Odlomak iz moje zbirke novela “Gazde”, slučaj: Grdana, Vračar GRDANA


 

Odlomak iz moje zbirke novela “Gazde”, slučaj: Grdana, Vračarandelina-dzoli-rasplakala-sam-decu-kao-grdana-644844-velika.jpg
GRDANA

Uselila sam se u centar grada, nadaleko čuven po tome što ga naseljavaju ugledni građani Beograda, ali opet nisam imala sreće sa smeštajem. Grdana, s dobrodušnim srcem za male pse i velike ljude izdala mi je kućicu u uličici G. po kojoj se širila čista, ravnomerna svetlost, ukusno nameštena, u uskoj asfaltiranoj uličici
Sa obe strane ulićice koja je bila široka jedva 5 metara nalazile su se ispucale oronule kuće zidane pre sto godina, možda i više, od blata, poneke su bile obnovvljene novim olukom
Na nekoj se uspinjala loza koja puzala po ispucalom zidu davajući ugođaj. Dvorišta su bila prepuna, ispunjena nepravilno poređanim, raštrkanim straćarama.
Baba Ruslanina kuća je bila peta u dvorištu od Grdanine kućice, gledano iz perspektive druge ulice u kojoj se nalazio zajednički strujomer, za dve ulice. I zajednička klonja.
Katkad, za loših dana, neki nov stanar bi vrisnuo kad bi mu govno isplivsalo na površinu wc šolje dok se sudopera borila s ostacima tuđih komšijskih jela, zapušivši je.
Ruslana je uvek bila na ulici kad bi se „nešto“ dešavalo. Naš dolazak je izazvao senzaciju.
Bila je to vremešna žena, s dva oka različite boje
„Zbog rožnjače, dušo moja“, kako reče . „Ne zbog veštičarenja, ne do bog“
Kako nas ugleda, predstavi se i reče:
„Romana sam, Ruskinja. Bora Stanković mi je bio stric. A oca su mi zaklali četnici.“
Tri ključne rečenice ponavljale su se sve vreme našeg boravka kod Grdane koja je istovremeno, s polusosmehom na licu, lakirala šalone, govoreći kako je komšiluk divan.
Izgovorila je to polustisnutih usta koja bi bila lepa da nije bilo drugih delova. Neodoljivo me je podsećala na Mortišu. Za to vreme, Ruslana uporno govori: “S. Moram nešto da je pitam – upiljila mi se u lice. Plavo oko je bljesnulo kao sečivo.
-Pa pitajte je, pored vas je..- odgovorih.
– Pa dobro, dobro, nije hitno.. . uznemiri se baba Ruslana, baci pogled na desnu stranu i vide komšinicu Zoku koja je izvukla jednu ruku ispred dupeta prilepljenog uz tarabu i napravi pokret „šaš šaš“, misleći na babu, prošaptavši „Nije ona baš..baš“
„Pa ko je od nas pa normalan?“, uz osmeh će Grdana – lakirala je šalone s marljivom preciznošću dok sam ja udisala miris laka koji sam oduvek volela. Mora da sam latentni narkoman.
Odjednom se okrete i baršunastim glasom, pogledavši me nežno, toplo, hladno, ozbiljno reče:
„Moraćete sve ovo još jednom da pređete…. Ovo što ja radim, kada se osuši. Ali, ima vremena Ili ću ja. Nebitno“
Odjednom je spustlla četkicu u kanticu laka, stavila je na ravan deo stepeništa koji je samo njena kućica imala. Tu se komšiluk okupljalo. Posedali bi s flašpom piva u ruci dok je Zokina i Goranova mala Magdalena, poskakivala i vrištala. Nije se moglo odrediti da li je to bio vrisak, lavež, režanje.
Dok je doprelo do nje “Tišina, Magdalena!”, ja sam već odlućila da ću da se preselim. Samo ne znam kad i kako.
***
„Hajde sad da završimo – zadigla je Grdana haljinicu iznad kolena, isprsila grudi i bradu, graciozno koračajući lepim nogama – “oko rente” –
“Aha”
„Inače, stan je simpa. Meni se baš sviđa!“, okrenula se razrogačenih očiju, uz poluosmeh, pogledavši u nas dve – za jednu osobu je kao savršen“
„ Ah, ima još nešto, moram vam reći, dakle: posle svakog kupanja.. vidite ovo dole.. „, pokazala je na čistač vetrobrana
koji se nalazio na podu kupatila. “Posle svakog kupanja klizeća vrata koja zatvaraju kupšatilo obrišite tako što ćete odozgo .. – vukla je rukama nešto nevidlljivo po vazduhu uz kez – povlačiti.. na .. dole.. Eto, samo taj pokret!”
Izlazivši iz kupatila, usput reče: “Postoji samo septička jama. I da ne bi govanca plivala, papir bacati u kantu pored, nikako u wc šolju.”

GOVOR O NOVCU

– Predstavila sam vam nameštaj. A sad, onaj neprijatniji, ali obavezniji deo. – Pare. No, najpre da vas pitam nešto. Da li vi imate novca da sebi priuštite sve ovo?
Pogledasmo se.
– Ovo je jeftiniji stan od prethodog koji smo plaćali.
– Infostan je vrlo vrlo nizak.. – totrljala je – kablovsku nema, isključila sam… – Depozit.. ne morate, davaćete, onako usput, koliko budite mogli. Ja mogu da razumem taj deo. I sama sam prolazila kroz to, selila se milion puta, ja i moji kenjci.Ako nešto u životu mogu da razumem, to je šta znači – nemati.
– Odjednom se okrenula ka meni i rekla je: – Dopadaš mi se.
– Hvala. Znači, renta je 120.
– -Jeste – nego da te pitam. Ti si studirala španski? Jesi li bila u Španiji.
– Ne, ja..
– Ah, ja sam bila svuda. I znam pomalo španski.. Jel se “ćao” kaže “namaste…”?
“Ne.. ”
“Nema veze.. Evo, pogledaj slike. Ova je iz Konga. Tu me silovao taksista, stavio mi nož pod grlo… No, dobro, makar nisam platila taksi… Toliko. Ja sad idem, a mi se vidimo prvog u mesecu. Izuzev.. ako ti, Leila, ne želiš da pričuvaš moje pse. Idem, žurim, čekaju me moji psi, ko zna šta su napravili. – naglo se okrete –
Ja radim u Telekomu, posla preko glave. Da barem radim svoj posao. Ja sam inače profesor matematike…. a nekad sam bila primabalerina, još mi samo fale pepeljugine cipelice.. – prasnula je u demonski smeh.
***

l

OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI (Kroz vizuru vekova), UVODNA PRIČA


OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI – ne znam da li bi trebalo da im tražim lekarsko uverenje…
 
Animalna, divlja, nepredvidiva narav rukopisa (a sve nejasno i obavijeno maglom baš kao Grdanine oči) ukazuje i tek će prirodom – grmim ja oblaku, a oblak meni – ah ne obazirite se šta ja ovde pričam, te iznova u digresije zapadam, na grozu, stanje duha u kojem vatrira plač, divlja mržnja dok padam iz jednog stana u drugi, premeštana kao da sam najneznatnija sitnica, ne znajujući kako da osciliram između odabira – sumnjiv ćumez, a greota da se ne uzme jer „nije skupo“ i nad njim ne vlada ludak, stoga mogu tu da na miru gladujem i ostale svoje poslove obavljam – s druge strane, gazde koje su u svojim fantazijama u obične tapete utkale zlatne konce, koje od svojih stanova i u svojim stanovima caruju izdaleka pa napokon i izbliza se približavajući kao pauci, ka zlatnim kavezima, tako ih vide, na lokaciji Smaragdnih ostrva – kako da ih vidim, do kao na džukele u drevnim sanducima koje se ne daju ubiti jednim metkom, a otkrili su ih pljačkaši grobova, dok se mal mal šunjaju okolo stana koji su izdali u zakup, na magarećim nogama, jedna magareća, jedna dečja, fantastika propada kroz rupu reale i tres, bez doterivanja fikcijom, meni preavo na glavu, ostadoh seda, potom bez kose, sad sam i bezuba i ćelava, veliki je to stres!
„Vi ste nama“, vele, „razvalili zlatne ključeve koji drži debeli stub a la Dofenov Kastl u prizemlju i naši mermerni stolovi više nisu onako mermerni kakvi su bili, nakon vas, čudni su to nazori..“
„I da shvatamo vaše alegorije, ali pak!“
!But yet!
To su, velim, samo nazori. Tu i tamo nekakva krstača, beli luk i crna kapuljača, priče o plemenitim poreklima, te je na ovaj stari kaput u takvom i takvom ormanu prišiven sterling, a ne dugme, a kućne ljubimce ne dozvoljavamo, tu i tamo (da samo ne bude gore, misli se podstanar, a gazda je uveren da je podstanar u stvari vukodlak, da da, baš taj jadnik, bednik, kakav nakazan stvor, laje kao pseto, zavodi zakupodavce u nevolji koga muka tera da izdaje sva tri stana u centru nasleđena od kurđel babe čiji je muž bio za Turaka opasan poslovan lik, zapravo je vukodlak i otkad smo izdali stan u centru stavljamo beli luk na prsa da na miru spavamo, da se ne useli i u našu četvrtu kuću, u Dofenov dvor, a odakle luk vadimo, zna se)
Tu i tamo..
– Ničeg tu posebnog nije bilo, da odgovorim na pitanje. Nenadano otvaranje vrata, gazda natušten, suvonjavih nogu, ide kao kraba, crn u licu kao crno besno pseto govori da je sve crno, da su zidovi crni, da filijala Dofenovog dvora u Žičkoj 6b izgleda kao osakaćeni leš, a nekad je blistao kao u.. Abasida… Tako upada, kad je dan, kad je noć, kad je pozornica osvetljena, a okolo žagor sadističke publike koja čita sto dana sodome, strim stepenicama, oboje našminkani, u kostimima iz 19. veka spuštaju se na pozornicu, u vaše bedno sklonište, gazdarica, potrešena kontesa baca se mužu u narućaj, a njemu se nakrivila perika , dok im oboma svilene haljine šušte.
Uvek je isto…
Kako isto?
Pa ovako:
MOŽDAN:
“Joj bože, dokle će’ se’ zlopatimo više s ovi stanari!”
MOŽDANKA:
“Mužu, moj, gospodaru, ne znam šta bi’ ja bez tebe, kako bi izašla na kraj s njima. Eve! Nisu platili telefon! Kažu: Imaju mesec dana, a još su drski.. (saučesnički mu se smeši) Znaš šta mi rekla! Rekla mi ova, mlađa, da je naš stan njen. Da, dok ona plaća, nemam ja tu šta da tražim. Da su računi njeni!”
MOŽDAN:
“Kako bre njeni? Šta ženo pričaš? Ja sam se za Dofenov dvor krvavo mučio! Čistio sam govna u Prusku Nemačku! Jel to moj nivo? – perika mu se nakrivi – nije! I kosu sam izgubio!”
MOŽDANKA: (šapuće)
“A ova mlađa s ove urokljive oči.. piše! Kao da će neko – (stavlja ruke na bokove i raskreči noge sa raznobojnim klompama) da čita! Umesto da u’vati motiku, presadi, seje.. (stanka, okreće se polako, oči mrtve kao u ribe, zuri u ništavilo. Mužu Moždanu se u očima zacakli zločest sjaj. Počinje da pufće, tako da mu se obraz zaokruglio, a lice mu najednom poprima tup izraz)
MOŽDANKA:
“Nego, što vas dve ćutite, što ne odgovarate? Tako samo tu sede, slušaju nas, ko da nisu žive. Pa mi zombije ne primamo! Samo vedre ljude, da zrači sjaj i toplina..”
MOŽDAN:
“Nemaju šta da kažu. Uvaćene su na delu, a argument je argument. Logika takođe!”
MOŽDANKA
“Šta si rekla, ti mala, s tom olovkom? (stavi ruku na obešene grudi) Moždane.. (tiho, uplašeno..) Ovo što mi je sad rekla meni je bolesno, nešto tu gnjije i neka podvala se vije!”
MOŽDAN: “Šta reče?”
MOŽDANKA:
“Reče: Nismo zombi, nego nam dosadno”
MOŽDAN:
“A i pakuju se.- Sumnjiva behu posla – Sad je meni i mojoj ledi jasan naum opak taj!” (ustaje preteći)
“Ovo je Beograd!”, – (koluta očima)– ovde ne može svako da boravi!”
MOŽDANKA:
“A oni se nakotili. Oće džabe! A ne može!”
MOŽDAN:
“Kod Moždan ne može!”
“Nego id’te, izađite i da završimo s tim. Nećem ja da se natežem svaki mesec…!” (mumla i umoran se sruči u razdrndanu stolicu s miljeom preko…)
“I te vaše mačke! Upropastiše mi stan! Svinje mi se plaše od njih kad ih pustim da se malo povaljaju u blatu!”
MOŽDANKA
“A vidi nje, ove male što piše.. ona uzima NAŠ telefon i okreće policiju!”
MOŽDAN:
“Mnogo će oni da ti pomognu. Ni ovo nije njihovo”
OVO JE MOJE!
MOŽDANKA:
“Stani mužu, ona vadi neke pare sad! (izraz lica joj se menja. Nasmeši se široko i otkriva kvrgave, požutele zube. Moždan zaglađuje ostatke kose na ćeli)
MOŽDAN:
“Za šta te pare! Za telefon?” (nada u glasu) To je dobro, Moždanka, bez telefona stvarno ne bismo mogli!”
MLADA PODSTANARKA:
“Vadim pare da platim da zaćutiš dok ne otvorim portal ka drugoj dimenziji”
MOŽDANKA:
“Na kom jeziku ova priča? Na novokomponovanom beogradskom? Prestala je da piše, konačno! Od njenog škrabanja me zabolela glava! Ma neki đavo se tu umešao… (udaljava se i zapliće o haljine s krinolinama) – Vid ti ove male kako je agresivna! (grabi novac) Iju što volim ove dukate, kako lepo zvecka!”
MOŽDAN:
“Tražite vi sebi stan, ovaj ću da prodam, ne mogu više zdravlje da ugrožavam – okreće se oko sebe – od ovakvog dvora od mog dede Dofena do.. Šta mi učiniše!??!.. Daj bože da prodam dvor za 37 iljade!”
MOŽDANKA:
“Ovaj kauč bio nov! Kako reče? Bio pocepan i nikakav? – načuljila uši – mužu, ona kaže da osnovne stvari nismo imali kad su useljavale. Šta? Uselile se zbog mački? Jel čuješ ti ovo, Frančesko, ovaj Moždane. mužu moj.”
U DUETU: “Reče da mačke plaćaju stan”
MOŽDAN dohvati čašu sa stola i zavrljači je o zid.
MOŽDAN:
“Najradije bi glavu poseko koliko sam besan. I ona prošla što je bila. I njoj se nije sviđalo što ja dođem, što kafu popijem, pa malo popričam, ko čovek. Hoće privatnost!” (baca se na pod i udara pesnicama po podu dok mlatara nogama)
MOŽDANKA
(vrisnu)
“Pa kupi stan, pa imaj privatnost” – ženi spadne perika s glave. Ukaza se ćelava glava. “Misliš da sam ja im’la privatnos’ kad sam se udavala!”
MOŽDAN:
“Vidi šta napraviše od nas. Ode srce, ode kosa.. sve je to od sekiraciju. Ubiće nas! Umiremo! (ustaje s poda, stavlja ruke iza leđa i šeta se ukrug po prostoriji)
MOŽDANKA:
(u šoku) A gde one idu? MOŽDANE, VIDI! Vidi ova mala se pakuje? Vidi i još me gleda dok se pakuje s ove njene oči. Što bih je i napala s leđa, al se bojim da mi ne uzvrati, deluje mi snažno” – okreće se i doziva Moždana kreštavim glasom – Upomoooć! “
MOŽDAN:
“Može ona da napravi svašta- žensko, a nasilno. Zato se nije ni udala. Ko je će vaku” (zamisli se) Ženo Moždana, ja sam srce ovog dvora, a ti si pamet, te mi reci – Ko je sad pa ovaj što je sad ušao u stan. I on prolazi pored nas kao da nas ne vidi”
MOŽDANKA:
“Kako reče? Vidi ga, nosi neke korpe…”
MOŽDAN:
“To ti bre ono za mačke! Onaj kontejner, pa ženo moja cerebralna, one se iseljavaju! (lupi šakom o koleno, nakon čega zajauka)
A ja ih prijavio, ugovor potpisao, jes da nisam overio u Sudu, al to sad u 1864 godini i ne mora!”
MOŽDANKA:
Moždane, to me dovodi do pitanja.. na početku su i one imale iste kostime kao mi, a od kad račune ne plaćaju, preoblače se na svakih pet minuta?
MOŽDAN:
“Zato što su rešile da ne žive na dvoru još poodavno, da zbrišu, da nas pokradu! To ti je takav svet. Nepošten. Ne pripadaju noblesu, no su kmetuše, samo bi zlo da čine! Nije ti to naš svet. I čudno ričaju, kao da im duša u nekom od delirija.. alo bre nosač! Vidi ga, krupan, plećat, kosa mu nekako srebrnkasta, a deluje mlado.”
MOŽDANA:
“Dosad su s nama govorile, ali kad uđe ovaj nosač.. ućutale se”
MOŽDAN:
“Govorila je samo ova mlađa.”
MOŽDANKA:
“Sve vreme je pisala dok smo govorili, i ti si primetio! Od kad prestade da piše, uđe onaj rmpalija, u nekakvom belom odelu, stakla popucaše na ogledalima, mi bledimo, a starija gleda negde u stranu..  On joj dade neko parče hartije, ona kima glavom, domunđavaju se, i mlađa i starija..  Da kojim slučajem nije dobila Viteštvo belog papira?”
MOŽDAN:
(ne sluša je)
“Moždanka, ogledala su napukla, meni je lik sve bleđi, šta se dešava!”
(paniči)
“Ako mislite da ćete da nađete bolje, nećete! Ako smo i povisili nekad glas, to je normalno, mi smo gazde, vi stanari. Pa zašto da i izdajemo stan ako ne možemo -‘ u duetu – MAKAR MALO DA GAZDUJEMO!” (Ustaje, izbezumljen) Nestale su! Nestao je Dofenov dvor! A mi u nekakvim prugastim pidžamama!”
MOŽDANKA:
(skrušeno, s tajanstvenim osmehom na licu, kao da se stidi. Trepće okicama)
“Mužu moj, mislim da su one otišle.”
MOŽDAN:
“I šta sad. Da nam zvrji stan. Ko će porez da plaća? Infostan? Vidi šta si napravila s tu tvoju jezičinu! Znaš da smo jedva našli stanare. Oće mašinu, oće usisivač, sve oće! Ki god da je ovo hotel!”
Zvonjava telefona.
MOŽDAN:
“O, dobar eon… kako rekoste, tražite stan? Pa mi.. izdavali smo.. ali nije nam nužda.. Da.. Pa, dođite, ako vam se dopadne, on ionako zvrnda. Mi smo jako tolerantni, razumemo i muku i kad čovek nema i kad malo poludi… razumemo SVE! Jeste.. 200 evra plus depozit i naravno, računi su vaši, mi se u to ne mešamo, to se nas ne tiće.. Kako kažete? Bela tehnika! Pa naravno, imate ukusa. Bela boja zidova smiruje, a ovde u našem stanu je sve ionako blanko! Privatnost? Kako da ne! (ogorčeno) Ma gde li ste vi to stanovali kad to niste imali?… Jeste.. može.. i kučići i mačići, šta me briga, ovo je vaše kad platite, možete i slonovi da držite, ali štetu da nadoknadite… Prijatno, naravno, vidimo se u 2024, ne znam zašto toliko insistirate na datumu, nama ni to nije važno, niti koja je godina, niti vek, ni ko šta nosi, nit da l je ko živ, a ko mrtav, niti da l je kosa na mestu, nit srce dal boli pod rebrima, samo da se računi plaćaju na vreme”
(spušta slušalicu zadovoljnog izraza lica)
MOŽDANKA:
“Baš fini neki ljudi”- ko stvoreni za kiriju pod našim uslovima!”
MOŽDAN:
“Ja ću da i’ sačekam ovde, a ti ženo, vid neku spavaćicu mesto te muške pidžame, malo se dognaj ne pominji ni pod kakvim okolnostima da su zidovi crni i ižvrljani od prošlih stanara, tokom invazije Poljske… Izgleda da im nešto gori pod nogama. Neće smeti ni da pitaju.”
Moždan i Moždanka se pogledaše i demonski se zakikotaše, gladeći svoje prugaste pidžame.
(MEDICINSKA SESTRA):
“Idemo na terapiju! Ko će prvi!”
(MOŽDAN I MOŽDANKA) dižu dva prsta.