Naučila sam ih kako da me ubiju, Zapisi u Tami 25a


***

Autorka oseća da se zadržala previše na II spratu.  https://leilasamarrai.wordpress.com/2018/01/10/trnovit-je-put-do-neba-zapisi-u-tami-zapis-25/

Ovde je samo o uvodnim rečenicama reč, misli ona, povlaćeći se pred kakofonijom prošlih slika.

“Ostaje mi se ovde. Slike starog raspoznavanja liče na virtuelna ogledala, autorka šeta vremenskim dimenzijama, ali se povlači pred dubljom studijom prizora. “Naćiću način da te povedem sa sobom”,  simulirano se kreće poljima prostora imaginarnih pejzaža, pluralizmom svetova i kontemplira -Uslediće poglavlja koja obaraju s nogu, autorka obećava. Dok misli na pasuse koji slede, grči se i trese od smeha, od straha, put nastavlja I ne želi da piše kad bude bila odmornija.  Dopada joj se pomisao da može da ulazi i izlazi iz poglavlja svog života kako joj padne na um. Jednog dana sve će se sklopiti, do krajnjosti povezano, a tekst će biti sumanuto organizovan. Magična kocka, središnje jezgro, aktivna kockica je prvi sloj slike, slede slike u slici, najpre beli krst i njegova centralna narandžasta, potom će uslediti druge boje, na kraju, odgonetljiva mešavina, zagonetka uzdrmana, a zadatak rešen.

“Ostaje mi se ovde”, ponavlja autorka. “Vodim te sa sobom. Nekako..”,  ali Crvena vrata na vrhu Kvadrat – Zgrade i trešteća muzika privlače i golicaju njen duh i maštu.

Njen smeh je nasmejan, mrtve slike prošlosti gazi nogama koje teško vuče po stubištu. “Penji se tamo, prokleta ti krasnorečivost”

“Ne, ja sam obavezna da dođem do esencije, ali najpre treba da pronađem prethodne. “

“Možda budeš jako razočarana pronalaskom. Uostalom, šta ti dovraga tražiš u Srbiji?”

Abu Jusuf.

Perceptivno pokretni lucidno mistični Pomoćnik u tekstu.  U dugoj lepršavoj haljini gazi površinom valovite i napukle lave koja pokriva peščaru Badiyat  al – Iraq.

Tvrdi da je potomak Ahrimana, zoroasterske sile. Utvara i projekcija, kreacija podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čini bezakonja.

Probija barijeru realnog i nadnaravnog sa drugim džinima/ jinne.

Rodio se iz raščerupane lešine autorke koja nije preživela ovu priču, ali ovu rečenicu ne vredi pojašnjavati. Smrt autora znači da nije moguće spoznati autora, makar je tako govorio Rolan Bart.

“Ko zna ko ovu pripovest (sad) sastavlja?”

Abu Jusuf je konstrukt nastao nakon poslednjeg pokušaja ubistva od strane prokletog kulta o kojem sam govorila na početku Zapisa.

“Postoji mnogo načina da se ubije čovek”, govorila sam nekad jednoj od njih. I naučila sam ih. Naučila sam ih kako da me ubiju.”

Nakon što sam preživela (da li,  pita se autorska kriveći lice, obuzima je sveti gnev) zakrvavljenih očiju sam iskašljavala košmarne slike u snu.  Tri meseca noćnog terora.

Doktori i komedijaši, vi objasnite, veliki govornici, rasterajte racionalnim definicijama (Wikipedia included) brige s lica čitalaca s one strane strave pojam noćnog terora nakon pokušaja ubistva od strane kulta – ukoliko čitaocima (a trudim se tokom knjige) predočim svoje tumačenje i svoje kazivanje, bojim se da će neki od njih podići ruku na sebe. Ili će se bojati da ikad više zaspu)

„Samo je jedan Rabisu, Abu Jusuf, imenuj me kako ti drago. – urlao je gospodar Noćnog Terora – Moram videti kolika su zločinstva tvojih Ubica. Kakva su. Kako to rade? Ko ih šalje?Imaju li ukusno meso za ždranje?Jesu li bolji od mene? Kako da im saznam slabosti, kako da ih prizovem, u san im uskočim jer uzletao sam mnogo puta u duše, a tvoja je mračnija od zaboravljenog mrtvog grada. Zapravo, tvoja je.. zgažena i bleda. Nisi mi zanimljiva. No o tvoijim snovima o tim kako ih na javi plitko „skotovima“ nazivaš..  (to je tako dosadno..) nikakve podatke nisam našao, a istini za volju ona prepucavanja po fejsbuku su smešna. Kolike su njihove tamnice? Opiši mi zverstva njihova da sebe sa njima uporedim?“

Ščepao me za kosu. Gunđao je, kleo, psovao. „Zašto ne pišeš? Boli li te ovo? Piši inače ćeš još više patiti.“

Na to, ne u strahu od Rabisu/Abu Jusufa, niti mislivši da će išta ovim značajnije reći, odlučih  da nižem rečenice, pa ma kakve bile. U očima su se komešali krici. Zgrabih olovku kao da je mač i reših da zabodem pa ma kakva – takva slova u srce strave. 

Oh ne.

Istrčala sam u budućnost.

III sprat

Autorka je tokom devedesetih prošla rđavije i od najrađivijih. Kad je imala 23, pokušao je da je siluje Arapin u vlastitom domu, između dva mnogoljudna skupa, jer je autorka u to vreme često držala reč, bilo kao gostujući medijski stručnjak za književno – umetnička pitanja, bilo na drugi način, vrišteći u jastuk – vrtlog devedesetih i zbivanjima u njima imao je poslednju reč, bio je nadahnut govornik i bljuvao je reči skupa s pljuvačkom, a a autorka je životarila i klela svoju sudbu bilo iz teorijskog, bilo iz empirijskog fokusa, nadvijena nad mračnim ponorom besparice, živeći u sablasnom zamku Dekintoš, a par puta je brijačem prešla preko ručnog zgloba. Čisto da vidi kakav je osećaj.

Očajnički je tražila figuru Oca koji bi joj pokazao nekoliko mađioničarskih trikova u kojima bi se u sanduk, sa spremljenom testerom u rukama mističnog maga, galantno uspinjala histerična žena istovremeno vrišteći i namigujući.

Bez svakodnevne interaktivne prakse, odbacujući banalnost kao dnevnu rutinu, pročitala je “Zločin i kaznu” 26 puta i odgledala “Misery” 44 puta, skupa sa serijom “La Usurpadora”što je bio zdrav balans njenog uskoka u paradigmu srpske realnosti, iz autorkine mikroperspektive.

“Sine, primila sam platu, moram odmah u prodavnicu da je ne pojede inflacija”, govorila je majka i upućivala se ka praznim rafovima. Maršruta: prazni rafovi, ako ima sreće, hleb i jogurt za doručak. Potom: “Sine, idem na buvljak kod Haithama, da uzmemo nešto da jedemo na recku”

Ova rečenica se poklopila sa:

Pojeo je malo, bez apetita, tri, četiri kašičice.. Dojeo je malo vani” –  ležim u krevetu, zadubljena u Dostojevskog.

Da me je makar to mučilo… Da je bilo samo do devedesetih, zbrkanih bunovnih snova, lako bi bilo širokim zamasima naslikati bedne detalje devedesetih koje su moje godine pretvorile u zgarište:  do tad me je samo jedna stvar odista zanimala u životu – da sviram klavir.

No, završila sam kao solo pevač, često nastupajući na podijumu Svečane sale kragujevačke gimnazije, elegantnim korakom stupajući na daske, umetnički intervenišući na publici lica zajapurenih od radoznalosti, a ja sam pevala i uživala sam, doživljavajući, makar u tim trenucima, Srbiju na scenski način. Ja, sabirno mesto svih znakova.

Uvek drugačija i nova. Uvek preosetljiva.

Moj ujak “majn got” je kidao fine strune ove ludosti, ludosti, fikcije, utopije!

“Pa to je umetnički angažmaan!”, drao se Ujak, udarivši pesnicom o sto – “A jel taj angažman izdržava tvoju majku! Ali ne! Onda ona dođee—I kaže, treba mi – on se udari u čelo – materijalna podrška, bre!” On zamaha rukama i nogama oko svoje ose i dok je igrao tvist, urlao je: “Dva napred, a jedan nazad, dva napred!”

“Baš se lepo i elegantno udaljavaš od sebe. Kakva plesna fikcija- još samo kad bi se udaljio do okeanskog pola nepristupačnosti. I zajebi ples, iskriviće ti se ličnost, kičma ti je već otišla, kao i libido”

To njegovo sramotno, negativno telo iz kojih curi vulgarnost, dok je njegovo mišićavo telo poslušno potčinjeno njegovoj strasti da mi se ruga.

“U je, jel to ona mene spustila? A šta je s onom tvojom?”

Ona moja… Ivana. Da, to me je najviše mučilo.

Advertisements

Every guest for three days, enough, as well as one wit in one hour.


1.Peace of mind is salvation from demons.
2. Dante, Hell is in the wrong direction.
3. Thank God I am an atheist.
4. Give me truth and beauty. I will mess them up.
5. Pretty women walking through the city. The ugly one’s walking through the city and through the rain and through all the storms.
6. People believe that there is no difference between intelligence and smartness. I beg to differ – I’ve met many intelligent cretins in my life, but smart idiot, I’ve never seen anything like it.
7. I know a man who believes that he is intelligent enough to afford the luxury of cynicism.
8.The purpose of art is survival of the human race.
9. The truth about ourselves will always be found on the surface.
10. Time to get cozy! Livestock served as a measure of value in the economy of ancient Greece, too!
11. Every guest for three days, enough, as well as one wit in one hour.
12. Forgiveness: the path that remains passable for others, as well.
13. A man remembers if he wants to, a man forgets if he can.

 

Trnovit je put do neba, Zapisi U Tami, Zapis 25


“Ja sam srodnik visokih umova. Ja sam biće u svetu niščih. Prust”

***

Iako rukopis pišem u žurbi, mogu da sebi priuštim po predah na svakom odmorištu,  hitra kao vetar i izgubljena u stihiji fragmentarnosti rukopisa. Niz grotesknih slika, po koji lucidno – mistični identitet (Abu Jusuf, na primer), kontemplacije (dolazim u iskušenje da ovu reč napišem dva puta) Kako ovo čudo organizovati? Kako mu prići? Kako ga čitati? Iscepkanija je od hebrejsko – aramejskih fragmenata Knjige Izlaska, u ovom slučaju, Uspenja, jer se Čudakinja Autor, verna svom nečinjeničnom stilu, simbolikama kojima veliča integrisanost uzdizanja vlastitog bića kroz išibanu patnju, uspinje Jakovljevim stepenicama nalik na heroja koji se probija kroz grotlo Tunela Spasa, nalik na umetnika koji će spoznaju božanskog, tako spušten u podzemlje, izneti na svetlost, a  izlaz iz Tunela, nakon strahovite borbe i strašnih muka, izranjavljenih laktova našeg heroja, lica rumenog kao da je iznova i uznova šamarano na putu do svetlosti koščatom, sablasnom rukom, na ogromno iznenađenje veličanstvene, dobronamerne publike koja posmatra i navija, uz zastave, zaleđena u kadru, zabarakadiran je armiranom betonskom pločom. Na njoj je neko naškrabao grafit u crvenoj: “Welcome to life”

I tu se priča završava? Ili, ne?

Trnovit je put do neba.

Osim toga, toliko tu ima.. nepoznatih reči i naziva.

Zato ću se vratiti korak unazad i uvesti malo reda u ovaj čarobni haos. Trk u prizemlje i da vidimo šta se na kojem spratu dešavalo. Mislim da bi bilo preterano govoriti koliko dugo sam se skrivala na svakom stepeniku. Koliko sam se dugo krila, utučena i iznurena, na svakom od njih, ispod njih, visila ispod vertikale, visila ukoso, kao držač iskočio iz ležaja roletna, naopačke, dijagonalno, kakogod.. visila, čučala, prespavala jedan svet, jedan vek, nije me bilo, pa sam opet postojala, ne, verujte mi, ne zanima vas koliko dugo i kako dugo sam prelazila svaki stepenik, sa veličanstveno ironičnim osmehom, dok su mi se suze slivale niz lice. Poštedeću vas stepenika i podariću vam spratove. Makar samo zbog toga da me čitaoci ne bi obasipali mračnim kletvama.

 

I SPRAT

Rekvijem o nesretnom detinjstvu. Obiluje zanimljivim anegdotama o zlostavljanju i prebijanju autorke, nekad nežnog deteta, dok vrišti i giba se u beskrajnom okeanu vremena, dok joj malo srpski vučići zaglabaju očnjake u nogu, dok se iza njih gura još dece u čoporu, iz drugih učionica, tapše, navija, arlauče:

“Udri, Suki, udri jače..”  i još po neku dečju rimovanu brojalicu, dok orkestrator komponuje u disonanci, van svake tonalne šeme, ulazi u filosofski domen i pronalazi nesaznatljivog Boga.

U desetoj godini, detetu se povećava izražajna moć. Piše svoj prvi pasus, gradi ga kao tvrđavu. Ponekad i kao zvonik. Oseća vrtoglavicu. Ima trenutke pomračenja, kad iza nje ostaje nečija krv, kao i tišina, prestrašena i jeziva. To je “ona Arapka prebila našu Suki”. Iz Sukinog nosa kapa krv na pod učionice i stvara lokvu krvi. Krv je potekla kao u filmovima Brajana de Palme. Autorka je prevrnula nekoliko stolica i išutirala školsku klupu, dok joj je urlala glava, sa očima tigra u napadu, da bi se naglo smirila i prasnula u smeh.

“Učiteljice, Lela je odjednom poludela i krenula sve da nas napada” Idioti. Ni ime nisu znali da mi izgovore.

Neki se kunu da je “lela” najpre onesvestila “suki”, a tek ju je onda pretukla.

Prebijanja prestaju, a počinje ravnodušnost i izopšteništvo. Tada autorka – predator otkriva tajnu nad tajnama, i ostavlja se virtuoznosti nasilništva, ideja na koju će se kao kolebljivi vernik vraćati u situacijama kad joj dela snažne i trajne lepote nisu dovoljna, ili pak kad je Muze potcene, a ona preceni svoju snagu, te se okrene drugoj, sumanutoj i divljačnoj. Kad nisam tigar u napadu, prekaljena ratništvom, imam Zapise u Tami. Oni su ti koji imaju oči predatora, tigrovi postaju smešni, zmajevi su simboli intime,  a priče su bedemi koji se mogu sagraditi od slova. Shvata da postaje junak romana koji treba napisati, da se može živeti tako što se može sanjati, smanjuje se, zatvara za sobom vrata škrinje, čita i piše sve vreme.

Nije nasilna.

 

II SPRAT

 

Hladni predeli samoće svete joj se osvetničkom slašću. Ostaci netrpeljivosti kulta zle dece zbog njenog porekla. Budući ugrožena, okreće se samorefleksiji. Malograđanština je razapela uže i čeka tren kad će ona pasti. Zbog statusa izopštenice, autorka skreće u melanholiju. Za razliku od melanholije koja je jalova, melanholija opušta, prija. Nostalgija je burna, a prazna. Batinjanje i kod kuće, smrdljiv alkoholičarski dah pijanog ujaka, prezaposlena majka, sve je to njena tragična sudbina na kraju balade. Odlučuje da napiše baš tešku, zajebanu knjigu. “Komšije”.  To joj menja život.

III SPRAT

Autorka pohađa Treću godinu Gimnazije. Izuzev zlobnih, radoznalih čitalaca koji bi naginjali glavu nad njenu svesku ispisane jezikom koji je autorka izmislila (bila je to neka vrsta ideogramskog pisma), uz pitanje: “Kako će to čudo da se završi?”, pomaka nije bilo, niti će ga biti jer je knjiga preobimna, autorka je nabusito odgovarala da će knjiga biti obimna, obimnija čak i od bicepsa Mustafe Imaila iz Masačusetsa, Ginisovog rekordera. “To je jedno veliko sintetsko delo, baš kao kod Prusta, o našim Komšijama, o strastima i zločinima koje ih razdiru, te drugim porivima i emocijama u burnom vremenu koje potresa srpsko društvo, a glavni junaci su superheroji Protest, Beda i Kič.

“Noću..  Ili kad krenu restrikcije… – poverljivo bih se nagnula nad Anom Zlojeb, mladom komšinkom natprirodnih moći. Imala je neobično oštre fotoreceptore, mogla je da vidi po mraku, kao ultraljubičastu svetlost, a u glavi je imala infracrveni skener.

Jezika dugog kao u kameleona, posedovala je sposobnost eholokacije, a ni ultrazvuk joj nije bio stran.  “Komšije se pretvore u pozitivce sa supermoćima. Komšija Žarko – Beda, ženomrzac, kralj bludodenijanija i smešenija u maloj srpskoj varoši, danju, presvlači se u Ameliju Erkart noću. Žika Protest – Mucavac se bori za slobodu govora svih, kao i protiv berze i šverca. Bond i Vek cigare danju zamenio bi za Klasik i Lord noću. Drži demostenske govore, čak i bolje od onog na Gazimestanu, a putuje jedinim avionom, za Podgoricu, imidž kog se odrekao kad je Žarko – Amelija nestao tokom jednog od noćnih letova Atlantikom. Treći Komšija.. pogledah u beleške..  Boki Kič po čitav dan sluša turbo folk i upasuje farmerke u duks i ne skida se sa zidarske flajke. Noćima se šunja ulicama Egnatia. Superheroj kostim mu je bunda i patike starke, uvije se u nju, pa kreće da, u čarobnim starkama pelješi radnje trgom Vardaris, s posebnim osvrtom na plinske boce za plavi rešo. Tako je Boki neka vrsta Nikole Tesle.. ”

Komšije prave roštilj na ražnju. Zalivaju se rakijom. Gradski frajer Žarko i braća blizanci Bojan  i Života zvani Mucavac. Boki i Žika  okreću sedam viljuški za ražnjiće od nikla. Ljut dim, miris sprženog mesa širi se u kolutovima koji plamsaju i greju porodičnu kuću na dva sprata, domaćinska funkcionalna kuća zaključane kapije i sa psom u dvorištu, kao i garažom. Žarko Stepović, sin sudije Okružnog suda grada Konkubine Angeline Stepović živeo je s vrućom krvi pod kapom od frckave kose koja je u plamenovima se micala brzo na vetru, pretvarajući sve žensko što vidi u jednu kurvu više na svetu. „Sine Žarko“-govorila bi sudija Angelina Stepović-nekad krupna seljanka oklembešenih grudi koja je hajku na diplomu izvršila udarom od dve hiljade evra „gotovinke“. Kratka i mala, podnosila je debljinu kao i teskobu u jednosobnom stanu koji joj je skrpio nesposobni i pokojni muž Boban Stepović, što je otišao u Nemačku da zaradi još jedan, radeći na građevini i otvorivši potom najveću fabriku za proizvodnju uzengija i kuka na Balkanu „Bona, Boban & CO“. Tako je stan sa petoricom braće, tokom Žarkovog detinjstva polako dobijao one primese bogatstva koje se može izgrebati sa zidova, nešto malo iščeprkane pozlate koja ostaje na rukama, ulaganje u kola svog omiljenog sinčića, potom slaganje novca na bankovni račun, gde su količine novca koje je Žarko uzimao pržile dlan šalterske devojke išamarane životom u dvadesettrećoj godini. U Žarkovim očima bi bilo nešto koketerije kad bi se sagao nad staklo šaltera i namignuo devojci koja se potajno nadala da će je Žarko, iako stariju devojku oženiti, samo da čeka da Žarko poodraste i postane doktor, baš kako je mama zamislila. „Sine Žarko. Sve žene su kurve. Imaš kurve sa srcem i bez srca. A ona koju ti treba da oženiš treba da ima i srce i buđelar. 

Naravno, daljim idejama ni traga. Autorka je nasumice odabrala jednu komšijsku kuću. No, njihov život nije nudio razrešenje, nekmoli artistički tvist, niko nije robijao, niti ubio vlastitog oca, čak nije niti dobijao na težini. Simpatizeri Slobe i ratničkog šika, Bosanci, upasavali su i otpasavali trenerke s ranflama, roštiljali u zajedničkom dvorištu, s pravom prolaza kroz autorkino sokače, puštali glasnu muziku, skakući s hausa na zabavnjake, da bi zavrištali 200 na sat Ivana Gavrilovića…

medium_sfsd

“Ne seri. Nije moguće da su takvi. A ti hoćeš da me upoznaš s njima”, poznati glas uzvraća osmehom. Autorka podiže glavu s žvrljotina. Nestašni odblesak osmeha titra na Ivaninim usnama. Osmeh Bibi Anderson. Oči, nalik na dva mlečnobraon srpa su upiljene u autorku. Ivanin pogled je koketan i uznemiren.

“Upravo obrnuto. Moljakali su me obojica da se upoznaju s tobom. Ne moraš da mi veruješ ako ne želiš”, autorka zaklapa korice svog manuskripta. “Ja sam srodnik visokih umova. Ja sam biće u svetu niščih. Prust” Autorka nehajno stavlja RAY ban naočare i skliznu pored radoznale čitateljke u gimnazijski hodnik, kao opasan lik u noir filmu koji nestaje s ekrana tren pred odjavne špice, cereći se od uva do uva, zaklonjena i sretna iza tamnih stakala.

“Ne pada mi na pamet. Ne zanimaju me oni. Ne zanima me Prust”, Ivana trči uporedo s autorkom, sapliće je kao živahan psić u prolazu, obesi joj se oko vrata i stade je grliti i golicati, obasipajući je nežnostima.

Obe potom brže u igri “ko će pre do muškog ve ce – a potrčaše niz hodnik. Dugo je odzvanjao od zajedničkog smeha.

“E svašta”, promumla Katarina, devojka snažne vilice i zuba rastavljenih kao u Lorensa Fišburna, dugačkog i tankog nosa i robokap pogleda. Pušila je cigaretu kao da je duvan za žvakanje. “Lezbače”, zabrunda još jednom i otpakova novu paklicu Laki Strajka iz Gucci torbice koju nosi s nehajnošću seljanke usred gužve na pijaci.

***

Autorka oseća da se zadržala previše na II spratu. Ovde je samo o uvodnim rečenicama reč, misli ona, povlaćeći se pred kakofonijom prošlih slika.

“Ostaje mi se ovde. Slike starog raspoznavanja liče na virtuelna ogledala, autorka šeta vremenskim dimenzijama, ali se povlači pred dubljom studijom prizora. “Naćiću način da te povedem sa sobom”,  simulirano se kreće poljima prostora imaginarnih pejzaža, pluralizmom svetova i kontemplira -Uslediće poglavlja koja obaraju s nogu, autorka obećava. Dok misli na pasuse koji slede, grči se i trese od smeha, od straha, put nastavlja I ne želi da piše kad bude bila odmornija.  Dopada joj se pomisao da može da ulazi i izlazi iz poglavlja svog života kako joj padne na um. Jednog dana sve će se sklopiti, do krajnjosti povezano, a tekst će biti sumanuto organizovan. Magična kocka, središnje jezgro, aktivna kockica je prvi sloj slike, slede slike u slici, najpre beli krst i njegova centralna narandžasta, potom će uslediti druge boje, na kraju, odgonetljiva mešavina, zagonetka uzdrmana, a zadatak rešen.

“Ostaje mi se ovde”, ponavlja autorka. “Vodim te sa sobom. Nekako..”,  ali Crvena vrata na vrhu Kvadrat – Zgrade i trešteća muzika privlače i golicaju njen duh i maštu.

Njen smeh je nasmejan, mrtve slike prošlosti gazi nogama koje teško vuče po stubištu. “Penji se tamo, prokleta ti krasnorečivost”

“Ne, ja sam obavezna da dođem do esencije, ali najpre treba da pronađem prethodne. “

“Možda budeš jako razočarana pronalaskom. Uostalom, šta ti dovraga tražiš u Srbiji?”

Abu Jusuf.

Perceptivno pokretni lucidno mistični Pomoćnik u tekstu.  U dugoj lepršavoj haljini gazi površinom valovite i napukle lave koja pokriva peščaru Badiyat  al – Iraq.

Tvrdi da je potomak Ahrimana, zoroasterske sile. Utvara i projekcija, kreacija podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čini bezakonja.

Probija barijeru realnog i nadnaravnog sa drugim džinima/ jinne.

Rodio se iz raščerupane lešine autorke koja nije preživela ovu priču, ali ovu rečenicu ne vredi pojašnjavati. Smrt autora znači da nije moguće spoznati autora, makar je tako govorio Rolan Bart.

“Ko zna ko ovu pripovest sastavlja?”

Abu Jusuf je konstrukt nastao nakon poslednjeg pokušaja ubistva od strane prokletog kulta o kojem sam govorila na početku Zapisa.

“Postoji mnogo načina da se ubije čovek”, govorila sam nekad jednome od njih. I naučila san ih. Naučila sam ih kako da me ubiju.

Nakon što sam preživela (da li,  pita se autorska kriveći lice, obuzima je sveti gnev) zakrvavljenih očiju sam iskašljavala košmarne slike u snu.  Tri meseca noćnog terora.

Doktori i komedijaši, vi objasnite, veliki govornici, rasterajte racionalnim definicijama (Wikipedia included) brige s lica čitalaca s one strane strave pojam noćnog terora nakon pokušaja ubistva od strane kulta – ukoliko čitaocima (a trudim se tokom knjige) predočim svoje tumačenje i svoje kazivanje, bojim se da će neki od njih podići ruku na sebe. Ili će se bojati da ikad više zaspu)

 

„Samo je jedan Rabisu, Abu Jusuf, imenuj me kako ti drago. – urlao je gospodar Noćnog Terora – Moram videti kolika su zločinstva tvojih Ubica. Kakva su. Kako to rade? Ko ih šalje?Imaju li ukusno meso za ždranje?Jesu li bolji od mene? Kako da im saznam slabosti, kako da ih prizovem, u san im uskočim jer uzletao sam mnogo puta u duše, a tvoja je mračnija od zaboravljenog mrtvog grada. Zapravo, tvoja je.. zgažena i bleda. Nisi mi zanimljiva. No o tvoijim snovima o tim kako ih na javi plitko „skotovima“ nazivaš..  (to je tako dosadno..) nikakve podatke nisam našao, a istini za volju ona prepucavanja po fejsbuku su smešna. Kolike su njihove tamnice? Opiši mi zverstva njihova da sebe sa njima uporedim?“

Ščepao me za kosu. Gunđao je, kleo, psovao. „Zašto ne pišeš? Boli li te ovo? Piši inače ćeš još više patiti.“

Na to, ne u strahu od Rabisu/Abu Jusufa, niti mislivši da će išta ovim značajnije reći, odlučih  da nižem rečenice, pa ma kakve bile. U očima su se komešali krici. Zgrabih olovku kao da je mač i reših da zabodem pa ma kakva – takva slova u srce strave. 

Oh ne.

Istrčala sam u budućnost.

III sprat

Autorka je tokom devedesetih prošla rđavije i od najrađivijih. Kad je imala 23, pokušao je da je siluje Arapin u vlastitom domu, između dva mnogoljudna skupa, jer je autorka u to vreme često držala reč, bilo kao gostujući medijski stručnjak za književno – umetnička pitanja, bilo na drugi način, vrišteći u jastuk – vrtlog devedesetih i zbivanjima u njima imao je poslednju reč, bio je nadahnut govornik i bljuvao je reči skupa s pljuvačkom, a a autorka je životarila i klela svoju sudbu bilo iz teorijskog, bilo iz empirijskog fokusa, nadvijena nad mračnim ponorom besparice, živeći u sablasnom zamku Dekintoš, a par puta je brijačem prešla preko ručnog zgloba. Čisto da vidi kakav je osećaj.

Očajnički je tražila figuru Oca koji bi joj pokazao nekoliko mađioničarskih trikova u kojima bi se u sanduk, sa spremljenom testerom u rukama mističnog maga, galantno uspinjala histerična žena istovremeno vrišteći i namigujući.

Bez svakodnevne interaktivne prakse, odbacujući banalnost kao dnevnu rutinu, pročitala je “Zločin i kaznu” 26 puta i odgledala “Misery” 44 puta, skupa sa serijom “La Usurpadora”što je bio zdrav balans njenog uskoka u paradigmu srpske realnosti, iz autorkine mikroperspektive.

“Sine, primila sam platu, moram odmah u prodavnicu da je ne pojede inflacija”, govorila je majka i upućivala se ka praznim rafovima. Maršruta: prazni rafovi, ako ima sreće, hleb i jogurt za doručak. Potom: “Sine, idem na buvljak kod Haithama, da uzmemo nešto da jedemo na recku”

Ova rečenica se poklopila sa:

Pojeo je malo, bez apetita, tri, četiri kašičice.. Dojeo je malo vani” –  ležim u krevetu, zadubljena u Dostojevskog.

Da me je makar to mučilo… Da je bilo samo do devedesetih, zbrkanih bunovnih snova, lako bi bilo širokim zamasima naslikati bedne detalje devedesetih koje su moje godine pretvorile u zgarište:  do tad me je samo jedna stvar odista zanimala u životu – da sviram klavir.

No, završila sam kao solo pevač, često nastupajući na podijumu Svečane sale kragujevačke gimnazije, elegantnim korakom stupajući na daske, umetnički intervenišući na publici lica zajapurenih od radoznalosti, a ja sam pevala i uživala sam, doživljavajući, makar u tim trenucima, Srbiju na scenski način. Ja, sabirno mesto svih znakova.

Uvek drugačija i nova. Uvek preosetljiva.

Moj ujak “majn got” je kidao fine strune ove ludosti, ludosti, fikcije, utopije!

“Pa to je umetnički angažmaan!”, drao se Ujak, udarivši pesnicom o sto – “A jel taj angažman izdržava tvoju majku! Ali ne! Onda ona dođee—I kaže, treba mi – on se udari u čelo – materijalna podrška, bre!” On zamaha rukama i nogama oko svoje ose i dok je igrao tvist, urlao je: “Dva napred, a jedan nazad, dva napred!”

“Baš se lepo i elegantno udaljavaš od sebe. Kakva plesna fikcija- još samo kad bi se udaljio do okeanskog pola nepristupačnosti. I zajebi ples, iskriviće ti se ličnost, kičma ti je već otišla, kao i libido”

To njegovo sramotno, negativno telo iz kojih curi vulgarnost, dok je njegovo mišićavo telo poslušno potčinjeno njegovoj strasti da mi se ruga.

“U je, jel to ona mene spustila? A šta je s onom tvojom?”

Ona moja… Ivana. Da, to me je najviše mučilo.

PISMA MILENE KAFKI, intermezzo, Zapisi u Tami, Zapis 25, 1 deo


2

Ovo je pauza koju moram iskoristiti. Zadihana sam. Sva svetla su se sklonila s mog zapisa, sad je zavijen u crno i ne vidim kako mogu dobro čitati fragmente iz kutije koje marljivo prepisujem od dostavljača prošlosti da budu na usluzi svetu.

Zvala se Milena. Uzbuđena i nervozna od ponuđene mogućnosti da okusi neoprobanu slast. Kćer primitivnog Hercegovca.

Šta sam ja tu mogla da učinim?

Nije bila u mojoj glavi dugo, a sad se javila, u perifernim slikama baš kad se penjem uz spiralno stepenište ka mestu gde sam pozvana, gde će se rasprsnuti nove slike pod udarom eksplozije, bez uvoda, polagano, bez upozorenja ponudila mi je svoju ljubav, ali ta ljubav je bila okvir tek napola ofarban.

Njena ljubav, u kojoj ja nisam učestvovala, gadila se njoj samoj, kao da živi u Gvozdenoj mariji ili nosi tesnu haljinu oivičenu šiljcima iako ju je pokazivala kao nešto što se obično postepeno otkriva, zaboravljajući na uzdržljivost i na  moju ulogu u svemu tome, koje nije bilo, jer behaj nemi posmatrač njene žarks strasti u koju kao da je želela da uveri i sebe samu.

U njenoj ljubavi nisam našla delikatnu, dirljivu lepotu, no njenu očajnu suprotnost, očajavanje zbog bedn sudbine koja ju je zadesila, neumorljiva upornost kojom je održavala i hranila svojed strahove, otvorena pisma gađenja od sebe same, što ju je dovelo do povraćanja, a ja bejah iritantno fina, izazivajući sumnju, ali još  uvek najmanje loša.

Prema njoj nisam osećala apsolutno ništa.

U žestini njenog zanosa Videla sam gordost stida, panično puzanje pred okolinom koja bi je oštro osudila zbog njene fatalne ljubavi za koju verujem da je verovala da spram mene gaji, barem neko vreme.

Opisala mi je u detalje intimne odnose koji će se među nama dogoditi. Govorila je da moja hladna reakcija vređa njen ponos, a da, iako ću uvek ostati urezana u njenoj pameti, nisam nimalo dostojna njenog poverenja kao mogući sociopat. (beše to dijagnoza brucoša medicine koji ređa desetke kao Ivan Grozni glave bojarske na koplja, te ako koja spadne, njen očaj postaje još svirepiji:

“Oni znaju! – šaputala je noseći ajncer s narudžbinom iz MekDonaldsa tokom moje tadašnje kratke posete Beogradu, nakon 2005te kad bejah izbačena iz Raja, a Amra s plamtećim mačem čuva sve moguće cepanice u rajskom vrtu koji je za mene bio ne više od Prozerpininog pakla, kako se ja ne bih vratila ili ne daj bože zakoračila “bez poziva i preporuke njenog Besmrtnog Dupeta” u bilo koji klub u Beogradu čiju vlasnicu ona lično zna

– Ne učim već dva meseca. Znaju da sam lezbejka, da si mi ti devojka i da smo u vezi.”

“Ne bih mogla da budem sretna u takvom paklu.”, rekoh čisto reda radi, jer ja sam jedna od onih koje zgrabe dobru muziku i slušaju je jer je tako retka i ne virim kroz špijunku.

U to vreme, doduše, osećanja su mi bila pokojna, a nigde divnog primera delikatnosti, tek strast rečima naivno izneta. Još gore, poput Dezdemone je morala svoj “zločin” da otkrije svojim najbllžima, kako bi je neko požalio, a da je ne osuđuje, sve dok nisam jednostavno postavila nekoliko ultimatuma, a ako ih nadživi bez melodrame, možda porazmislim o eventualnom druženju s njom jer mi vazduh postaje jako zagušljiv i tužan i njeno me ponašanje vređa. Krijumčarila me je kroz Adu govoreći da će je neki poznanik sresti i osetiti da san ja njena partnerka, na moje zaprepašćenje bežeći od mene kroz plitku šumu nakon što se pojavio neki rmpalija i u čudu je pogledao.

Ona me je gledala na takav način da san pomislila: želi da me poškropi svetom vodicom.

Kukavičluk koji prelazi u nadrealnu paranoju nimalo ne uzbuđuje. I nakon nekoliko izbeglih prepucavanja u kojima je monolog i glavnu reč imala ta gorda, mlada, napaćena single – ljubavnica, usled rečenice da ljubav u njoj nadahnjuje strah, da je susret s tako neprirodnom i teškom stvari i pored njene velike ljubavi… očajanje!, rekoh joj da mnoge velike ljubavnice želeše iz sujete nekog da pridobiju, a da ja znam baš jednu takvu, da joj je ime Amra i da sam u nju nepovratno zaljubljena, na šta još mučnije osetih njen nedostatak talenta za istinsku melodramu jer je ona daleko bila ma od kakve afekcije, a nekmoli od ljubavi.

Ponudila se da pregazi Amrinu partnerku kolima, gledajući me tečnim pogledom i duboko ozbiljno – Toliko te volim da ću za tebe sve učiniti.

–      Nemaš vozačku – rekoh joj umilno. Oči su joj se zacrnele od besa dok je govorila da ne može da gleda kako neko unesrećuje stvorenje koje ona voli, i ako mi ona nije suđenica, da će ona srediti moje i Amrino sjedinjenje, pokraj leša te grdobe što se kao crna senka nadvija nad “ljubavlju”.

Zamislih se na trenutak. Bio je to besmislen, koliko nemaštovit prizor.

Zamislila sam kako dolazim s buketom ruža u zaslepljujuće beloj venčanici na mesto zločina, tačnije saobračajku, dok se surovo lice hit and run vozača ceri u tami 3000 km daleko.

Reče mi volim te, još nekoliko puta, a to je samo deo priče koju ću završiti nekom drugom prilikom, možda na narednom stepeniku, jer u ovom Zapisu bejah se uputila ka nekim drugim vratima.

quote-cowardice-is-submissive-surrender-to-circumstances-martin-luther-king-144-79-62

PISMA MILENE KAFKI:

 PISMO 1 

Tesko mi je ti kucam ovaj mail. Znam da te gubim. Da sam te izgubila. Ako sam te ikada i imala.
Mozda je ovo poslednji trzaj davljenika, pojma nemam.
Juce sam, dok si stajala pored mene u GSP-u, bila srecna.
Ej.
Srecna.
Samo zato sto sam mogla da te gledam.
Samo zato sto si bila tu, kraj mene.
Shvatam da zelis neku, koju nece biti frka da te poljubi na ulici.
Neku, koju nece ciniti srecnom “samo to, sto si tu kraj nje”.
Neku, koja te nece krisom drzati za ruku.
Toliko te volim da ti od sveg srca zelim da je nadjes.
Glupo je da ti sad iznosim hipoteze tipa “sta ako…?”
Donela si odluku.
I ja cu morati da je ispostujem.
Kazes da je glupo sto sam rekla “decku”.
Nije.Rekao mi je da me voli toliko, da je spreman na sve, samo da bih ja bila srecna. I ja mu verujem. Verujem da mi nikada ne bi napravio neki problem.
Otac?
Da. I sama kazes da znas moj zivot. Ovo je ipak Srbija. Mislila sam da smo se dogovorile za plan o buducim vidjanjima (tj. ti si moja uciteljica spanskog). Mislila sam da imam pravo i da budem sebicna; da ocekujem da ces biti tu da se zajedno borimo. 
Ne, naravno da nemam to pravo.
Boze, ja placem; nisam plakala dugo dugo.
Mrzim sebe; ovu zemlju; svoj kukavicluk… jer nisam bila jaka da se borim za tebe.
Ne mogu da ti opisem koliko si me opcinila; koliko sam razmisljala o tebi i pomisljala na tebe…Koliko mislim da si divna. Koliko si mi jedina.
Pomalo pateticno, ali je istinito.
Hvala sto si mi dozvolila ovaj mail.
Nadam se da je istinito da patnja oplemenjuje. Jer osecam da cu biti plemenita dugo dugo…
Ne zelim da prestanem da kucam. Ne zelim kraj.
Volim te.
I bas zato prestajem.
Zelim ti svu srecu. Lepotu, pamet i hrabrost vec imas. I moju ljubav.

Milena.

 

Upitah se da li bi dobri tata Hercegovac otišao u pakao po kćer da je vrati nakon što ju je tamo bacio ili sami, kako mudraci kažu, gradimo svoj pakao.

 

PISMO 2

upućeno posredniku

Ne mogu sebi da odgovorim; kreten sam, strah me jos jednom paralisao, nisam spavala celu noc, prvo sam plakala, pa gledala u zid, pa onda pokusala da odem da povratim, gurnula prst u usta, ali prazan mi je zeludac, samo sam se ispljuvala.
Dodjavola dokle vise, kako su svi drugi hrabri, kako svi lazete porodice, lazete li ih uopste, jesu li tudji roditelji toliko tolerantni a samo moji zatucani?
Jesam li samo ja uplasena pizda?
Ne mogu vise, jednostavno ne mogu. Volim je toliko da boli; zelim da je gledam, da disem sa njom, da imam njen miris u nozdrvama, ne zelim
nista sem nje, nista.
A paralise me sve, ne mogu da se nateram da joj dam broj fixnog telefona. Impulsivna je, i sta ce se desiti sledeci put kad se naljuti? Da li da se strecnem svaki put kad zazvoni telefon, dal’ ce tata da se javi a Leila u afektivnom stanju kaze “ja sam u vezi sa vasom cerkom”. Dodjavola, pa zar samo ja dozvoljavam da me strah da ne zavrsim na ulici udalji od istinske ljubavi? A ja nju volim, volim je celim svojim umom, telom, svakim sekundom svakog dana ja mislim na nju, ne postoji nista u mojoj glavi sem nje, ne mogu da se skoncentrisem na bilo sta jer ona je tu, u meni. Ne zelim da je volim ovoliko, plasi me, jer sta ako je moja glupost dovela da izgubim
jedinu pravu ljubav? Gledam njenu sliku krisom na faxu, zamisljam nas negde daleko odavde, a ne mogu da joj dam jebeni fixni!!!
Gde ste svi postali tako hrabri, gde ste naucili ta pravila ponasanja?
Zivite li sa porodicama? Otkud vam hrabrost da dajete fixni?
Ima li iko strah da ce ga roditelji ubiti ako saznaju?
Njena mama nju podrzava. Mene bi tata ubio.
Kako da se nateram da joj bezuslovno verujem? Moze li se voleti neko a da ne postoji poverenje? Kako da pobedim strah od njene impulsivnosti?
Proklet da je i forum, i sve Popeje i Hermani i dodjavola sa mojim strahom i nepoverenjem, i neka ostanem sjebana do kraja zivota.
Ljudi prozive ceo zivot, a da ne osete ovakvu ljubav. A ja sam je svesno zrtvovala.

 

 

“Po preporuci Viktorije… Na žurku” 1.deo, “Zapisi u Tami”, Zapis 24


Slažem list po list hartije novog rukopisa na kojem radim. “Da li bi besmrtnost bila dovoljna da završim ovo delo ili će me večnost preteći?”, iznova postavljam isto pitanje. Telefon ispušta kratak pisak, nalik na ptičji.

To je poziv.

Sledećeg trena, nalazim se pokraj jedne zgrade, na pločniku, a zgrada je nalik na tesni kvadrat, do sobe u kojoj će goreti varljivo svetlo i pevati buka “party – ja”, vodi spiralno stepenište koje mogu da vidim s druge strane stakla,  zaštićenog, vetrobranskog stakla tišine, tik pored interfona..

Nebo je prazno. Pritiskam dugme interfona. Bacam pogled negde unazad. Semafori se ljuljaju, negde daleko na vetru.

Zgrada je uvučena u uličicu koja vodi do glavnog puta, ne znam kojeg. Tek sam došla u Beograd. Lokacije su mi nepoznate.

Obična zgrada, u obično predvečerje, umetnuta u stavrni svet, bez duhova, bez ikakvog posebnog učešća u svemiru. Zgrada za kojom niko ne traga, kockastog, namrštenog lica, objasjana večernjom svetlošću lampiona.

Zgrada koju san izbrisala iz pamćenja, pritiskom na dugme.. “Bzzz”

“Ko je to?”, zakrešta interfon.

Predstavih se svojim alternativnim identitetom. Otkrivanje pravog imena, kako su me uputile lezbejke, samo bi stvorilo konfuziju I produbilo rascep.

Stvorilo tako neželjenu bliskost. Definisalo naše biće. To ne želimo. Forum na kojem se, mi lezbejke,  okupljamo stvorio je perfektni spoj humaniteta i tehnologije. Toliko potrebnu privatnost i mogućnost da se skrivamo i konstruišemo ko želimo biti.

“Angelina Jolie ako bi načisto prsla i teleportovala sebe u srpski sajber prostor zvan estrogen fix za marginalne srpske muškarače” – “Dress your identity”

“Po preporuci Viktorije… Na žurku”, spotakoh se o reči, kao uvek kad se od mene očekuje da bulaznim ili naprosto da nešto izustim jednostavno, ali toz a mene nije bilo moguće, jer bez stila Margarethe Geertruide Zelle,  mucave verzije Mata Hari, sunce joj njeno špijunsko, putujem rečima kao atleta koji bi da ih preskoči kao prepreke, ali se spotakne i otreska se o zemlju., A verovao je da leti…

“Ma jel to šifra Angelina!”

“To je istina”, prekrih rukama lice.

Glas mi je zalebdeo prostorom.

Dugotrajna, duboko pokrivena operacija, špijunski kodovi, lažna imena. Samozaštita katkad uzima čudne oblike.

Ipak sam se nesebično predala igri, kodovima i špijunskoj leksici koja je umirivala lezbejke.

Vrhovima prstiju lagano pređoh, kao da samrtniku sklapam oči, preko interfonskih pločica na kojima su bila ispisana imena stanara zgrade. Neki savitljiv kabal možda na čijem se kraju nalazi sonda s kamerom za promatranje, kojom vešto rukuje krtica, izduženog lica, sitnih pronicljivih očiju iz kojih isijava zloba, za svaki slučaj, nešto špijunsko, mataharično, vodootporno. Lezbejkama fali dobar softver, unapređeni rečnik kodova i tajnih, urnebesno šifrovanih lozinki i primopredajnici kojima bi povezale mobilne telefone proverenih članova.

Mogla bih da budem Mata Hari. Kako jedva spajam kraj s krajem, poziraću kao slika i za slike.  Odigraću erotski ples. Očaraću užu lezbejsku javnost, dok istovremeno kao dvostruki agent odašiljem radijske poruke gospodu ako ga ima da me izbavi I preseli u nekakav nadrealni muzej gde je dobrota pohranjena u statuu, kao nadrealni akt ili kao konceptualna umetnost. I tu da mi se izgubi svaki trag.

To sam ja, cirkuska jahačica javanskog porekla, ili Da li bi dete Bantu crnaca, pitam velečasnog Kristijana, dovedeno u Srbiju i odraslo u Srbiji bilo Srbin? Ne bi i to bi se videlo na prvi pogled. Bila bih samo crnkinja ili arapka ili javanka odgajana u Srbiji, koja govori srpski jezik, a možda i pravoslavka. Ne bih bila Srpkinja. Građanka Srbije, da, ali ne i Srpkinja.

Ne, me bih bila Srpkinja i nisam bila, nikad mi nisu dozvolili da to zaboravim. Srbi me nikad nisu prihvatili kao svoju zato što san stranog porekla. Drugačija. U slučaju da sam crnkinja, bila bih očigledno drugačija. I najboljem slučaju bih prolazila kao nešto malo emancipovanije ciganče (zar me ne prozvadoše književnici kleti “belo ciganče?”na forumu književnika leta 2013?, u ovoj užasnoj sredini, u ovom gubilištu, gde su sudije dželati koji su me od deteta držali u kafkijanskoj kocki nalik na ovu skrivenu kuću, dok Srbende i njihova lepo vaspitana deca pevaju u falšu, tuku, prete, a sve to izmešano sa cerekanjem. Belo ciganče, barem u očima drugova, “čistokrvnih” Srpčića i roditelja im koji se busaju u grudi srpstvom, pa podviju rep kako se digne galama.

Nikad mi neće dozvoliti da zaboravim. A ja? Ja nikad ne zaboravljam…

 

Ponešena tim mislima, još uvek stojim ispred zatvorenog zatvorskog kvadrata – zgrade. Usmene preporuke su tako passe.. , I dalje sam bila “mata hari”- i to još od strane nekog s tako pobedničkim nadimkom. – došlo mi je da udaram glavom o interfon dok prskaju varnice…

Voki toki?

“Upadaj”, zabrunda glas s druge strane. Tajno skrovište iza vrata zgrade. Tajni zatvor.

Interfon. Medijum između tačke A – potencijalnog sumnjivca i napadača i tačke B koji drži u svojim rukama magični ključ kojim otvara vrata na određeni zvuk, program je aktiviran.

Pobude kojim se rukovode su mi shvatljive, dozvoliću sebi moment empatije.  Paranoja koju nameće srpska stvarnost stvara rojeve paranoidnih, prekomerno opreznih saučesnica u zločinu čiji je najteži zadatak dokazati da to nije.

Jednom davno, negde u sumrak, neko je usnuo o meni san, o ljubavi, usnuo me kao kip Afrodite, to je bila devojka koju i dan danas sanjam i kojoj opraštam, ukoliko se ikad domogne ovog rukopisa, svo njeno učešće u spletkarenju, potpirivana  koja se prostrla pred svoj obožavani kameni kip, a to bejah ja, uništivši svo delo svoje ljubavi u melodramatskom uništenju pred mnogostrukim bogom, tatom Hercegovcem, Srbijom, nacionalnim i rasnim “krvnim grupama” pradIdova jer pradidovi kažu da smrdljive guzoljube i njihove mecene je potrebno uništiti sada, odmah i zauvek, a lezbejks silovati, s poštovanjem i uvažavanjem svih zdravih, čestitih i normalnih ljudi koji o ovakvim temama govore s gadošću, gnušanjem i velikim prezirom, po rečima presvetog Kristijana, doktora i profesora Miroljuba, Vatrimira, Milojice i Kurajbla, jednog od mnogih koji smeju, žele i hoće da uskliknu:

Guzoljubi su najvece zlo savremene ljudske civilizacije i zbog toga bi ih bilo neophodno istrebiti kao kukolj iz zita. Veoma sam tolerantan, druzeljubiv, bogobojazljiv i istinoljubiv covek, ali zatvarati oci pred najvecim problemom savremenog drustva je nojevizam kojemu pripadaju samo slabici, kukavice i bogohulnici. Guzoljublje je greh kod svih monoteistickih (jednobozackih)vera, devijacija i sizofrena bolest po tumacenju vrhuskih medicinskih strucnjaka i zabranjeno, animalno i pogano (ne)delo koje se kaznjava po zakonu u organizovanim drzavama koje zele da ocuvaju svoju naciju, veru i kulturu. 

 an_imprisoned_mind_by_steintskavaas-d9llq6u

Kako zameriti lezbejkama na spy softverima, bojažljivom osvrtanju na sumnjive likove, da paziš šta prićaš preko telefona, jer porodice prisluškiju, a društvo pomno motri, siluje i bije?

Istina je da su neki gej aktivisti dobro profitirali pod maskom osuđenih robijaša, pod maskom života u strahu kojim drhte čitavim telom baš kao i ja dok se penjem uz spiralno stepenište do vrata, dok se prisećam starih pisama devojke koja nije mogla da skine okove sa svog tela, kojoj je strah učinio sreću odvratnom, koja je za sobom ostavila i zatvorila brave i katance više no što će Amra uspeti da, ali o tom potom, zakatanči moju slobodu i pravo na slobodno kretanje Lanci na mojim nogama škripe dok teško vučem noge po sobi. Ne osećam kosti u udovima, ne osećam mišiće u mesu.

Svedena san na Evu iz pepela i čekam na Demijurga da skine okove s mog tela i da na čudesan način oživi  san o slobodi.  Nikad zaboravljen, živi u razrušenom hramu mog uma koji opstaje večan, deluje ispotiha sve do poslednje noći.

Do tad moje molbe odjekivaće praznom sobom.

Istina je da su dobro napunili džepove u svom tom metežu, da su provodili praznike u zatvoru koju im je nametnulo pradedovsko, serbsko, pro – degenerično, devijantno “domoljublje” . Veličina njihove zloupotrebe jeste velika. Uglavnom se radi o korumpiranim aktivistima  koji zgrću  velike pare ne razlikujući se mnogo od prosečnih biznismena, finansirajući gej kruzinge i mlade momke, obično 19 – godišnjake s mnogo jebačkog umeća. 

Berlin, Pariz, London, Madrid, Njujork, Amsterdam, Sao Paolo, Čikago, San Francisko. 

veliki193 (2/15/2007 1:18:54 AM): ….nego lepo kreni da stedis parice1100dolara da bi preko agencije radila u restoranu u njujorku 6 meseci
veliki193 (2/15/2007 1:18:59 AM): sve obezedjeno, hrana
veliki193(2/15/2007 1:19:06 AM): i plata oko 1200dolara mesecno
veliki193 (2/15/2007 1:19:08 AM):
olympias818 (2/15/2007 1:19:09 AM): mislis da je to izvodljivo?
veliki193 (2/15/2007 1:19:22 AM): moj drug (inace student FDU-a) ide preko leta
veliki193 (2/15/2007 1:19:24 AM): provereno
veliki193 (2/15/2007 1:19:26 AM): _
olympias818 (2/15/2007 1:19:27 AM): muskarac
veliki193 (2/15/2007 1:19:31 AM):
veliki193 (2/15/2007 1:19:35 AM): fem gej
veliki193 (2/15/2007 1:19:36 AM):
veliki193 (2/15/2007 1:19:57 AM): pazi on ide sad u junu i ostaje
— do oktobra
visoki198 (2/15/2007 1:20:02 AM): ide sa drugaricom
olympias818 (2/15/2007 1:20:03 AM): stvarno se plasim da idem sama
veliki193(2/15/2007 1:20:17 AM): moz da se vratis kad osetis da hoces
veliki193(2/15/2007 1:20:46 AM): kazem ti, proverena stvar
veliki193(2/15/2007 1:20:55 AM): poznaje ljude i devojke koje su tamo radile
olympias818 (2/15/2007 1:21:00 AM): a s kim bih isla?
veliki193(2/15/2007 1:21:01 AM): vratile se i sl.
veliki193(2/15/2007 1:21:05 AM): pa sama valjda
veliki193 (2/15/2007 1:21:16 AM): oces ti da ides u tu ameriku il ne
Priroda ne pravi greške. Ljudi samo vole da se prave pametni.

Nije mi namera da pišem pamflet kako o devijantnoj manjini, tako o devijantnoj većini. Ne pripadam nikakvog grupi ili programu koji bilo šta zagovara. Ljudi i zupčanici, haos, vaseljena, red i zakon neće umnogostručiti sposobnost da se između redova iščita istina koju svako zna.

Neka nema i veličanstvena povorka licemera uređuje svet obogativši ga još složenijim neznanjem. Šta se to mene tiče. Sva ta ogromna i nesaznatljiva, zatrašujuća budućnost.

Radim šta mogu. Pišem svoju priču. To je samo politika. Tu nema ničega, u tom razbesnelom okeanu ljudskog licemerja.

Opasnost su svi koji nisu ponuđeni na panju. Ja san potencijalna opasnost, jer ja sam Pisac, koji svoju dužnost obavlja s prikladnom uljuđenošću.

Ja pišem svoju priču, dok vi lupate svojim vratima i vidite, ja živim blizu tih istih vrata, ali me vaša buka ne budi, jer bi ona možda bila i lepa da u njoj nema toliko već viđene, degutantne tišine.

Boris K. and the destiny of Mary Shelly


 

Boris K. used to kill his hours of boredom by reading biographies of the controversial female writers. Somewhere in the middle of the book, he started crying.

“What happened, Boris K.?” asked the seller by whose bookstall Boris K. used to read the classic novels.

“I am lamenting over the destiny of Mary Shelley.” “What has happened to her?”

“What hasn’t…”

***

SERBIAN ORIGINAL:

Boris K. je prekraćivao trenutke dosade čitajući biografije kontroverznih književnica. Negde na pola knjige, zaplače se.

„Šta se dogodilo, Borise K?”, upita ga prodavac na čijem je kiosku Boris K. obićno čitao klasike.

„Lamentiram nad sudbinom Meri Šeli.”

„Šta joj se dogodilo?”

„Šta nije…”

Heroes of history


“What makes someone reach beyond the boundaries of human experience….to face the unknown? As children, we question the world around us. We learn, we accept, and gradually, we lose our capacity for wonder. But some do not – the explorers, the seekers of truth. It is these pioneers who define the future of mankind.”

Rise of the Tomb Raider

Many people are pursuing the ones who are powerful or handsome or whatever. To be honest I cannot admire that. It is not enough. I have always been interested in something different. I like people who possess the risk-taking quality in them and have no problem to be a little bit crazy about it when they truly believe in something. Those people are real heroes. I don’t find interesting people who are pursuing their own pleasure and shallow desires. I admire people who live by their own principles beyond their own self-interest, I admire people who have a mission, a purpose which is bigger than themselves, I admire people who are inspiring me to be more, through their example.

Spartacus (c. 109 BC – 71 BC) was the most notable leader of the slaves in the Third Servile War, a major slave uprising against the Roman Republic, and a living symbol of, man’s passion for freedom.

Hannibal Barca was a Carthaginian general, considered one of the greatest military commanders in history. He is considered one of the greatest generals of antiquity and his tactics are still studied and used in the present day.

Nikola Tesla was a Serbian inventor, electrical engineer, mechanical engineer, physicist, and futurist best known for his contributions to the design of the modern alternating current electricity supply system.

Sir Edmund Percival Hillary  was a New Zealand mountaineer, explorer, and philantropist. On 29 May 1953, Hillary and Nepalese Sherpa mountaineer Tenzing Norgaybecame the first climbers confirmed to have reached the summit of Mount Everest

Joan of Arc – Peasant girl who went to Dauphin of France to encourage him to fight English occupation. Led French army into battle.

Boudicca – d. 60AD (Also known as Boadicea) Leader of British revolt against Roman occupation.

Helen Keller (1880-1968) – Overcame the dual disability of deaf blindness to champion the deaf and help improve societies treatment of deaf people.

Martin Luther King (1929 – 1968) A symbol of the fight against racial discrimination. Martin Luther King passionately supported the civil rights movement, despite virulent opposition and discrimination in parts of America.

Socrates (469 BC–399 BC) – Greek philosopher. Socrates was willing to die for his beliefs. Arrested for his philosophic teachings, Socrates was willing to accept death rather than change his opinions and beliefs. It is said he calmly accepted his fate.

Mahatma Gandhi. (1869 – 1948) Leader of the non-violent movement for Indian independence. Gandhi led the influential Salt Tax protest and was jailed several times for his protests against British rule.

Abraham Lincoln – US president during American civil war. Later extended aims of civil war to ending slavery in America.

Gaius Julius Caesar was a Roman general, statesman, Consul, and notable author of Latin prose. He played a critical role in the events that led to the demise of the Roman Republic and the rise of the Roman Empire