‘You should have killed me first, then give a speech,’ Sleeping Mathilde, an excerpt


I am posting Daenerys’s tributes at FB https://www.facebook.com/leila.mehdi.12935 all they long… read this chapter. It was written in 2006… before the show and this is not The Game of Thrones. It is finished in 2014
But, my Mathilde is slightly different than Daenerys…

‘You should have killed me first, then give a speech,’ Sleeping Mathilde, an excerpt

Undead Mathilde takes over the Hasse Castle, north of Vasteras

***
‘I know all the guards Orian ever spoke to. You were not among them. You did not follow a single command I issued. I know what you did with the trenches. You buried them, and in them, you’ve buried the bodies of my many loyal guards. You brought your own men. Do you think I am unaware of the dagger at my throat and that the tower guards’ arrows aiming at me, or of the gate being unlocked? I wonder who dragged you here to begin with.’
‘Almric, Olof’s brother.’ He smiled and lunged at her with a dagger.

She grabbed the sharp end with her hand, confusing him for a moment, then giving him a powerful knee kick to the crotch.
The guards pulled out their arrows and tightened their bows.
‘Stop…’ Tamson gurgled, but I could no longer hear him, for I went numb out of fear for our fates.
At that moment, from the highest point of a tower, an arrow pierced the rebel’s leg, and then the other went into his palm. The mistress grabbed him and blood covered her long, white fingers. ‘Almric, you say?’

Dark shadows were dancing on her face, while the guards were returning the arrows to their quivers.
‘Are they dead as well?’ Tamson asked. His confused look was aimed at the archers, many of which, as he knew, were hidden in the deepest parts of the tower. It was the last line of defence, therefore it had to have been heavily guarded. ‘Where are my men? Maybe in that trench, you mentioned?’
Mathilde burst out laughing.

‘Give me my sword back, you damn Norrbotten witch!’
The shivers that had overcome his body up until that point were gone completely, which she noticed and whispered ‘Almric…’ anew, adding ‘I can understand that. I would have done the same myself. Raise an army of monsters and crush Amerongen, bathe in his blood under the light of the pregnant moon. But where is the wretch now? There he is chanting to himself in the solars begging the serfs to ride him. There are no living here, not anymore.’ To this, I, Jonas Sverker, quivered in fear, but Mathilde had already sent away the guards that wanted to shackle Tamson. There was a tumult in the air from all the rage. Tamson looked at their faces, but they were cloaked. ‘This is your army?’ He laughed. ‘Yeomen whose blood you drank?’
‘How poignant.’ She laughed and tossed him a two-handed sword. ‘I like your courage. What else can you do besides being brave? Since you cannot fight, which we’ve established during regular training.’ She turned her back to him, giving him the chance to cut her down. ‘I can hear the trotting of feet moving to the gates. The monster is here, to lay the beast to rest.’ She spoke without rhyme or reason.
Tamson stood on his shaky feet, the sword in his hand equally as shaky.

‘You wear the robes of Amerongen, giving out the same commands he would, drink blood far more greedily and suck the life out of Norrbotten more rammishly and passionately than he ever could…You are Amerongen. Your soul is rotten, words vile, innocent blood rests on your hands!’ He shouted, swinging his sword to Mathilde. She swiftly turned and he landed on the sharp end of her blade, his heart pierced.
‘You should have killed me first, then give a speech,’ she said, wiping the sword on Abaddon’s back. She turned to the guards….

***

Copyright ©Leila Samarrai Mehdi 2014®

* No part of this novel may be used or reproduced, stored in a retrieval system, or transmitted in any way or form or by any means electronic, mechanical, recording, or otherwise without the written permission of the author.*

GUDVILOVE VOLJE I NEVOLJE 1, studija o podvojenom umu, odlomak


GUDVILOVE VOLJE I NEVOLJE

I

Jednom, a to ne beše tako davno, u godini Zaraza, uhvatio kašalj izvesnog Gud Vila, ambasadora dobre volje sa Balkana.

Vaistinu, ne beše taj Gudvil bilo ko. Govorilo se da je potomak cara Nazira Alija, tvorca tamilske epike iz Pondičerija, na jugoistoku Indije,  a kako se obreo na Balkanu beše tajna, kao i mnogo toga u njegovom kratkom, no čudnovatom životu. Njegov lični pisar svedoči da se u mladosti bavio pesništvom i bez sumnje imao je dara…  Govorili su mu: “Gudvile, tvoje pesme imaju epsku notu zapretenu u jezovitoj, nakostrešenoj lirici”.

To behu podmetačine.. Gudvil beše čistokrvni Balkanac, po obe porodične linije do seobe Slovena, a možda i dalje.

Ali, kako objasniti the pure magičnost stiha, do legendom. Tako pisati, pa to je uskovitlan svet,  kovitlac neslućenih spojeva. Za to, dakako, moraju biti kriva I krvna zrnca. Takvo lirsko umeće, takav kvalitet stila, usud puteva ukrštenih balkansko -istočnjačkih mudrosti, jedino je objašnjenje.

Na to bi se Gudvil uhvatio za glavu. Koren njegove bure u glavi bila je jedino migrena, branio bi se pred savremenicima. A i tih par epova, to je tek tako.. došlo mu.. otelo mu se slučajno, ne sa namerom, niti poreklom iz kakve egzotične, poetskom magijom očaravajuće zemlje. “Ja u dokolici, onako, slučajno..”, branio se Gudvil-  Iza nečasnog umeća mora da stoji stav, markantna rana, sudar dve vere, dve nacije i tako unedogled, odluči se Gudvile, da li si s nama ili nisi?

Poboja se Gudvil da mu ne prikače  status izroda, genetske greške i slično.

“Da tebe neko pita Gudvile, ti bi živeo u Golveju, Edinburgu ili u Kermaretenu, a ne sa nama”, pljuštale su gorke optužbe na koje bi Gudvil ostao nem, izmučenog lika.

“Ja.. samo želim da se uklopim..”, sanjario je –“O sudbo, zašto!”

I zareče se da će se manuti pera, sve dok mu i poslednje u glavi, odsanjano, zamišljeno bivstvo u samotnome pesničkome domu ne ispari u raskošno napuštajućem stilu uvređenog pesnika, dela sebe koga se gnušao i koji je morao da nestane, taj samonametljivi brbljivac, mađioničar, dramatično NIŠTA,  nedonosilac para, a donosilac tegoba i problema na račun njegove karijere i ugleda u društvu “Od sad samo činjenice i to gole. “ – zakle se on na nudizam u činjenicama, te kako učini, bi mu lakše, zaspa jedne noći tako I probudi se sutra kao novi čovek.

Gudvil (nekad beše) jedan od onih tipova koji deluju opasno na prvu loptu.  I na drugu!, zahvaljujući  uznemirujućoj pojavi i nehajnoj grubosti u ophođenju na koju bi mu ponekad ukazivali..  iz učtivosti.

Tad bi se Gudvil uznemirio. Verovao je da su to podsvesni trzaji proterane pesničke ćudi.

Beše to sitni (uznemiren pred zvucima, bojama i ljudima, reklo bi se usitnjen ) čovečuljak krvavobele ćele sa dve očne jame koje, istovremeno, kao da streme u dubinu, dok nabrekla zenica iz očiju ponosno štrči kao slomljen durbin, obuhvatajući šaroliki svet četiri ogolela zida.

Njegove slepoočnice bile su toliko blizu da bi delovale slepljene jedna za drugu, a između njih bi istrčao nos, tamilsko nasleđe, koji bi, kako bi ko govorio, pravio čudne pokrete, da, baš taj Gudvilov NOS koji je imao vlastitu volju i prkos uprkos Gudvilovim željama!, Gudvil bi krotio njegovu volju tako što se u njega neretko udarao, a bogu se molio da mu ispadne sa lica za vjeki vjekov…  – Kad bi govorio, zvuk koji bi izlazio iz napućenih USTA beše sličan nekom mlevenju, katkad, kao kad bi neko na sitno strugao orahe, možda njegov lični kuvar..) ili, još čudnije, u Gudvilov glas beše utkana još neverovatnija nota, kao da ga prati senka kakvog podsmevača koji istresa orahe iz zadnjeg džepa i pravo buku i tresku, te se ne zna kad govori Gudvil,  a kad mu se tamna senka Podsmevača ruga.

Sve je bilo protiv njega.

Pride i na samu pomisao da mu se neki zli genije podsmeva, a da se ne može uhvatiti, niti utvrditi poreklo takvog prokletstva, trzao bi se u velikom strahu nalik na buđenje iz košmarnog sna, jer Gudvil beše bojažljiv čovek.

„A bojažljiv čovek ne može biti tamilski stihovladar. Kakav je to pesnik sa ovakvom glavurdom. Pogledajte Bajrona, kako je lep. Hrom, ali lep. Opet, baviti se pesništvom, a izgledati..  gudvilovski… Ne ide.“, raspričao bi se u kafani i osećao da ga preplavljuje val topline i razumevanja njegovih sugrađana.

I tako je ponavljao sebi u bradu istu stvar, svake godine, u isto vreme, na istom mestu, sve dok poslednji trag sumnje ne iščile iz svačijeg srca, a oduševljenje je došlo do klimaksa kad se Gudvil pohvalio da se u slobodno vreme bavi izrazima i razlomcima, govoreći da su dva puta dva četiri i jedan – pet!

Gudvil je imao slabost, uistinu strast koja bi mu, ostvarivši bi se, kao uteha ležala na srcu i milovala bi mu pretkomore, zalegavši i na poneku popucalu komoru, hraneći ga spokojem kao mirom nahranjena misao.

Još kad bi se sve to zalilo pivcem sa uvek raspoloženim društvom u Udruženju Dekart! Možda doguram i do Ministra! Može se reći da je Gudvil imao neobični fetiš na čije bi ostvarenje neretko uzbuđeno disao!

Želeo je da bude ugledna ličnost. Jednog dana i Šef Države! A pošto o njegovom političkom usponu u ovoj priči neće biti reči, jer bi štura olovka još šturije mašte njegovog pisara zapela u brojna tumaranja u rečima i protivrečnosti golicajući u Gudvilu nepreboljenu boljku zbog koje nije nikad uspevao da do kraja bude srećan, odlučujem se na obaveštenje, krajno rešenje zapetljancije njegove komplikovane tamilsko – balkanske prirode i jedno suštastveno: Uspeo je. I bio je sretan.

Sve do tog kobnog dana u godini Zaraza.

Kako se razbole Gudvil, a beše to u petnaestoj godini raskošne političke karijere o kojoj u ovoj priči neće biti reči, odlučio je Gudvil da odleži bolest, odloživši posetu Tunguziji gde je počesto odlazio u svojstvu Ambasadora Dobre Volje.  Prođe nedelja, prođoše dve.. Ne samo da nije prestajao da kašlje, nego poče i da kija!

Odluči da poseti Državnoga Doktora, koji je izlečio problematično afričko pleme od opasne vrste gripa, da mu prepiše lekove.

  • Doktore, rećiću vam šta je u pitanju, ali da čuvate tajnu, jer u pitanju je i čast i nečast mog dobrog imena. Toliko sam na njemu radio, deceniju i po, da zablista!… – kršio je ruke Gudvil.
  • Kunem se, Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje za svedoke da neću ni zucnuti – prekrsti se Doktor životvornim krstom časnim.

Tad mu Gudvil reče: – Vi znate, Doktore, da sam u mladosti bio pesnik.

Doktor se namršti. –To je bila neka vrsta iracionalne vere. Poricanje sistema i zastrašujuća aktivnost.

  • E pa ja sam se te strave podsetio.. ovih dana.. ja sam.. ja sam… – Gudvil se zaplaka –
  • Niste valjda! Gudvile!

Gudvil pokajnički kimnu glavom.

-Pošast se vratila. Krene ona na mene, a ja krenem na papir, ruka se sama pomera, protiv moje volje, ispisuje epove o egzistencijalnom rubu, te mi nekakvo bezimeno biće u uvo šapuće o ružnoći čovečanskoj, te hajde Gudvile da im se svima narugamo tvojim neupitno britkim umom, a sve to izreče bestelesna zver neka u meni, potuljenom zloćom i navali na mene rečima: Nosinom zaoraj po rani, iščeprkaj gnoj, te me zainspirisa da napišem pamflet Udruženja vanvremenskih pesnika kurvara, viktorijanaca i futurista trubadura, a nagon me odvede do crkvenih vrata i natera me đavo neki da zakucam slobodoumnih i vatrenih 95 teza u dubokom lirskom izlivu gde se jasno govori o prvobitnoj misli u čoveku, hvali i veliča sanjar, spasonoša i bakljonoša celokupnog roda ljudskog.

U ime viktorijanaca izveličah u tezama tminu i zakleh se na obožavanje kako zalaska, tako i svitanja sunca, dobra i zla, pohvala ljubavi, strasti i dubokoj žrtvi koja donosi savršenu pobedu.

I rekoše mi glasovi u tami, a od toga počeh da kijam silno i dok sam kijao, ja san u tezama sročio da svaka ideja mora da se izrazi pa ma kakva bila.

Ja sročih zabranu konvencionalnosti i upriličih gozbu saosećajnosti umetnosti, veličajući slobodu i odgovornost ka istoj.

Sve ostalo je paradiranje naučenog jer su duhovni i kulturni integritet na prvom mestu, a ostalo, nešto kao crkva, država, norma, sistem, institucija trice, te da ih treba pod hitno ukinuti, pojedinca smestiti u Prirodu da je izučava dok stihuje zagledan u oblak i.. Doktore?”

a363f00fc60e087b015f8a9cb0499e86

Sagovornik ga je posmatrao bledo, zatrašeno, izraza lica Preživelog iz uklete kuće.

“Gd.. gde ste ih.. zz..a..zakucali? – toliko beše zastrašujuče sve što je dobri doktor čuo da mu puče stetoskop, a zamalo i srce.

“Tu, među prečkama na masovnoj hrastovini, iznad gvozdene brave…”

“Na vratima Glavnoga Hrama Kajafa?”

“Želite li da čujete druge teze o prostituciji u futurističkom bordelu robota i njegovom uticaju na misaono- refleksivno..”

“Nikako. Bolest je uznapredovala. Sad me brine što je to video naš arhimandrit.. možda čak I Šef Države. On uvek u crkvu zakorači pre no što petlovi zapevaju, da se za nas pomoli”

“Bez brige. Moj kuvar je odneo sramotan dokaz bolesti. Pratio me je kako lutam noću sam, ubledelog lika i iskeženih zuba, te nešto, veli zakucavam..”

“Velite da se ne sećate zakucavanja?”

“Nisam bio svedok ovog poroka. Imadoh pomračenje i ne sećam se ničeg”

“Asklepija mi, uklonite sve olovke iz kuće, neka vaš kuvar udvostruči stražu.”, Doktor povrati idiličnu pribranost, sakupi ostatke raspukloga stetoskopa, još preporuči Gudvilu da vežba razlomke i izraze i nekoliko puta dnevno ponavlja reči poput: dva cela i jedna polovina i minus jedan celo i jedna šestina, te će zamreti u njegovom umu takve nečiste sintagme, a on opet biti onaj stari… “

Nastaviće se…

УСПАВАНА МАТИЛДЕ – ПРИПОВЕСТ О МАТИЛДЕ (одломак из романа) Из пера Матилде вон Регенштајн


Након што би завршио са мном, отварала бих очи у тами. Кад би свануло, опрезно бих растворила надувене капке према светлу. Тада бих поново утонула у сан…

Након неколико недеља, насртаји би престали. Ипак, осећала бих нечије присуство у соби. Налик на шум… Покушавала бих да устанем, али би ме задржавале нечије нежне руке. Биле су мале, танке…. Терор трпљења прожео би ме леденим знојем и почела бих да дрхтим под женским прстима. Ослонила бих се на изранављене лактове. Ото Регенштајн је ме дивљачки силовао и пребијао… колико? Колико дуго? Сувише дуго.. А мајка? – грозничаво бих размишљала – да ли ме је подводила?

„Полако, господарице Матилде“, рекао би глас сличан мом… „Ко је то?“, питала бих се сваки пут.

http://casopiskult.com/kult/krik/uspavana-matilde-pripovest-o-matilde/