MAJKA, SAN, 5. Maj 2018 “Svi na okupu”


MAJKA, SAN, 5. Maj 2018

GEORGIAN CORN FIELDS, GEORGIA Painting by Medea Yankova

Sablasna svetlost  obasjava ravan pločnik, dok se nebo plavi kao najplavlja merlinkina haljina. Na Adi smo. Iznajmile smo vatrene bicikle. Odkaču po trim stazi kao vatrene lopte. Gume vrište, grabe stazu, adrenalin raste “Leki gledaj ja vozim,ja umem da vozim.”

“Leki, nisam znala da vozim ni trotinet, a gledaj me sad, Trobrzinka, petobrzinka, jebemliga!”, smejem se i dozivam iznova, kao mantru: Leki, gledaj, Leki! Stani, sačekaj mamu! Pašću!”

Nije me čula. Urlikala je zajedno s vetrom. Znala san da su to misli u njenom umu. Pun pogodak.

Izađosmo iz vrtloga Ade, krcate snobovima, kurvinim sinovima, leeže na plaži, izloženi suncu, pocrneli od sunca, raskrečenih nogu, pogleda uprtih u zaprepašćenu ispraznost neba.

“Dođavola, daj da pregazim ovo leglo. Načiniću od njih svoje kamene biste! Znaš kako to činim? Znaš?”

Obuzela me je jeza.

“Znam”, rekla sam.

“Kako to činim?”, zarežala je jače.

“Zašto me ispituješ?”

“Zato što ne razumeš! Nisi me slušala! Imam svoj park mrtvih kipova, razumeš!”

“Misliš li da san pošla da se rekreiram, šta..?”

“Uzmeš kašike za vađenje sladolednih kugli, zahvatiš sladoled, očne jabučice kao savršene sladoledne kugle. Tako pravim svoje slepe boginje Justicie, bele boje sa belim postoljem. Imam čitavu aleju. Onda se smirim, kad to vizualizujem, to je dobro.

“Kako kog Stvora vidim, s roščićima, strelovitim pogledom rospije koji vreba da mi načini štetu, tako donjim delom uma uzmem kašike za sladoled i u mislima… . dletom klesati bele duplje i izvući ostatak.. ”

“Poštedi me detalja.. Skreni u drugu stazu.”

“Čudovišta,  praznim očima boje grobnice, bulje.. to golemo oko pauka, uštrcavali su pevajući pauci otrov koji parališe, sjaje im se ispupčene oči. Buljave!”

“Ideja je: Monumentalni niz Justicia postaviti na pijedestal, načiniti drevni park, čitava soba mi se obelila kipovima –  Zlokobnu prazninu isklesati kašikama u Bele biste!”

“Zašto oči? Zašto ne nosevi? Bulje, njuše.. Slepi miševi s nosem u obliku mača”

Preletesmo u drugu stazu. Bila je prava kao pun pogodak. .

Odjednom, stvori se lavirint u obliku kukuruzišta – otkud?

Kukuruz je sazreo, spreman za branje. Klatarao se pod naletima vetra.

“Hajde da uberemo neki”

Siđosmo s bicikala, kad ugledasmo autobús bez krova koji nam je išao u susret. Taman da pomerimo bicikle, kad on skrete, naglo i uspaničeno.  Spustio se strim bedemom.

Pojurih da vidim šta je… Vozile smo još brže. Krilata vožnja, brzi bicikli, spremne na sudar. Barem Leila. Nije se zaustavljala…. Vozila je kao metak. Kao da je đavoli gone.

A znam šta ju je gonilo. Gomila ludaka.  Žurila je da ih stigne, da ih ubije.

“Gde ste? Gde se krijete, mamicu vam jebem?”

Zaboravila je na svoju živu, namučenu maštu – katkad bi govorila o dva štapa, o kojima ne bi detaljisala, te da je bitno da dleto odradi svoj posao, jer onda nema potrebe da zašiljene noževe od obsidijana umočene u otrov zabada duboko i snažno u oči Buljavih i vadi sadržaj oka, probijajući zidove očne šupljine dok ne iscuri očna vodica, i nosi ih okolo nabodene na štapove…  ako je to već učinila kašikama. Slično tome, okom uma kidala je u  iskucana slova sa teksta u Wordu, čupala ih rukama s ekrana, dok ne poteče krv… Takve mentalne slike su imale sopstveni um i volju, često prisilni, slikoviti pejzaž besmislica u koloru koje su je ometale u svakodnevnim, prostim radnjama. – makar samo zbog distrakcije, ludaci su bili dobrodošli.

Pogledah u nebo. Osećala san nejasnu, neodređenu, mokru jezu.

“Leki, stani, sine!Zaustavi se!”, žurba u glasu.

Autobus naglo skrete ka bedemu. U njemu su se koprcali užasnuti putnici. Spazih da ga niko ne vozi.

Dok se autobús spuštao niz bedem, siđoh sa svoje bicikle, nemoćna pred neumitnim.

Ponovo je dozvah, panično, glas mi je treperio kao zapaljena sveća.

“Stani! Stani!”, glas je derao glasnice.

Okrenula se tek toliko da joj vidim profil. Bilo mi je jasno. Znala sam zašto je autobús skrenuo. Lice joj beše maska užasa na kojoj je blistao bes. Od straha. Od straha su skrenuli. Neki putnici poiskakaše iz autobusa u punoj brzini i zamakoše u kukuruzište. Od straha pred izrazom sablasti koja noću kuca na kapiju, pod svetlošću varljivog meseca.

Ona naglo zakoči.

Poterah svoju biciklu, približih joj se i pođosmo zajedno ka bedemu… Oblio me je znoj, kad videh da od autobusa nema ni traga.  Nigde ga nije bilo. Pogledala sam u nebo. Nije ga bilo ni tamo.

“Videla sam ih!”, glas joj je drhtao od besa. “Našla sam prokletinju”

“Sve njih?”

“Da, to su ONE. Iskočile su iz autobusa. U kukuruzištu su. Hajde da uberemo neku!”, okrenula se licem iskrivljenim od naslade.

“Ja ću napred, ti idi u suprotnom pravcu”, rekla sam odsečnim glasom.

Učini mi se da je nešto promaklo. Moglo je biti bilo šta. Produžih. Šaša me je draškala po telu. Dodir joj je bio grub.

Začuh cviljenje. A onda ugledah Prvu: sekutići Pacova štrčali su, pogled pravo uperen, drsko, oprobana metoda. Pacova je za ruku vukla loknasta spodoba ogromnih sise kao kod krave koja doji tele.

Treba namiriti stoku.

Pacov je šepao brže negó inače.

“Videla sam je, Niki, Videla sam je! Leilu! Protčala je onuda, u onom pravcu je protrčala! Nosila je nešto! Moramo da vidimo šta je to, pa da javimo Lazi!”

Za njima je razgrćući kukuruz, pogleda usmerenog u pravcu kretanja osobe koju je želela da sustigne.

“Stani, stani”, vikala je, otvarajući usta više negó inače. Ličila su na zapaljeni krater ispd kog je počivala najcrnja tama. Toliko je balila da je mogla da navodni pola kukuruzišta…”

Bile su to tri prilike, od kojih su sve jurile četvrtu, čija se izdužena senka stopila s horizontom. U stvari, sve su se dale u beg.

“Razumem..!”,  do ušiju mi je dopro glas plavuše čije su kovrdže odskakivale  u taktu s prevelikim grudima. “Ali, moramo da JE  nađemo pre Leile… Rećićemo joj za knjigu, da joj je ukrala, nas neće da dira. Mene posebno. Meni je obećala! A ti se snađi, već kako ti to znaš! Ionako si me uvukla u sve to, a da ti nisam tražila”

“Kako nisi, kad si tražila!”

“A ti se samo usudi da tako nešto kažeš! Nikad me nećeš niti videti niti čuti!”

Za to vreme, telegrafski stub trčeći lomi kukuruzne stabljike  I očajno doziva:  “Amra! Ne trči, ne bježi! “Moram ti dat savjet!U bjegu su kratke noge, kao I u laži!”

Bale su curile na sve strane, boje bosanske bare.

“Gde si? Ne skreći sa staze! To je tvoja staza! Ne zaboravi! Tu se ti snalaziš! Uz moj savjet sve će biti dobro!”

Staza se zaklopila kao sklopka. Uhvatila me panika.  Taman da se vratim nazad, kad ugledah izbezumljenu priliku koja istrča iz šaše i kako me spazi, ukopa se u mestu. Ne beše to strašilo već prilika, učinilo mi se, pristojno odevenog mladića. Nosio je vijetnamsku vetrobranku, svetloplave naočare i kačket, duboko povijen napred.

“Izvini, dečko, kako možemo da izađemo iz ovoga na put, hoćeš li reći”

Počeo je da skida vetrobranku i dao se u mahniti beg govoreći, u galopu reči: NEĆU. NEĆU. MA NEĆU!

Razbesneh se. Potrčah za njim. Iako spora, Nije bilo teško sustići ga. Bio je trom, smotan, visok i kilav. Klatarao se kao da je pijan,  spoticao se tankim nogama.. zapeo o nekakvo granje I stropoštao se na tlo. Mogla ga je sustići svaka baba, pomislila sam, uhvativši ga za rame I okrenuvši ga ka sebi.

Naočare su mu spale. To nije bio mladić.

Bila je AMRA  – ustuknula sam, trgla se, a ona je prigušeno vikala, dok je stiskala nešto ispod košulje, grozničavo, izbuljenih očiju. Bila je preplašena.

“Šta nećeš, majku ti jebem, ukrala si… ispuni me plima besa. Ona me prekinu:

“Nisam htela, nisam lopov, nisam ukrala, – uspaničeno je nabrajala – samo mi je bila potrebna gumica, samo to.. da izbrišem..  pa da vratim.. Recite joj.. recite joj da izbriše ONAJ DEO, to mi toliko znači, molim vas!Ja nisam ružna. Nisam prakljača. A tamo piše dajesam! Recite joj da izbriše, jer ja.. . ja ne mogu da živim s ovim – znojavim prstima stiskala je predmet njenog uznemirenja – bio je to Leilin rukopis.

“Vraćaj to kučko! I to si htela da joj uzmeš!”

“Nisam, nisam, vratila bih!”, krkljala je. Molećiv pogled joj se ogledao u mutnoplavim očima. Brazde okolo usana se produbiše.

“TO NIJE KNJIGA, TO JE ŽIVOT, NJEN POSRANI ŽIVOT KOJI SI UZELA, SA SVE SVOJIM JATOM, PO SMEĐOJ POTREBI, PO VELIKOJ NUŽDI”

“Neka ona piše, meni to ne smeta! Naprotiv! Ali, neka piše da sam lepa..  Znate, ja volim njene knjige, ja čitam..  ja sve njeno čitam” – prodorno se zagledala u mene. Na trenutak se zbunih – “Recite… Vi mi recite.. – stanka –  Da li Vi mislite da sam lepa?”, upita ozbiljno – tihim glasom.

Pun pogodak.

Pogledah u to jadno, patetično stvorenje iz kukuruzišta. S gađenjem odvratih.

“Jesi. Lepa si… “

Lice joj se ozari, jer beše zaneta mojim rečima, u slatkoj obamrlosti zadovoljene sujete.

“Stvarno? Lepa sam? Ali – nećkala se – da li san lepša? Jesam li lepša od nje?”

“NISI”

Ne možeš da budeš lepša od nje – ti nemoćno, bolesno, pokvareno, jadno stvorenje!

Ona zavrišti.

“Ne govorite tako! Efekat Vaših reči.. NJENIH reči na mene je smrtonosan!

Ali sam lepa, jel da, lepa sam?

 

Obuzeo me je gnev. Počela sam je drmusati, jer bejah izvan sebe, a ona se migoljila, no nije imala snage u sebi do da stiska rukopis silmim strahom da joj se ne oduzme dok se ne dopišu magične reči, koje je dočekala dahćući, da joj je od uzbuđenja usta ispuniše gustom maglom i ispusti neobičan zvuk nalik na škripu avetinjskih kapija napuštenog zamka:

“Vratiću ga, obećavam! Samo da se izbriše, pa dopiše, meni je to sve! To je sujeta, znam”, bila je opsednuta, fiksirana na ideju da bude lepa, da je Pisac tako opiše, te me upita da li i ONA misli da sam ja lepa – dok je posmatrala nebo, skupljenih nogu, u fetusnom položaju, s rukopisom u ruci koji joj je značio sve. Makar jedan deo – reči i hvalospevi istkani o tome koliko  (i da li?)je lepa” iz velikog, neiscrpnog izvora povređenog samoljublja.

I dodade: “Ako bi ostalo ovako kako je napisano, da san škrapulja, da sam ružna, ja to ne bih mogla da podnesem. Ostatak rukopisa mi ne smeta. Ne smetaju mi lukavštine”

S lica joj nesta panika. Svetlost je obasja. Pogledah je kao u nakazno cirkusko čudovište.

“Vrati rukopis”

“Ne dam!” Drhtala je od same pomisli da joj se rukopis oduzme, puzala po zemlji, palacala jezikom,  mlatarajući rukama, a molećiv izraz smeni ubilački pogled.

Bila je nalik na divlju zver koja se boji.

Trgnu se. Osluškivala je. To se neko probijao kroz zasenjene redove kukuruza. Nebo je bilo obliveno u krvavocrvenu boju. Podsećalo je na pokrov.  Čulo je šuškanje. Neko je dolazio.

“Znam put van. – glas joj je bio vedar, odlučno – vatren nalik na usijano podnevno sunce. -Samo da dovršim posao”

Pun pogodak.

Amra se okrete, obuzeto zureći u pravac iz koga je dopirao glas. Lice joj se skameni. Jače steže rukopis.

“To je ONA. Odlazi da te ne vidi. Ubiće te. Iskopaće ti oči. Ili onoj koja te je kupila. Onom ruglu koje te je učinilo ruglom.”

“Ubijte me, ali rukopis ne dam”, na licu joj je bila grimasa užasa -“Ja sam dečak, ja sam nevaljali dečak, ja sam LEPA!”, ona odskoči I dade se u trk, s rukopisom, nestajući sve dublje u lavirintu senki, dok su tri paćenički prestrašene prilike jurile za njom, probijajući se kroz kukuruzište, ispuštajući uzvike očajanja, tešeći jedna drugu da je izlaz blizu, da stanica nije predaleko.

Crvena boja neba bila je krv. Kapala je po njihovim licima. U daljini se čuo pucanj. ONA ih je lovila, krećući se brzo, prelazeći preko njihovih tintara muklim, snažnim udarcima, dok su Progonjene naizmenično plakale i smejale se, rasprostre bi se po tlu, a onda bi se nanovo dizale, histerično podvriskujući i dozivajući siluetu koja je ostavljala užarene tragove u kukuruzu, a ONA je išla za njom prateći trag slomljenih stabljika. Papiri rukopisa su zajedno šuštali sa stabljikama, izdajnički.

Nakon toga, začuo bi se krik očajnica.

Nekoliko visokih stabljika zacerekalo se od smeha.

Trgoh se.. Izgleda das am zadremala dok sam čitala rukopis. Nemo je počivao na mom trbuhu, a činilo mi se, možda pod utiskom sna, da zuri u mene ispod spuštenih, podbulih kapaka.

Oh, bože, kakve ja gluposti sanjam… ! Kakve mi samo misli nadolaze, pa to ti  je…!

(pun pogodak)

Advertisements

Poštovani čitaoci


Nakon pažljivog razmatranja situacije, odlučila sam se na manje ekstreman pristup zaštiti materijala.

Uživajte u čitanju!

Nema vise objavljivanja na netu. Cekajte izlaske knjiga iz stampe. Izvinjavam se postenim citaocima.


Back to inbox
Update group photo.
Prepiska sa tvitera – malocas, nakon sto sam postavila dve price o Borisu.
Od sad, pa na dalje, vise necu postavljati javno svoj materijal, ma o cemu se radilo i ma koliko godina trajalo, na uvid svakom ko moze da zloupotrebi, jer su dosla neka cudna vremena, a ja imam dovoljno losih iskustava da bih svoj rad izlagala svakojakim vrstama internet silovanja od strane internet bolesnika koji mal mal pa mi upadaju u mejl, u vezi mog literarnog materijala, evidentno opskrbljeni pogolemim programerskim znanjem, bilo da su filolozi ili maratonci.
***
Iako je moj materijal zasticen, nije za svacije oci. Generalno: Veliki problem na internetu jeste kradja materijala. Lopova nije briga za autorska prava.

Uzgred, clanak o Borisu je skinut mnogo pre nego portal e – novine. Evidentno je da je ovo neko ko cuva sve clanke o Borisu, prati, cak ja nemam taj clanak… Mislila sam da je u pitanju entuzijastican citalac, ali to svakako nije. Ili ne na dobar nacin. Ko je? Nemam pojma.
Ali, nije dobronameran. U pitanju je, takođe, poznati ton, poznati osećaj, poznati okus u ustima.. nista dobro, kao sto bi Cohle rekao: psihosfera…
***
Ali, nakon svega sto mi se desilo, interesuje me. Izgleda da danas covek mora da ide okolo ozvucen i s copy paste priborom u ruci, ili da izbegava bilo kakvu komunikaciju osim one nuzne.
***

nadimak: avanture borisa K.
avanture borisa K.
@BorisKuburic
Conversation SettingsClose
Intermeco: Boris K. ume da bude veoma nezgodan lik, znam to iz iskustva. Kad sam s njim, ja postajem neko drugi, neko ko se obrađuje, neko „u procesu“: Jozef K., lično. Ne bih li pokušao za promenu ja njega da mučim, kupio sam mu preskupu kartu za koncert, kako bi se izvesno vreme osećao neprijatno što sam izdvojio toliko novca. Ali, moj prijatelj ima čudnu naviku da za svoj rođendan poklanja drugima poklone.

Ove godine poklonio mi je knjigu kratkih priča pod nazivom „Avanture Borisa K.“ Leile Samarrai. U posveti piše: „… Za tebe od Borisa K. Čitaj samo naslove.“ Priznao mi je da je kupio nekoliko primeraka i da je svima poklanja. Kakva je knjiga, pitam. Nemam pojma. Otvorim nešto nasumično da vidim, kad ono, naslov priče: Boris K. i Proces. Počinje ovako: „Sreo Boris K. Jozefa K. u momentu dok je ovaj iščekivao pogubljenje, glave prislonjene o krvavu stenu… ponudi se da podmetne svoju glavu umesto njegove…“ Ali tu se priča naglo prekine, baš kad spiker stade da najavljuje početak drugog dela koncerta.

avanture borisa K.
Jois je neko pisao o Borisu K.

50m 38 minutes ago
Leila Samarrai
taj tekst je sklonjen sa e novina. pisao je neki Istvan Kaic koji mi nikad nije odgovorio na obracanje, a valjda ga je znao tadasnji izdavac koji mi je napravio mnogo problema – krsenje autorskih prava, mobingovanje, sklanjanje tekstova, bojkot, niko ne objavljuje i slicno. Ako imas FB, mozes me dodati, pa da kopiramo ovaj tvoj tekst koji si ti sacuvao i da stavimo da je link sklonjen – pomocice mi da pokazem da sam mobingovana i da ne pricam prazne price. Taj izdavac dostampava Borisa, prodaje, a da ja nemam nikakav uvid u to. Pokusao je i da mi izbojkotuje promociju.. Pisem nastavak, prevescu ga i postavicu ga vani jer sam ovde – mobingovana, jednostavno receno. I pokradena i prevarena od samozvanih knjizevnika i trgovaca koji sebe nazivaju izdavacima posto se pravi knjitzevnici ne bave takvim mutnim radnjama. Dakle, ako zelis, dodaj me na fb.. tamo sam uglavnom da bih igrala igricu Criminal Case 🙂 Naravno, oni ne mogu da me sprece da pisem, kao sto vidis. I da idem van granica Srbije jer Boris tamo pripada, u sta sam se uverila saradnjom sa “strancima”. Ovo stavljam pod navodnike jer vece strance ne videh nigde nego u Srbiji. Gross…
avanture borisa K.
E-novine vise ne postoje, nemam fb

3m
p.s Cek cek… ja sam autor Borisa K. eno me na Wikipediji, knjiga je objavljena, nalazi se u biblioteci i moje autorstvo je neupitno. Ponavljam, to je pisao u okviru neke kao “reklame”, davno.. neki Istvan Kaic kog uopste ne znam. Kad sam mu se obratila, nije mi odgovorio. Nije ni cudo, cak je jedan Amer hteo da mi pokrade pricu, ukoliko vec nije, jer me je u ime toga da ce objaviti Borisa u svom casopisu kontaktirao da mu pojasnim neke stvari koje mu nisu bile jasne, a ja sam mislila da je to urednicki deo i da zeli da se pozabavi nekim urednickim sitnicama, no on je iskoristio moja objasnjenja i nestao, iako sam ga i zvala i pisala mu – nisam mogla da verujem koliko daleko ide.. pogotovo sto je zastupljen na internetu i uredjuje knjige.

Tad sam prestala da saljem svoje price casopisima i zatvorila sam pola bloga, ostavljajuci nesto sto im, po mojoj proceni, nije dovoljno interesantno. Pitam se, takodje, sta se zbilo s neobjavljenim pricama koje sam slala casopisima i koje su odbijene.  Gde li su zavrsile i pod cijim imenom. Gde je tu garancija? Ima li je? 

Ne.

***

NASTAVAK KONVERZACIJE:
Dakle, niko nije pisao o Borisu izuzev mene, tu je svako objasnjenje suvisno, ali ton tvoje recenice mi govori, onako kafkijanski, da nije… osim ako neko ne pise fan fikciju i to losu.. u pomenutom e – novine slucaju, ili je zeleo da promovise, ali izdavac se potrudio i da se to skine. Promocija Borisa je odrzana u Parobrodu. A ko si ti – Borisov fan? 🙂

Leila Samarrai
dobro. Uzivaj u citanju.
avanture borisa K.
ne, ja sam Boris K.

2m
Leila Samarrai
ako si Boris K. onda ces znati ko je bio Ignasijus Halverson…

mnogi zele da budu Boris K. ali jednostavno to ne mogu. Pisi fan fikciju. (savet)

Leila Samarrai
Izvini, zvucis mi sad malo uvrnuto. jedino ako se identifikujes s Borisovim likom do te mere.. da li je to u pitanju?
avanture borisa K.
laku nocFGD

Besplatno preuzmite pdf knjige “Avanture Borisa K.” na linku…


S obzirom na to da se izdavac dobrano pobrinuo da se moja knjiga ne moze pronaci u knjizarama, izuzev u knjizari “Beopolis” kod Doma Omladine u Beogradu, odlucila sam da mnogima koji su mi licno izrazili zelju da procitaju Borisa K. ali naprosto nisu znali kako da dodju do knjige, kao i svima onima koji su zainteresovani da je procitaju, omogucim da besplatno preuzmu pdf knjige “Avanture Borisa K” na linku
http://serbianforum.org/threads/leila-samarrai.767072/

boris - Copy

Strašni Sud, finale Zapis U Tami 25


Nor shall ye find Me till the Promised One appear on Judgement Day.

1

Nakon kratkog, jezivog podsećanja, zakoračih stepenikom, okružena bezbojnim mrakom. Svaki od njih bio je korak, cipela naslonjena na blok vremena. Ubledeh u licu, zgrčenog pogleda uperenog u providni pravougaonik, mali staklasti prozor na vratima dozidanog kupatila, najedared zatrčavši se u pravcu vrata, zgrabih kvaku..

Ne mogu te niti videti, niti čuti.

Setih se Vajldove novele „Kantervilski duh“. Osetih atavistički užas, kao da će iz zemlje izroniti odrana ruka i uvući me u mračnu i skučenu tamnicu. Svetlost iza prozora bila je prigušena. Mračne senke su zaplesale i iskočile iz zidova. Vrpoljila sam se ispred vrata, ugušena bolesnožutim mutnim svetlom.

Malobrojni koraci na izgubljenoj stazi. Senke su se uskovitlale. Prislonila sam čelo na vrata, nesigurna kao na klimavoj platformi u brodu kog je progutao pakleni trougao- strah mi seče kosti, meso, oštriji od sečiva. Kosa mi je ulepljena od znoja.

Neko vreme sam stajala na vrhu stepeništa. Uzdahnula sam i drhtavim prstima pritisnula sam staru kvaku na vratima i ušla u avetinjsko okruženje skučenog predsoblja. U njemu je bilo kao u grobnici. To sam ja, tu, blizu.. živa zakopana gutam vazduh. Mrak se dizao i spuštao u valovima, Moja soba je bila odmah levo, dva koraka od ulaznih vrata. Najedared grobnu tišinu preseče pakleni vrisak koji je dopirao iz moje spavaće sobe. Vrata su bila pritvorena, odgurnuh ih dok se zajedno sa njihovim šapatom, vrisak prelamao u kakofoniju užasa, a ja sam zurila u prizor koji mi je ledio krv u žilama.

Na ogromnom krevetu, s razbacanim knjigama i posteljinom, videh užasno poznatu mi devojku zlatnoplave kose, koja se bacala po istom, vrištala s nečijom rukom pritisnutom preko lica, odrana bolovima teških duševnih muka, izgubljenog pogleda i očiju otečenih od reklo bi se decenijskog plakanja. Senka strave letela je prefinjenim crtama lica koje se grčilo i čitavo telo joj se grčilo. „Prestani, molim te, prestani, znam da si svesna, drugi ne znaju, zatvoriće te“, prestravljena žena u srednjim četrdesetima, smeđe kose koja je ispala van iz skupljene punđe, reklo bi se od borbe koja je trajala i napora ju je nadljudskom snagom pritiskivala uz krevet, ščepala joj ruke koje su se tresle, noge su joj se grčile, telo poskakivalo.. Žena je teško disala, izmorena borbom jer se devojka trzala na krevetu, ko zna kolio dugo, prigušenog krika. Žena je bila snažna, ali devojka kao da je želela da bude savladana, raširila je ruke i ridala puneći suzama zeleno kraljevstvo očiju, dok je cvilila kao premlaćeno pseto: „ne mogu više, ne mogu više da gledam ove proklete Srbe!“

„Ićićeš u Barselonu. Samo ćuti. Ne smeju da te čuju. Doćiće po tebe. – žena je šaputala izmorenim glasom – Sine! Da li pravim grešku, da li su svi oni u pravu!“

„Nisu! – devojka naglo ovlada sobom i nastavi da gleda u tavanicu lica izobličenog od mržnje – Pogledaj šta su mi uradili. Pogledaj! – neko drugi bi se zaprepastio, ali ne ja – sela sam na krevet, pored žene i načinila pokret rukom ne bih li je dodirnula po kosi ili zagrlila ženu, ali oprez mi je govorio da ništa ne činim. Devojka, naglo osnažena,  uspravila se u krevetu i sela – „Gde je Gorica?“

„Kod Branke“, odgovorila je žena i legla pored Devojke, sklupčavši se uz nju.

„To je dobro. Sve da se održi privid.“

„Na razmišljaš pravilno. Moraš da razmišljaš pravilno, tek onda možeš da shvatiš..“

„Da shvatim, šta? Ležim u ovoj grobnici, u ovoj jami bez dna, u prokletinji od zemlje u kojoj si me rodila, ja koja sam strane krvi – šta ću ja u Srbiji, reci mi, šta ću u Srbiji?“

„Rekla sam ti, prodaćemo..“

Devojka je trpela svoje demone.

Nešto kao da je imalo vlast nad njom.

„.. među lopovima, lažljivcima i švercerima, u zverinjaku gde me čekaju krvavi udovi da me siluju, zariju mi se u kožu, u izranavljenu utrobe i mozak, živeti.. ovako? Protiv vlastite prirode. Protiv vlastitih uverenja. Dokle ovako? U falš glumi, da se osmehujem gamadi koja je za mene od rođenja pripremila jednu vlažnu sobu, jednu kriptu da s mrtvačkom maskom preko lica pišam, jedem, pasivno, dobroćudno pseto, odrani živi leš, u sobi, među zidovima sačinjenih od mog mesa.. „

Odeća joj se od znoja zalepila za telo. Bila je odevena, to jest ja bejah odevena.. Tišina ponovo zavlada.

Tad ona reče:
„Nema drugog izlaza do da se ubijem. Ili sebe ili nju ili sve njih“

„Ti nisi ubica.“

Preko lica mi prelete tračak podsmeha. Pogledala sam ponovo u sebe. Pogled se razbistrio. Devojka se okrete k majci.

„Bila si retkost. Još uvek si retkost. Uvek ćeš biti retkost. Imaš..  dar. Nemoj da odbacuješ svoj dar kao tvoj ludi ujak.“

„Dar?  – gnev ponovo razgrće zastore svetlucavozelenih očiju natopljenih suzama – Kad sam se rodila, od tad pokušavaju da me ubiju. Ahrimani, prokleti đavoli..“

Stresoh se na pomen Ahrimanovog imena.

„Sine, kakve veze ima to što su Srbi?“, upita Majka, gotovo radoznalo – pa ti ni Arape ne voliš. – zastade – Ti sebe ne voliš“

„Sebe? – cinično se nasmejala mlađa verzija mene same – do sebe nisam ni stigla. Budućnost? Kad će početi?“

„Mi moramo da odemo odavde – ja sam  našla način – ali ne smeš više da vrištiš tako, doćiće po tebe, to su đavoli, vani su pravi đavoli, nema nikakvog drugog đavola.. – Žena je pričala mirno, dostojanstveno i odlučno. – ne postoji đavo do lošeg čoveka i svima bih im sama stavila korpe na njuške da ne besne svojom pljuvačkom kojom su te zagadili, jer ja te znam, ja živim s tobom, ja sam možda obična žena, nisam neko nadareno mazalo kao tvoj ujak ili tvoja baba ili.. – sipala je majka ponosite reči s veličanstvenih visina hrabrosti. – nema nikakvih Ahrimana, nema slave, nema Ahra Mazde, nema Boga, nema crnog providnog mraka i Tamne knjige s krvavim slovima koje je moguće iščupati rukama, sve je ovde na ovom svetu, tu je jedna bitanga, jedan lakrdijaš, jedan tragičar, jedan pisac, jedna knjiga i u toj knjizi možeš vrištati, opisivati unutrašnjost grobnice, lizati vlastitu kriptu, pretvoriti se u duha, u tigra, vasksnuti iz praha, plesati oko krugova u žitu, ubijati iznova i iznova decu kukuruza, zakrvaviti vodu krvlju ajkula, neka sebi budu plen, parabola za svakog ko te je ikad mučio da počneš toliko da.. mrziš, dete moje – izreče Majka u jednom dahu.

Majka hrabrost i njeno zlatokoso dete s pomračenjem svesti. Izliv fanatičnog gneva i mržnje. Toliko puta ispričana priča u Holivudu gde obično dolaze mlade, lepe i nadarene devojke iz svakojakih američkih zabiti snevajući da se proslave, pa upadaju u mučnu situaciju. U ovoj priči, nadarena spisateljica nikako ne odlazi, sigurno ne zbog bojažljivosti, do je živa sahranjena, okovana kao japansko drvo, da se ne razvija, s rukama raširenim vodoravno na krstu, u krevetu, pokrovu nalik na platno, malograđanske slike sveta, uz nešto malo rasizma i nacizma kojim su je obležali još kao dete – leži, raspeta, potpuno sama, već deceniju, u staroj kući koja je zadovoljila potrebe dve generacije, sa sve podrumom zidanim lomljenim kamenom, projektovana na pravougaonoj osnovi, pod strmim krovom, arapsko – grčka Nefertiti s bosiljkom iza uveta koji prati Srbina od rođenja do upokojenja.

„Ali, meni ipak treba vojska za lov.. na besne svinje“

Mašinerija gneva pokrenula je gomilu slika u njenoj glavi, od prvog Arapina što je stvori, čije seme upuza kao zmija u telo njene majke u nekoj ledenoj noći stvarajući plod koji se lavovski razvijao, preko drugog Arapina čija se ogromna glavudža nadvila nad njom jednog vrelog letnjeg dana, dok je vani narod pljačkala novokomponovana vlastela, a on, Titov turista u politici nesvrstanih, ostao je u Srbiji kao trajni gost, kućni prijatelj koji je pokušao da je bestidno siluje, jer mu milija i mlađa beše od device u raju prosečne starosne dobi od petnaest godina, do poslednjeg Arapina, Haithama švercera što je došao kod Tita kao kod cara siromah da mu štogod car udeli, u jednoj ruci držeći Štafetu mladosti, u drugoj Kuran, koga je život sa Srbima nagnao na samoubistvo nevinosti i zahvalnosti mojoj majci koja ga je primila pod svoj krov, zahvalan joj sve do devedesetih kad se u srpsko društvo dobro uklopio i postao veći Srbin od svakog Srbina pod kapom nebeskom, a onda nam dolazio pred kapiju, opijen besom starih i novih srpsko – arapskih bogova da ‘nako po srpski novac potražuje, istovremeno nesretan i zagledan u svoju staru iluziju da se vrati u postojbinu Abasida.

Na njegovom crnpurastom licu su vidljive blede mrlje korupcije. Nikad do kraja nije dobro savladao srpski.

„Ne dati ja za džaba, Daca. Ti meni duguješ za lova“

„A ti, sad bogataš, gospodar taštine i vladar na buvljaku,nekad si bio siromah s arapskom prošlošću koju si ugurao kao prtljag u dva kofera, naivan i dobar, gotovo do sirovosti i sažaljenja, preplašen, ali u uporan da uspe, na ulici, u strahu, u neizvesnosti. Pod krov sam te primila, nezahvalniče. Umesto da nam pomogneš, sad kad si postao veliki Srbin, ti si se pretvorio u marku. U brojku. U grafikon. Dug mi uteruješ i pretiš mi gore od zelenaša.“

Zacrveneo se kao bulka, stid mu zagolica uho, te nekad siroti Haitham, Kralj Pijace, odjuri u noć kao da ga horde vragova teraju odatle, potaknut sećanjem na nevinost, na staramajku, setivši se Muhameda i njegove borbe protiv pohlepnih aristokrata, siročadi, putnika koji nemaju smeštaj, na porez zekat namenjen za izdržabvanje siromašnih, osetivši nostalgiju koja se u njemu razbuktala, u ogledalu tračka odnekud iskopanog, nanovo pronađenog Alaha…

Okrvavljene slike su klizile njenim besnim mozgom, te se slike Arapa pomešaše sa slikama Srba, kretale su se brzo kao i ona – koja je izjurila kroz otvorena vrata u noć, u ciganskoj suknji, patikama starkama i crno – beloj majici od viskoze,  kretale su se kroz noć, kragujevačkim ulicama, jureći preko neba, nalik na podivljale oblake, gazeći tlom koje joj je uzvraćalo mržnju, dok su joj sablasni prsti vetra mrsili razjarenu kosu i vučji osmeh, ona polete, nakon što je odvalila srpsko – arapski smrtonosni sarkofag,  dok ju je đavo vodio ugovorenim znacima ka poznatoj tački, ka dogovorenom mestu gde će se devojka i njen Demon suočiti i boriti se na smrt, prsa u prsa, gde će se sukobiti vojska lava i vojska zmaja.  Jurile su slike njenog detinjstva, iživljavanja dece,  udarale joj u zidove uma strahovitom žestinom, a ja pojurih za njom, kao pojačanje borbi u ponor koji sam sama nekad davno videla pred sobom, da joj ojačam telo i dam snagu u igri oklevanja – čežnja za slobodom vukla ju je napred, a očaj nazad, k majci, u grobnu postelju, da čeka na spasenje u grozovitoj udubini, na nadu u koju će se grdno upetljati i u njoj, u kricima skončati.

Ako se mora skončati, neka to bude u bici kod Ukletog Mesta gde će zgrabiti za vrat prokletog duha, odlučnim istreniranim trupama izvajanim i dobro utreniranim godinama, u njenim naslikanim košmarima. Neka gnev prsne napolje, kroz gnoj. Hladna cev pištolja možda, časna smrt, ne, ona nije egoista, jer niko ne radi ništa iz potpunog egoizma, svedoči vrelina krvavih duševnih muka koja joj uliva hrabrost, greje joj telo, a zeleno zlatne oči su zažarene dok pešači ka poznatom mestu, u susret Mučitelju, dok joj vazduh peče šake stisnute u pesnice.

Galerija izopačenih slika, krv istraumiranog deteta lije po izgorelom podu koji obljubljuje vatra njenog gneva. Ivana u Gimnaziji, s licem uokvirenim naklonošću boje mladog meseca: „Ne brini, ja sam tu. Ja te volim. Niko te više neće povređivati“

Ivana,  čiji su se zagonetne oči smeškale ka njoj, dok ju je zajapurenog lika privijala uz sebe, sve dok uz krvarenje ne iščeznu u tami, negde tamo, u drevnim školskim hodnicima ona vidi Ivanu koja je brani od očekivanog napada sadrugarica u odeljenju, s besmislom u poremećenim umovima sa sve markiranim žigom „dolče gabana“ preko mesnatih glava koje su uperile u nju očiju iz kojih iskaču preteći noževi, a ona im pokazuje prst, Ivana u ciganskoj suknji, jedna od njih, a opet plemkinja među decom lopova i trgovaca, Ivana koja je i sama dete bandita – direktora koji je nekoliko puta proneverio novac i prao ga preko fudbalskog kluba „Radnički“, opet je brani, potom Ivana u trend komadima odeće, šik sandalama i fensi torbom, obučena na francuski način, ume da nosi maramu oko vrata elegancijom rođene Francuskinje, kako govori da bi bila najsrećnija „da nas dve provedemo naše živote zajedno“.. negde u brdovitom krajoliku Francuske, jer „mesec, kao i Francuska inspirišu na ljubav“, daleka Ivana, sad spaljena i pokidana na deliće kako me napušta uz reči da su joj od mene dragocenije hiljade drugih tričarija, Ivana koja govori da je bolesna i da se leči, šarmantna i lepa Ivana za koju sam odvojila sobu u svom paklenom domu nakon što mi je otkazala gostoprimstvo svoje naklonosti, uz mrke poglede njene sestre bliznakinje koja govori da se Ivana mora, u stanju uma u kojem se nalazi otrgnuti od svake „bolesne pojave“, Ivana koja mi govori da je očekivala da ću se dozvati razumu i da je svet butika, markiranih sandala i šokantnih putovanja Vidikovac – Banovo Brdo uskoro čeka, kao i brak koji više privlači razlozima nego strašću koja je nebitna i da mora da sam potpuno neosetljiva ako ne shvatam koliko nju moja naklonost plaši, Ivana koja plače na mom ramenu, ali ostavlja me samu u učionici „jer ja to tako volim“ i odlazi s bogatima i moćnima, Ivana koja hladno odvraća pogled s mog praznog tanjira u Grčkoj dok s Jelenom Krsmanović prebrojava koliko je cipela kupila, okružena poverljivim drugaricama koje se kunu da nisu uspele da kupe toliko koliko ona, a ako i jesu, njihove cipele, iako podjednako lepe imaju manje stila i sve se zajedno smeju odeći „one debele što sedi sa Leilom i sa štreberkom Irinom koje su, zamisli, ponele samo 100 maraka na ekskurziju!“, Ivana u Grčkoj koja s ruganjem odbrusi da joj ne treba švalja koja će uredno da slaže njenu odeću ili joj donosi doručak u krevet, Ivana koja predamnom ističe reč „muškarac“, Ivanine haljine, draperije, tapiserije i skriven poljubac usred noći u valovito – toploj Grčkoj nakon što se uverila da svi spavaju, Ivana, utočište, obrok, pun tanjir, odeća, magla koja proždire, nedokučivost, ljubavna pisma, zajedničke slike koje sam odavno predala pepelu, ritualno ih spalivši u dvorištu i napokon – Ivana koja me poziva na svoj rođendan, pričajući o svojim još uvek mladim, ali ambicioznim agorafobičnim strahovima pred podobnim prijateljima, opet ponoviviši reč „muškarac“ nekoliko puta, dok me njeni drugovi značajno zagledaju u oči kad stavljam ruku Ivani na rame, a ona je prezrivo skida s ramena i govori: „Gubi se iz moje kuće i nosi svoj buket ruža sa sobom“, opljačkano, sve spaljeno na seansama sa stručnim psihijatrom koji mi otkriva sve Ivanine tajne i govori da je uništavam svojim insistiranjem da razgovaram s njom, s tom krhkom dušicom kojoj ne treba niti kuća, niti bilo kakvo bogatstvo, jer čezne da bude ponovo zdrava, ti, jaka kao francuski feldmaršal iz Napoleonovih ratova, ostavi je na miru, ako ne u ime ljubavi koju prema njoj navodno osećaš, onda u ime svake pristojnosti! Udarac šakom o sto. Pretnja. „Dozvoli joj da te zaboravi! Skloni se od nje, bolesnice!“

Na tu reč se nisam obazirala. Svi psiholozi palanke, a i šire, su isti. Doučeni šarlatani stvoreni za buku i bes mediokriteta. Pored Ivane, imala sam dovoljno vremena da ih proučim. Onaj ko se osloni na njihovu sofu, tome stvarno fali podebela daska u glavi ili je vrlo ograničene inteligencije. Setih se filma “Frensis” i stresoh se od jeze. No, o tome neki drugi put.

„Upravo ste rekli da me voli“, prošaputah, u potrebi da razumem šta se Ivani dešava.

„ Pa voli.. voli se i prijatelj, i haljina i dragi kamen, ali što je bolesno, to je bolest, a ako i nije bolest, za nju jeste bolest, ti si čir u njenom stomaku, nerazumna devojko, smetnja na putu, pa ako ti već ne možeš da se otrgneš od svojih odvratnih sklonosti, onda pusti nju da se na miru uda“

„A ko te drži?“, jedan od mnogobrojnih razgovora, dok Ivana vrišti u telefon.

„Ostavi me, ostavi! Ti mi ne daš. Pusti me na miru!“

Ivana u stanju histerije i plača, Ivana u stanju duboke ravnodušnosti, ja i moja neprekidna paljba da se ne osećam dobro, da i ja imam osećanja i da želim da razgovaram s njom, da ne znam goru osobu od nje koja mi ne daje toliko poštovanja nakon svega što smo imale i osnovnu pristojnost da me pogleda u oči i..

„Ja sam u jadnome stanju, ja sam bolesna!“, vrisak preko crvenog telefona je jači, a vrisak prekida glad za vazduhom, diše ubrzano i s prekidima, diše bolno i govori: „Kako ne shvataš da nije bitno da li ja tebe volim ili ne“

“Kao da je bilo nekad”
EKV

Bezbroj lica koji opisuju pun krug moje i Ivanine zajedničke istorije, beskonačno stepenište u vremenu iskovano od kovanog gvožđa, snovi u kojima mi se javljaju glasovi o tome koliko sam pogrešila, strastveni izlivi kajanja i sećanja koja će se otimati za svoje opstajanje, snimljene scene povezane u vremenu, sećanja, uvek sećanja – koja se ciklično gibaju među demonima noćnog terora i koji zure u moje prestravljene oči.

Nebo iznad mene i Devojke poprimilo je bizarno bledu boju. Posmrtni ostaci zaboravljenog grada mog rođenja čine uske uske krivudave ulice obrubljene starim prizemnim kućama i ponekom novogradnjom.

Devojka korača ispred mene, izbezumljena i raspamećena mrmlja sebi u bradu: „Oh, gospodine, pa zar ste Vi iznenađeni mojom posetom Ivani? Ovo jeste noćna poseta, ja vodim život vampira u kući zla, ali Ivana… znate, ona je načisto upropaštena. A ko ju je upropastio, recite? Vi. Da, VI, Bratislave! Smejete se? Šta mi možete? Siktaćete? Ja ću da skočim na Vas da vas obuzdam.. – Devojčina usna se iskrivila od bola i užasa.

Pustih korak. Sad sam koračala u ravni s njom.

„A da se vratim? – osetih preplašenost u njenom glasu – ona se penje uz ulicu, do Parka, poput planinara koga okružuju ponori, ali kojem je svejedno da li će pasti s litice.

Nebo obasja nestvarna svetlost, kad joj došapnuh, iako me nije mogla čuti: „E vala nećeš.“ Njen zbrkani, bizarni monolog se nastavljao kako je prelazila kvadrat po kvadrat uklete zemlje grada koji ju je mrzeo.

Ulica Kragujevačkog odreda je široka ulica sa četiri trake, iznad kojih se uzdižu četvorospratne zgrade koja vodi do Velikog gradskog parka. Tu se ona zaustavlja. Prelazi ulicu dok je kamene biste narodnih heroja iz NOB – a saučesnički posmatraju.

Ovih dana saznajem da su spomenici oskrnavljeni i prodaju se na kilo…

Vazduh u delimično osvetljenom Parku postaje leden. Ona postaja trenutak u hladnoći kripte.

„Hoće li me uhapsiti ili tući? Činim li veliko nedelo? Obrušiće li se na mene poput gladnog orla?“, nastavlja da korača hramom bezbožnika – „A šta ti misliš da si joj uradio, prokletniče?  Da li je ona birala svoju luku, svoje ljubavnike, a ako je mene izmislila, onda je izmislila i tebe, i tebe i tebe.. – i stalno iznova tukla ju je savest i stid zbog bolesne ljubavi koja je nepogodna za razmnožavanje.“ – na usnama joj mantra, poslednji stih molitve koji joj je donosio hrabrost, da istraje, da se uzdigne iz blata, da zakorači preko vlastitog groba – da se to mučenje već jednom završi

„A znaš li ti, Bratislave, Srbendo, za koju je peder, bolesnik, narkoman, strani plaćenik i izdajnik jedna reč, čija je trudoljubivost i porodična idila, isfinansirana sa parama koje si prao preko fudbalskih klubova, a onda si pare uložio da izgradiš sebi kuću, i vikendicu na Vlasinskom jezeru, ti prljavi..  – naglo zastade i osmehnu se, zadubljena u sećanja:

„Bile smo nerazdvojne, slepljene kao što su slova zalepljena za uvreo papir, potpuno i do kraja nevine, gotovo mučenice..  držale smo se za ruke, pred ljudima od kartona, u svetu nesigurnom, klizavom…   I ona mi je rekla da sam ja lepa devojka, a kad bih bila tužna ja sam joj govorila da je sve što mi je potrebno da me zagrli, uteši i pomiluje po kosi. A onda kad bih osetila da je taština osude peče kao oganj, namrštila bi se, okrenula glavu u znak da me se odriče i vadila bi cigarete iz večito poluprazne kutije laki strajka, mučno, kao da vadi eksere, a oni je ubadaju kao krvožedna bića, izdužila bi lice i nemirno treptala, paleći cigaretu i odmičući se od mene za korak – dva u stranu.

Tad bi svet zaličio na grobnicu. Svetlost je nestajala. Bacila bih pogled na bezizražajno lice stranca do sebe, osetivši mučninu, dok mi se trbuh grčio, a mišići lica napinjali od gneva, dok bi Svet, sastavljen od vampira, skupa sa Ivanom nabijena na glogov kolac stida, sletao na moju krv, kezeći očnjacima i gurajući me sa zemljopisne karte, dok sam upirala prst u Ivanu s krvožednom gorčinom, kao da povlačim liniju po staklu, duboko udišući tamu koja je potamnela staklastu zavesu teskobe i odricanja.

„Jer ti si ove udavače nazvala kokošima, a ne zmijama koje su rastvorile klješta, u zelenoj poluseni pritvornog kamena.  Svi ste vi, licemeri, od jedne do druge tačke, jedno te isto, zapetljani u isto klupko, a ti si, od onih zmija koje se osmehnu katkad da ohrabre plen ne bi li se previše približio.“

Iz mene su, u pratnji Devojčinog sećanja, odzvanjali glasovi iz iscepane, davno zaboravljene sveske, fragmenta u vremenu. Škrinja se tresla, ubledela, negde na nekom stolu, ili na putu, ogromna, a propeti konji je vuku, uz krik.

„Jesi li istrošila sve zalihe svoje opsesije i patetike?“, Ivanin glas je podrhtavao, nalik na režanje psa.  „Nego, videla sam mladića..“

„I ljubila si ga u svoj strasti, a oni zahvalni i zadovoljniji nego ikad“

Nije obraćala pažnju.

„Rekao mi je da je doneo onaj poklon koji je ranije pomenuo..   da mu se sviđam..“

„I Henri Osmi je slao poklone Ani Bolen, a vidi šta joj se s glavom zbilo! Možda je originalnije da ti je rekao kako predaje svo biće u tvoje ruke, a potom i sekiru“

„Hoćeš li prestati i obrisati to lice oglupavelo od plača. Šta si ti meni? Šta ja imam s tobom?“

„Muza na Zemlji. Okrutna i gluva.“

„I ko koga ovde muči? Zapravo, ne mučiš nas, nego nam svima dosađuješ“

„Licemerje je svojstveno mučitelju, te se ograđujem od ove titule.  Ti si jedno razorno i okrutno biće“

Devojke iz razreda su uprle u mene svoje ovnovske oči, prigušujući smeh.

„Poželela si mi nešto?“, njen glas je zadržao podrugljivu notu.

„Upravo sad. Nove tregerice i pocepane pantalone s još većom rupom“

„E, Leila, zašto ne okačiš tu Henri – sekiru o poderani kaiš, možda zaličiš na Ivaninog Romea“, zabrunda Ivana 2,  čija je majka bila vlasnica prestižne “fensi” parfimerije, u centru grada.

„Ko – ko – ko! Čuješ li taj zvuk u daljini, Ivana? To je neko sneo jaje. Da se složi uz sekirče”“, dobaci brkata, gruba Katarina.

„Još ako ga snese crna kokoška, imaće jaje magičnu moć“, nadoveza se već neka treća vlaška velika majka.

Na tren mi licem prolete senka ubilačkog besa, da bih se ubrzo glasno nasmejala u silnoj zluradosti, zamišljajući ih kako kokodaču na japanskom, turskom, aramejskom, i zobaju kukuruz, kokoške koje lutaju kroz vekove, nakostrešenog perja i savijenih vratova,  dok komedijaš mlati kuvanom kokošjom nogom, da bih se s nogu prebacila na kokošje grudi, na obareno crno srce ne samo kokošaka, već svakojake peradi, da bi mi kroz glavu prošle tri starice u crnini, kod Vlaha poznate Šumirolke, i smejala sam se tako, dok se Ivana žurno progurala između dve Šumirolke, tražeći izlaz i provukavši se kroz šumu drugih, navaletnih učenica – Šumirolki koje su kretale na puš pauzu i stresla se kao da je taj izlaz izgrađen od jako hladnih cigli, a ona zaglavljena među njima, te je par njih odgurnula ramenom, a dim se i dalje izvijao iz zgažene cigarete, bačene na pod, dok su joj se grudi brzo dizale i spuštale, a ona je teško disala, besna, na kraju prokrčivši svoj put, dok ju je pratio moj raspaljujući smeh.

Tad mi se lice naglo smrači i pođoh za njom, dok su se Šumirolke krstile ispred muškog ve – cea.

„Ma pusti ih, tako one stalno.. Ne zna se koja je luđa. Ivanini su makar bogati..  Ženska ima izgled, lovu, ne znam šta joj ovo treba u životu“, bilo je poslednje što sam čula, zvuk se već gubio u hrapavom izdahu, u daljini.

I onda mi je rekla, par dana kasnije, kad smo zastale obe, same, bez Šumirolki i drugih demona kraj prozora hodnika Gimnazijske zgrade, da se pita šta uopšte i da li išta može da preostaje..  – zastala je, kao i uvek kad bi želela da pobedi svoju neodređenost. – A opet, reklo bi se da je jednostavno. – posmatrala sam njen profil koji se gubio u prijatnoj izmaglici intime. Samo sam ja umela da dovršavam njene rečenice, čak i kad ona nije imala blage o čemu je mislila ili tek delimično.

„Suviše si opterećena drugima“, rekoh jednostavno.

„Ja bih da ga opet gledamo“, brada joj se polako podiže i ona se sretno zagleda u mene. Tad bi joj oči poprimile sjajnu, nežnu. mlečnobraon boju. Kad je bila besna, bile su prkosno crne,  i upozoravajuće sjajne.

 

Misija Meksiko – Ženski Elitni Odred serijskih ubica


Iako si žena, Lala, nisi bezbedna. No, čula sam šta ti se dogodilo ispred onih zgrada u Birjuzovoj, u prolazu.. Rekle su mi ostale članice Elitnog odreda. Silovali su te dvojica uz izlog, trojica su gledali i drkali, a neka baba je dozivala u pomoć poštara koji se zadesio preko puta:
– Pope, pope!
– Ali… pa to baš i nije bilo silovanje..
– Hajde, hajde, utoliko bolje, utoliko bolje. Znam da je bilo grozno. Znam da želim šansu da se osvetiš. Odlučila sam da ti dam šansu. Znam i ja kako je biti silovan. Pozvala sam te na kafu, ispričaćemo se, nakon toga ćeš otići ili ne, to ćeš ti odlučiti. Možeš ostati, a možeš i otići i nastaviti da pokajnički pušiš kurac. Možda uz isti izlog? Ko zna…
Možda je trebalo da zoveš policiju? Odmahuješ glavom? Apsurdna devojko. Bila si brutalno pretučena, glava ti je bila krvava, čak pre nego što su te dohvatili u Birjuzovoj. Ako tako nastaviš, oborićeš rekord moje klijentkinje Karle koja je silovana 43.674 puta. Žrtva trefikinga. Jadnica. Lala.. To je tvoja krv. Krv traži krv.
– Mogu li?
– Rećićeš mi sve kad završim. Lala.. Postoji mnogo načina da se ubije čovek. Došla si na pravo mesto. Bićeš zaštićena. A ko zna, možda postaneš član naše Ženske vojske serijskih ubica ozloglašenih silovatelja kako u Srbiji, tako i u svetu. A ako misliš da sam mizandrična, da imam visoko mišljenje o ženama, varaš se.
Odavno sam prestala da spavam sa njima. Dopusti mi sad da ti objasnim svoj metod:
Pre nego lovcu na žene prospem mozak, odrecitujem mu „Đuliće i uveoce“. Da se upucaš od smeha! Mrtva, omatorela knjiga, strašno mračna, mutnog oka, ožalošćeni tata, poš’o, poklek’ o oči isplakao.
Ne skrećem sa teme, ali postoji razlog: Zašto baš Đulići… Možda.. da, evo ga.. Stihovi glase, baš nekako kao kod Tarantina:
„Hoće voće hoće leka“ pa ja dodam „Sad tvoj kurac nož moj čeka. A ko čeka, taj dočeka“.
Nakon toga, oni od straha uvenu, a da ih i ne pipnem. Tako delujem na manijake.
Da, skaredna je to reč. Prizemna kad je izgovara ženski ubica.
Ali, volim rasprostranjene izraze i kako bi književnici rekli „figure sa stilom“.
Eto, pre neki dan, na internetu sam pročitala poruku jednog kuratog gospodina da će žene srećnice za osmi mart dobiti kurac, a one manje sretne moraju da se zadovolje parfemima i cvećem.
Što je dobro za nas manje sretne jer.. kad se odseče, nije jestivo..
Tad joj svečano rekoh: Pozivam te da mi se pridružiš, kao sajdkik, nešto poput Sančo Panza Don Kihotu u formiranju ženskog elitnog odreda čiji je cilj tamanjenje muškaraca. Bićeš utrenirana…
Lice joj se izdužilo. Počela je da se razodeva.
-O, Deuse! Pogrešno si me shvatila. – ustadoh, milujući revolversku cev koju ću uskoro nekoj svinji uperiti u čelo. Ili mu istim razneti genitalije, na skrovitom mestu, među senkama, gde je toliko mračno i tiho da će se čuti samo cviljenje te životinje za milost, a sve što će ostati od njega biće poderane cipele napunjene krvlju.
Lala je nastavila da se svlači. Potom je zaplesala. Nisam je sprečavala, ali nisam osećala ništa. Otkriva mi sisu kao da mi otkriva patnju. Zaustavljam je rečima da nisam lezbejka ne bih li zaustavila taj čudnovati ples sa sedam velova koji su se stvorili ko zna odakle.
„Izvini. Nisam ni ja, ali imam potrebu za seksom onako… generalno“
„Žena ne mora da bude lezbejka ako ne voli muškarce“, mrzim da objašnjavam, ali nekako Alalu valja podići na noge, a ne raširiti joj ih.

spartacus-s3-e1365293395992
Imam dobar osećaj u vezi nje. Biće easy going serijski ubica, rasplesana, šarmantna. Fali joj samouzdanja. Još uvek. Čuj, novosti!
Može biti vrlo korisna članica mog Man Slaughter Klana. Ima i „Volvo“. Do sad smo morale da koristimo mahom 16 – ticu…
– Sviđa mi se kako govoriš. Voliš brutalnost. Miris brutalnosti. Baš kao i moj suprug..
(Namrštih se. Obično primamo neudate, isključivo lipstik lezbejke, jer one muževnije niko i ne želi da siluje ili pak.. udovice.)
– Sve što ti želiš i ja želim. Samo sam poželela da pomiluješ moju sisu kao što si učinila sa cevi tog pištolja.
Udaljavala se polako pred mojim pretećim pogledom dok sam navlačila rukavice bez prstiju.
– Ove koristim za trening.
– Kad počinjemo? – njena strast prema ubijanju bila je čista, zaslepljujuća.. belina.
– Za dvadeset minuta upoznaćeš još dve devojke koje sam regrutovala. Koristimo nadimke. Upoznaćeš Belonu, ona je prethodila svim rimskim ratnim božanstvima, blagoslovena bila. Druga uvek insistira da se sama predstavi. Muškom rodu, naročito. A tvoje će biti Alala. Alala znači „ratoborna“. Alala je bila sestra Aresa, grčkog boga rata i personifikacija ratnoga plača.
– Sunca ti boga! Ja Lala, pa ispadoh Alala!- ona pljesnu rukama – Kakvo je tvoje.. ime.. nadimak? – u njenoj radoznalosti sjedinilo se na hiljade Pandora.
– Nemesis. Pomalo je kliše, ali posluži. Nisam ljudsko biće i Grci su mi najbliži rod. I ne brini. Ne sastančimo nedeljom igrajući Laru Kroft Riborn.
Uzdahnula sam. Mrzim da lažem.
-Zapravo, igramo. Ta ženska je mnogo muških vratova slomila. Znam i nju lično. Kao i svaka novakinja – smrtnica, Alala je postavljala po pravilu, glupa, ista pitanja.
– A šta je sa ljudskom vrstom?
Evo prvoga.
Slegnula sam ramenima i izvadila ceremonijalni mali mač, prekrasne drške opservažene slonovačom i zlatom. iz mitološke glinene kutije, koju je Erazmo pogrešno nazvao „pitos“ kada je Hesioda prevodio na latinski omiljeni alkalochori sa Krita. Izvadila sam i omiljeni kamen iz neolita, obrađen tako da može da posluži kao nož ili strugalica i oštrila milo mi sečivo brzim, uvežbanim pokretima.
Ovo je moje glavno oružje. 2000 izuzetno dobro očuvanih kopalja.. Zapanjujuće su stara, ali nedovoljno stara za mene koja sam jedno 300.000 godina matorija od njih i to kadgod odlučim da budem nešto mlađa nego inače.
– A šta je ovo veliko.. u ćošku?
Nisam se osvrnula i ne bez ponosa objasnih: „To je Maksim. Mitraljez na samonapajanje. Može da otpusti 600 metaka u minuti što je ekvivalentno vatrenoj moći 30 savremenih bolt ekšn pušaka. Pronašla sam ga tokom britanskih osvajanja kada sam, iz ličnih razloga, pomagala malobrojnijim britanskim vojnicima koji su se sa 4 Maksim pištolja borili u bici kod Šanganija. Jednog dana iskoristiću ga na Beograđanima. Muški deo, razume se… Nije loš ni AH-64 Apache, ali ja sam staromodniji tip žene – kilmena.
– Čudna mi objašnjenja daješ. Živiš večno, a došla u Srbiju.
– Kad prođeš obuku, shvatićeš da sam došla ovde iz istog razloga kao i ti. Nepravda me pozvala da svoje dragoceno, prema beskrajno vreme i energiju, potrošim na sebi, svojstven, ubilačko – neodoljiv način. Lično biram najbesmislenija mesta na svetu za svoju glavnu bazu, jer nikom na pamet ne bi palo da bi besmrtnica kao iole drži do sebe mogla da dođe na ovo jezivo mesto.
-A van toga? Nisi osvetnica? Ubica koja je i sama… Žena.. Krhka, nežna..! Žrtva antičkog napasnika, možda?
– Smrtnice, ne nerviraj me.
Zavrljačih joj Mosin, izvadivši ga iz pravog pitosa.12 pitosa bili su poređani uza zid. Vrisnula je, još uvek delimično naga, jurnula sa stolice, tako da je monstrum tresnuo o istu. Opsovah:
– Mosin je jebeni monstrum za prljavu akciju.
– Ja bih ipak ženski pištolj. Deluje mi opasnije. A i napadači su nekako navikli. Više će se uplašiti!
– Pucaćeš iz onog iz čega ja naredim. Ali, proći će dekade dok ne dođeš do vatrenog oružja. Za početak, koristićeš kuhinjske noževe i internet.
U tom trenu, začu se zvono na vratima. Izvadila sam Hekler i Koh 23 pištolj sa prigušivačem pucnja i jednim od prototipa modula laserskog nišana iz borbene čizme britanske vojske načinjene od čiste kože. Bile su to sjajne, neuništive čizme u crnoj boji. Veoma izdržljive. U njih nije mogla da prodre ni kiša, ni prljavština, niti nafta, niti krv…
„Ko je?“ – umem da zazvučim umilno ako to poželim.
„Poštar“ – čuo se ravnodušni glas ubijen u pojam učestalim ponavljanjem iste reči nagluvim penzionerima.
Nasmešila sam se i vratila pištolj u čizmu. Otvorih vrata i pogledah ga nedužnim osmehom. Lice mu beše sivokamene boje, oči ispijene. Delovao je nadrkano.
– Mnogo penzija za podeliti danas?
– Na to mi bez reči tutnu račune iz Telekoma u ruke, što mi se učini sumnjivim
– „Mogli ste da ostavite račune i u sanduče?“
– „Jeste li sami? Znate, ja tražim nekog..“
„Kurvu možda?“, namignula sam mu.
Nasmejao se i rekao nešto što mi antički maniri ne dozvoljavaju da ponovim.
„Pogrešio sam. Ja.. tražim nekog… „
„Kasno. Već si pozvan, od kćeri Boga Ereba i majke Nikte…“
Nesvesna da sam ovo izgovorila naglas, privukla sam njegovu pažnju. Doduše, nešto manje nego pištolj koji sam mu uperila u lice. Vrškom prigušivača zagolicala sam mu nozdrvu.
– Upadaj – gurnula sam ga u stan i dvaput zaključala vrata. Nisam znala šta se kovitlalo u njegovom uzbuđenom mozgu, ali sam osetila kako vonja na strah. Bio je glomazan, a poštarska uniforma bar dva broja manja..

13a5671b6551d531a0a8c74a92ea336d-d4hx3hr
Tad spazi Alalu i ukopa se na mestu. Alala vrisnu:
-Nemesis, to je on.. Poštar!
– Onaj koji te je spasao? – oklevala sam na trenutak.
Klimnula je glavom i počela je da se oblači.
Tad on zareža: – Kurvo.
– Ovaj je baš brz. Hajde, manijače, na kolena. Video sisu, pa odma’ podilkanio. Verovatno je bio u timu tvojih silovatelja, Alala!
Ona nesigurno klimnu glavom.
– Na kolena! – gurnuh ga ulaštenom čizmom i nabih mu štiklu u teme.
– Ubij ga. Brzo.
– Alala! Impresionirana sam! – uzviknuh dok je on na kolenima uz jedno „Ja samo raznosim poštu“ zakukako i početuo da recituje: Zdravo Marija.
– Ne, nego ćeš ovako da se moliš: Zdravo, Nemesis, gracia plena – opalih mu šamar – jesi li ti bio taj koji mi je juče prreturao po poštanskom sandučetu.
– Ubij ga, brzo!
– Alala, smiri se. – Otvaraj usta. Puši hekler, mamicu ti! Priznaj!
Mumlao je i pokazivao na pištolj.
– Ponavljaj za mnom:
O, svetlooka Nemesis!
– O… – o… – otpoče on svoje i zaurla svom žestinom na šta ga onesvestih pištoljem i reših i ja da otpočnem svoje.
Alala vrisnu. Mirno odoh do nje, a bila je tu, na korak dva i odalamih je vrškom heklera po dojci. Priđoh i njemu, ali ne bejah sigurna šta bi trebalo da radim s njim. Ponajmanje mi je trebala podozrivost radoznalih komšija od kojih je polovina bila na listi čekanja. Ona jauknu i skljoka se na pod. „Paničarka“. Pogledah u svoj moćni roleks. Moje ratnice trebalo je da stignu svakoga časa. Odjeknulo je zvono na vratima. Upozorila sam ih da više ne provaljuju vrata nogom. Zbog komšija. Danas žena treba biti na oprezu, naročito ako je serijalka.. Ah, evo ih!
Belona i Mizandra ušetaše paradnim korakom, ponosno uzdignutih glava, sa dva mača u po svakoj ruci i u žutim odorama.
„Spremne smo, Nemezis..“
„Gde ste bile do sad?“
„U seči“
„Predugo je trajalo.. Ubuduće koristite kaljeni čelik.“
„Usput smo srele jednog koji je izvadio kitu, ali ne da bi jeb’o, nego je hteo da slika… grafite, gospodarice“
„Nema veze. Hteo je da siluje zid. Jel Zenobija otišla u seču?“
„U Indiji je, u Mumbaju. Juri pivskog čoveka, silovatelja, nekog vozača taksija Vidžaja. Voli da kasapi žene uskim uličicama.. ne Zenobija, već taj.. Vej Džau“

„Znam sve o njemu. Alala, ti si budna. Ovo su moje devojke. Čuješ li šta govore o indijskom serijalcu. Siluje žene dobro naoštrenim ispražnjenim limenkama piva. Hara po gradu. Do sad je pronađeno šest tela sa limenkama pored njih. Sve žrtve su žene. Poslala sam Zenobiju u Mumbaj sa četiri gajbe piva. Ona dobro poznaje uske uličice Mumbaja. Kao što vidiš, Ženski Elitni Odred nema granice, je l’tako moje amazonke..“

„Otagani ni rei!“
„Arigato gozaimašita. „A Artemisija Prva Od Karije, Triu Ti Trin i njenih 30000 sunarodnica?“
„Uoi!““

„Jušitaji odred?“
„Isto““

„Dobro“
„Šta je danas na dnevnom redu?“, upitaše moje prekaljene ratnice.
Otvorila sam svoj dnevnik koji sam uvek imala uza sebe, u torbici koju sam nosila oko pasa, ispod maskirne ženske vojničke majice sačinjene od poliestera, zajedno sa redenikom, pojasom za držanje municije nehajno prebačenim preko grudi.
Prelistavala sam dnevnik i pronašla podatke koje sam tražila.
– Naručeno ubistvo manijaka iz Pica parka koji se lažno predstavio kao pica majstor. Silovana devojka je insistirala da eliminacija bude spora, bolna i.. – zastala sam – jestiva.
Zaklopila sam korice dnevnika.
„Ali, moramo najpre u Tenancingo. Karlu Hasinto je makro žigosao vrelim gvožđem. Dala mi je adresu hotela. Gradić daleko. Nakon toga, idemo u Doboj“
„A ona?“, Mizandra mačem pokaza u pravcu Alale – ide li s nama?
Alala je nežno grlila izbezumljenog poštara kojem se pljuvačka cedila niz usta. – Mislim da ga je strefio šlog. Jadni moj muž, ja.. Nisam ja za ratnicu, Besmrtno veličanstvo. Ja.. ja sam samo htela da ubijem svog muža. – šminka joj se slivala niz uplakano lice – I to sam učinila.. Ali, ne kako sam planirala. Ipak, nemam snage da ga dokusurim jer sve što je činio, činio je iz ljubavi. Bio je ljubomoran zato što je impotentan, zato što ne može da me zadovolji. Preoblači se u poštara, taksi vozača, bezlično službeno lice kud god da krenem, misli da ga varam.. Nasilan je. Glavu mi je stalno lupao o sto. Sva sam bila krvava.. I nije mi ime Alala, nego Saloma. Po profesiji sam prostitutka. Rešila sam da unovčim svoju nimfomaniju ka ženama i ka muškarcima, ka.. svima“

a5ecc1a812fee9d391b0fa7f3ed624dc--army-girls-military-women

„ Nemamo vremena za ovo,”, nervirala se Mizandra.
Dok Belona, s tihim razočarenjem u glasu reče:
“Ali, Nemezis… zar… čukarički poštar?“
„Ne trpim snobizam u borbenim redovima.“, uhvatila sam se za kvaku stana.
„Nemesis, ne možemo je ostaviti samu u bazi sa šlogiranim impotentnim silovateljem. Ne znamo ni ko je ona. Možda je najpametnije da ubijemo njenog muža, a nju pošaljemo na obuku na one morbidne rijalitije po ruskim tajgama gde svako siluje svakoga? Dok se ne dokaže?“
„Alala – uzdahnuh – Hekler ili Koplje!
„Maksim – nežno će ona, penetrirajući me pogledom, onako po erotski. Zar sam toliko privlačna, čak i prekaljenoj maloletničkoj nimfomaniji iz antike? Prepoznala sam je nakon prvog plesa. Ko ne bi? Pa, bila sam tamo – samozadovoljno sam pomislila, nakon čega Alala otreska poštarevu glavu o pod, vešto, čak mi ni zavese nije upropastila, niti previše okrvavila tepih.
„Sad je opet onakav kakvim sam ga prvi put upoznala. Tih. Pravi džentlmen“
Šta da vam kažem, ovih dana ženski posao naprosto cveta. Stoga.. „U misiju, besmrtnice moje! Prva destinacija – Meksiko!“