Boris K. između Scile i Haribde, Leila Samarrai


BORIS K – MULTIVERZUM I ALHEMIČAR

Uobličavajući u svojoj mašti SF (nedovršeno) delo koje nosi bajkolik naslov Bila jednom jedna republika, https://leilasamarrai.wordpress.com/2012/05/17/bila-jednom-jedna-republika-rim-sf-satira-1-deo/ vec osmislivši naslov, znala sam da kontradiktuje fantazmagoričnim počecima bajki koje su možda I mogle da se dogode? – pojam Republike, koja sugeriše pojam vlasti (uostalom, koren reči potiče od latinskog res publica,što znači, javna, politička stvar. Doduše, bez želje za politiziranjem, kod nas politika jeste na neki način bajka, ili makar u njoj postoje maštoviti pripovedači istih. Stoga, stekoh utisak o dvojakosti pomalo provocirajuceg naslova.

Borisa K sam napisala vođena idejom da iskoristim određene mogucnosti koje su mi date, možda nekima, omraženom platonovskom inspiracijom (jer u antici, verovalo se da se odnosi isključivo na pesnike), ili ako se opredelim za dramatičniju verziju “umetničkog krika”, u papir vriska! – bila bi to uperena satirična ili uperena pesnica jednog satira u lice turobne svakodnevice. Zašto bas satira? Zar nije bilo logično da se opredelim za horor kao scenografiju ili splet motiva u okviru žanra koji bi se podudarao I savršeno odgovorio, gotovo art-terapijski, kroz Hellraiser električno praznjenje, nakon čega bih dozivela katarzu, kao I čitalac nesto okrenutiji realizmu, da ne kažem pesimista?

Možda je to moj način da preživim apokalipsu koja je odavno počela, a beg u smeh, sprdanje, parodiju, oduvek je bio način da to učinim.

Umetnici, bilo da su vizualisti ili literate, traže sistem kao orijentir – reklo bi se. Tragaju za žanrom, ili pak, on češće njih pronalazi. U misticizam stvaranja nisu prodrli najbrilijantniji umovi, osim da je mistika stvaranja traganje umetnika u čijoj svesti se nepoznanicom iz nepoznatog izvora stvaraju svetovi, postavljaju pitanja I nikad ne dobijaju odgovori. U čemu jeste draž.

Boris K jeste beli kvadrat na beloj pozadini. Boris K. je čista apstrakcija, bespredmetno biće sa milion tumacenja jer kameleonski može biti svako. Jedinošto Boris K nije, to je, mozda nespretno rečeno, negacija. On je afirmativan I nikada ne očajava, jer Boris K je multiverzum. Stoga, ako Boris K očajava, budite uvereni da njegov dvojnik u paralelnoj Republici, kao I u alternativnoj istoriji prve knjige u kojoj figurira kao lik, radi potpuno suprotno, za dobrobit čovečanstva. Dakle, negde tamo, sa druge strane postojeće Republike, možda iza horizonta, nalazi se multiverzum Borisa K gde je sve po smislu suprotno stanju koje vlada u našoj Republici, gde Boris K upada u najnezamislivije situacije koje su bliske suprematizmu po svojoj apsurdnosti, bliske nadrealizmu (često dolazi do skokova Borisa K u nadrealizam, mada se on najčešće, poput Gulivera sreće sa Liliputancima, čija su supstitucija Kanalizanci, u nekoj vrsti podzemlja, dakle, bliži je podrealizmu.

Šalu na stranu, kao sto je suprematizam prolazio kroz faze, tako je I Boris K prolazio kroz ovu zbirku priča kroz odvojene, iako apsurdom obojene, ipak smisaone, zaokružene celine, kad se, na kraju svog putovanja, makar u ovom serijalu, priblizava budizmu I okreće duhovnosti, tačnije, daje recept čitaocu za bitisanje u univerzumu u kojem smo pogođeni tuznim smislom, a čije je on ogledalo, doduše, kao multiverzum, možda je Boris K, sada među nama, možda ste upravo vi Boris K, a ako niste, svakako imate potencijala da budete, jer je Boris K alfa I omega, superheroj, Johnny Bravo, naučnik, staklorezac, lutalica, džentlmen, Čaplin koga juri policajac, a I policajac koga juri Čaplin. Istini za volju, dobro se znamo Boris K I ja, figurativno govoreći, ali mi često izmiče ili čak I sama u stvorenom liku otkrivam nešto novo, možda kakvu podsvesnu ideju, jungovski arhetip, zakasneli proces osvešćivanja I sazrevanja već intuitivno napisanog dela.

Boris K, moler čaplinovskog tipa, bremenit metafizičkim tajnama ni mene kao kreatora ne ostavlja ravnodušnom, iako su mi verovatno date superherojske sposobnosti da istražim suprematskim kvadratom uokvireno ljudsko biže (ukoliko pretpostavljam, gledajući kroz antropološku prizmu, da Boris K. jeste homo sapiens, a ne geometrijska figura koju je moguće upakovati u poštansko pismo I odaslati na najneverovatnije destinacije)

Boris K. je putnik kroz vremeprostor koji prelazi takve razdaljine, da izaziva zavist kod Gulivera.

Iskreno se nadam da će Boris K dotaknuti ljudsku dušu čitaoca koji je odlučio da se suoči sa istinom našeg vremena I nosi pritajenu, osvešćenu gorčinu u srcu.

Jedan veliki reditelj nazvao je Srbiju ukletom zemljom. Ja sam joj izmislila spasilački patent – to je Fenomenopublika- no, da li je ona tako idealna kako se to, iščitavajući prve redove, čini?

Možda pronađemo zajedno odgovor ulaskom u petu dimenziju, kako sugeriše sugestivni glas Roda Serlinga, tvorca antologijske Zone sumraka.

U priči Votka, Boris K definitivno nije kvadrat – makar, na početku priče- on je posmatrač ispražnjenog frižidera, obilat u ljudskosti nađubrene strahom. Ali ne, on nije kukavica, niti je kukavičluk motiv njegovog straha. Čega se Boris K boji? Ovde uvodim hiperbolu. U znaku već pomenute Zone sumraka, za njega je moćna frau beskrajna kao svemir, neiscrpna kao mašta, a njen autoritet I trajanje večnije od beskraja. Tako, u mašti čitaoca, gazdaričin lik, sa grotesknom personom preko lica čiji je deo smešnog kostima kukasti krst, ona narasta do guliverovskih visina što je upravo multiverzično njenom odistinskom smislu I u tome leži groteska. No, upliv iz treće dimenzije se javlja da malo “zamuti stvar”. Obična, pohlepna veštičara, odraz tipičnog srpskog stanodavca koga sam imala prilike, nažalost, da artikulišem kroz realno doživljeno, pokazuje malograđansko zanimanje kroz nebulozna objašnjenja kasirki u prolazu, dok joj se, u alternativnoj realnosti, serlingovsko-zonosumračnoj dimenziji Boris K obaška klanja.

Tako ovaj čovek-kvadrat pomalo oživljava, stegnut primalnim nagonom, suzdržavajući se da ne ispusti krik pretka nam hominida, bojeći se groteskne gazdarice frau Susie išarane kukastim krstovima (primedba: njegov strah je u funkciji karakterizacije groteske moćne frau), (sukob ideologija – komunizam u kome sam, moram da naglasim, provela nekoliko godina, ali sam bila naučena utopiji komunističkog raja, još kao dete, u čemu nisam odskakala od mnogih) Devedesete su svedočile početak raspadanja koji je doveo do današnjih,  gotovo apokaliptičkih događaja)

Boris K naivno (da li?) veruje u ideale za koje se borio, što je opet groteska unutrašnjeg stanja Borisa K. da li mu verovati? Da li je Boris K lažov? Ili je to samo maska spram doživljenog, ali prikrivanog užasa onog koji pokušava da preživi tranziciju dužu od 11 godina, kao gubavac I kao gubitnik. Ovo parče multidimenzionalnog ogledala-tumačenja Borisa K jeste parče stakla koje se zariva u njegovo ljudsko meso. Boris K je zapravo apolitičan. On je obično, ranjivo ljudsko biće koje plovi između Scile I Haribde, ne kao model ratnika, mada u njegovoj naoko mirnoj plovidbi ima odisejske ljudskosti. Boris K pokušava da se prilagodi kako ne bi bio optužen, prozvan, ubijen, proždran.

U to ime, on ispija čašu, iako ne pije (kako priče dalje teku, a nadam se da će čitaoci imati prilike da se susretnu sa avanturama Borisa Vremeplovdžije u prvom delu romana (mala satirična igra inverzijama kojoj nisam mogla da odolim, mada nisu svi razlozi bili satirične prirode, neki od njih su bili u kontekstu vremena I nastajanja dela, te se ne mogaše predvideti- Tako nasta drugi deo, a za njim prvi)

Dakle, kako priče teku pred očima I u nastavku romana u koji je Boris K balzakovski ušetao, Boris K sve više se odaje alkoholu, da bi u Bila jednom jedna republika I deo poprimio lik brilijantnog naučnika I majstora za teleskope, kao I čistača Galaktičkih hala) koji se trezni u samo prekopotrebnim situacijama.

U to ime, on menja oblik. Boris K postaje homunkulus u staklenoj bočici, alhemijski proizvod, distorziran model ljudskosti.

Leila Samarrai

DODATAK:

Proèitao sam vašu Samaru i iznenadio se kako je to dobro napisano sa potpunim uvidom u lokaèni kolorit i psihu, a kao prièa potpuno razvijena i obradjena, podsetila me je na Samerset Moma što je svakako kompliment.

“Bila jednom jedna republika” https://leilasamarrai.wordpress.com/2012/05/17/bila-jednom-jedna-republika-rim-sf-satira-1-deo/ sam pregledao, zadivio se naporu koji ste
uložili da svu tu istorijsku materiju savladate i da je obradite u savremenom, parodijskom i višeznaènom smislu.

Odlièno pišete i bilo bi šteta da to ostane poznato samo uskom krugu vaših
poznanika… Sve ostalo je pitanje sreće, snalažljivosti, upornosti, eventualno provokacije.. I novca ako imate moguænosti da finansirate objavljivanje svojih knjiga, ili pronadjete sponzora…

Srdacno vas pozdravlja
Milivoj Andjelkovic

http://www.amika.rs/

 

Caligula i njegov camarad Adolf, odlomak iz “Bila jednom jedna Republika”, timeline: Caligula


Caligula i njegov camarad Adolf

 

Pre nego što je upoznao Caligulu, Adolf je bio sasvim normalan mladić koji je uživao u svom poslu molera i težio da upozna lepu devojku kojom će se oženiti i voditi miran porodični život. Misli o osvajanju čitavog sveta nikada nisu bile prisutne u njegovoj glavi i jedina moždana aktivnost koja mu je zadavala glavobolju bila je da proračunava količinu boje potrebne za farbanje neke fasade, pošto mu je poslodavac, Jevrej, redovno od plate odbijao uvek kada je procenio da Adolf to nije dobro učinio. Zbog toga mladi Adolf nije previše voleo Jevreje. Ideju da je poseban, da je predodređen da vlada svetom usađuje mu Caligula, sada već u poodmaklom stadijumu ludila, a Adolfu se sve više pojavljuje iskra u očima prilikom pomisli na tako nešto. Tako se Gitler odluči na organizovanje partijske vojske po uzoru na pretorijansku gardu. Ernst Roehm, vođa Sturm Aptailung – a odreda oduševio se pretorijancima .

„Gitleru“,  – reče Roehm – urgiraj kod Caligule da Sturm Aptailung dobiju iste kacige! To je tvoj camarad, poslušaće te!“

Gitler glatko odbi s objašnjenjem: “Ernst, bitte, kontroliši se, mi smo ozbiljna partija!”, a Ernst će: “Jawohl, mein Fuhrer!”.

Tako načini Gitler parade u Berlinu ugledajući se na starorimske pobedničke defilee. I izgradi Gitler Reichstag po projektima za Rimski senat.

ernst-seger-1868-1939-a-majolica-bust-adolf-hitler-portrait-head-on-BRFN21.jpg

image: Ernst Seger

Before he met Caligula, Adolf seemed the fairly ordinary young man who took delight in his job, painting walls, striving to meet a beautiful young woman, so that he could marry her, leading a quiet of a private life. He never had thoughts about conquering the world, inside his mind… The only brain activity that gave him a real bummer was that recalculate the amount of paint needed for painting facades, because his employer, a Jew, cut Adolf’s pay every time he estimated Adolf wasn’t up to the task. As a result, young Adolf never loved Jews too much. The idea he was special, that he was destined to rule the world had been implanted in his mind by Caligula, by now in the advanced stage of the madness. At the thought of something like this, Adolf, already, sees flashes of light in front of his eyes, like small sparkles. Thus, Gitler has his mind set on the organization of the Party Troops modelled according to The Praetorian Guard. Sturm Abteilung Troop Leader, Ernest Roehm, saw the Praetorians and he got excited:
“Gitler”, Roehm said, “Urge Caligula for Sturm Abteilung to get the same helmets as Romans. He’s your comrade, he will listen… ”
Gitler flatly refused the proposal:
“Ernst, bitte, control yourself. We are a serious Party!”
Thus, he was giving parades through Berlin, building on the ancient Romans defiles, building Reichstag per the Roman Senate projects.