Remember my last breath (instead of suicidal note)


A wassail around the grave
Of the Russian mystic
Lunacy crucified in his eye
I knit a wreath for the vixen
Who was suffocating next to the shaft,
Tearing the grid with her teeth,
Who was breaking the joists,
Eating sonnets,
She rode the Lion’s gate
In a dress with a décolletage
Cut with her sword and enflamed with her pyre
The heads of the five Mycenaean bulls.
My blindness,
Put me away into wilted flowers
So I repose there
Already my corpse reeks strongly
The one that never dies
Whose wounds were played in the darkness
While unease ripens in the fog
Lulled inside the years
A bloodied sun comes out in the west

Klenak, scena 5


Usred iznenadne epidemije gripa, Danu hitna odvodi u bolnicu. Život joj je u opasnosti. Njena kćerka mora da se izbori s novonastalom situacijom koja skida maske s dojučerašnjih poznatih i nepoznatih likova, dok joj i samoj preti opasnost gora i od smrti…

SCENA 5

(uporedo zvone mobilni i fiksni telefon. Na mobilnom je Mileta, a na fiksnom je Vinka)

MILETA: Leila, ovde Mileta.

LEA:  Mišo, dobro je da ste zvali.. majka je u bolnici! Umreće!

MILETA: Čuo sam. Zvao me neki Simo.

LEA: Hoćete li mi pomoći? Majka je rekla da mogu da vam se obratim u situaciji kad..

MILETA: Ono u čemu ja mogu da ti pomognem jeste vrli napor da definišeš svoje interese i ciljeve. Što se tvoje majke tiče, Dani će biti dobro. Ona je jaka. Treba imati pozitivan stav da bi vreme prilagođavanja mogućem negativnom ishodu prošlo što bezbolnije.

LEA: O čemu vi to? Znate li Vi da ova baba koja izdaje stan… samo trenutak.. uključila san spikerfon… to je jedini način da čujem bilo koga..

MILETA: Misliš, da čuješ sagovornika?

LEA: Da.. u pitanju je softverski kvar i..

MILETA:  Kako to pričaš? Nekoherentno, neprecizno i konfuzno. Gde je tu tačka. A gde zarez.

LEA: Da li ja razgovaram s Miletom?

MILETA: Tako je i..

(baba se dere istovremeno s fiksnog telefona kog Lea drži u desnoj ruci, dok priča preko mobilnog s Miletom držeći ga u levoj, preko spikerfona)

VINKA: Tako je, reci mu, reci mu, mamicu mu, kako sere! Pare, bre! Pare za račune, za struju, za đubre!

LEA: Samo tren.. Baba hoće pare.

MILETA: Koliko para je neophodno da bi ti ostala tu gde jesi?

LEA: Mišo, znate, meni nije dobro..  treba mi podrška.. bojim se…

MILETA: Ja ponavljam pitanje.

LEA: Pa.. ne znam.. moram da pitam.

MILETA: Hajde pitaj.

VINKA: Ju đubre jedno, sad ću ti ja rečem kolikU:  (dere se) Strujaaa! Nije mnogo, uzela sam joj ja grejalicu na vreme..

LEA: Mišo.. ovaj.. Mileta… da li je čujete.

MILETA: Čujem.

VINKA: (glas boje pepeljare istresene na asfalt) Dve kirIJE, po sedam iljade, četri i po za vodu mi nije ništa plaćala, đubre, pih, aj, đubre da oprostim.

MILETA: Ovako. Maksimalna suma koju mogu da ti dam jeste pet hiljada. Više ne mogu. Toliko. To je to.

VINKA: Vidi ti njega šta zna.. Đubre jedno, zvučiš ko naša država! Starost sam ti poverila, ja sam stara, ja sam bolesna,  nesposobna, a ti umesto da pomažeš ovo dete da je ne izbacim, da ne postane čuvarka fontana u velegrad, da ne jede iz kontejnera, ti si našao mene da je ja iz milostinje izdržavam sad kad ju je majka rođena zajebala. Znam ja šta je majka, Lea, nisam ja kučiće rodila.

MILETA: (spušta slušalicu)

VINKA: Ko je ovaj kreten? A mamin drugar.. Jako mi društvo ima.. krpa našla zakrpu. Umesto da pomaže, tu daje nekakve savete i instrukcije. A ti dete odbačena kao škart. Vinka da te hrani. Pa od čega ćeš da živiš? Šta ako ovu tvoju majku šlog strefi? Neće ni da se seti da mi je dužna!

A i ti, Lea, ponašaš se kao da će ona da izađe. Šta ako ne izađe? Šta ako umre? U mrtvačkom kovčegu da mi je donesu! Da joj moja očevina bude poslednje počivalište! I to u grimiznoj tkanini, da mi bude crvena još za sreću! Pa gde sam ja te sreće bila da mene nađete da kod mene umirete! I šta reču ti doktori. A n ene, Moram ja sutra da to izvidim, ti tu samo tunjava ležiš, psihički šokirana, znam ja šta su kontuzije, to ti je Lea sve psihički! eve sad ću i zovem da vidim je l ona izlapela, jel joj mozak ispario, zapušio se, jel je strefio šlog! a ti vidi da ti ovaj uštogljeni pošalje makar deo računa za struju. Ko će meni da da moje pare, ko, ko! Ko će meni da plati struju, oće da mi je isključu i odakle, odakle? (tresak slušalice)

LEA: (flešbekovi).. Šta ti šusteri znaju šta je duša…   Vrediš mnogo.. MNO – GO…  Ustaj, vojsko.. Iskreno, Dano, ovako nešto nismo videli!! A šta kad drugi vide da ona mene nema, pa onda počinje da plače, krišom? Majka je uvek s tobom.. Vrediš mnogo! Šta ti šusteri znaju..  Tvoje vreme je prošlo!..  Nadamo se da te se familija neće odreći!..  Moraš da mi veruješ da ja nemam pare uopšte posto ne radim uopšte. ako vi imate pare pošaljete mene jer mi stvarno treba pomoć.. srećan rodjendan Leci . tata Munzir… Život joj je sranje.. sranje.. Pobij ih sve! Zašto je nii abortirala?… Ja tebe nisam ostavio , ti si moja ćerka i ostaćes tako do kraja života…  Šta ćeš ti tu u Beogradu!.. Ti si jadna devojka s tripovima u glavi.. s tripovima u glavi.. Idi kući majci ona te voli…  Deco, ovo je bio vaš prvi čas..!)

(Lea odlazi do kupatila, uzima iz ugla vanglicu od ceptera, u kojoj se nalazi prljav veš. Baca prljav veš na stranu, tetura se do kreveta, legne na krevet, naginje se nad vanglu i povraća. Povraćanje traje do žuči.)

LEA: (za sebe) Imam groznicu k’o Raskoljnikov.. a tu je i baba. (lomi je groznica, u bunilu je. Telefon uporno zvoni. Lea po inerciji grabi slušalicu)

VINKA: Još ležiš tu! Ja zvala bolnicu, predstavila se k’o rođaka. Pitam ja: doktore doktore, kakav će da bude ishod?

LEA: Molim Vas..  meni je samo stalo do toga da li će da mi majka bude živa!

VINKA: oće, ne brini. Taki ne umiru. Bog ih ne uzima. Umiru dobri, a ne taki kao ona. Nego, saznala sam da nije šlogirana. Diše na cev, ali je svesna, komunicira, dakle, zna koliko je dužna. Čim ta nije odapela do sad, neće sigurno! Dobro je to s jedne strane, jer ne moraš sad i na sahranu da misliš. A opet, jednog dana će morati da umre. Ne možeš joj ti dušu čuvati. Ne možeš mamu da postaviš k’o vešala protivu stra’. Ja ću, ako dobro Bog da da dođem sutra, pa da nešto zajedno radimo, da se zezamo. Jel zvao opet onaj kreten?

(Zvonjava telefona)

LEA: Ovo je on..

VINKA: Kakav ti to glas? Nema veze. Oće to od stresa i šoka. Imaš li nešto u frižideru, a da je hrana.

LEA: Nemam. Imate li vi?

VINKA: Nemam, a i da imam, ja ti tu ne mogu pomoći.  Taksi me do Klenka košta 1200 dinara.  600 u jednom, 600 u drugom pravcu, pa ti vidi.  Ajd javi se, vidi jel taj daje pare, pa da mi platiš račune sutra. U suprotnom…

MILETA: O nečemu sam razmišljao..

LEA: To znači da ćete mi pomoći? Baba je zvala, dolazi sutra po račune.. U suprotnom će me izbaciti.. Teško govorim, nebo je potpuno tamno, ne trpi erupciju svetlosti.. Boje se smenjuju. Srećom, te ste tu Vi.

MILETA:  Ja para nemam i ne dam.

LEA: Ali pare bi zavarale Aljonu Ivanovnu.

MILETA: Leila..  Zovi familiju.

LEA: Koga?

MILETA: Tvoju familiju i rođake u Kragujevcu.

LEA: Svi su mrtvi. Svi, izuzev njih.

MILETA: Smiri se i reci ko je živ.

LEA: Njih dvoje. Strah.. Zašto me je strah? Majka je umrla juče.. u obdanici. Izvinite, samo da povratim, samo tren..

(nekoliko sekundi kasnije)

MILETA: Reci mi ko je živ, a ko je mrtav.

LEA:  Nije to gazdarica Nastasja, Razumihine. To je Aljona. Aljona Ivanovna. I sekira..

MILETA: Tvoja majka mi je rekla da su joj brat i sestra pomrli.

LEA: Jesu. A i nisu.  Mučna je to nedoumica.. Osećam bol u prsima i otežano dišem. Ne mogu da govorim glasno. Jako mi teško pada da govorim glasno. Ne vidim… Ali!  tO JE BIO MALJ, malj koji me je pregazio, malj. Svakome u životu dođe taj tren.. kada .. malj..  ii bat skine kostim s bala pod maskama i kada malj, s karnevla đavoljeg vremena dubuko fundira.. Odvalaaa! Jaoj, kakva.. odvallaaa! (menja glas) Jer to je maaalj…

MILETA: Leila..  Da li su mrtvi ili živi?

LEA:  Ono što je preživelo od njih se više ne bori za život.

MILETA: Znači, ipak me je lagala!

LEA: A u poslednjem pokušaju oboje su preminuli.

MILETA: Tvoj ujak i tetka.

LEA:  Čuje se i muzika..   To su zombiji, ujak i tetka u plesu, jedu tetrodoksin…

(istovremeno se čuje zvonjava telefona)

VINKA: A jel pričaš s njim? Meći taj spikerfon, mamicu mu…  jao kad ga dovatim, ne zvala se ja Vinka Cucić. Dođi, potegni, pomaži,  većeg seratora nisam videla, a da u oči gleda.  Ovako, Lea, ja sam zvala policiju i pitla sam ih šta je potrebno da ja tebe izbacim. Ni rod rođeni ja džaba ne bi držala u stanu, a taj koliko vidim samo se proserava, a ne daje pare. Tako da ti mene očekuj sutra s policijom da dođem, pakuj nešto osnovno što imaš, a stvari ostavi tu da budu zalog dok mi se isplati račun za struju. Ne znam ja kad će ova tvoja da izađe iz tu bolnicu. Može ona tamo da se izležava celi mesec mart, da zgaazi i u april!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI (Kroz vizuru vekova), UVODNA PRIČA


OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI – ne znam da li bi trebalo da im tražim lekarsko uverenje…
 
Animalna, divlja, nepredvidiva narav rukopisa (a sve nejasno i obavijeno maglom baš kao Grdanine oči) ukazuje i tek će prirodom – grmim ja oblaku, a oblak meni – ah ne obazirite se šta ja ovde pričam, te iznova u digresije zapadam, na grozu, stanje duha u kojem vatrira plač, divlja mržnja dok padam iz jednog stana u drugi, premeštana kao da sam najneznatnija sitnica, ne znajujući kako da osciliram između odabira – sumnjiv ćumez, a greota da se ne uzme jer „nije skupo“ i nad njim ne vlada ludak, stoga mogu tu da na miru gladujem i ostale svoje poslove obavljam – s druge strane, gazde koje su u svojim fantazijama u obične tapete utkale zlatne konce, koje od svojih stanova i u svojim stanovima caruju izdaleka pa napokon i izbliza se približavajući kao pauci, ka zlatnim kavezima, tako ih vide, na lokaciji Smaragdnih ostrva – kako da ih vidim, do kao na džukele u drevnim sanducima koje se ne daju ubiti jednim metkom, a otkrili su ih pljačkaši grobova, dok se mal mal šunjaju okolo stana koji su izdali u zakup, na magarećim nogama, jedna magareća, jedna dečja, fantastika propada kroz rupu reale i tres, bez doterivanja fikcijom, meni preavo na glavu, ostadoh seda, potom bez kose, sad sam i bezuba i ćelava, veliki je to stres!
„Vi ste nama“, vele, „razvalili zlatne ključeve koji drži debeli stub a la Dofenov Kastl u prizemlju i naši mermerni stolovi više nisu onako mermerni kakvi su bili, nakon vas, čudni su to nazori..“
„I da shvatamo vaše alegorije, ali pak!“
!But yet!
To su, velim, samo nazori. Tu i tamo nekakva krstača, beli luk i crna kapuljača, priče o plemenitim poreklima, te je na ovaj stari kaput u takvom i takvom ormanu prišiven sterling, a ne dugme, a kućne ljubimce ne dozvoljavamo, tu i tamo (da samo ne bude gore, misli se podstanar, a gazda je uveren da je podstanar u stvari vukodlak, da da, baš taj jadnik, bednik, kakav nakazan stvor, laje kao pseto, zavodi zakupodavce u nevolji koga muka tera da izdaje sva tri stana u centru nasleđena od kurđel babe čiji je muž bio za Turaka opasan poslovan lik, zapravo je vukodlak i otkad smo izdali stan u centru stavljamo beli luk na prsa da na miru spavamo, da se ne useli i u našu četvrtu kuću, u Dofenov dvor, a odakle luk vadimo, zna se)
Tu i tamo..
– Ničeg tu posebnog nije bilo, da odgovorim na pitanje. Nenadano otvaranje vrata, gazda natušten, suvonjavih nogu, ide kao kraba, crn u licu kao crno besno pseto govori da je sve crno, da su zidovi crni, da filijala Dofenovog dvora u Žičkoj 6b izgleda kao osakaćeni leš, a nekad je blistao kao u.. Abasida… Tako upada, kad je dan, kad je noć, kad je pozornica osvetljena, a okolo žagor sadističke publike koja čita sto dana sodome, strim stepenicama, oboje našminkani, u kostimima iz 19. veka spuštaju se na pozornicu, u vaše bedno sklonište, gazdarica, potrešena kontesa baca se mužu u narućaj, a njemu se nakrivila perika , dok im oboma svilene haljine šušte.
Uvek je isto…
Kako isto?
Pa ovako:
MOŽDAN:
“Joj bože, dokle će’ se’ zlopatimo više s ovi stanari!”
MOŽDANKA:
“Mužu, moj, gospodaru, ne znam šta bi’ ja bez tebe, kako bi izašla na kraj s njima. Eve! Nisu platili telefon! Kažu: Imaju mesec dana, a još su drski.. (saučesnički mu se smeši) Znaš šta mi rekla! Rekla mi ova, mlađa, da je naš stan njen. Da, dok ona plaća, nemam ja tu šta da tražim. Da su računi njeni!”
MOŽDAN:
“Kako bre njeni? Šta ženo pričaš? Ja sam se za Dofenov dvor krvavo mučio! Čistio sam govna u Prusku Nemačku! Jel to moj nivo? – perika mu se nakrivi – nije! I kosu sam izgubio!”
MOŽDANKA: (šapuće)
“A ova mlađa s ove urokljive oči.. piše! Kao da će neko – (stavlja ruke na bokove i raskreči noge sa raznobojnim klompama) da čita! Umesto da u’vati motiku, presadi, seje.. (stanka, okreće se polako, oči mrtve kao u ribe, zuri u ništavilo. Mužu Moždanu se u očima zacakli zločest sjaj. Počinje da pufće, tako da mu se obraz zaokruglio, a lice mu najednom poprima tup izraz)
MOŽDANKA:
“Nego, što vas dve ćutite, što ne odgovarate? Tako samo tu sede, slušaju nas, ko da nisu žive. Pa mi zombije ne primamo! Samo vedre ljude, da zrači sjaj i toplina..”
MOŽDAN:
“Nemaju šta da kažu. Uvaćene su na delu, a argument je argument. Logika takođe!”
MOŽDANKA
“Šta si rekla, ti mala, s tom olovkom? (stavi ruku na obešene grudi) Moždane.. (tiho, uplašeno..) Ovo što mi je sad rekla meni je bolesno, nešto tu gnjije i neka podvala se vije!”
MOŽDAN: “Šta reče?”
MOŽDANKA:
“Reče: Nismo zombi, nego nam dosadno”
MOŽDAN:
“A i pakuju se.- Sumnjiva behu posla – Sad je meni i mojoj ledi jasan naum opak taj!” (ustaje preteći)
“Ovo je Beograd!”, – (koluta očima)– ovde ne može svako da boravi!”
MOŽDANKA:
“A oni se nakotili. Oće džabe! A ne može!”
MOŽDAN:
“Kod Moždan ne može!”
“Nego id’te, izađite i da završimo s tim. Nećem ja da se natežem svaki mesec…!” (mumla i umoran se sruči u razdrndanu stolicu s miljeom preko…)
“I te vaše mačke! Upropastiše mi stan! Svinje mi se plaše od njih kad ih pustim da se malo povaljaju u blatu!”
MOŽDANKA
“A vidi nje, ove male što piše.. ona uzima NAŠ telefon i okreće policiju!”
MOŽDAN:
“Mnogo će oni da ti pomognu. Ni ovo nije njihovo”
OVO JE MOJE!
MOŽDANKA:
“Stani mužu, ona vadi neke pare sad! (izraz lica joj se menja. Nasmeši se široko i otkriva kvrgave, požutele zube. Moždan zaglađuje ostatke kose na ćeli)
MOŽDAN:
“Za šta te pare! Za telefon?” (nada u glasu) To je dobro, Moždanka, bez telefona stvarno ne bismo mogli!”
MLADA PODSTANARKA:
“Vadim pare da platim da zaćutiš dok ne otvorim portal ka drugoj dimenziji”
MOŽDANKA:
“Na kom jeziku ova priča? Na novokomponovanom beogradskom? Prestala je da piše, konačno! Od njenog škrabanja me zabolela glava! Ma neki đavo se tu umešao… (udaljava se i zapliće o haljine s krinolinama) – Vid ti ove male kako je agresivna! (grabi novac) Iju što volim ove dukate, kako lepo zvecka!”
MOŽDAN:
“Tražite vi sebi stan, ovaj ću da prodam, ne mogu više zdravlje da ugrožavam – okreće se oko sebe – od ovakvog dvora od mog dede Dofena do.. Šta mi učiniše!??!.. Daj bože da prodam dvor za 37 iljade!”
MOŽDANKA:
“Ovaj kauč bio nov! Kako reče? Bio pocepan i nikakav? – načuljila uši – mužu, ona kaže da osnovne stvari nismo imali kad su useljavale. Šta? Uselile se zbog mački? Jel čuješ ti ovo, Frančesko, ovaj Moždane. mužu moj.”
U DUETU: “Reče da mačke plaćaju stan”
MOŽDAN dohvati čašu sa stola i zavrljači je o zid.
MOŽDAN:
“Najradije bi glavu poseko koliko sam besan. I ona prošla što je bila. I njoj se nije sviđalo što ja dođem, što kafu popijem, pa malo popričam, ko čovek. Hoće privatnost!” (baca se na pod i udara pesnicama po podu dok mlatara nogama)
MOŽDANKA
(vrisnu)
“Pa kupi stan, pa imaj privatnost” – ženi spadne perika s glave. Ukaza se ćelava glava. “Misliš da sam ja im’la privatnos’ kad sam se udavala!”
MOŽDAN:
“Vidi šta napraviše od nas. Ode srce, ode kosa.. sve je to od sekiraciju. Ubiće nas! Umiremo! (ustaje s poda, stavlja ruke iza leđa i šeta se ukrug po prostoriji)
MOŽDANKA:
(u šoku) A gde one idu? MOŽDANE, VIDI! Vidi ova mala se pakuje? Vidi i još me gleda dok se pakuje s ove njene oči. Što bih je i napala s leđa, al se bojim da mi ne uzvrati, deluje mi snažno” – okreće se i doziva Moždana kreštavim glasom – Upomoooć! “
MOŽDAN:
“Može ona da napravi svašta- žensko, a nasilno. Zato se nije ni udala. Ko je će vaku” (zamisli se) Ženo Moždana, ja sam srce ovog dvora, a ti si pamet, te mi reci – Ko je sad pa ovaj što je sad ušao u stan. I on prolazi pored nas kao da nas ne vidi”
MOŽDANKA:
“Kako reče? Vidi ga, nosi neke korpe…”
MOŽDAN:
“To ti bre ono za mačke! Onaj kontejner, pa ženo moja cerebralna, one se iseljavaju! (lupi šakom o koleno, nakon čega zajauka)
A ja ih prijavio, ugovor potpisao, jes da nisam overio u Sudu, al to sad u 1864 godini i ne mora!”
MOŽDANKA:
Moždane, to me dovodi do pitanja.. na početku su i one imale iste kostime kao mi, a od kad račune ne plaćaju, preoblače se na svakih pet minuta?
MOŽDAN:
“Zato što su rešile da ne žive na dvoru još poodavno, da zbrišu, da nas pokradu! To ti je takav svet. Nepošten. Ne pripadaju noblesu, no su kmetuše, samo bi zlo da čine! Nije ti to naš svet. I čudno ričaju, kao da im duša u nekom od delirija.. alo bre nosač! Vidi ga, krupan, plećat, kosa mu nekako srebrnkasta, a deluje mlado.”
MOŽDANA:
“Dosad su s nama govorile, ali kad uđe ovaj nosač.. ućutale se”
MOŽDAN:
“Govorila je samo ova mlađa.”
MOŽDANKA:
“Sve vreme je pisala dok smo govorili, i ti si primetio! Od kad prestade da piše, uđe onaj rmpalija, u nekakvom belom odelu, stakla popucaše na ogledalima, mi bledimo, a starija gleda negde u stranu..  On joj dade neko parče hartije, ona kima glavom, domunđavaju se, i mlađa i starija..  Da kojim slučajem nije dobila Viteštvo belog papira?”
MOŽDAN:
(ne sluša je)
“Moždanka, ogledala su napukla, meni je lik sve bleđi, šta se dešava!”
(paniči)
“Ako mislite da ćete da nađete bolje, nećete! Ako smo i povisili nekad glas, to je normalno, mi smo gazde, vi stanari. Pa zašto da i izdajemo stan ako ne možemo -‘ u duetu – MAKAR MALO DA GAZDUJEMO!” (Ustaje, izbezumljen) Nestale su! Nestao je Dofenov dvor! A mi u nekakvim prugastim pidžamama!”
MOŽDANKA:
(skrušeno, s tajanstvenim osmehom na licu, kao da se stidi. Trepće okicama)
“Mužu moj, mislim da su one otišle.”
MOŽDAN:
“I šta sad. Da nam zvrji stan. Ko će porez da plaća? Infostan? Vidi šta si napravila s tu tvoju jezičinu! Znaš da smo jedva našli stanare. Oće mašinu, oće usisivač, sve oće! Ki god da je ovo hotel!”
Zvonjava telefona.
MOŽDAN:
“O, dobar eon… kako rekoste, tražite stan? Pa mi.. izdavali smo.. ali nije nam nužda.. Da.. Pa, dođite, ako vam se dopadne, on ionako zvrnda. Mi smo jako tolerantni, razumemo i muku i kad čovek nema i kad malo poludi… razumemo SVE! Jeste.. 200 evra plus depozit i naravno, računi su vaši, mi se u to ne mešamo, to se nas ne tiće.. Kako kažete? Bela tehnika! Pa naravno, imate ukusa. Bela boja zidova smiruje, a ovde u našem stanu je sve ionako blanko! Privatnost? Kako da ne! (ogorčeno) Ma gde li ste vi to stanovali kad to niste imali?… Jeste.. može.. i kučići i mačići, šta me briga, ovo je vaše kad platite, možete i slonovi da držite, ali štetu da nadoknadite… Prijatno, naravno, vidimo se u 2024, ne znam zašto toliko insistirate na datumu, nama ni to nije važno, niti koja je godina, niti vek, ni ko šta nosi, nit da l je ko živ, a ko mrtav, niti da l je kosa na mestu, nit srce dal boli pod rebrima, samo da se računi plaćaju na vreme”
(spušta slušalicu zadovoljnog izraza lica)
MOŽDANKA:
“Baš fini neki ljudi”- ko stvoreni za kiriju pod našim uslovima!”
MOŽDAN:
“Ja ću da i’ sačekam ovde, a ti ženo, vid neku spavaćicu mesto te muške pidžame, malo se dognaj ne pominji ni pod kakvim okolnostima da su zidovi crni i ižvrljani od prošlih stanara, tokom invazije Poljske… Izgleda da im nešto gori pod nogama. Neće smeti ni da pitaju.”
Moždan i Moždanka se pogledaše i demonski se zakikotaše, gladeći svoje prugaste pidžame.
(MEDICINSKA SESTRA):
“Idemo na terapiju! Ko će prvi!”
(MOŽDAN I MOŽDANKA) dižu dva prsta.

‘But…we are ARTISTS!’


The Artists

‘I’ve carefully gone through your text of Wagner, madam. Quite passionate, a tour de force. This is precisely why I don’t call myself a Wagnerian, you will permit me (I hope) to provide some of my critical input.’

Mary Lynne allowed herself a minute smile and crossed her legs at the table.

The man tried his hardest not to look at her lovely, thin legs.

‘You start the text off strong, with a title that cuts to the chase, that doesn’t wander. The readers think that you will…that you’ll…’ His frowning face softened. ‘As early as the first, then the second paragraph to expand upon, to provide arguments to the qualification you laid…laid out, oh dear, I’m losing myself…in the title, yeah, that’s the word, IN THE TITLE! He gathered his wits for a second and started banging his head on the table – and yet nothing.’

il_570xN.1015046746_brah

Vincent D’Onofrio (Cholo) with Mathilda May (Stephanie) in the movie Naked Tango the end of the film.

https://www.etsy.com/il-en/listing/276627324/black-and-white-nude-acrylic-painting

‘You say that he bullied his colleagues, and also that you cannot cite a single example, because there is nothing written, or disclosed. Funny, one would wonder: where did the daring claim come from that the man was a witnessed sadist when there are neither examples nor evidence of this? ’

The man extended his hands towards her. ‘Oh, Maryyyy…I will strangle youuuuu! With a wire string, dude!’

The man panicked. He grabbed her throat. He screamed. ‘I’m panicking! I’m panicking! I have to jump!’

And he jumped at her mumbling how truly unhappy he is.

‘Look at her, how easily she gives herself to me! You are no longer so prideful! Get yourself up, you low-browed dunce! Oh if only a wind could blow right now to lift your skirt up, and here I am having to put up the effort, they’ll even call this rape!’

‘And it would’ve been romantic’ Mary Lynne said coquettishly.

‘Right, like in Tannhäuser. Sing to me, sing to me, be my…Wilhelmina Schroeder!’

‘Is that like Venus?’

He lifted her leg in lieu of responding as if he were plowing a field. He flung it over his left shoulder.

Venus sang.

‘Do forgive me never more will IIIIIIIII

Come to me if fortune’s what you seeeeeeeek’

p03v9r6j

Sophie Koch as Venus in Tannhäuser

‘My fortune…’ He uttered between heavy panting and then flung her left leg over his right shoulder (where the other one went, he wasn’t sure). ‘My fortune lies in Mary!’

And he added:

‘I also think that the text would have had more impact if Hitler hadn’t been mentioned. What, there’s no bloody way that Stalin, who was none the lesser a monster and a murderer than Hitler, didn’t love Glinka or Borodin, or more likely Mussorgsky. That does not mean that these composers were vile men. There is a sizable possibility that Idi Amin loved Tartini or Paganini, why not. There are counterexamples as well. Beethoven loved Napoleon for years, he even devoted ‘Eroica’  to him, after which he got disappointed, gave up on Bonaparte.’

‘There.’ Mary said, after an explosive finish a la Eroica. ‘Now, will we do some Wilhelm Friedman for me, sweet lover?’

‘Start!’ With Mary’s dress at an arm’s reach, he quickly put on a dress and made-up and groomed in a manga style he lifted his hairy legs up high, swearing that the Cliven depilatory cream was not handy.

‘You know how much I care for hygiene!’ He wept.

‘Cold waxing is the best with the Tiger tire glue.’ She smiled. ‘Now have a listen…’

‘Oof…’

Between Expressions by Hamish Blakely

‘Wilhelm Friedman was spat upon to the point of pain. A boozehound died poor…(SIGHING) They then admit that he was the greatest instrumentalist of his age. The dude hit the clavier, not a single person could challenge him. A biography that on the surface looks like the buckish bios of notable rock musicians. Oy vey, there was a movie as well, I think the title of it is, in fact, Wilhelm Friedman, where he, apparently, suffers and struggles (SHE SIGHS LOUDER AND MORE PASSIONATELY) as a gifted son of a well-known father. The catch is that his father was nowhere near as noteworthy when Friedman was playing, and his problem was neither living in his father’s nor in his brother’s shadow (Mozart said about Carl Philip Emanuel: ‘He is the father, we are all his children’ (OH GOD!!!!), which reckless historians transposed as Mozart talking about Bach, and he didn’t.) (BOTH SIGH AND MOAN), but with all those flies, fleas and planktons that make up life and make up us humans, like a living organism, dead center in that life itself. Leopold Mozart, Wolfgang’s pops, picturesquely and colloquially described the habitus of Friedman Bach. ‘A remarkable musician, an unrivaled composer, but a heavy, heavy drinker.’’

He was panting. ‘I love Händel a lot. I have some undocumented version of his Water Music, therefore I do not know either who performed it or when, and the version is, just, it’s the balls, it tears ass… I listened to various different versions, but most of them are shit, can’t even come close to what I have. Händel and Telemann, by the way, I view as bigger composers than Bach. ’

Lars von Trier’s Antichrist was playing in the background during all of this. An erect phallus added to the magic and romance of the two. Candles were too much with all of these other stimuli. At the peak of arousal, they were slapping each other, arguing which composer is better.

antichrist

‘Boozehound, spendthrift, died poor, boozehound, spe…e…eh, dear husband, I think that will do for the evening.’

And while he was putting on man’s clothing, Mary Lynne sang Messiaen: Turangalîla-Symphony (Joie du sang des étoiles) in front of the mirror, the director of the Artist’s Trilogy Ron Gabe Bonester went upsy-daisy and with a ‘Camera, cut!’ he marked the end of the shoot.

‘I gave you too much freedom! None of that was in the script!’ He paused for thought. ‘Now you, kid, get Mary a gun to blow your brains out!’

The actress went upstart. ‘That wasn’t the deal!’

Bonester shouted in response to this. ‘Nobody questions my authority! For two hours behind that there…glass compartment…the Australian minister of culture is sitting and waiting for the script which will present his arduous devotions at the Art Conference focusing on non-profit management. Our country cannot develop economically without innovation in that particular field. And education! Who do you think you are? Who bought me this Canon EOS 6D to shoot you guys? Get serious, woman, and continue the oral, along with Chopin and your husband.’

‘But…we are ARTISTS!’

crcreepymonalisa-copy-511722

‘An overrated term. I do not exchange my ideas with the personnel. We directors laud a vibrant and growing creative economy!’

Then both He and She approached him and pounded him into the ground, while Bonester slid on the floor in his oversized suit.

‘Shall we continue where we left off?’

‘You mean…while the Minister Behind the Compartment observes?’

‘And then a gun to the head, like Romeo and Juliet. Or was it poison? But let’s not split hairs.’

‘That would probably be a mistake, but…as I said… we are artists, dear colleague, and a happy couple in Art. We cannot live on without the drama.’

‘And voyeurs,’ someone whispered, sat in a chair where the now unconscious director lay and followed this up with a thunderous applause.

Then the trio continued the show agreeing that the Husband should be given any old name.

Mary’s gaze flew up and she said: ‘He will be named Frederic. Like our unborn son.’

Nobody objected, therefore Frederic could begin.

The Minister, who physically reminded one of the head electricians, would record something with an expensive video camera. But under the condition that he played Chopin.

‘Bah bah, the Best Boy.’ Both send passionate kisses to him. Then, with an erotic play, they embraced.

‘Artists, such artists,’ mumbled the Mysterious Traveler, the Spectator, the Third Without Whom You Can’t Go On, from the artistic Kingdom of Heaven.

But Mary Lynne and Frederic were in their own world, wreathed in music and gifted with a gift worthy of the Gods.

The camera buzzed. Reflectors flashed.

6b9f918032e2324a623bdc89772c8205

SCENE 25:

‘I’ve carefully gone through your text of Bach, madam. Quite passionate, a tour de force. This is precisely why I don’t call myself a Bachian, you will permit me (I hope) to provide some of my critical input.’

SCENE 26:

‘…as far as the Bach family is concerned, I love Wilhelm Friedman and Carl Philip Emanuel, they rule, each in their own way, but I dug up some other guys as well – for instance, Johann Bernhardt Bach is also excellent. In the classical era, Johann Christian Bach stood out. Imagine that wondrous family tree, this beast of a family, which branched out during a good hundred-and-so-year period, and bore nothing but interesting musical fruit. Crazy.’ (SCREAM)

CUT.