STILIZACIJA/KAFICA


Zgrada uredničke kancelarije. Urednik izdavačke kuće „Rusvaj“ uzbuđeno prelistava moj rukopis, hoda gore – dole uredničkom kancelarijom, uzdiše. – Auh! Autorka, pa vaš junak je stravičan, podilazi me jeza.. – i tako korača gore pa dole, pa ukoso, pa odjednom levo pa desno, da bi zaigrao brzu igru, spor korak, pa poskok, pa onda sed u fotelju zapiljivši se u imaginarnu tačku na plafonu. Onda opet jedno „Ah. Ne smeta da otkopčam sako? Da popravim leptir mašnu?“ Zaigra opet fartlek, pa se smiri, da bi zombirano tumarao između stolova, stolica i ormara. – zadihan, briše maramicom znoj s čela. Debeo je kao stablo bele topole. Najzad se smiri, a lice mu prekri izraz paklene usredotočenosti i usmrćene ozbiljnosti a la profesionale.

„Vidiš. Druga polovina pripovetke (drugi, treći i četvrti deo) je veoma zanimljiva, što se kaže “drži pažnju”, predstavlja duhoviti psiho-triler, parodiju krimi, ljubavnih, i horor priča. Odlično!

Međutim, prvi deo (koji čini prvu polovinu pripovetke) mi je nekako “nemušt”. Nekako mi nije stilski usklađen sa drugom polovinom pripovetke.

Jednostavno, ako već pišeš duhovitu parodiju na krimi, ljubavne i horor priče, onda mislim da nema potrebe da toliko detaljno ulaziš u misli jednog „mizantropa raskolnika“. Rekao bih da je umesto 14 stranica, koliko je posvećeno prvom delu (naspram 15 stranica, koliko je sveukupno posvećeno drugom, trećem i četvrtom delu), dovoljno na nekoliko stranica izneti osnovne teze i misli iz prvog dela: npr. da sve mržnje počinju u detinjstvu (epizoda sa Prljavim Džošom), kratak opis antikvarnice, roditeljske kuće i roditelja, te scena sa sudskim izvršiteljem. Drugim rečima, zadržati samo „akciju“, dakle onoliko opisa koliko je dovoljno da čitalac stekne neku osnovnu predstavu o činjenicama Bernardovog života. A uglavnom izbaciti njegove mizantropske misli, njegove opise ljudi i osećanja koje gaji prema njima i sl. Sve u svemu, trebalo bi svesti prvi deo na ne više od 5-6 stranica.

Ili ga pak produžiti na najmanje pedesetak stranica – i usput, naravno, podeliti na nekoliko delova. Jer mislim da ako želiš da ulaziš u Bernardov misaoni svet, u njegovu dušu, onda bi trebalo da izneseš još detalja iz njegove prošlosti, da čitalac može da stekne sliku kako je to formiran njegov tragični, mizantropski, Weltanschauung. „

Urednik stade da uvrće jednu, najdužu kovrdžu bujne kose i napući usta:

„Mislim da dobar primer kako bi se to otprilike moglo uraditi pruža Selenićev roman „Memoari Pere Bogalja“. To je izvanredan roman – ako zaista želiš da uđeš u svet Bernijeve duše preporučujem ti da ga obavezno pročitaš! Evo šta je o ovom romanu napisao književni kritičar Petar Džadžić.“

Tad on ustade, u stavu mirno (atten – hut!) i razleže svoj govor, ali sve je teklo usporeno, dok se oblizivao jezikom, da je zvučalo kao elegija. Vreme je teklo nešto sporije nego inače…

„Porodice ja vas mrzim“ – napisao je jednom Andre Žid, apostol mnogih poroka i mnogih istina našeg vremena. Porodice ja te mrzim – mogao bi da kaže glavni junak Selenićevog romana, beznogi invalid Pera, jedna od najbizarnijih i najprotivrečnijih ličnosti naše novije književnosti, umni i učeni, gnevni i na samog sebe ostrvljeni nesrećnik, što iz mirujuće perspektive svog sedišta na točkovima sudi i presuđuje svetu oko sebe. On to ne kaže, ali razorna gorčina smeštena je u svaki kut njegovog sećanja, u mnoge i mnoge rečenice njegove priče koje on unosi u sebe kao stalne i sve jače doze otrova samorazaranja.

 Roman daje prikaz mnogih izopačenosti, psihičkih, mentalnih i društvenih, a čist je u intencijama, snažan u svojoj etičkoj angažovanosti. Ovo je jedno od vanserijskih dela: strasno pisano, odbolovano, i koje će čitalac imati da odboluje.

 Sasvim izvesna zrelost, autentična strast sa ukusom za tamno, nagonsko, pervertirano, sa predileksijom za otkrivanje i kritiku moralnog rasula, etičkog posrtanja pojedinaca – vode redove ove knjige. Što dublje ulazimo u nju, sve više osećamo pojačanu temperaturu inspiracije, grananje i snaženje njenih osećajnih i misaonih tokova. Nadahnuta, životna, problemska knjiga.

(Iz prikaza romana objavljenog u NIN-u br. 932, od 17.11.1968)

To reče i sede.

„Ponekad me moj umetnički genije plaši“ , reče,  zagledan u plafon, da bi ga iz sanjarenja prizvala sablažljiva lepota drske realnosti u vidu mog pucketanja prstima njemu ispred nosa.

„Šta sam ono rekao? Ah da. To nimalo nije damski! To, s prstima. Pomalo je i gej. I vratite u džep tu kovertu u kojoj je 2000 dojče mark. To me vređa. Vređa me i nervira.“

(stanka)

„Daaakle! – nakašlja se on – Ako bi se prvi deo produžio, tako da pruži pravi uvid u Bernardove misli i genezu njihovog nastanka, onda ni drugi, treći i četvrti deo ne bi više delovali kao parodija krimi, ljubavnih i erotskih priča, već bi došli kao epilog celokupnog ROMANA.“

Zapadoh u čudnovatu, lelujavu utrnulost. Želela sam van, ali nisam mogla ni makac. Bilo je to neobično si mutno stanje praćeno nervozom pred na smrt dosadnim govorom o mojoj vlastitoj priči koju sam sve manje poznavala što je on više o njoj tulio.

Uostalom, niti jednom kritičaru nije podignut spomenik u (ne)čast.

„S druge strane, ako ne želite sada u to da ulazite, per tu, per si, per se, već biste odmah želeli nešto da objavite, onda preporučujem da ovu pripovetku objavite onako sa skraćenim prvim delom, kao neku skicu….“

Počinjem da se od muke smejem.

„Eto, smejete se. Eto! – ljupka mala!  Ja čas per tu, čas per se…  Erinijo moja crvenopojasna!“

Gledam ga i zamišljam ogroman železnički stub, a pored njega prolazi voz. A ja u njemu. I mašem, dugo mašem, u ruci mi kofer, a zagledana sam u večernje nebo.

Otvaram usta, ali iz njih ne izlazi zvuk.

Poželela sam da sam pušač kako bih mogla damski da između dva prsta držim upaljenu cigaretu. – Nema dupelizanja čitaocu, samo đavolski gestovi,  akordi! K’o Paganini!

Trgnuh se na to, ali ne rekoh ništa.

„Ko bi rek’o da si.. – odmahnu rukom.. Šumadinka. – iskezi se – onako… svetska, a polu – serbska“

U tome jeste moja tragedija, uredniče. Raznovrsnost u talentu, a odatle i zavist–  nagnula sam se ka Rusvaju brutalno hipnotizerskom – vamp okrutnošću a la Barbara Stenvik. Same perle Salomine morale su umirati na mojim grudima od vampirskog look – a.

– Ne želim da me smatraju nadmenom, pa se i ne hvalim. Zar vi ne znate ko sam ja? Zar još nije proširen wikipedijski članak o meni? Pa ja nastupam redovno na koncertnim podijumima širom Evrope. – Rusvaj vedro zatrepta – Ustajem, fatalna kao Ava Lord –  Rođena sam 1987. godine, diplomirala klavir sa najvišim ocenama na Konzervatorijumu “N. Paganini” u Đenovi, a nakon dobijene diplome
Supérieur d’enseignment na Ecole Normale de Musique Alfred Cortot u Parizu, pohađala sam i kurseve kod renomiranih profesora kao što su P. Badura-Skoda i S. Askenase na Muzičkoj akademiji O. Respighi u Asiziju
(Italija). Od 2005. do 2009. Kontinuirano sam studirala sa Ilonkom Deckers u Milanu. Pariz, Lion, Hajdelberg i Segedin su mi pod nogama.

Trgoh se. Shvatih da fantaziram i da sam pobegla iz tipičnosti, iz prokletog carstva ništavnosti.

Kako to mislite „Ja da objavim?“ A Vi? Zar nećete.. Vi? Tri sata sam već ovde, a Vi.. Tako!“

Rusvaj je unezvereno buljio u moje lice kao da je platno na kome je islikana pornjava. Zacrveneo se, sa šapama na stolu, mrmljajući kako ga pali kad me vidi tako dostojanstvenu, nadmenu i seksi.

Osećam da me na hiljade očiju najpoznatijih seksualnih manijaka u istoriji vreba, njuši, grabi, utroba mi je teška, a živci mi drhte.

Ustajem i grabim rukopis i torbu, uz jedno adio, u jadnom neredu.

U redu je. Pustimo sad to..  Ima tu puno početničkih grešaka, slažem se s Vama, znate meni je otac umro pre samo tri meseca, dok je brisao šoferšajbnu na automobilu bombi u Bengaziju, hotel Tebesti, znate..“

„Per tuu, per siii… Jeste li dobro? –

Shvatam da sve vreme nisam progovorila, niti sam sigurna da ću to učiniti do kraja. On je razgovorljiv. Prevrće moj rukopis, onako ovlaš, krivi usta, hvata se za farbane kovrdže na kosi..

Lice mu poprima izraz izveštačene ozbiljnosti. – Ah, pa ovo bih mogao da prevedem i na engleski. Naravno, kad bih imao vremena. Oprostite – on izvadi flašu viskija iz fijoke radnog stola i otpi sitan gutljaj.

“Ne volim čaše, manje je živopisno. –  A Vi?

Odmahnuh glavom.

Samo momenat, molim Vas. Ovo sve mora ozbiljno da se shvati.

Šta to?

“Pa Vi.. – zaprepašćeno me pogleda kao da sam mu upravo saopštila da sam diplomirala klavir sa najvišim ocenama na Konzervatorijumu “N. Paganini” u Đenovi, a nakon dobijene diplome Supérieur d’enseignment na Ecole Normale de Musique Alfred Cortot u
Parizu, pohađala i kurseve kod renomiranih profesora kao što su P. Badura-Skoda i S. Askenase na Muzičkoj akademiji O. Respighi u Asiziju. – Vi ne stavljate beleške na marginama! Upravo onako kako mi svi o vama govore. Ne vodite računa o marginama.

harvey-weinstein-cartoon-sack

Osećam da se u mene uvlači osećak nejasne razdraženosti. Rusvaj se širi prostorom kao kraljevstvo Fu – nan, dok ja polako ustajem sa stolice, a Rusvaj se pridiže za mnom, te kako ustajem iz stolice ja, tako se pridiže i on i vrskavo će: „Tišina, još malo imam do kraja! Ima ovo da objavimo! Ovo je…

„Ah, vreme je posramilo slavne nam pretke.. Ovo nije pisanje, ovo je ratovanje perom! Ares, to ste Vi, gospođice i svi bogovi izdavačkih kuća Vas mrze i knjigu neće da Vam objave, osim mene, ja sam Afrodita, gospođice, sve za Vas, samo tren..“

„Požurite, molim Vas!“, zajaukah.

„Ah, gospođice Mars, da Vas nije priteralo?“

Potvrdno sam klimnula glavom, čučnuh i taman bih šut u vrata ka horizontu, kad on pogreši moju nameru, te istovreemeno skakućući s noge na nogu, naglo troskokom dopre do vrata i zalepi se za njih, dok su mu iz grla sevali gromovi, izreče presudu:

Sviđa mi se! Odmah da kažem!

Nije valjda!

Možete i dole- čučnite!

Ne, ne, možete Vi. Ali, neću da objavim! Ukopala se—volim, volim da te gledam tako.. nadmenu.

Ti si kao Gogoljeva rečenica! Iskrivljeno, tajno značenje! Ideal, prosvećenost, reforma! Plemenito biće.

Šta Vi zapravo hoćete?

Ne boj se. Nisi kidnapovana. Želim da ti kažem.. –  toliko nežnosti, poštovanja.. –

Zauzeh stav mačke.  Potom iz uširo geri, pređoh na yoko geri. Još dva naleta i popustiće neprobojna, aluminijumska vrata.

Rusvaj pokajnički sklopi ruke kao u molitvi i stade da ih krši.

Ah! Nemoj da očajavaš.  Ne budi tužna. I probaj malo da se stišaš.

Zvuk razvaljivanja vrata koja su popuštala pod mojim uširo geri harmonizovao se sa Rusvajevim nervoznim duvanjem u prste i otiranjem znoja sa čela dok je drhtao od uzbuđenja: –  Ovo mora da je Megera. Ma nije. To je Alekta. Crven pojas u karateu ima, ponajmanje!

On pade na kolena:

Autorka, Ja potpuno razumem tvoj silovit poriv da objaviš knjigu, i divim se tvojoj strasti i posvećenosti. Ali ne možeš računati na to da ljudi, jednostavno, stanu, da svet stane, pa ni da bilo koji čovek pojedinačno samo tako stane, iskorači iz svog sopstvenog života, iz svojih obaveza i dužnosti, i posveti se samo tebi. Ili samo meni, ili bilo kome. Nerealno je to očekivati.

Da imam vremena, da je to fizički izvodljivo, ukratko, da mogu – ja bih ti objavio sve knjige koje si ikad napisala, od srca i najbolje što mogu Drugo, što je važno da znaš: nikada, ali nikada ne bih tražio zauzvrat ni kafu ni bilo šta drugo. Tako bih, pre svega, ponizio samoga sebe, a i ružno bih se poneo prema tebi. Ne bih to sebi dozvolio, veruj mi. I ne bih te nikada svesno i namerno povredio, zato što si mi veoma draga, možda i draža nego što misliš.

Okretoh se od vrata i poput Alekte, izbalavljena od besa, uhvatih ga za leptir mašnu i odigoh s poda:

Ma kako to, gospodine, šta ti znaš o meni! Kakva su to osećanja, hirovita, podrugljiva, da se na mojoj knjizi prazne nagoni dobročiniteljski tvoji, Svidrigajlove bre!

Ma kakav Svidrigajlov, Sonječka sam ja.. Požrtvovana, a ti Rodione, moraš da kreneš drugim putem sada. Opkoljena si. Književnici serbski prerušeni u Indijance tvoje knjige meću u sanduke i u more bostonske luke bacaju. To je dogovoreno na pivskoj večeri u kafani Čudnovato podrumče. Ti, kao što vidim, odlično pišeš na engleskom. Zašto se ne bi upustila u tu avanturu i sama počela da prevodiš svoje stvari? Potražila neki engleski pab da tamo održiš promociju?  Imaš razna jezičko-vokabularna pomagala na internetu, imaš talenta, imaš smisla za jezik, za reč i rečenicu, imaš i energije i volje – pa kreni u to sama, čoveče. Em ćeš, čini mi se, vremenom početi da uživaš u tom ponovnom pisanju svojih tekstova na drugom jeziku, em ćeš biti ispunjena osećanjem samostalnosti i samosvojnosti, daleko od svakog poniženja i sekiracije izazvane time što i drugi ljudi, jednostavno, imaju svoje živote i nose svoje terete, kao i ti.

A ti si se s njima kartala, Sonječka? – odigoh ga za još dva centimetara od poda. On muknu,  a ja prenebregoh živu želju da ga na mestu pokopam i ukopam u pod da mu viri okrugla glava i vrti se kao zemlja oko ose.

– Sve je to masonsko..  ROBLJE!

Utoliko bolje, utoliko bolje, da nisi neki manijak koji u svoj ofis dovlači namučene sirote pesnikinje.

Ah, ah, pa to je izvinjenje – on mi stade ljubiti ruku – Jesi malo luda, ali sve sam ti oprostio. Ali, nemoj da se izvinjavaš, molim te. I bolje je da se na meni istreseš i isprebijaš me onako muški kad nešto tako nagonski krene iz tebe, jer ja ću tebe sigurno (ili bar najverovatnije) razumeti, dok neki drugi možda i neće.

I ti si, kao i ja, jedno plemenito biće. Svim srcem sam uz tebe, uvek, i onda kad nisam u mogućnosti konkretno da ti pomognem. Neću biti licemer pa tvrditi da u tebi, pored ostalog, ne vidim i jednu izrazito lepu i privlačnu mladu ženu, ali to nema nikakve veze sa našim odnosom, koji je pre svega duhovan i prijateljski. Priznaću ti da je taj ucenjivački odnos prema ženama nešto čega se od rane mladosti gnušam. To je jedna od relativno čestih muških osobina zbog koje sam ponekad umeo da se postidim što sam muškarac.

Kakve su to gluposti, čoveče, odalamiću te, ma ima da te zvajznem, kakav odnos, kakva žena, kakav muškarac!

Evo ključ.. evo, idi, idi u slobodicu svoju, to sam ja tebe zaključao, mislio sam da ćeš mi se predati, ali evo, daj ruku, daj daj.. Objaviću, ima da objavim, pa neka me izbace iz masonske lože, ali večeras držim književno veče u Uelbeku. Na to mi ode više od pola dana, a posao me čeka – ma kakav posao, planina od posla… Uporedo izdajem neki istorijski roman i seriju stripova o Džeremaji, i ne mogu glavu da dignem. Zato ja sad mislim: kako da uglavim u izdavaštvo i tvoju priču? Gde da je udenem u taj mali dan od 24 sata? Mislim da, jednostavno, fizički nisam u mogućnosti, bukvalno fizički… Ah, gorki talozi iskustava, oh, rani jadi!“

Istrgoh ruku iz njegove, bilo je već pet minuta, dok me je na kolenima milostivo posmatrao. „Znaš… li.. koliko dugo nisam čuo reč „Dispanzer“.

„Ma o čemu Vi to?“

„Ima veze, ima.. I to, i ludnica..“

Bejah fascinirano uvučena u grlo njegovog bezumlja. Imalo se o čemu pisati, mislila sam dok su me njegove izbuljene oči krotko posmatrale.

„Da se uozbiljimo. Sedite. Idemo ispočetka. Ja sam urednik i izdavač, Vi ste mlada autorka. Ja sam ozbiljan, a Vi se u nedoumici vispreno dvoumite i smejete, pa opet tako“

Osetih da mi se mirnoća uvlači u telo. Čudo se dogodilo. Možda mi se samo pričinilo? Njegovi pokreti postali su umesni i učtivi. Nakrivio je leptir mašnu, ali to me nije brinulo.

„Objavljujemo, pa šta bude. Jesmo li se dogovorili?“

Iskašljala sam iznenađenje.

„Uistinu, nisam verovala da ćemo do ovog doći. Da će se dogoditi“

„Napravio sam sitan, vrlo sitan kiks (ali ipak kiks!) u pregovorima. Puno posla, ma planina od posla – pogledajte, autorka.  Sitnica, ali glupo izgleda. Ovo je moj prevod Konana. Na samom kraju, ono gde piše „translated by“, iza tog „by“ dreždi jebena dvotačka koju sam ja potpuno bezveze stavio. Sad moram da izbacim tu dvotačku, potpuno je nepotrebna tu, a i smejaće mi se pakosnici. Koliko posla, ma Everest! Prevod, ugovor, izdavanje…

„Hoćete li da ja sklonim Vašu dvotačku dokj Vi sastavljate Ugovor o izdavanju moje knjige?“

„Ogrešila sam se o Vas – klimnuh glavom kao i uvek kad bi me protreslo uverenje o nečijoj časti ili nečasti – ovakvim ispadima nisam sklona. Moje spisalačke i druge muke krijem kao prava i muci verna svetomučenica. No, ne smatram muku relikvijom, niti je moja vera u pesništvo kipovima i idolima istkana.

Možda sam se zadesila u pogrešnom vremenu, ne znam. Nije ni važno, kada sam, nažalost, tu. A opet, nisam tu, odsutna u svojim svetovima, međusvetovima gde je poezija jedini svetionik i… –  »

« Čast mi je da sam svedok tome »

i srce će mi manje drhtati zbog patnje što lepota popušta pred onima koji su imali trunku pameti, isti novac zaradili da plate i knjige izdaju, ma kakvi im plodovi duha bili.. »

« Znam kako je to. Ali, takva su vremena..  Zgusnut, bolom stisnut period. Proćiće »

Znam ko sam, ko je moja Poezija, moja proza, moj literarni rad i pred sobom vidim čoveka od integriteta, sa sklonostima ka mudrosti i estetskom razmišljanju, bez laske, s jedne strane u mojim stihovima spojene epohe i snovidni pejzaži, sa druge strane profesionalac, čovek od pera i erudita i kulturni stvaralac.

« Nadasve. Težak period, nevina dušo »

Nenadano beh ophrvana nostalgijom za svim dobrim u rodu ljudskome, osećanjem, ili stanjem, na koje nisam u dovoljnoj meri navikla. Ne znam kako da se izborim sa nostalgijom zato što verujem da je greška ne razmišljati o onome o čemu ti se razmišlja, da je glupo ne sećati se onoga čega ti se seća. Zato kod mene nostalgično stanje, nadrastajući realna pitanja i realne odgovore, poprima oblike pritupe, pripitomljene opsesije, ali ipak opsesije. Sve to nadilazi racio; nema tu govora o razumnom razrešenju. Nostalgija je, definitivno, slabost, ali slabost za koju onaj koji je slab ne može snositi nikakvu odgovornost. Njegova nevinost ide čak dotle da niko nema prava da mu prebaci da je slab. Otuda je nostalgija nešto kao legalizovan porok. Ona je odraz suštinskog, unutrašnjeg licemerja.

„Melanholiju volim, ona opušta, prija. Nostalgija je burna, a prazna.“, shvatih da sam govorilla naglas, što Izdavaču nije smetalo. Poneo me je trenutak. Izdavač to zna. Uzima viski, ali ovog puta smireno i staloženo sipa piće u čašu. Potom dade Ugovor koji je neko vreme marljivo sastavljao, a ja metnuh potpis, nakon što ga pročitah i naiđoh da u njemu nema ničega drugog do plemenitog i dobrog.

„Viski? Ili bi radije kaficu?“, vedro će On.

„Može kafica“, protrljah ruke od zadovoljstva. Već mi se priviđala jedna

Tako ja otpih kaficu, a on viski i beše sve dobro. Poćutasmo nekoliko trenutaka.

„Pa.. Bićemo u kontaktu“, slegoh ramenima i pružih mu ruku srčano, dok su mi se grudi nadimale od ponosa.

« Samo tren, moja siromašna, a ponosna artistkinjo –  rastreseno i ozbiljno će on, izvadi iz fijoke hrpu papira, oko petnaest šlajfni uvezanih u fasciklu izrađenu od visokokvalitetne elastične plastike i reče:

Imam jednu malu, premda donekle delikatnu molbu. Nadam se da ti neće biti teško da mi izađeš u susret.

„Ovu priču – Stilizacija – napisao sam u jesen 2013, letos sam je preradio i doterao, a sada mi je palo na pamet da bih mogao da je inkorporiram u jedan obimniji književni tekst. Priča je erotska, odnosno, cenim, pre će biti pornografska (a i ta granica između erotike i pornografije, gde li je?).

Ni pre ove Stilizacije, a ni posle nje, nisam napisao nijedan tekst koji bi se mogao okarakterisati kao erotska/pornografska priča, i zato sad strepim da se ne izblamiram, da to što sam uradio nije, u stvari, obična bezvezarija.

Priču nisam davao na čitanje. Muškarci imaju prilično neotesan i sužen odnos prema seksu; žene su rafiniranije, istančanije, ali ja, jednostavno, nisam imao nijednu žensku osobu koja bi mi, s jedne strane, bila dovoljno bliska, a s druge apsolutno kompetentna da oceni jedan književni tekst.

Molim te, slobodno budi oštra u kritici, nemoj da me štediš. Ako misliš da ne valja, samo reci. Interesuju me tvoji utisci i zapažanja.“

Zelene oči mi zasvetleše i posegnuh očnjacima za njegovim vratom nekoliko sekundi pre nego što sam mu oštrim pandžama stilizovala glavu.

Još jednom.

Još jednom

I još jednom.

 

 

 

 

 

Advertisements