato što ćeš još par puta dolaziti, kroz njih proći.. i tvoja krv biće na njima. A to niko neće videti osim tebe.  Tek te čekaju čudne i skrivene stvari. Iako veruješ da si ih proživela, kroz rukopis ćeš spoznati da ih nova iskustva iznova oblizuju novim plamenovima, da te ne puštaju iz svoje sumanute mreže.  Očišćena, sama ćeš stvoriti svoje spasenje… „

„A šta ako ne želim da budem spašena?“

„Nije me briga. Ja želim. Tvoja priča me proganja već neko vreme i pretvorila se u opsesiju. Ne mogu da se vratim uobičajenim drevnim dužnostima, krvavim obredima, sabotiranjem ritualnih pevača, saradnjom sa nuklearnim satanom, kako to hriščani zovu, jer uleteh u tvoju moru i videh teško breme, koje me je nateralo da se zamislim i o vlastitoj.. nazovi to porodičnoj prošlosti. Možda čak i o izborima koje sam načinio.. . Čekaju me teške bitke protiv Ahura Mazde, mudra gospodarice. Tvoje iskustvo će mi pomoći. Tvoje shvatanje da su tvoji zločini deo tvoje istorije. Moraš dovršiti zadatak ma koliko ga mrzela. Mislio sam da je holokaust nešto najgore što se dogodilo… nakon Kim Džong Un – a, naravno, kandidovao sam se i za Trećeg antihrista, ali tvoji duševni šokovi za mene predstavljaju opterećenje. Nema ničeg usporedivog s čim bih se nosio i tvoje urlike u tami i i tišinu tvoje moći nisam do kraja razumeo. Srdžba, prezir, užas, mislio sam da sam ih ovladao, nakon što sam ih izmislio. U jednom trenu, shvatio sam da zajedno vrištimo u tvojoj mori. Naročito kad je oronuli lift – mlin pao naglavačke i samleo ljudsku glavu…“

„Dosta.  Ne rugaj mi se.“

„Zašto misliš da ti se rugam, mudra gospodarice svežih voda“

„Mrtve vojske su u okamenjenim formacijama, u grobnicama posađene. Mogu mnogo poetskih tekstova napisati, ali mrtvi ne pevaju. Kineske piramide su odavno zarasle u biljke…“

Abu me ščepa za rukav i prodrmusa.  Osetih blagi vetar, nimalo nalik na vrtlog – oganj. Ipak, bio je dovoljno jak da me ščepa, okrene i gurne niz stepenice, uz krik: “Em ćeš sad da ispečeš zanat, pa ako preživiš, proćićeš kroz Crvena vrata i znati kako je to biti u koži velikoga Abu Jusufa!”

Osećala sam, kotrljajući se niz spiralno stepenište, na dole, kao da udaram o zidove svemira.

Abuov glas brujao je divljačkim besom, nalik na mlinski točak, on se okreće sve brže i brže, dok Zgrada ne započe da se trese: „Ta što je kriješ, to je najveći ubica od svih, u rukopisu je ne otkrivaš, do tu i tamo, a nikad je ne sanjaš! Hoću tog demona isklesanog u večnost, odmah! Možda shvatim veštine tvog Kulta Četvorice, naučim te četiri male droce pameti (skoknem im u san  tu i tamo) ili još bolje, usavršim svoje veštine i naučim nešto novo i od njih! Od egzodusa u Indiju pa do Kim Džonga, pa na… tamo (paz’ da ti ne kažem!), ja se usavršavam, devojko! Uskačem u san obično piscima špekulativne fikcije i slikarima nadrealizma. Ali, i ja starim, znaš! Doduše, veoma sporo. I – Izanđao sam! Možda i studenti političkih nauka lucidno sanjaju, ponele me predrasude, stoga proverio nisam“

Pošto me je sila izbacila iz ruku, kao iz katapulta, otkotrljavši se niz stepenice, prošla sam kroz širom otvorena ulazna vrata o kojima sam tako dugo i plemenito zborila i ležala sam neko vreme potrbuške, raširenih ruku, obraza prilepljenog niz pločnik, u vetrovitoj noći.. Ja, mogu za tebe čitaoče skladati rečenice u kojima i kojima ću iscrtavati šaroliku mrežu prošlih događaja, ali gde to ima da naredbe dobijam od bezdušnih crnih čuvara iz mračnog poretka stvari, kuda i kako ću i kome svoju misao da usmerim i čemu i na čemu nacrtati početni znak za udar perom.

Podigoh glavu. Predamnom se raskrilila, odnekud mi poznata, dvospratna zgrada, u osnovi obličja ćiriličnog slova „P“. široki lučni otvori prozora, sa kitnjastim vencima i drugim ukrasima rađenim u klasicističkom stilu, cerili su mi se u lice, skupa s monumentalni m korintskim stubovima u spratnom delu.  Zazidani u vremenu. Nemi svedoci.

Njima nisu potrebne priče, kao meni. Oni nemaju potrebu da zasene unutrašnje siromaštvo. Nemaju njuh tragača, jer su videli dovoljno.

Ustajem sa zemlje i zagledam dlanove, a potom stubove Prve kragujevačke gimnazije. Iznova u dlanove. Izgrebani su. Ne podižem glavu. Znam gde se nalazim. Okružena sam bezimenim ljudima. Natrontani su. Ne obraćaju pažnju na klošarku u crnoj kožnoj jakni, u uskim, iscepanim, od pada, farmericama i izgrebanim čizmama, takozvanim, kaubojkama,  grivaste svetle kose koja joj nehajno pada preko lica i ramena.

Osećam, pak, nečiji pogled na sebi. Ljudeskara, izbrazdanog lica, s rukama u džepovima  i slično obučen kao ja, poskakuje po hladnoći. Odmah ga prepoznajem. Hriste, obučena sam kao srpski diler deviza iz devedesetih. Možda je dobro što nisam prošla kroz Crvena vrata.

Moja majka je imala svog dilera kod hotela „Kragujevac“, a to je poprilično daleko od Gimnazije, da bih silazila dole da proverim da li je tamo.  Nije ni važno. Poslužiće ovaj.

Priđem mu, dok on mrmlja u bradu: „Devize, devize“

Činilo mi se da izgovara „Vize“. Moja omiljena reč. – izgovaram naglas. Čovek šara pogledom, kao da želi da mi nešto saopšti u poverenju. Ili, proverava da ga niko drugi ne čuje?

„E za to zadovoljstvo, čekaj, ispred ambasade, kao i ostali. Načekaćeš se“, nacerio se čovek i navukao kapuljaču a la Eminem preko glave. Diler me potom zagleda sumnjičavom da bi potom naglo skrenuo pogled i odmakao se par koraka. Odlučno.

„Imala sam neke evre.. – nakašljah se – ali sam ih oprala u veš mašini.. „

Čovek me hladno pogleda. „Koliko imaš milijardi?“

„Milijarda evra je mnogo“ – smeškam se.

„Hajde idi, zajebavaj nekog drugog.“, uznemiri se on, odmače se od mene, a ja za njim, da vidim hoće li se opet odmaći. On odmahuje rukom i prelazi na drugu stranu.

Mahala sam mu sa 10 evra,  s hologramom i vodenim žigom novčanice koji prikazuju portret Evrope, s druge strane trotoara. „Nemam više, hej. Menjaš li evre!“

„Šta ti je to? Josip Broz u petohiljadarci?“, dobaci on.

„Da ti pokažem“, prelazim ulicu, dok se on smeška, prilazeći mi u susret, osvrćući se levo, pa desno – „Znam te stare novčanice, imam svakakvu starudiju u kući, ali ova mi nepoznata. Neki antikvitet?“, on je nehajno obrće. „Ima samo jednu nulu. Mora da vredi“ „Ne brini. Uskoro stiže Avramov dinar. Jedan dinar, jedna marka“, potapšem ga po ramenu.

„.. daj zajebi.. „, dosađuje se, opsuje i okrete se na peti da ode. Baca 10 evra na ulicu.

„E izvini, ozbiljno.. Koji je tržišni kurs?“, slatkorečivo ću ja.

„1 na prema 220 000,000“, reče on, ne osvrćući se.

Oktobar, 1993, dakle.

„Hvala lepo“, uzvraćam, nešto glasnije.

Gradska četvrt u kojoj je smešten plato Prve K.Gimnazije je kao veliko oko, lampe koje ga uokviruju niko ne primećuje. Ljudi su slepi I ljuti jedni na druge. Nedovoljno uvučeni u sebe teatralno osuđuju I prosuđuju. Određuju se prema rejonu grada I mestu rođenja. Majka, baka I ja živimo u centru grada, 1000 koraka od platoa. Uz Gimnaziju je priljubljena zgrada Muzičke škole Miloje Milojević. Upućujem se ka Daničićevoj. U sobi kuma Vere ne gori svetlo. Nemam predstavu o vremenu, do da mora da je veoma kasno.  Hvatam dvoje prolaznika u razgovoru. Neki klinac pun elana miriše na zelenu Maliziu, kratko je podšišan, zlatna kajla mu se klati oko vrata. Drži se za metalni kaiš. Ponosan je na milje kojem misli da pripada. Verovatno nečiji potrčko potreban za najljigavije poslove. Ponosan je na nov mobilni telefon, “air max2” patike, u kožnoj varijanti. Duks mu je upasan u donji deo trenerke. Prolazim pored njega, i iz nekig pobuda koje nisam umela da razumem prilazim dizelanderu, unosim mu se u lice i zaurlam: “Hej Dak, ti si mrak!”

Njegovo lice ne menja izraz. Reči su se uskovitlale u prostoru i ostaju zaleđene. Gurnem Kajlu. On se unezvereno okreće okolo i uz jedno gromko “Koj kurac” krupnim koracima se odaljava, psujući i proklinjući padavičare, upućujući još jedan očajnički pogled unazad, dok grmi u mobilni telefon: “Brate, ovde ima duhova, neko me gurn’o, a sad tog nekog nema. Ništa nisam vid’o. E brate ovde ima nekog, neko mračno prisustvo i…”

Udaljavam se laganim koracima, između mene i Kajle je dimna zavesa, više ga ne opažam, dok uživam u Abu Jusufovoj zamisli i smejem se u sebi. Krećem se ka Skerlićevoj, s iskrom zainteresovanosti u očima, dok iz pozadine uma dopire nemir pomešan s darom supermoći upotrebljene u svrhu antiherojstva, stare želje za nevidljivošću koja donosi obilje mogućnosti.

Nastavljam svojom nevidljivom putanjom, skrenuvši u svoju staru ulicu, naglo potrčah i zastadoh, zatečena u iluziji pokreta. Nije mi bio potreban. Ne želim da se krećem kroz ovaj grad. Ne želim da ulazim u kompaktnost grada. Volim što san nevidljiva jer smo onda kvit, vidljivost Kragujevčana ni meni nimalo ne paše. Iz daljine vidim obris porodičnog doma, kuće koja više ne postoji. Porodični dom, vraga. Nekropola i paklena kuća od koje mi je draža svaka kanta za đubre. Važna samoj sebi, uništavala je svakog ko je u nju kročio.

Ne inspiriše na privrženost. Nosi tminu u sebi. Inspiriše na smrt i ludilo. Zasvođena kapela na krvoločne obrede. Moje opsceno raspeće u njoj, skrnavljenje mladosti, krevet u kojem leži disciplinovani ludak, smrt, užas, samoća, pakao, lud, uzvišen, večan I nevidljiv.

Nije me začudilo da je kuća nakon prodaje, što sam saznala nekoliko godina nakon njene prodaje, potonula u živo blato. Govorilo se da je izgrađena na ukletom zemljištu. Gospode, izvršena je strašna volja tvoja.

  • Proklet bio, Abu Jusufe. – stajala sam nekoliko metara dalje od Kuće i zurila u nju. Začulo se komešanje glasova u mojoj staroj spavaćoj sobi, a onda vrisak. Nagonski se okretoh u pravcu prekoputnog prozora gde je carevala komšinica Nada. Spustila je glavu i ruke postavila u položaj za molitvu.

“Daj joj mira, Gospode, daj joj mira”

“Daj komšiluku mira”, promumla muškarac iza nje – “Ako je luda, što je majka ne leči”

Osetila sam da zubi samo što mi nisu zacvokotali, da l od hladnoće ili od besa. Uputih se u njihovom pravcu..

“Ne mogu da te vide, niti da te čuju”, oglasio se poznati glas. Odmahnuh glavom u neverici. “Da, to sam ja bio, u stajlingu srpskog dilera.”, odmah mi je odgovorio Abu Jusuf, izronivši iz mraka – Progutah knedlu. “Zašto vrištim?”

“Znaš ti”

“Zar sam ja neki ludak? Zar je to izgledalo tako?”

“Znaš ti.”,prišao mi je. Oči su mu bile dve žeravice koje kao da su gorele u sablasnom kaminu.

“I šta sad ja treba da uradim? Da krenem u školu? Hospitalizujem se? Odem do Ivane i zadavim je? – osmehnula sam se – Dao si mi pogrešan kurs… Koja je godina, Abu Jusufe?”

“1997 – ma. Hoćeš li nazad? U Grčku? Hoćeš li nešto ranije? Imamo poglavlja koja treba da pregledamo… ”

“Hoću da vidim majku”

“Videla si je bezbroj puta. Kakve osećaje sama u sebi pobuđuješ?”

“Ovo nisam ja. Ovo mi radi kuća. Ivana. Uvažena malograđanština. Lučonoše, hodajući nadgrobni spomenici, ćelavi silovatelji, lažne drugarice, samoživi neuravnoteženi nezdravi slučajevi apsolutni… – ostadoh bez daha -ovo je krivično delo protiv prirode!”

“A ipak se samo tebi cela dvorana smeje”, mračno će on.

“Nikad mi nije bilo stalo šta će oni o meni da misle. Moralno slepi primitivni besni psi!”

“Ti si to.. problematično lice. Na sveopšte zadovoljstvo svih. Nazovinapredna. Kreativna. Opečena na vatri. Odvratno poverljiva, naivna, otvorena. Na kraju..  Verovala si da je to ljubav. Da je tvoj duh zaokupljen ljubavlju. Samo tvoja majka te je razumela- samo je ona znala ko si, umela je da prevari bogove jer su se ludo zabavljali na tvoj račun, u živom blatu Srbije, pred tim pojmom, tom odvratnom, izopačenom slikom.. ovog grada, ove zemlje, koja je i sama i kojoj služe najobičnije bitange i serijske ubice. Žao mi je tog deteta gore”, Abu Jusuf pokaza na svetlost koja je gorela u sobi, a svetlost, poluprigušena, ipak se crnela u mom oku, poput bede. Za vriskom, usledi cviljenje. “Opselo te je. Nisi mogla da  izdržiš. Morala si da odeš odavde. Nemoj zbog toga nikad da se kaješ”

“Nije pošteno”, sela sam na golu zemlju – “Ovo je pasje poglavlje, poslednje poglavlje. Trebalo je da krenem od prvog. Izvrgavam sebe ruglu, vriscima oblizavši ove pokvarenjačke čistunce i komšilučke drolje, da zaskviče od zadovoljstva. Ne vrišti čovek tek tako. Mora se reći šta je bilo pre. Vrati me u Gimnaziju, neka vide šta je ta.. ta..  – ponestaje mi reči za volšebnicu – radila mom ništavnom bivstvovanju zemaljskome na radost sitničavih zlobnika”

“Ivana? Kad te napadne demon, uvek ga pitaj za ime ili ga saznaj. Njeno ime znaš. Možemo da odemo da je ubijemo. Odmah i sad. Ali, ne znam šta će se onda tek zbiti”

“ Nagomilani stepenici uzročno – posledično i tako dalje. Ne mislim sad o ubistvu, do o pravednom pripovedaštvu. “

“Kako bi ti pripovedala?”

“Hronološki”

“Tražiš opravdanje za.. ovo? Nema ga. Štagod da ti je uradila, nema opravdanja za ovo. – stanka – Šta radiš sad u sobi, hajd’ pogodi”

“Sad sam mirna, ugrejana majčinim prisustvom. Plačem. Upravo sad I govorim joj da sam kriva za sve. ”

“Ne bih rekao. U ovom trenutku se rveš sa svojom majkom oko crvenog telefona. “Daj da zovem Ivanu, ja sam kriva, daj da zovem Ivanu. – kreveljio se Abu. Oči su mu uokvirene suzama.

Demon plače zbog mene. Bogovi urlaju od smeha- Pokušavaš da je dobiješ godinama, njoj je jezik zamršen, izgradila si kulu i sad hoćeš da srušiš nebo, ali ne, kuja ne želi da razgovara s tobom, dok te majka čuva u iluziji tišine, kao lavica svoje mlado, da te ne dograbe kravarski prosti psihijatri kod kojih Ivana ide regularno,krijući svoju pravu dijagnozu – a to si ti!”

U kući je zavladala zastrašujuća tišina.

“Kako se moja majka držala?”
Abu je neujednačeno lupkao nogama po zemlji.

“Nekada si ovde igrala klikere..   – nasmešio se – Pokrenimo se, uđimo u kuću da vidiš sama, da vidiš sebe. Ostavimo oči zmija u polumraku slepljene uz okna, neka vrebaju, svoje živote nemaju i uteši se. Nisi vrištala tako često. Zbog majke. A i lepotom si se uvek mogla pohvaliti.”

“Istina je što mi je majka tad govorila. Ponašaš se kao ludak. Kako drugačije to može drugima da deluje?”

“Stidiš se. Zato sam te prvo i doveo ovamo. Hteo sam tako. Lako ćemo otići na mesto zločina. Hteo sam da vidiš, da osetiš..  Skrivena volja sitnih duša zakon je sveta. Tvoja opsesija, tvoj očaj, tvoja samoća i na kraju krajeva, mladost – te nikad nije predstavljala u celosti. Fino tkanje tvoje misaone prirode pre je izazivala zainteresovanost čopora, negó što su te smatrali ludom. Zato se ona žena i molila za tebe. Zna te od deteta. Zna ko si.

Znaju i ostali inače bi do sad bila prijavljena zbog – Abu jusuf se zacereka – narušavanja javnog.. Ovo ne mogu ni da izgovorim. – zakikota se – Oprosti na smehu. Zapravo sam na rubu suza. – Floskule smrtnika su za mene jeres. Nisam ovde da bih te branio i nisam ovde došao da ne bih sebi priuštio tren surovosti. Ali, vrlinu uvek proslavim kad je vidim, u svetu krcatom bezumljem gde je tvoj vrisak čežnja koja zavija. Upravo tako. Čežnja je lepa reč, a Bog ne primećuje grehe niti zla.  Kad te zamori vlastita mašta, popušta tvoja odbrana. Iako vrištiš, izazoveš par cerekanja, ali uvek zavist. Nikad nisam sreo tokom svojih putovanja nešto tako blesavo. Ko zna, možda su te Bogovi i sačuvali. To se može smatrati sretnom okolnošću. Tvoja majka.. izaziva divljenje koje će se prostirati kroz sećanje. Imala si sreće i sa njom. Čudan je to stil – tako mučiti čoveka. Ne dati mu da bude niti sretan niti nesretan”

Najednom, začu se zvuk klavira, praćen anđeoskim mecosopranom koji je pevao Mocartovu ariju.

“Brzo menjaš raspoloženja”, naceri se Abu.

Ulicom, kroz zidove volšebnih kuća – osmatračica, a oni behu tanki kao flis papir, virile su radoznale oči. Istovremeno, nečija senka skliznu u sokače koje je vodilo do Kipsijevih – Bokija i Žike Dizelandera i nasloni se na zid sledeće kuće u nizu.

Abu Jusuf se osvrnu i uperi prstom ka nekom nepoznatom čoveku.

“Krenuo je on.. ko zna gde, a evo ga tu, sklopio oči i sluša te kako pevaš.. Voi che sapete, rekao bih?”

Klimnuh glavom.

“ Sve ga neka jeza i milina žigaju kroz rame. Nisi jedini izgnanik. Nisu svima uši odsečene. A možda je stalni pratilac dvorišta, noćni posetilac, odvaljen kao letva. Tu se nikad ne zna. Uđimo sad u kuću, pogledajmo te…

Pogledaj se”

 

 

Naučila sam ih kako da me ubiju, Zapisi u Tami 25a


***

Autorka oseća da se zadržala previše na II spratu.  https://leilasamarrai.wordpress.com/2018/01/10/trnovit-je-put-do-neba-zapisi-u-tami-zapis-25/

Ovde je samo o uvodnim rečenicama reč, misli ona, povlaćeći se pred kakofonijom prošlih slika.

“Ostaje mi se ovde. Slike starog raspoznavanja liče na virtuelna ogledala, autorka šeta vremenskim dimenzijama, ali se povlači pred dubljom studijom prizora. “Naćiću način da te povedem sa sobom”,  simulirano se kreće poljima prostora imaginarnih pejzaža, pluralizmom svetova i kontemplira -Uslediće poglavlja koja obaraju s nogu, autorka obećava. Dok misli na pasuse koji slede, grči se i trese od smeha, od straha, put nastavlja I ne želi da piše kad bude bila odmornija.  Dopada joj se pomisao da može da ulazi i izlazi iz poglavlja svog života kako joj padne na um. Jednog dana sve će se sklopiti, do krajnjosti povezano, a tekst će biti sumanuto organizovan. Magična kocka, središnje jezgro, aktivna kockica je prvi sloj slike, slede slike u slici, najpre beli krst i njegova centralna narandžasta, potom će uslediti druge boje, na kraju, odgonetljiva mešavina, zagonetka uzdrmana, a zadatak rešen.

“Ostaje mi se ovde”, ponavlja autorka. “Vodim te sa sobom. Nekako..”,  ali Crvena vrata na vrhu Kvadrat – Zgrade i trešteća muzika privlače i golicaju njen duh i maštu.

Njen smeh je nasmejan, mrtve slike prošlosti gazi nogama koje teško vuče po stubištu. “Penji se tamo, prokleta ti krasnorečivost”

“Ne, ja sam obavezna da dođem do esencije, ali najpre treba da pronađem prethodne. “

“Možda budeš jako razočarana pronalaskom. Uostalom, šta ti dovraga tražiš u Srbiji?”

Abu Jusuf.

Perceptivno pokretni lucidno mistični Pomoćnik u tekstu.  U dugoj lepršavoj haljini gazi površinom valovite i napukle lave koja pokriva peščaru Badiyat  al – Iraq.

Tvrdi da je potomak Ahrimana, zoroasterske sile. Utvara i projekcija, kreacija podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čini bezakonja.

Probija barijeru realnog i nadnaravnog sa drugim džinima/ jinne.

Rodio se iz raščerupane lešine autorke koja nije preživela ovu priču, ali ovu rečenicu ne vredi pojašnjavati. Smrt autora znači da nije moguće spoznati autora, makar je tako govorio Rolan Bart.

“Ko zna ko ovu pripovest (sad) sastavlja?”

Abu Jusuf je konstrukt nastao nakon poslednjeg pokušaja ubistva od strane prokletog kulta o kojem sam govorila na početku Zapisa.

“Postoji mnogo načina da se ubije čovek”, govorila sam nekad jednoj od njih. I naučila sam ih. Naučila sam ih kako da me ubiju.”

Nakon što sam preživela (da li,  pita se autorska kriveći lice, obuzima je sveti gnev) zakrvavljenih očiju sam iskašljavala košmarne slike u snu.  Tri meseca noćnog terora.

Doktori i komedijaši, vi objasnite, veliki govornici, rasterajte racionalnim definicijama (Wikipedia included) brige s lica čitalaca s one strane strave pojam noćnog terora nakon pokušaja ubistva od strane kulta – ukoliko čitaocima (a trudim se tokom knjige) predočim svoje tumačenje i svoje kazivanje, bojim se da će neki od njih podići ruku na sebe. Ili će se bojati da ikad više zaspu)

„Samo je jedan Rabisu, Abu Jusuf, imenuj me kako ti drago. – urlao je gospodar Noćnog Terora – Moram videti kolika su zločinstva tvojih Ubica. Kakva su. Kako to rade? Ko ih šalje?Imaju li ukusno meso za ždranje?Jesu li bolji od mene? Kako da im saznam slabosti, kako da ih prizovem, u san im uskočim jer uzletao sam mnogo puta u duše, a tvoja je mračnija od zaboravljenog mrtvog grada. Zapravo, tvoja je.. zgažena i bleda. Nisi mi zanimljiva. No o tvoijim snovima o tim kako ih na javi plitko „skotovima“ nazivaš..  (to je tako dosadno..) nikakve podatke nisam našao, a istini za volju ona prepucavanja po fejsbuku su smešna. Kolike su njihove tamnice? Opiši mi zverstva njihova da sebe sa njima uporedim?“

Ščepao me za kosu. Gunđao je, kleo, psovao. „Zašto ne pišeš? Boli li te ovo? Piši inače ćeš još više patiti.“

Na to, ne u strahu od Rabisu/Abu Jusufa, niti mislivši da će išta ovim značajnije reći, odlučih  da nižem rečenice, pa ma kakve bile. U očima su se komešali krici. Zgrabih olovku kao da je mač i reših da zabodem pa ma kakva – takva slova u srce strave. 

Oh ne.

Istrčala sam u budućnost.

III sprat

Autorka je tokom devedesetih prošla rđavije i od najrađivijih. Kad je imala 23, pokušao je da je siluje Arapin u vlastitom domu, između dva mnogoljudna skupa, jer je autorka u to vreme često držala reč, bilo kao gostujući medijski stručnjak za književno – umetnička pitanja, bilo na drugi način, vrišteći u jastuk – vrtlog devedesetih i zbivanjima u njima imao je poslednju reč, bio je nadahnut govornik i bljuvao je reči skupa s pljuvačkom, a a autorka je životarila i klela svoju sudbu bilo iz teorijskog, bilo iz empirijskog fokusa, nadvijena nad mračnim ponorom besparice, živeći u sablasnom zamku Dekintoš, a par puta je brijačem prešla preko ručnog zgloba. Čisto da vidi kakav je osećaj.

Očajnički je tražila figuru Oca koji bi joj pokazao nekoliko mađioničarskih trikova u kojima bi se u sanduk, sa spremljenom testerom u rukama mističnog maga, galantno uspinjala histerična žena istovremeno vrišteći i namigujući.

Bez svakodnevne interaktivne prakse, odbacujući banalnost kao dnevnu rutinu, pročitala je “Zločin i kaznu” 26 puta i odgledala “Misery” 44 puta, skupa sa serijom “La Usurpadora”što je bio zdrav balans njenog uskoka u paradigmu srpske realnosti, iz autorkine mikroperspektive.

“Sine, primila sam platu, moram odmah u prodavnicu da je ne pojede inflacija”, govorila je majka i upućivala se ka praznim rafovima. Maršruta: prazni rafovi, ako ima sreće, hleb i jogurt za doručak. Potom: “Sine, idem na buvljak kod Haithama, da uzmemo nešto da jedemo na recku”

Ova rečenica se poklopila sa:

Pojeo je malo, bez apetita, tri, četiri kašičice.. Dojeo je malo vani” –  ležim u krevetu, zadubljena u Dostojevskog.

Da me je makar to mučilo… Da je bilo samo do devedesetih, zbrkanih bunovnih snova, lako bi bilo širokim zamasima naslikati bedne detalje devedesetih koje su moje godine pretvorile u zgarište:  do tad me je samo jedna stvar odista zanimala u životu – da sviram klavir.

No, završila sam kao solo pevač, često nastupajući na podijumu Svečane sale kragujevačke gimnazije, elegantnim korakom stupajući na daske, umetnički intervenišući na publici lica zajapurenih od radoznalosti, a ja sam pevala i uživala sam, doživljavajući, makar u tim trenucima, Srbiju na scenski način. Ja, sabirno mesto svih znakova.

Uvek drugačija i nova. Uvek preosetljiva.

Moj ujak “majn got” je kidao fine strune ove ludosti, ludosti, fikcije, utopije!

“Pa to je umetnički angažmaan!”, drao se Ujak, udarivši pesnicom o sto – “A jel taj angažman izdržava tvoju majku! Ali ne! Onda ona dođee—I kaže, treba mi – on se udari u čelo – materijalna podrška, bre!” On zamaha rukama i nogama oko svoje ose i dok je igrao tvist, urlao je: “Dva napred, a jedan nazad, dva napred!”

“Baš se lepo i elegantno udaljavaš od sebe. Kakva plesna fikcija- još samo kad bi se udaljio do okeanskog pola nepristupačnosti. I zajebi ples, iskriviće ti se ličnost, kičma ti je već otišla, kao i libido”

To njegovo sramotno, negativno telo iz kojih curi vulgarnost, dok je njegovo mišićavo telo poslušno potčinjeno njegovoj strasti da mi se ruga.

“U je, jel to ona mene spustila? A šta je s onom tvojom?”

Ona moja… Ivana. Da, to me je najviše mučilo.

Trnovit je put do neba, Zapisi U Tami, Zapis 25


“Ja sam srodnik visokih umova. Ja sam biće u svetu niščih. Prust”

***

Iako rukopis pišem u žurbi, mogu da sebi priuštim po predah na svakom odmorištu,  hitra kao vetar i izgubljena u stihiji fragmentarnosti rukopisa. Niz grotesknih slika, po koji lucidno – mistični identitet (Abu Jusuf, na primer), kontemplacije (dolazim u iskušenje da ovu reč napišem dva puta) Kako ovo čudo organizovati? Kako mu prići? Kako ga čitati? Iscepkanija je od hebrejsko – aramejskih fragmenata Knjige Izlaska, u ovom slučaju, Uspenja, jer se Čudakinja Autor, verna svom nečinjeničnom stilu, simbolikama kojima veliča integrisanost uzdizanja vlastitog bića kroz išibanu patnju, uspinje Jakovljevim stepenicama nalik na heroja koji se probija kroz grotlo Tunela Spasa, nalik na umetnika koji će spoznaju božanskog, tako spušten u podzemlje, izneti na svetlost, a  izlaz iz Tunela, nakon strahovite borbe i strašnih muka, izranjavljenih laktova našeg heroja, lica rumenog kao da je iznova i uznova šamarano na putu do svetlosti koščatom, sablasnom rukom, na ogromno iznenađenje veličanstvene, dobronamerne publike koja posmatra i navija, uz zastave, zaleđena u kadru, zabarakadiran je armiranom betonskom pločom. Na njoj je neko naškrabao grafit u crvenoj: “Welcome to life”

I tu se priča završava? Ili, ne?

Trnovit je put do neba.

Osim toga, toliko tu ima.. nepoznatih reči i naziva.

Zato ću se vratiti korak unazad i uvesti malo reda u ovaj čarobni haos. Trk u prizemlje i da vidimo šta se na kojem spratu dešavalo. Mislim da bi bilo preterano govoriti koliko dugo sam se skrivala na svakom stepeniku. Koliko sam se dugo krila, utučena i iznurena, na svakom od njih, ispod njih, visila ispod vertikale, visila ukoso, kao držač iskočio iz ležaja roletna, naopačke, dijagonalno, kakogod.. visila, čučala, prespavala jedan svet, jedan vek, nije me bilo, pa sam opet postojala, ne, verujte mi, ne zanima vas koliko dugo i kako dugo sam prelazila svaki stepenik, sa veličanstveno ironičnim osmehom, dok su mi se suze slivale niz lice. Poštedeću vas stepenika i podariću vam spratove. Makar samo zbog toga da me čitaoci ne bi obasipali mračnim kletvama.

 

I SPRAT

Rekvijem o nesretnom detinjstvu. Obiluje zanimljivim anegdotama o zlostavljanju i prebijanju autorke, nekad nežnog deteta, dok vrišti i giba se u beskrajnom okeanu vremena, dok joj malo srpski vučići zaglabaju očnjake u nogu, dok se iza njih gura još dece u čoporu, iz drugih učionica, tapše, navija, arlauče:

“Udri, Suki, udri jače..”  i još po neku dečju rimovanu brojalicu, dok orkestrator komponuje u disonanci, van svake tonalne šeme, ulazi u filosofski domen i pronalazi nesaznatljivog Boga.

U desetoj godini, detetu se povećava izražajna moć. Piše svoj prvi pasus, gradi ga kao tvrđavu. Ponekad i kao zvonik. Oseća vrtoglavicu. Ima trenutke pomračenja, kad iza nje ostaje nečija krv, kao i tišina, prestrašena i jeziva. To je “ona Arapka prebila našu Suki”. Iz Sukinog nosa kapa krv na pod učionice i stvara lokvu krvi. Krv je potekla kao u filmovima Brajana de Palme. Autorka je prevrnula nekoliko stolica i išutirala školsku klupu, dok joj je urlala glava, sa očima tigra u napadu, da bi se naglo smirila i prasnula u smeh.

“Učiteljice, Lela je odjednom poludela i krenula sve da nas napada” Idioti. Ni ime nisu znali da mi izgovore.

Neki se kunu da je “lela” najpre onesvestila “suki”, a tek ju je onda pretukla.

Prebijanja prestaju, a počinje ravnodušnost i izopšteništvo. Tada autorka – predator otkriva tajnu nad tajnama, i ostavlja se virtuoznosti nasilništva, ideja na koju će se kao kolebljivi vernik vraćati u situacijama kad joj dela snažne i trajne lepote nisu dovoljna, ili pak kad je Muze potcene, a ona preceni svoju snagu, te se okrene drugoj, sumanutoj i divljačnoj. Kad nisam tigar u napadu, prekaljena ratništvom, imam Zapise u Tami. Oni su ti koji imaju oči predatora, tigrovi postaju smešni, zmajevi su simboli intime,  a priče su bedemi koji se mogu sagraditi od slova. Shvata da postaje junak romana koji treba napisati, da se može živeti tako što se može sanjati, smanjuje se, zatvara za sobom vrata škrinje, čita i piše sve vreme.

Nije nasilna.

 

II SPRAT

 

Hladni predeli samoće svete joj se osvetničkom slašću. Ostaci netrpeljivosti kulta zle dece zbog njenog porekla. Budući ugrožena, okreće se samorefleksiji. Malograđanština je razapela uže i čeka tren kad će ona pasti. Zbog statusa izopštenice, autorka skreće u melanholiju. Za razliku od melanholije koja je jalova, melanholija opušta, prija. Nostalgija je burna, a prazna. Batinjanje i kod kuće, smrdljiv alkoholičarski dah pijanog ujaka, prezaposlena majka, sve je to njena tragična sudbina na kraju balade. Odlučuje da napiše baš tešku, zajebanu knjigu. “Komšije”.  To joj menja život.

III SPRAT

Autorka pohađa Treću godinu Gimnazije. Izuzev zlobnih, radoznalih čitalaca koji bi naginjali glavu nad njenu svesku ispisane jezikom koji je autorka izmislila (bila je to neka vrsta ideogramskog pisma), uz pitanje: “Kako će to čudo da se završi?”, pomaka nije bilo, niti će ga biti jer je knjiga preobimna, autorka je nabusito odgovarala da će knjiga biti obimna, obimnija čak i od bicepsa Mustafe Imaila iz Masačusetsa, Ginisovog rekordera. “To je jedno veliko sintetsko delo, baš kao kod Prusta, o našim Komšijama, o strastima i zločinima koje ih razdiru, te drugim porivima i emocijama u burnom vremenu koje potresa srpsko društvo, a glavni junaci su superheroji Protest, Beda i Kič.

“Noću..  Ili kad krenu restrikcije… – poverljivo bih se nagnula nad Anom Zlojeb, mladom komšinkom natprirodnih moći. Imala je neobično oštre fotoreceptore, mogla je da vidi po mraku, kao ultraljubičastu svetlost, a u glavi je imala infracrveni skener.

Jezika dugog kao u kameleona, posedovala je sposobnost eholokacije, a ni ultrazvuk joj nije bio stran.  “Komšije se pretvore u pozitivce sa supermoćima. Komšija Žarko – Beda, ženomrzac, kralj bludodenijanija i smešenija u maloj srpskoj varoši, danju, presvlači se u Ameliju Erkart noću. Žika Protest – Mucavac se bori za slobodu govora svih, kao i protiv berze i šverca. Bond i Vek cigare danju zamenio bi za Klasik i Lord noću. Drži demostenske govore, čak i bolje od onog na Gazimestanu, a putuje jedinim avionom, za Podgoricu, imidž kog se odrekao kad je Žarko – Amelija nestao tokom jednog od noćnih letova Atlantikom. Treći Komšija.. pogledah u beleške..  Boki Kič po čitav dan sluša turbo folk i upasuje farmerke u duks i ne skida se sa zidarske flajke. Noćima se šunja ulicama Egnatia. Superheroj kostim mu je bunda i patike starke, uvije se u nju, pa kreće da, u čarobnim starkama pelješi radnje trgom Vardaris, s posebnim osvrtom na plinske boce za plavi rešo. Tako je Boki neka vrsta Nikole Tesle.. ”

Komšije prave roštilj na ražnju. Zalivaju se rakijom. Gradski frajer Žarko i braća blizanci Bojan  i Života zvani Mucavac. Boki i Žika  okreću sedam viljuški za ražnjiće od nikla. Ljut dim, miris sprženog mesa širi se u kolutovima koji plamsaju i greju porodičnu kuću na dva sprata, domaćinska funkcionalna kuća zaključane kapije i sa psom u dvorištu, kao i garažom. Žarko Stepović, sin sudije Okružnog suda grada Konkubine Angeline Stepović živeo je s vrućom krvi pod kapom od frckave kose koja je u plamenovima se micala brzo na vetru, pretvarajući sve žensko što vidi u jednu kurvu više na svetu. „Sine Žarko“-govorila bi sudija Angelina Stepović-nekad krupna seljanka oklembešenih grudi koja je hajku na diplomu izvršila udarom od dve hiljade evra „gotovinke“. Kratka i mala, podnosila je debljinu kao i teskobu u jednosobnom stanu koji joj je skrpio nesposobni i pokojni muž Boban Stepović, što je otišao u Nemačku da zaradi još jedan, radeći na građevini i otvorivši potom najveću fabriku za proizvodnju uzengija i kuka na Balkanu „Bona, Boban & CO“. Tako je stan sa petoricom braće, tokom Žarkovog detinjstva polako dobijao one primese bogatstva koje se može izgrebati sa zidova, nešto malo iščeprkane pozlate koja ostaje na rukama, ulaganje u kola svog omiljenog sinčića, potom slaganje novca na bankovni račun, gde su količine novca koje je Žarko uzimao pržile dlan šalterske devojke išamarane životom u dvadesettrećoj godini. U Žarkovim očima bi bilo nešto koketerije kad bi se sagao nad staklo šaltera i namignuo devojci koja se potajno nadala da će je Žarko, iako stariju devojku oženiti, samo da čeka da Žarko poodraste i postane doktor, baš kako je mama zamislila. „Sine Žarko. Sve žene su kurve. Imaš kurve sa srcem i bez srca. A ona koju ti treba da oženiš treba da ima i srce i buđelar. 

Naravno, daljim idejama ni traga. Autorka je nasumice odabrala jednu komšijsku kuću. No, njihov život nije nudio razrešenje, nekmoli artistički tvist, niko nije robijao, niti ubio vlastitog oca, čak nije niti dobijao na težini. Simpatizeri Slobe i ratničkog šika, Bosanci, upasavali su i otpasavali trenerke s ranflama, roštiljali u zajedničkom dvorištu, s pravom prolaza kroz autorkino sokače, puštali glasnu muziku, skakući s hausa na zabavnjake, da bi zavrištali 200 na sat Ivana Gavrilovića…

medium_sfsd

“Ne seri. Nije moguće da su takvi. A ti hoćeš da me upoznaš s njima”, poznati glas uzvraća osmehom. Autorka podiže glavu s žvrljotina. Nestašni odblesak osmeha titra na Ivaninim usnama. Osmeh Bibi Anderson. Oči, nalik na dva mlečnobraon srpa su upiljene u autorku. Ivanin pogled je koketan i uznemiren.

“Upravo obrnuto. Moljakali su me obojica da se upoznaju s tobom. Ne moraš da mi veruješ ako ne želiš”, autorka zaklapa korice svog manuskripta. “Ja sam srodnik visokih umova. Ja sam biće u svetu niščih. Prust” Autorka nehajno stavlja RAY ban naočare i skliznu pored radoznale čitateljke u gimnazijski hodnik, kao opasan lik u noir filmu koji nestaje s ekrana tren pred odjavne špice, cereći se od uva do uva, zaklonjena i sretna iza tamnih stakala.

“Ne pada mi na pamet. Ne zanimaju me oni. Ne zanima me Prust”, Ivana trči uporedo s autorkom, sapliće je kao živahan psić u prolazu, obesi joj se oko vrata i stade je grliti i golicati, obasipajući je nežnostima.

Obe potom brže u igri “ko će pre do muškog ve ce – a potrčaše niz hodnik. Dugo je odzvanjao od zajedničkog smeha.

“E svašta”, promumla Katarina, devojka snažne vilice i zuba rastavljenih kao u Lorensa Fišburna, dugačkog i tankog nosa i robokap pogleda. Pušila je cigaretu kao da je duvan za žvakanje. “Lezbače”, zabrunda još jednom i otpakova novu paklicu Laki Strajka iz Gucci torbice koju nosi s nehajnošću seljanke usred gužve na pijaci.

***

Autorka oseća da se zadržala previše na II spratu. Ovde je samo o uvodnim rečenicama reč, misli ona, povlaćeći se pred kakofonijom prošlih slika.

“Ostaje mi se ovde. Slike starog raspoznavanja liče na virtuelna ogledala, autorka šeta vremenskim dimenzijama, ali se povlači pred dubljom studijom prizora. “Naćiću način da te povedem sa sobom”,  simulirano se kreće poljima prostora imaginarnih pejzaža, pluralizmom svetova i kontemplira -Uslediće poglavlja koja obaraju s nogu, autorka obećava. Dok misli na pasuse koji slede, grči se i trese od smeha, od straha, put nastavlja I ne želi da piše kad bude bila odmornija.  Dopada joj se pomisao da može da ulazi i izlazi iz poglavlja svog života kako joj padne na um. Jednog dana sve će se sklopiti, do krajnjosti povezano, a tekst će biti sumanuto organizovan. Magična kocka, središnje jezgro, aktivna kockica je prvi sloj slike, slede slike u slici, najpre beli krst i njegova centralna narandžasta, potom će uslediti druge boje, na kraju, odgonetljiva mešavina, zagonetka uzdrmana, a zadatak rešen.

“Ostaje mi se ovde”, ponavlja autorka. “Vodim te sa sobom. Nekako..”,  ali Crvena vrata na vrhu Kvadrat – Zgrade i trešteća muzika privlače i golicaju njen duh i maštu.

Njen smeh je nasmejan, mrtve slike prošlosti gazi nogama koje teško vuče po stubištu. “Penji se tamo, prokleta ti krasnorečivost”

“Ne, ja sam obavezna da dođem do esencije, ali najpre treba da pronađem prethodne. “

“Možda budeš jako razočarana pronalaskom. Uostalom, šta ti dovraga tražiš u Srbiji?”

Abu Jusuf.

Perceptivno pokretni lucidno mistični Pomoćnik u tekstu.  U dugoj lepršavoj haljini gazi površinom valovite i napukle lave koja pokriva peščaru Badiyat  al – Iraq.

Tvrdi da je potomak Ahrimana, zoroasterske sile. Utvara i projekcija, kreacija podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čini bezakonja.

Probija barijeru realnog i nadnaravnog sa drugim džinima/ jinne.

Rodio se iz raščerupane lešine autorke koja nije preživela ovu priču, ali ovu rečenicu ne vredi pojašnjavati. Smrt autora znači da nije moguće spoznati autora, makar je tako govorio Rolan Bart.

“Ko zna ko ovu pripovest sastavlja?”

Abu Jusuf je konstrukt nastao nakon poslednjeg pokušaja ubistva od strane prokletog kulta o kojem sam govorila na početku Zapisa.

“Postoji mnogo načina da se ubije čovek”, govorila sam nekad jednome od njih. I naučila san ih. Naučila sam ih kako da me ubiju.

Nakon što sam preživela (da li,  pita se autorska kriveći lice, obuzima je sveti gnev) zakrvavljenih očiju sam iskašljavala košmarne slike u snu.  Tri meseca noćnog terora.

Doktori i komedijaši, vi objasnite, veliki govornici, rasterajte racionalnim definicijama (Wikipedia included) brige s lica čitalaca s one strane strave pojam noćnog terora nakon pokušaja ubistva od strane kulta – ukoliko čitaocima (a trudim se tokom knjige) predočim svoje tumačenje i svoje kazivanje, bojim se da će neki od njih podići ruku na sebe. Ili će se bojati da ikad više zaspu)

 

„Samo je jedan Rabisu, Abu Jusuf, imenuj me kako ti drago. – urlao je gospodar Noćnog Terora – Moram videti kolika su zločinstva tvojih Ubica. Kakva su. Kako to rade? Ko ih šalje?Imaju li ukusno meso za ždranje?Jesu li bolji od mene? Kako da im saznam slabosti, kako da ih prizovem, u san im uskočim jer uzletao sam mnogo puta u duše, a tvoja je mračnija od zaboravljenog mrtvog grada. Zapravo, tvoja je.. zgažena i bleda. Nisi mi zanimljiva. No o tvoijim snovima o tim kako ih na javi plitko „skotovima“ nazivaš..  (to je tako dosadno..) nikakve podatke nisam našao, a istini za volju ona prepucavanja po fejsbuku su smešna. Kolike su njihove tamnice? Opiši mi zverstva njihova da sebe sa njima uporedim?“

Ščepao me za kosu. Gunđao je, kleo, psovao. „Zašto ne pišeš? Boli li te ovo? Piši inače ćeš još više patiti.“

Na to, ne u strahu od Rabisu/Abu Jusufa, niti mislivši da će išta ovim značajnije reći, odlučih  da nižem rečenice, pa ma kakve bile. U očima su se komešali krici. Zgrabih olovku kao da je mač i reših da zabodem pa ma kakva – takva slova u srce strave. 

Oh ne.

Istrčala sam u budućnost.

III sprat

Autorka je tokom devedesetih prošla rđavije i od najrađivijih. Kad je imala 23, pokušao je da je siluje Arapin u vlastitom domu, između dva mnogoljudna skupa, jer je autorka u to vreme često držala reč, bilo kao gostujući medijski stručnjak za književno – umetnička pitanja, bilo na drugi način, vrišteći u jastuk – vrtlog devedesetih i zbivanjima u njima imao je poslednju reč, bio je nadahnut govornik i bljuvao je reči skupa s pljuvačkom, a a autorka je životarila i klela svoju sudbu bilo iz teorijskog, bilo iz empirijskog fokusa, nadvijena nad mračnim ponorom besparice, živeći u sablasnom zamku Dekintoš, a par puta je brijačem prešla preko ručnog zgloba. Čisto da vidi kakav je osećaj.

Očajnički je tražila figuru Oca koji bi joj pokazao nekoliko mađioničarskih trikova u kojima bi se u sanduk, sa spremljenom testerom u rukama mističnog maga, galantno uspinjala histerična žena istovremeno vrišteći i namigujući.

Bez svakodnevne interaktivne prakse, odbacujući banalnost kao dnevnu rutinu, pročitala je “Zločin i kaznu” 26 puta i odgledala “Misery” 44 puta, skupa sa serijom “La Usurpadora”što je bio zdrav balans njenog uskoka u paradigmu srpske realnosti, iz autorkine mikroperspektive.

“Sine, primila sam platu, moram odmah u prodavnicu da je ne pojede inflacija”, govorila je majka i upućivala se ka praznim rafovima. Maršruta: prazni rafovi, ako ima sreće, hleb i jogurt za doručak. Potom: “Sine, idem na buvljak kod Haithama, da uzmemo nešto da jedemo na recku”

Ova rečenica se poklopila sa:

Pojeo je malo, bez apetita, tri, četiri kašičice.. Dojeo je malo vani” –  ležim u krevetu, zadubljena u Dostojevskog.

Da me je makar to mučilo… Da je bilo samo do devedesetih, zbrkanih bunovnih snova, lako bi bilo širokim zamasima naslikati bedne detalje devedesetih koje su moje godine pretvorile u zgarište:  do tad me je samo jedna stvar odista zanimala u životu – da sviram klavir.

No, završila sam kao solo pevač, često nastupajući na podijumu Svečane sale kragujevačke gimnazije, elegantnim korakom stupajući na daske, umetnički intervenišući na publici lica zajapurenih od radoznalosti, a ja sam pevala i uživala sam, doživljavajući, makar u tim trenucima, Srbiju na scenski način. Ja, sabirno mesto svih znakova.

Uvek drugačija i nova. Uvek preosetljiva.

Moj ujak “majn got” je kidao fine strune ove ludosti, ludosti, fikcije, utopije!

“Pa to je umetnički angažmaan!”, drao se Ujak, udarivši pesnicom o sto – “A jel taj angažman izdržava tvoju majku! Ali ne! Onda ona dođee—I kaže, treba mi – on se udari u čelo – materijalna podrška, bre!” On zamaha rukama i nogama oko svoje ose i dok je igrao tvist, urlao je: “Dva napred, a jedan nazad, dva napred!”

“Baš se lepo i elegantno udaljavaš od sebe. Kakva plesna fikcija- još samo kad bi se udaljio do okeanskog pola nepristupačnosti. I zajebi ples, iskriviće ti se ličnost, kičma ti je već otišla, kao i libido”

To njegovo sramotno, negativno telo iz kojih curi vulgarnost, dok je njegovo mišićavo telo poslušno potčinjeno njegovoj strasti da mi se ruga.

“U je, jel to ona mene spustila? A šta je s onom tvojom?”

Ona moja… Ivana. Da, to me je najviše mučilo.