PO DOZVOLI IZDAVAČA RUKOPISA “ZAPISI U TAMI”, REČ AUTORKE, u znoju pera svog


  1. PO DOZVOLI IZDAVAČA RUKOPISA “ZAPISI U TAMI”, REČ AUTORKE, u znoju pera svogIMG_20180721_193827 (1).jpg

Aveti s kojima se autorka borila mimo ovog teksta, sa srpdačinama koje su dopuštene poput oštrica sečiva postale su joj toliko bliske da se par meseci bojala da ih ne izgubi. Jer šta ako kojom nesrećom izgubi ono što joj se pukom nesrećom dogodilo? Ipak, i ona je ljudsko biće, ne samo autorka. Šor u koji se doselila nedavno postao je problem. Uočavanje da je neko nekoga angažovao da je prati kad joj socijalna fobija popusti bila je osveženje! Izvršni organ stranke komšija pokazalo se da je upravo to – organ.

Jebena odvratna matora gadura od komšinice s leva bilo je sve što joj je bilo potrebno da skine voštanu masku kako s plejade likova u Zapisima, tako i sa svog, ali morala je neko vreme da ukloni svoj otpor prema kičeraju i papazjaniji, da shvati da joj treba biti drago što mora da ih gleda, da se paklena osamljenost udružila sa nagošću primitivnog seljačkog nasilja, da se u ovom šoru melanholicima ne prašta već se isteruju iz čamotinje svog iznajmljenog doma, da sve nora da piči i puca, uz trubu, uz narodnjak, uz nalevo – krug da ne pritisnem uza zid i tebe i tu crnu mačku i ima da ja pppprrr… radim šta mi se ćefne, i briga me, gospođa pisac što je tebe pravio senegalski pesnik. Šor je moj!

Par puta je Autorka našla komšije rasute preko praga kako se čude događaju koji se odvija nedaleko od njih, a to je ratoborno čukaranje po tastaturi i „neka vaša privatna posla, gospodična, a ovde nema ništa privatno, ovde se svi zajedno radujemo, propinjemo, jaučemo, a ti se zavukla tu k’o medved, pišeš i pretvaraš se da svakodnevno čitaš što nije istina. Ni u Evropi, niti na Aljasci, niti na Ekvatoru“

Autorka, na granici između samoubistva i mučeništva, u nameri i nahođenju da nanovo spozna samu sebe kao objekta, ali ne kao bilo kakav,  nego objekt – u problemu, ali i na putu izlaska iz lavirinta zadatog matricom,  shvata da je najbolje rešenje biti glupa i gluva kao top.

Tako je sudba baci da se naseli u pustoj zemlji, u šoru, u jednoj od rustičnih kuća na prelazu u moderno, nasred centra Beograda, s povoljnim uslovima za razvoj seoskog turizma, sa zajedničkom septičkom jamom nevezanom za gradsku kanalizaciju, blizu duboko iskopane rupe, gde su sve fekalije zajedničke.

Reklo bi se da ovakve nesretne okolnost treba smatrati otrovom za sve što je osetljivo i da autorka zaglavila u svom ličnom limbu, pomalo ljuta što ju se u celini i u delovima umnožilo, preštampalo, prenelo u surovom obliku s jednog tragičnog mesta na još tragičnije, zastrašujućim sredstvima koje, kad bi ih bilo moguće opisati, ugrozile bi njenu već upitnu razumljivost proze i već usahlu korist i to sve bez odobrenja autorke, kao i njenog izdavača, da je se distribuira, sa sve psihopatološki grotesknim noćnim morama i rulfoovskim sablastima..  tako.. po šorovima i kućama, evo ima godinu petnaestu.

Ovo obdareno biće je rešilo da otkuca još paragraf ili dva, a potom da se zauvek digne od stola i oslobodi se želje da se bavi tako imućnim zanimanjem, uz još nekoliko uzgrednih koje je imala, a o kojima, protivno samozadatim vlastitim pravilima nije želela da govori ama baš nikako, a pogotovo ne otvoreno i javno.

Uprkos snažnoj veri, pod pritiskom velike patnje, autorka je rešila da odustane. Uz izgovor da je kritičnma narodna masa isuviše ljubomorna kako na njen novčanik tako i na ono što piše.

Kome su potrebni prizori bede, vapaju i krici izgubljenog uma,  priče o hiljadu i jednoj želji koja će se ostvariti samo onoj koja nadmaši Šeherezadu uspavljujući legendarnim storijama poreznika s disleksijom koji pati od bibliofobije – (čitalac određuje da li je poslednja primedba smehovna, duhovita ili smešna) To je jako važno jer autorka koristi humor da iskaže svoje ekspresivne ideale, uz opasku: Zabranjeno citirati Fidijana.

Daljim ispisivanjem bljutavosti svojih dilema, bljutavo ih ispisujući, u prljavštini, u ćorsokaku koji služi za šoranje, autorka je, svodeći konačan, veliki račun, na kraju tog računa, shvatila da je propatila toliko mnogo, da je izgubila dodatih 4 kilograma i trista grama, nešto iz oblasti fantastičnog, a nešto uistinu nije umislila, ali se više nije sebi doimala u ogledalu niti nezgrapnom niti čudnom.

Pogledala je dosad napisane pasuse ZAPISA, pohvale dostojne, odlučila je da se samoj sebi toplo zahvali na pokušaju da napiše sjajno pismo o tome da je po svojoj škodljivosti u odnosu na sve i svakog koga je prikazala bila nevina, ali da je došla na mesto koje jj preti.. koje predskazuje propast, da je kvalitet rečenica opadački, koliko i besmislen i da će svako, ne razumevši ama baš ništa od onog što je napisala imati želju da pročita autorkinu samozahvalnicu koja glasi:

Hoću sada, kao jedino živo biće koje me zanima, da izvršim gorku dužnost spram strašne vesti koju sam dobila, a ona me je zasenila i obradovala na načine na koje nisam ni sanjala, jer ni sanjala nisam.. – ovde se autorka zbunila, u toj meri da je ostatak rukopisa napisan u prvom licu – da ću biti toliko srećna pukim faktom da svojim pisanjem više neću opterećivati druge jer…

Najedared, nešto prsnu, kao krv i prasak smeha,  a zvuk je došao s druge strane prozora, iz hladnoće, tame i iz plesa senki.

Staklo puče, razbije se i pre nego što sam shvatila da mi je cigla tek za par milimetara okrznula glavu i načinila vidljiv ožiljak iznad slepoočnice. Ciglin let od tame iza prozorskog slomljenog okna do susednog zida trajao je merljivo kratko, no nisam se zamajavala time, no sam počela da se istovremeno smejem i da pretim.

To je vrlo zahtevan posao. Pretnje. Treba iskriviti lice propisno, grunuti iz grla tako da to ima neki opasan, skriven smisao, te iako se obično počinitelji uplaše pretnji, uvek treba biti spreman da primiš pretnje nazad, a da pritom ne dozvoliš da vidiš koliko se u tvom nedostatu ikakvog straha krije prezir prema svima.

Stoga sam oduvek sebi savetovla da se držim prekora. Poslati u pakao, to je ljudsi. Pozvbati se na status žrtve. Slobodnog mislioca.

No, ono što me je navelo da se zamislim  jeste razlog zbog kog bi neko propratio moje postupke, a budući da te noćii nisam načinila niti jedan, da razmotrim mogućnost da neko prati moje postupke, i to me je protreslo, da čak i moje ništa ima nekog smisla, u ovoj tami, noći,  u umerenosti strave i čistoti apsolutnog besmisla.

Tada shvatih. Histeričan i prodoran krik od kojih bi i kamen zajaukao dopirao je s moje tastature, a možda sam i vrištala dok sam pisala – ljubazno mi saopštavaju dok im pajserom dodirujem noseve smešeći se: „Čik ponovi ako je to tačno“

(Unutrašnji urednik se raskrečio nad rukopisom i gleda sve šta pišem iz ptičje perspektive: Mislim da treba da obrišeš ovaj deo. Dogovorili smo se da ne izmišljaš.

Izmišljam? Kakva budala. Sve vrvi od urednika ovih dana. Do – gooders. Ne podnosim ih)

U pitanju je bilo, zaključujem, razbijanje prozora iz zvučnih pobuda. Komunalna buka koju sam pravila u zatvorenom prostoru, svojim ratničkim izlivom emocija udarajući po tastaturi prepoznatljivom pijanističkom tehnikom vežbanja a la Franc List, udžbenik za daktilografe „Prstomet i umetnička interpretacija“ , prešla je nivo 100 fona (ako se nisam prevarila u cifri) uznemirivši komšinicu s leva za koju se govorilo, još od mog useljenja, a ponajviše je sama o sebi govorila, da meditira u noćnim časima, čvrsto sklopljenih očiju, te živčani sistem, te promene u metabolizmu, te trigliceridi…

Dozvoliću sebi da zastanem na ovom mestu i da se smejem. Samo malo.

(Za sve je kriv fakat da nisam sastavila detaljno sve scene u romanu, inalče bi poodavno bio završen, a postala sam ravnodušna prema pakostima uprkos stalnim selidbama, te na kraju shvatam d aplašim svet svojim literarnim postojanjem, a možda i da suviše dugo živim. Možda bude da je to)

Utom senka promače. Brzo. Isuviše brzo, ali dovoljno da vidim prikazu u begu odevenu u ski masku s nacrtanim likom bele ajkule oštrih zuba kji proškrgutaše: „Ma boli me kurac!“ To reče, otvori kapiju i uđe u dvorište s leva, skinuvši pred pragom ski masku, a tamnocrvena, laganokovrdžava kosa se rasu…

2

Dugo sam sedela zagledana u plafon. Noćašnji događaj izoštrio je i produbio stare instinkte.

Upravo pobedonosno sam izašla iz Prvog rata „Ja tebi ciglom kroz prozor“

Odlučih da dovršim tu priču, a nakon svojeručnog potpisa, zaboravim na čitavu stvar, uz zvanično obrazloženje:

Tekst Zapisa u tami smatrajte kao svesno izbegavanje otkrivanja vlstite istoriografije. Autorka smatra da je s rukopis gotov, iako nije. Komedija je izrodila isuviše bezumnika, iako mnogo manje no što ih je u istinitoj ispovesti bilo ili bi ih bilo. Zbog sticaja nesrećnih okolnosti, pomahnitalnog tempa kako selidbi, tako i tempa kojim se skinula do gole kože u vlastitom romanu, a nije se libila da započne lov na veštice kad su u pitanju i bogomznani kreteni kojima se posvetila pažnju, kao sveštenik kokošinjcu, uz želju da nepočinima razbije njuške, u stanju u kojem joj boravi čitavo biće, to nije više moguće, te autorka ne ume da isprati sled događaja na ubedljiv način, a da pritom ne odoli čežnji da se stopi sa svojim šumskim ja i premaže se ratničkim bojama.

Ako biste je posetili, shvatili biste da je podivljala i fantazira da lukom i strelom lovi zalutale turiste po okolišu Avalske planine.  Njenu priču je teško pratiti, mada su složni u tome da je njen delirijum zarazan, koliko i interpretativan.

Dovoljno je reći da je odbila ozbiljnu glumačku ponudu za Beogradsko dramsko, jer je smatrala da je razlog za minornu ulogu u predstavi „Lepa i luda“ nevredan njene pažnje neprihvatljiv od strane neotesanog režisera Mihaela Hajdna.

Ukoliko ona sama ne napiše bolji scenario.

„Tvoja rupa odgovara mom falusu“, rekao joj je na generalnoj probi i uprskao stvar.

Majci je pukao film, otišla je na pijacu i nije se vraćala dva dana. Sunčala se Autorka dva dana kod baba Ruslane na sunčanom krovu, setila se teme iz maturskog i iz samo njoj poznatog razloga, mrmljajući nešto o Arapima i Suncu i pištolju, te o nekakvom Dušanu Slovaku, uz mantru: „Uradila sam to. Sve sam ih pobila“,  stravičnim gestom koji je prethodio odluci  (kad je ona u pitanju i bogovi se boje da nagađaju šta je to bilo) podigla je ruku visoko u vis i u glisandu svakako  nastavila da piše, uz Kingovo misery pitanje „Možeš li“, uspela je da se osmehne monitoru kao detetu.

Hvala Bogu i za ručno izrađenu škrinju što mi ju je danas doneo poštar – poklon od prijateljice koja je pročitala dosadašnji serijal Zapisa u Tami, uz poruku ohrabrenja: „Žuri polako. Tek si na hiljadu i osmoj stranici.“

Svaki pisac ima svoj ritual pre nego što išta iole pomisli, a kad nešto pomisli, dobar pisac mora to isto i da zapiše. Streljala je zelenim okom dosadašnji rukopis kao sečivom. Potom je otvorila škrinju na kojoj je zlatnim slovima bilo ugravirano „Knjiga magije“ i položila podebeli tabak odštampanog rukopisa.

Poluglasne rečenice okretale su se u njenoj glavi sve dok nije zaverglala sledeće poglavlje, pa sledeće, list po list slažući u škrinju i strašnim pamćenjem klavijaturisala po istini, svedočanstvu, nestrpljiva da završi s uvodnim ritualom, a to su u dahu sklepane loše rime o izmišljenim bludnicama koje joj dolaze u san i koje se nude da joj urade korekturu teksta.

To je ritual. Za ovaj mesec: bludnice. Za sledeći: političari.

Potom je izvgrnula ruglu sve što prezire, od veoma rđavog oca kog nije niti upoznala preko nedotupavaca koji smatraju da se ona zapravo rukopisom kompromituje,  iako je njeno najveće dostignuće bilo u tome da je uspela da izvaja svojevrsne rečenične kipoe a la Luvr po stilizaciji i mašti, a da pritom nije rekla ama baš ništa.

Ovo je za autorku krupno priznanje i razlog da odustane, kao što bi i bilo da začuđena i ožalošćena selidbama i bezočnim ciglomanima,  osetila gotovo idolatrijski naboj prema srčanosti kojom je komšinica boli me kurac napisala vlastito poglavlje, odbrnila vlastite uši, uz ne baš preveliko rasuđivanje i dubokoumnu baroknost u iskazu, ali svakome, pa i samoj autorki jasno i razumljivo.

„Pokazala mi je put“,  jer autorka bi neretko bila zadubljena u misli tokom pisanja obimne knjige, ali rečite u meri da može da se radnja prati, sve dok se ne bi trgla iz donkihotovskog sna –  žurila se potom, spremala šta će reći, držala govor pred ogledalom, teško gutala zalogaje tokom obroka, odlučila da će se posvetiti bogu, postu, militvama, samo da u rukopisu sve ide dobro i da se ne uzbudi previše tokom samog pisanja.

Bila je to greška. Zanosna igra i ples opisa groteski koje su joj mučile um činile su njenu knjigu zarobljenom u zamku privezanu spletom aluminijumskih žica koje likovima nisu dozvoljavale dah.

„Ovo je intervencija s nebesa“, kucala je autorka i svakog dana dok je pisala, tamo negde u Beogradu, Sunce bi se penjalo iznad vidika kad bi joj neki paragraf uspeo, a padalo ispod vidika kad neki paragraf bi zaličio na hagnjeći kotlet ili bi je poznati glas Izvršnog komšiničinog organa:

–        Boli me kurac!, virnuvši iz oblog zvona tela sa ne tako uzanim otvorom.

Lozinka.. Mora da je lozinka..  – mrmljala je Autorka stisnutih, isušenih usana. Toliko pomno je kucala po tastaturi da je zaboravljala na žeđ.

–        Njena mačka opet ušla u kuću, a ja.. presekla sam se živa!-         

Zamišljam je u vlažnom kazamatu kako se testeriše od prepona ka glavi. – otkuca Autorka, ustade sa stolice, udalji se dva metra i pomno se zagleda u slova: „Dobro je“

–        Zeca sam morala da odnesem u Aranđelovac, a ona tamo piše.

Zvonj

Zvonj

K’o klepalo kad bije na radost uskrsnuća.

 3

Autorka viri kroz kroz drvene prozorske kapke.

Neko na njenom mestu ne bi želeo da se upušta u pojedinosti fizičke prirode, a da ne pomene očekivane plave kitove, artiljerijska oružja na Istočnom frontu, teške haubice,  Indijke, do nedavno najteže žene na svetu koja je uspela da se prepolovi, elefantijaze, da tu nešto debelo nije u redu…

Tabana kao krdo afričkih slova sa svojom tankom kosom prikucanom šarenim šnalama uz glavu, ofarbanu u tamnocrvenu boju i klati tamo amo povelikim grudima dok joj iz usta viri jezik koji vrluda i po jutru, i nći i po livadi i po šoru i kojim preti, kojim seče u naletu neprijatelje sistema, one koji njen kurac ne vole, turobne godine tvrde upotrebe nisu ga umorile niti iznurile,  no ojačale da blista poput čelika, da besni po šorovima beJogradskim i aranđelovačkim, a svet sav se, taj svet koji u kurac šalje i iz kurca se odlio u slivnik, udružio s njom, sa slivnikom, propustljivom površinom sveta i kurči  kamenu tišinu –pičKi gore dole i kurata okolo, a još povrh kurca i cigaretu joj pripaljuju.

 

Moje bludno psovanje, moj udo, njen nežnik..

Lepa sam k’o satana! Obla k’o crkveno zvono!

 

KOMŠIJE, scena iz predstave LEPA I LUDA, Leila Samaraj i Mihail Hajdn

Scenario s falinkom

37997772_278383666080316_1765878964846329856_n

Leila Samaraj

 

Kaecilius.jpg

Mihail Hajdn

KOMŠIJE I NJIHOVI POTOMCI: Cika i vriska, dva deteta pred školom, ponašanje dvogodišnnjakinja,  dakle, retardi, neartikulisano kreveljenje i sumanuto skakanje, nerazgovetno pričanje, vrištanje, tapkanje loptom, lupanje u prozor, dozivanje mačke,  komšije razapele kanap preko ulice.

AUTORKA: Odbija telesni kontakt. Ne obraća pažnju na druge, bez kontakta očima sa spoljnim svetom. Ne priča s komšijama. Ne pokazuje strah od opasnosti. Smeje se ili kikoće, s razlogom. Pruža otpor slušanju legendi o silovanoj devojci kraj Momina kamenu kod Vladičinog hana što se Turčinu nije dala. Uzvraća legendama o vlastitim avanturama na Sinajskome brdu koga je uzduž i popreko prekopala, negde u neolitu, kad ga dokazano nije niti bilo. Interesuje se samo za istoriju normanskih osvajanja, ali se žali na odbacivanje paganizma, kadgod komšinica Ruslana, koja se predstavlja kao Radmila, od 90 leta i koja je prema vlastitim rečima imala urednu menstruaciju do sedamdesete, pomene lezbejstvo Hilari Klinton. Na pomen sintagme: “Dečja radost”, obično brizne u plač.

KOMŠIJE I NJIHOVI POTOMCI:

–    Ne bacaj tako loptu!

–    Ma boli me kurac. (evo ga!)

–    Trči, vidi koliko ti dupe

–    Malo poskoči!

–    Hop! Hop!

–    Vidi kako moja Zoka skače!

–    Baci tu loptu tamo na vrata onoj što čuka, a ad izađe ti kaži: izvin’te komšinice.

–  A ko i što toliko čuka?

–        Ma doselili se tu s mačkama, književnica i njena majka! Majka je u redu, ali ona, ta mala, bezsisna i pikljava – ona…  – Piše.

–        Piše! A što?

–        Iz nekog razloga nešto piše, ne pitam se kojeg, mora da je nešto umnobolesno.. neka ekstrasenzorna percepcija, možda je nadresirana pa naskače k’o kuče na tu jadnu tastaturu i sakati hartije da bi suzbila bolest, ali tu pomaže samo pištolj i noga istovremeno, ne bi je mađijala cimetom ni da mi je prineti toj toj.. grotesknoj implementaciji.

Komšije se uplašeno pogledaše.

–        A lepa je!

–        K’o prostitutka u poodmaklim godinama. Ne bi je jebala ni Goleovim kurcem, niti nevidnom silom prizvanom s četri upaljene sveće.

–        Hajde, Zoko, nemoj tako, i za tebe su govorili da si propušena, a ti bila lepotica sela.

–        Udara, udara ko čekićem! Noću, kad je bog reko da se spava, kad svi spavaju, pa i mačke. Šta bi bilo da ja napišem roman!

–        Piši, što ne počneš i ti pa udarajte zajedno

 (smeh)

 (bele stoličice poskakaše)

–    Lupa, čoveče, lupa! Jadan moj zec!

–    Komšinka, hajd’ da ubacimo ove stolice unutra da ne pokisnu. Kiša će.

–      I čula sam je. Kaže ona da smo smi mi seljaci. A šta je ona? Gospođa iz Kragujevac? A znaš šta. Boli me kurac.

–      A jel te mnogo boli kurac.

–      Mnogo!

–      Gole, nisi rekao da ti Zoka ima kurac.

–   I još kaže da našu ulicu da je Šor na Vračaru. Kaže: poređali se k’o na prelu i vrište. Eno. I onu babu laži -ruskinju primaju u goste, kao prvu komšinicu. Onu što stalno priča da su joj četnici zaklali sina. A lepo sam je upozorila da je baba luda. Ma boli me.. guess what!

Udaranje, vriska dečurlije, treskanje,

Vrisak

Buka

Cika

Radost

DEČJA RADOST!

 

 

Leila Samarrai, Dnevnici 2004 – 2017, Uskršnja priča na horor način


16.4.2017

Kažu čak i mudriji od Imhotepa da postoje oni u kojima prebivaju izvorni svodovi i drugi elementi, od prve samoće, kroz zlokobje vekova,  do mene sada, u snu, dok besnim, a velik je bes moj, zapečaćen u grlu. Lome me slogovi strave ispod valova pljuvačke dok povraćam u slomljenu wc šolju svoju mržnju kao besno pseto.

Još jedna noćna mora, odvratan čin koji me pustoši kroz vožnju noći. U njima sam rob, a utvare i projekcije, kreacije podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čine bezakonja.

Okolo mene, noćas, bejaše  praznina. Ispred mene put koji je vodio tragom smrti.  Ispod kapaka se smrt komeša u snu, besciljno me vodeći do kraja puta gde je klanica, tuku se robovi, taj bezvremeni esnaf, svedoci bezakonja, večna publika, oni tapšu dvojici gospodara  I pevaju:

Kad ono tvoja oba sina uđoše

U nevestine odaje… 

Jedan od njih beše levijatan.

Drugi – Abraksas.

I obojica stadoše ispred mene,  ali ne stajaše na zemlji, no lebdeše. I oko njih beše beskrajan krajolik. I obojica mi ponudiše ruku, da im budem nevesta i da im služim.  I govoraše mi da moj odgovor čekaju sa velikim nestrpljenjem.

Tad iskeziše očnjake i lica im posiveše. Abraksas me ošinu bičem, a Levijatan sevnu k njemu očima i zgrabi me za ruku da me vodi.

„Kuda idemo“

„ Svetovima nedostupnim“

Na to shvatih da mi zubi drhte, a kosa mi je seda. A Levijatan mi reče: „Ja ne marim za to. Utrimo, draga, zajedno, putevima tame”

I vodio me drevnim gradovima i letesmo zajedno, a ja hvalih njegovu mladost, zaboravivši ko je, jer mi je učinio počast. I svratismo u vrt u drevni grad Herakleon, na dnu mora gde on poprimi svoje obličje kita.  Ali, ne beše mu telo izduženo, niti je imao peraja, niti čeljusti, no beše otečeno, nalik na leteći, toplovazdušni balon.

„Bezbedna sam na dnu mora. On ima očnjake stvorene za ubadanje. I imaše silnu vojsku. Oko njega su marširale do zuba kopljima i štitovima naoružane žabe, a morski pas mu je lizao ruku u znak poštovanja, ljuspičav i jednook.  Tad Levijatanu naraste nos, usta mu se raširiše, a očnjaci probiše zenice. On isplazi jezik, po kojem su plesale pirane, krv šiknu dok je jezik nestajao, a nokti su mu rasli, post mortem, jer moj suprug beše umro na zlatnome tronu, u zlatnoj palati, na dnu mora.

„Mi smo ga ubile“ – ščepaše me nečije ruke. Osetih snažan bol. Bejah probodena oštrim, dugim bodljama morskih zvezda, kruna od trnja.

Tad kroz vodu zapliva Abraksas bičujući nevinog čoveka kome se na glavu sjatiše sve morske zvezde potopljenog Herakleona,  načinivši mu krunu od trnja. Ukočih se, spopadoše me grčevi, osetih sev i palež i celo telo mi prekriše pečati.

I iz svakog pečata zašiklja krv kao gejzir dok se Bičevani smešio, a morska čudovišta mu glodala glavu.

„Hristos se rodi, ‘ćero“, zaurla Čovek koga je Abraksas bičevao, dok su mu iz tela izrastala krila, na leđima i na rukama i krila behu prepuna očiju, nalik na Arga. Tad mu se i lice raščetvori ion mirno reče: „Ubij se. Pucaj sebi u glavu ili preseci vene. Nemaš zašta da živiš. Kasno je“, a ja odleteh iz dubina ka još nedostupnijim svetovima grozne crne beskonačnosti, prešavši okeane, pustinje, drevne gradove, zvezde, staru Zemlju, Veliku Pustinju po kojoj behu razbacana i raskomadana tela nomadskih plemena. Vodila sam drevne ratove,  na azijskim i afričkim granicama, sve do Kine, kao ratnik za dinastiju Tang i spoznah kako je biti muškarac. Nije mi se svidelo. U Indiji svedočih padu Gupta carstva, a dođoh i do Japana gde sam neko vreme u periodu Kamakura živeo  i radio (opet) u miru,  kao proslavljeni briljantni student keramičke tehnike, a zvao sam se Kato Shirozaemon Kagemasa (takođe poznat kao Toshiro)

Plutala sam haosom ne duže, činilo se od jedne sekunde, kad sam se, napokon, obrela, kao devetogodišnja devojčica u svojoj staroj porodičnoj kući, u Dragoljuba Milovanovića Bene – 58, u Kragujevcu, gde me je, blaženog osmeha, čekala mila baka.

„Kurvo mala! – iz usta joj je bazdilo na džibru, brutalnog sastava. Rakijčina od koje svaka ispičutura koja drži do sebe načisto pobrljavi.

„Hristos se rodi, bako!“

„Hristos! – preteći se približavala u slow motion maniru, gotovo dosadno usporenih pokreta, ne kršeči Njutnov zakon, jer kao i Godzila, moja baka beše pozamašna…

Ugledah vlastitu smrt, dok su me oko grla stezale  ogromne, mesnate ruke i ja ne mogoh da se oduprem njenoj strašnoj moći dok je vrištala:
„Gde je bio Hristos kad se šaputalo o izdaji i zloći! Muškarci, muškarci! Kolju ženu i čereče! I stoka se bolje tretira pre klanja! Mnnnnnmmnn…  Uzgajaju ženu da pere sudove i raširi noge za seks! Kurci im k’o noževi, zabada dok se ne istroši! Prljave prljave… Svinja je to! A i on, Milisav, bio je svinja, jedna svinja na ženu (mene!) još prošlog proleća, kad me je pokupio na dogovorenom mestu tamo ispod prodavnice.. mnnnnnmmmnn….  Gadilo mi se! Jeste, jeste! Ali, šta sam mogla, kada moram moram! Teraju ženu na to! Na gadni seks! Odkada se rodi!“

Sledeći kadar bio je statičan. San se opredelio za tehniku produženog kadra da bi moja baka mogla da recituje kao Pindar, dok su joj zubi strugali moje ručne zglobove još uvek natopljene krvlju od prethodne stigmate.  Umrtvljena scena. Umirem u teskobi, dok me pluća peku. Utapam se u ponoru smrti koja ne prestaje.

„Ubij me više“

„Ne mogu, ne mogu, nemam kad, moram da slikam! A ne mogu da slikam! Čeka me gomila sudova da ih operem!“

„Da ih opere! – nasmeja se neko – baba pusti malu, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

„Gde je Zeleni venac?“

Ulice udaraju o ulice, o zidove koji traže nove zidove. Vijugam lavirintom. Nalazim se u Beogradu i polako idem ulicom, sudarajući se sa bolničarima koji istrčavaju iz zapaljene bolničke zgrade:

„Ameri“ – nakezio se prolaznik.

„Ma kakvi Ameri, reci mi kako da nađem Zeleni Venac!“

„Ne deri se na mene – oči su krvavo blistaju na nejasnom liku – rekao sam ti, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

U tom trenu, Beograd i Kragujevac su se stopili u jedno.

Dah više ne stiže do pluća.

„Mislila sam da me je voleo..  Za čerečenje, da!“, stisak biva jači.

„Kažem!“  ZVAĆU KONTRAPOLICIJU.

Osetih drhtaj ispod grudnog koša dok sam se borila da udahnem vazduh. Usne poseduju hitnost dok izgovaraju poslednje reči…

„Ne ne ne ne! Niko mene neće silovati!“

Budim se.

„Ne zanosi se. Nisi mrdnula iz Kragujevca. Još uvek ležiš tu.. sa nama… „, ispred sebe vidim raskomadano lice Kontrapolicajca stradalog na poslu, moje bake u strastvenom zagrljaju sa Milisavom, i silan narod iđaše iza njih, i Pikti, i saraceni, Sirijci, Babilonci i Lidijci i svako od njih nosaše na ramenima svog kralja, a najjači od svih beše zlatni Levijatan, u originalnom obličju kita, mašući sretno perajama kad me vide, dok njegove reči: „Vaistinu se rodih, draga“, nije ispratio moj vatreni urlik…