Klenak, scena 5


Usred iznenadne epidemije gripa, Danu hitna odvodi u bolnicu. Život joj je u opasnosti. Njena kćerka mora da se izbori s novonastalom situacijom koja skida maske s dojučerašnjih poznatih i nepoznatih likova, dok joj i samoj preti opasnost gora i od smrti…

SCENA 5

(uporedo zvone mobilni i fiksni telefon. Na mobilnom je Mileta, a na fiksnom je Vinka)

MILETA: Leila, ovde Mileta.

LEA:  Mišo, dobro je da ste zvali.. majka je u bolnici! Umreće!

MILETA: Čuo sam. Zvao me neki Simo.

LEA: Hoćete li mi pomoći? Majka je rekla da mogu da vam se obratim u situaciji kad..

MILETA: Ono u čemu ja mogu da ti pomognem jeste vrli napor da definišeš svoje interese i ciljeve. Što se tvoje majke tiče, Dani će biti dobro. Ona je jaka. Treba imati pozitivan stav da bi vreme prilagođavanja mogućem negativnom ishodu prošlo što bezbolnije.

LEA: O čemu vi to? Znate li Vi da ova baba koja izdaje stan… samo trenutak.. uključila san spikerfon… to je jedini način da čujem bilo koga..

MILETA: Misliš, da čuješ sagovornika?

LEA: Da.. u pitanju je softverski kvar i..

MILETA:  Kako to pričaš? Nekoherentno, neprecizno i konfuzno. Gde je tu tačka. A gde zarez.

LEA: Da li ja razgovaram s Miletom?

MILETA: Tako je i..

(baba se dere istovremeno s fiksnog telefona kog Lea drži u desnoj ruci, dok priča preko mobilnog s Miletom držeći ga u levoj, preko spikerfona)

VINKA: Tako je, reci mu, reci mu, mamicu mu, kako sere! Pare, bre! Pare za račune, za struju, za đubre!

LEA: Samo tren.. Baba hoće pare.

MILETA: Koliko para je neophodno da bi ti ostala tu gde jesi?

LEA: Mišo, znate, meni nije dobro..  treba mi podrška.. bojim se…

MILETA: Ja ponavljam pitanje.

LEA: Pa.. ne znam.. moram da pitam.

MILETA: Hajde pitaj.

VINKA: Ju đubre jedno, sad ću ti ja rečem kolikU:  (dere se) Strujaaa! Nije mnogo, uzela sam joj ja grejalicu na vreme..

LEA: Mišo.. ovaj.. Mileta… da li je čujete.

MILETA: Čujem.

VINKA: (glas boje pepeljare istresene na asfalt) Dve kirIJE, po sedam iljade, četri i po za vodu mi nije ništa plaćala, đubre, pih, aj, đubre da oprostim.

MILETA: Ovako. Maksimalna suma koju mogu da ti dam jeste pet hiljada. Više ne mogu. Toliko. To je to.

VINKA: Vidi ti njega šta zna.. Đubre jedno, zvučiš ko naša država! Starost sam ti poverila, ja sam stara, ja sam bolesna,  nesposobna, a ti umesto da pomažeš ovo dete da je ne izbacim, da ne postane čuvarka fontana u velegrad, da ne jede iz kontejnera, ti si našao mene da je ja iz milostinje izdržavam sad kad ju je majka rođena zajebala. Znam ja šta je majka, Lea, nisam ja kučiće rodila.

MILETA: (spušta slušalicu)

VINKA: Ko je ovaj kreten? A mamin drugar.. Jako mi društvo ima.. krpa našla zakrpu. Umesto da pomaže, tu daje nekakve savete i instrukcije. A ti dete odbačena kao škart. Vinka da te hrani. Pa od čega ćeš da živiš? Šta ako ovu tvoju majku šlog strefi? Neće ni da se seti da mi je dužna!

A i ti, Lea, ponašaš se kao da će ona da izađe. Šta ako ne izađe? Šta ako umre? U mrtvačkom kovčegu da mi je donesu! Da joj moja očevina bude poslednje počivalište! I to u grimiznoj tkanini, da mi bude crvena još za sreću! Pa gde sam ja te sreće bila da mene nađete da kod mene umirete! I šta reču ti doktori. A n ene, Moram ja sutra da to izvidim, ti tu samo tunjava ležiš, psihički šokirana, znam ja šta su kontuzije, to ti je Lea sve psihički! eve sad ću i zovem da vidim je l ona izlapela, jel joj mozak ispario, zapušio se, jel je strefio šlog! a ti vidi da ti ovaj uštogljeni pošalje makar deo računa za struju. Ko će meni da da moje pare, ko, ko! Ko će meni da plati struju, oće da mi je isključu i odakle, odakle? (tresak slušalice)

LEA: (flešbekovi).. Šta ti šusteri znaju šta je duša…   Vrediš mnogo.. MNO – GO…  Ustaj, vojsko.. Iskreno, Dano, ovako nešto nismo videli!! A šta kad drugi vide da ona mene nema, pa onda počinje da plače, krišom? Majka je uvek s tobom.. Vrediš mnogo! Šta ti šusteri znaju..  Tvoje vreme je prošlo!..  Nadamo se da te se familija neće odreći!..  Moraš da mi veruješ da ja nemam pare uopšte posto ne radim uopšte. ako vi imate pare pošaljete mene jer mi stvarno treba pomoć.. srećan rodjendan Leci . tata Munzir… Život joj je sranje.. sranje.. Pobij ih sve! Zašto je nii abortirala?… Ja tebe nisam ostavio , ti si moja ćerka i ostaćes tako do kraja života…  Šta ćeš ti tu u Beogradu!.. Ti si jadna devojka s tripovima u glavi.. s tripovima u glavi.. Idi kući majci ona te voli…  Deco, ovo je bio vaš prvi čas..!)

(Lea odlazi do kupatila, uzima iz ugla vanglicu od ceptera, u kojoj se nalazi prljav veš. Baca prljav veš na stranu, tetura se do kreveta, legne na krevet, naginje se nad vanglu i povraća. Povraćanje traje do žuči.)

LEA: (za sebe) Imam groznicu k’o Raskoljnikov.. a tu je i baba. (lomi je groznica, u bunilu je. Telefon uporno zvoni. Lea po inerciji grabi slušalicu)

VINKA: Još ležiš tu! Ja zvala bolnicu, predstavila se k’o rođaka. Pitam ja: doktore doktore, kakav će da bude ishod?

LEA: Molim Vas..  meni je samo stalo do toga da li će da mi majka bude živa!

VINKA: oće, ne brini. Taki ne umiru. Bog ih ne uzima. Umiru dobri, a ne taki kao ona. Nego, saznala sam da nije šlogirana. Diše na cev, ali je svesna, komunicira, dakle, zna koliko je dužna. Čim ta nije odapela do sad, neće sigurno! Dobro je to s jedne strane, jer ne moraš sad i na sahranu da misliš. A opet, jednog dana će morati da umre. Ne možeš joj ti dušu čuvati. Ne možeš mamu da postaviš k’o vešala protivu stra’. Ja ću, ako dobro Bog da da dođem sutra, pa da nešto zajedno radimo, da se zezamo. Jel zvao opet onaj kreten?

(Zvonjava telefona)

LEA: Ovo je on..

VINKA: Kakav ti to glas? Nema veze. Oće to od stresa i šoka. Imaš li nešto u frižideru, a da je hrana.

LEA: Nemam. Imate li vi?

VINKA: Nemam, a i da imam, ja ti tu ne mogu pomoći.  Taksi me do Klenka košta 1200 dinara.  600 u jednom, 600 u drugom pravcu, pa ti vidi.  Ajd javi se, vidi jel taj daje pare, pa da mi platiš račune sutra. U suprotnom…

MILETA: O nečemu sam razmišljao..

LEA: To znači da ćete mi pomoći? Baba je zvala, dolazi sutra po račune.. U suprotnom će me izbaciti.. Teško govorim, nebo je potpuno tamno, ne trpi erupciju svetlosti.. Boje se smenjuju. Srećom, te ste tu Vi.

MILETA:  Ja para nemam i ne dam.

LEA: Ali pare bi zavarale Aljonu Ivanovnu.

MILETA: Leila..  Zovi familiju.

LEA: Koga?

MILETA: Tvoju familiju i rođake u Kragujevcu.

LEA: Svi su mrtvi. Svi, izuzev njih.

MILETA: Smiri se i reci ko je živ.

LEA: Njih dvoje. Strah.. Zašto me je strah? Majka je umrla juče.. u obdanici. Izvinite, samo da povratim, samo tren..

(nekoliko sekundi kasnije)

MILETA: Reci mi ko je živ, a ko je mrtav.

LEA:  Nije to gazdarica Nastasja, Razumihine. To je Aljona. Aljona Ivanovna. I sekira..

MILETA: Tvoja majka mi je rekla da su joj brat i sestra pomrli.

LEA: Jesu. A i nisu.  Mučna je to nedoumica.. Osećam bol u prsima i otežano dišem. Ne mogu da govorim glasno. Jako mi teško pada da govorim glasno. Ne vidim… Ali!  tO JE BIO MALJ, malj koji me je pregazio, malj. Svakome u životu dođe taj tren.. kada .. malj..  ii bat skine kostim s bala pod maskama i kada malj, s karnevla đavoljeg vremena dubuko fundira.. Odvalaaa! Jaoj, kakva.. odvallaaa! (menja glas) Jer to je maaalj…

MILETA: Leila..  Da li su mrtvi ili živi?

LEA:  Ono što je preživelo od njih se više ne bori za život.

MILETA: Znači, ipak me je lagala!

LEA: A u poslednjem pokušaju oboje su preminuli.

MILETA: Tvoj ujak i tetka.

LEA:  Čuje se i muzika..   To su zombiji, ujak i tetka u plesu, jedu tetrodoksin…

(istovremeno se čuje zvonjava telefona)

VINKA: A jel pričaš s njim? Meći taj spikerfon, mamicu mu…  jao kad ga dovatim, ne zvala se ja Vinka Cucić. Dođi, potegni, pomaži,  većeg seratora nisam videla, a da u oči gleda.  Ovako, Lea, ja sam zvala policiju i pitla sam ih šta je potrebno da ja tebe izbacim. Ni rod rođeni ja džaba ne bi držala u stanu, a taj koliko vidim samo se proserava, a ne daje pare. Tako da ti mene očekuj sutra s policijom da dođem, pakuj nešto osnovno što imaš, a stvari ostavi tu da budu zalog dok mi se isplati račun za struju. Ne znam ja kad će ova tvoja da izađe iz tu bolnicu. Može ona tamo da se izležava celi mesec mart, da zgaazi i u april!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Noćni posetioci, Skinvoker, kraća verzija


СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

Како то изрекох, окретох се ка зиду и наставих да спавам.


СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

12.54

Кад небески јахач ноћне море одлепрша, обично се догађа тако да први зрак сунца објави прогонство ужасног, тад се будим, облачим, дозвољавам себи луксузе оних који се усуђују себе звати нормалним људима, али они то нису, они су, СВИ ОНИ, укључујући и курву коју сам убио.. (срк кафе) разгрнуо бих завесе, али се бојим да се сунце не уплете у моју рашчерупану косу и МОЈЕ зидове.
Испијао сам кафу док су ми главом јуришале буновне, полусмислене мисли. Натраг на посао. Ноћ проклетства је прошла. И још многе ноћи. Да ли је неко тражио курву, какав непристран, страствен истраживач? Јављала ми се каткад у сновима, посматрајући ме неодређено, без мржње, тек исплаженог црног језика. А ја бих је запиткивао: па, како је тамо? Дочекивало би ме ћутање. Поставила је препреке, она, антистварност, свемир, бог и његови демони, свет досаде и немаштовите море кроз које сам пролазио.
„А како маштовите да буду кад у мени нема ни трунке кајања?“ Ипак, магличаста светлост би опстајала неколико сати након буђења. Чинило ми се да кроз светлост, попут зноја, капуцка крв. Кап..тап.. кап… тап.. Скупио сам зене крволока. Мора да је осећала детињи страх док сам је давио…
Била је још једна, можда је време да сад признам. Назвала ме је шверцером.. Аааах! Након првог убиства, три дана сам лежао у бунилу и грозници. Очи су ми дрхтале, гризао сам јастуке, пена ми је шикљала на уста, савијао сам труп напред и назад као епилептичар, испрекидано дисао, а четвртог дана сам отворио врата антикварнице потезом звери и закрвављених очију сам се загледао у свет. Ја, шверцер?
Мада сам пуно знао о њима. Гадили су ми се. Ситни препродавци са својим импровизованим тезгама на којима излажу картонске кутије препуне робе. Зими, стиснути испод тезги тапкају по расквашеном снегу не би ли угрејали ноге. Лети се шепуре својом робом на узаврелом Булевару. Крај њих су напирлитани купци у улози немилосрдних моћника, ах како они воле да окрену нос од понуђене робе. Шверцери за то не маре. Гађају се трговачким досеткама, између псовки. Тако сам упознао и њу, док сам обилазио… Зашто сам обилазио? Да бих могао да их презирем, па управо зато!

Свугде ме има. Излазим из најгушћег мрака и из најдаљих предела осамљености и забачености. У потрази за… неким. У потрази за оним најређим, а то је људска доброта. Зашто о овоме говорим? Време је да отворим антикварницу… Шверцери.. Хм… Била је лепа, као пролазећа звезда која заблиста и нестане у неком кутку свемира без обличја. Волео бих да се све завршило на том првом убиству, јер чак није нити била курва, само жеља коју сам пронашао у својој нејасној потрази. Нашао сам је и убио.

Да ли бас крајолик моје прошлости плаши? Тако је то.. Путовао сам прошлошћу као необуздани путник и чудовишне су знам ове ископине, за оне који ће их пронаћи.
Свугде где сам био, свет се показао ружним и прљавим. Гостионице, барови, бордели, моја бивша антикварница чији су зидови на смрт премлаћени од стране мојих мрзитеља, деце која су на МОЈЕ, СВЕ МОЈЕ бацали камење и гомила која урла за њима, сви на мене.. и сви имају лица боје суморности и сивила.. Моју антикварницу су затворили, а онда су је дали неком другом, то је неки постарији човек, можда пробам с њим да уговорим ствар, пишем овај спис и трљам модре, промрзле руке, на Булевару, скупа с уличним лешинарима, дилерима картон ситија, уличним харамбашама који окружују пролазнике и добацују им.. грозничаво, набацују им се, као блуднице, маме их, покрај тезги, баш баш као дроље избачене из јефтиног бордела на улицу.
За мене говоре да сам нервозан, црномањаст човек, налик на оне из чеховљеве футроле, каже ми Професор, он продаје шалове и рукавице, а некад је студирао философију на Сорбони док га нису преварили.. Ту се искључујем, не слушам га даље, не знам како су га преварили, помиње некакав старачки дом у који га је сместио син, а онда се заборави па каже да је и он неког убио (а ја сам се Професору поверио на шта се нацерио откривши црне зубе) и да се сам пријавио, али му нису веровали на реч. Говори да ужива, ох да ја уживам у свему овоме, Барни, јер ме овде не могу пронаћи, нити мој син, нити они из масонске ложе – ад би ме злослутно погледао – Дошло ми је до ушију да су и тебе шронашли и зле вести се чују по овоме крају – наслонио се на картонску кутију облепљену нетачним ценама с нажврљано – нечитким рукописом, како тврди Професор, на латинском је, све је или на латинском или француском, и шапуће ми:
– Барни.. Скресао сам ја у лице тим хуљама све шта мислим и знам да и они мисле да сам луд, а ја сам као и ти, човек у футроли, ја се страствено разликујем од свију.. и.. – ућутао би се – вести брзо путују по овоме крају, а мој син… И он је радио овде. Барни, мој син, то је неоплаћени ђаво. Нико не верује, нико не зна да је зачет у древној Персији, и тамо сам био, мисле да сам луд или да је старачка ћуд моја.. Ишчекивао сам његов долазак на свет, а напокон кад се родио, пригрлио сам га..
Насмејао сам се. Питао сам га како то мени може доказати, да сам распарач и да ме се то нимало не тиче.
„То је зато што си ти он“ – рођен из великог страха и мрачнога пакла, нашао си пут кроз врата овог света у онај други, црни.. – мрмљао је Професор. – И ја сам те поново нашао сине мој на стравичном месту, без страха. Ти си без граница, ти си без граница, свет је твоја разбојничка мапа, кад би само знао.. а ја тражим само једно, да кад умрем, да ме покопаш на хришћанскоме местугде су нацерени крстови и нахерени помало.. укосо!“, на неком запуштеном гробљу, ту метни крст… ти, чија је ђавологија само једна карика уз ланцу до последњег, најбитнијег преображаја у звер, груба карика у духовној зими твог постојања“, он устаде и отплеса уз махнити смех до једног половног старинског клавира, заигра крај њега валцер, закука потом, настављајући да изводи гротескне плесне фигуре.
Тезгароши праснуше у смех, а онда ка њему нагрнуше и бесним рукама га гураше „Тераш нам муштерије, псето.“, а професор раздра изношени капут дозивајући неког Павла Балаша, „јер ти си за мог сина капут сашио и за краља, а све шалове и рукавице остављам ником другом до свом новом сину, јер се једини он сажали на беду његовог рођења, пакосници, трговац душама међу вама седи, идите и поклоните му се“ и још додаде: „Види види сине мој како ме ударају као логораше док раде склекове хи хи хи, аонд акад ме буду претукли, ставиће ме у хангар број 5“
Напокон га оставише кад се старац онесвештен срушио у снег, пузећи полако према мени и дозивајући ме: „Змијо, змијо…“, док је у руци држао кухињски нож који је однекуд извукао, а трговци се вратише својој роби, а старац нагло испусти нож, зајеца и потом се сав зацени из плача. „Тако су побуњеници пресрели и разрушили спровод мртвог краља и покрали му посуде, све у злату и сребру и кад све однеше од тад луташе, као војници Христа, баш као и мој син по свету.До сукоба ће доћи!“
„Ене га, опет лег”о! – запали цигарету без филтера мушкарац погнуте главе у рамена ког су звали Вођа – надувеног лица које се белело спрам сумрачног неба и тамних подочњака док је мотао ситно сецкани дуван златножутебоје- Нисам дошо овде да вучем будале, него да преживим, да радим, своју породицу извучем на пут“.. О, госпоја, ви сте! Имам нешто за Вас – извади две паклице цигарета – Ово је за праву даму, а овај сецкани може и баба Перса преко пута. Тад су жене навелико пушиле. Неке крадом, неке јавно…“

Nastavak sledi…

PO DOZVOLI IZDAVAČA RUKOPISA “ZAPISI U TAMI”, REČ AUTORKE, u znoju pera svog


  1. PO DOZVOLI IZDAVAČA RUKOPISA “ZAPISI U TAMI”, REČ AUTORKE, u znoju pera svogIMG_20180721_193827 (1).jpg

Aveti s kojima se autorka borila mimo ovog teksta, sa srpdačinama koje su dopuštene poput oštrica sečiva postale su joj toliko bliske da se par meseci bojala da ih ne izgubi. Jer šta ako kojom nesrećom izgubi ono što joj se pukom nesrećom dogodilo? Ipak, i ona je ljudsko biće, ne samo autorka. Šor u koji se doselila nedavno postao je problem. Uočavanje da je neko nekoga angažovao da je prati kad joj socijalna fobija popusti bila je osveženje! Izvršni organ stranke komšija pokazalo se da je upravo to – organ.

Jebena odvratna matora gadura od komšinice s leva bilo je sve što joj je bilo potrebno da skine voštanu masku kako s plejade likova u Zapisima, tako i sa svog, ali morala je neko vreme da ukloni svoj otpor prema kičeraju i papazjaniji, da shvati da joj treba biti drago što mora da ih gleda, da se paklena osamljenost udružila sa nagošću primitivnog seljačkog nasilja, da se u ovom šoru melanholicima ne prašta već se isteruju iz čamotinje svog iznajmljenog doma, da sve nora da piči i puca, uz trubu, uz narodnjak, uz nalevo – krug da ne pritisnem uza zid i tebe i tu crnu mačku i ima da ja pppprrr… radim šta mi se ćefne, i briga me, gospođa pisac što je tebe pravio senegalski pesnik. Šor je moj!

Par puta je Autorka našla komšije rasute preko praga kako se čude događaju koji se odvija nedaleko od njih, a to je ratoborno čukaranje po tastaturi i „neka vaša privatna posla, gospodična, a ovde nema ništa privatno, ovde se svi zajedno radujemo, propinjemo, jaučemo, a ti se zavukla tu k’o medved, pišeš i pretvaraš se da svakodnevno čitaš što nije istina. Ni u Evropi, niti na Aljasci, niti na Ekvatoru“

Autorka, na granici između samoubistva i mučeništva, u nameri i nahođenju da nanovo spozna samu sebe kao objekta, ali ne kao bilo kakav,  nego objekt – u problemu, ali i na putu izlaska iz lavirinta zadatog matricom,  shvata da je najbolje rešenje biti glupa i gluva kao top.

Tako je sudba baci da se naseli u pustoj zemlji, u šoru, u jednoj od rustičnih kuća na prelazu u moderno, nasred centra Beograda, s povoljnim uslovima za razvoj seoskog turizma, sa zajedničkom septičkom jamom nevezanom za gradsku kanalizaciju, blizu duboko iskopane rupe, gde su sve fekalije zajedničke.

Reklo bi se da ovakve nesretne okolnost treba smatrati otrovom za sve što je osetljivo i da autorka zaglavila u svom ličnom limbu, pomalo ljuta što ju se u celini i u delovima umnožilo, preštampalo, prenelo u surovom obliku s jednog tragičnog mesta na još tragičnije, zastrašujućim sredstvima koje, kad bi ih bilo moguće opisati, ugrozile bi njenu već upitnu razumljivost proze i već usahlu korist i to sve bez odobrenja autorke, kao i njenog izdavača, da je se distribuira, sa sve psihopatološki grotesknim noćnim morama i rulfoovskim sablastima..  tako.. po šorovima i kućama, evo ima godinu petnaestu.

Ovo obdareno biće je rešilo da otkuca još paragraf ili dva, a potom da se zauvek digne od stola i oslobodi se želje da se bavi tako imućnim zanimanjem, uz još nekoliko uzgrednih koje je imala, a o kojima, protivno samozadatim vlastitim pravilima nije želela da govori ama baš nikako, a pogotovo ne otvoreno i javno.

Uprkos snažnoj veri, pod pritiskom velike patnje, autorka je rešila da odustane. Uz izgovor da je kritičnma narodna masa isuviše ljubomorna kako na njen novčanik tako i na ono što piše.

Kome su potrebni prizori bede, vapaju i krici izgubljenog uma,  priče o hiljadu i jednoj želji koja će se ostvariti samo onoj koja nadmaši Šeherezadu uspavljujući legendarnim storijama poreznika s disleksijom koji pati od bibliofobije – (čitalac određuje da li je poslednja primedba smehovna, duhovita ili smešna) To je jako važno jer autorka koristi humor da iskaže svoje ekspresivne ideale, uz opasku: Zabranjeno citirati Fidijana.

Daljim ispisivanjem bljutavosti svojih dilema, bljutavo ih ispisujući, u prljavštini, u ćorsokaku koji služi za šoranje, autorka je, svodeći konačan, veliki račun, na kraju tog računa, shvatila da je propatila toliko mnogo, da je izgubila dodatih 4 kilograma i trista grama, nešto iz oblasti fantastičnog, a nešto uistinu nije umislila, ali se više nije sebi doimala u ogledalu niti nezgrapnom niti čudnom.

Pogledala je dosad napisane pasuse ZAPISA, pohvale dostojne, odlučila je da se samoj sebi toplo zahvali na pokušaju da napiše sjajno pismo o tome da je po svojoj škodljivosti u odnosu na sve i svakog koga je prikazala bila nevina, ali da je došla na mesto koje jj preti.. koje predskazuje propast, da je kvalitet rečenica opadački, koliko i besmislen i da će svako, ne razumevši ama baš ništa od onog što je napisala imati želju da pročita autorkinu samozahvalnicu koja glasi:

Hoću sada, kao jedino živo biće koje me zanima, da izvršim gorku dužnost spram strašne vesti koju sam dobila, a ona me je zasenila i obradovala na načine na koje nisam ni sanjala, jer ni sanjala nisam.. – ovde se autorka zbunila, u toj meri da je ostatak rukopisa napisan u prvom licu – da ću biti toliko srećna pukim faktom da svojim pisanjem više neću opterećivati druge jer…

Najedared, nešto prsnu, kao krv i prasak smeha,  a zvuk je došao s druge strane prozora, iz hladnoće, tame i iz plesa senki.

Staklo puče, razbije se i pre nego što sam shvatila da mi je cigla tek za par milimetara okrznula glavu i načinila vidljiv ožiljak iznad slepoočnice. Ciglin let od tame iza prozorskog slomljenog okna do susednog zida trajao je merljivo kratko, no nisam se zamajavala time, no sam počela da se istovremeno smejem i da pretim.

To je vrlo zahtevan posao. Pretnje. Treba iskriviti lice propisno, grunuti iz grla tako da to ima neki opasan, skriven smisao, te iako se obično počinitelji uplaše pretnji, uvek treba biti spreman da primiš pretnje nazad, a da pritom ne dozvoliš da vidiš koliko se u tvom nedostatu ikakvog straha krije prezir prema svima.

Stoga sam oduvek sebi savetovla da se držim prekora. Poslati u pakao, to je ljudsi. Pozvbati se na status žrtve. Slobodnog mislioca.

No, ono što me je navelo da se zamislim  jeste razlog zbog kog bi neko propratio moje postupke, a budući da te noćii nisam načinila niti jedan, da razmotrim mogućnost da neko prati moje postupke, i to me je protreslo, da čak i moje ništa ima nekog smisla, u ovoj tami, noći,  u umerenosti strave i čistoti apsolutnog besmisla.

Tada shvatih. Histeričan i prodoran krik od kojih bi i kamen zajaukao dopirao je s moje tastature, a možda sam i vrištala dok sam pisala – ljubazno mi saopštavaju dok im pajserom dodirujem noseve smešeći se: „Čik ponovi ako je to tačno“

(Unutrašnji urednik se raskrečio nad rukopisom i gleda sve šta pišem iz ptičje perspektive: Mislim da treba da obrišeš ovaj deo. Dogovorili smo se da ne izmišljaš.

Izmišljam? Kakva budala. Sve vrvi od urednika ovih dana. Do – gooders. Ne podnosim ih)

U pitanju je bilo, zaključujem, razbijanje prozora iz zvučnih pobuda. Komunalna buka koju sam pravila u zatvorenom prostoru, svojim ratničkim izlivom emocija udarajući po tastaturi prepoznatljivom pijanističkom tehnikom vežbanja a la Franc List, udžbenik za daktilografe „Prstomet i umetnička interpretacija“ , prešla je nivo 100 fona (ako se nisam prevarila u cifri) uznemirivši komšinicu s leva za koju se govorilo, još od mog useljenja, a ponajviše je sama o sebi govorila, da meditira u noćnim časima, čvrsto sklopljenih očiju, te živčani sistem, te promene u metabolizmu, te trigliceridi…

Dozvoliću sebi da zastanem na ovom mestu i da se smejem. Samo malo.

(Za sve je kriv fakat da nisam sastavila detaljno sve scene u romanu, inalče bi poodavno bio završen, a postala sam ravnodušna prema pakostima uprkos stalnim selidbama, te na kraju shvatam d aplašim svet svojim literarnim postojanjem, a možda i da suviše dugo živim. Možda bude da je to)

Utom senka promače. Brzo. Isuviše brzo, ali dovoljno da vidim prikazu u begu odevenu u ski masku s nacrtanim likom bele ajkule oštrih zuba kji proškrgutaše: „Ma boli me kurac!“ To reče, otvori kapiju i uđe u dvorište s leva, skinuvši pred pragom ski masku, a tamnocrvena, laganokovrdžava kosa se rasu…

2

Dugo sam sedela zagledana u plafon. Noćašnji događaj izoštrio je i produbio stare instinkte.

Upravo pobedonosno sam izašla iz Prvog rata „Ja tebi ciglom kroz prozor“

Odlučih da dovršim tu priču, a nakon svojeručnog potpisa, zaboravim na čitavu stvar, uz zvanično obrazloženje:

Tekst Zapisa u tami smatrajte kao svesno izbegavanje otkrivanja vlstite istoriografije. Autorka smatra da je s rukopis gotov, iako nije. Komedija je izrodila isuviše bezumnika, iako mnogo manje no što ih je u istinitoj ispovesti bilo ili bi ih bilo. Zbog sticaja nesrećnih okolnosti, pomahnitalnog tempa kako selidbi, tako i tempa kojim se skinula do gole kože u vlastitom romanu, a nije se libila da započne lov na veštice kad su u pitanju i bogomznani kreteni kojima se posvetila pažnju, kao sveštenik kokošinjcu, uz želju da nepočinima razbije njuške, u stanju u kojem joj boravi čitavo biće, to nije više moguće, te autorka ne ume da isprati sled događaja na ubedljiv način, a da pritom ne odoli čežnji da se stopi sa svojim šumskim ja i premaže se ratničkim bojama.

Ako biste je posetili, shvatili biste da je podivljala i fantazira da lukom i strelom lovi zalutale turiste po okolišu Avalske planine.  Njenu priču je teško pratiti, mada su složni u tome da je njen delirijum zarazan, koliko i interpretativan.

Dovoljno je reći da je odbila ozbiljnu glumačku ponudu za Beogradsko dramsko, jer je smatrala da je razlog za minornu ulogu u predstavi „Lepa i luda“ nevredan njene pažnje neprihvatljiv od strane neotesanog režisera Mihaela Hajdna.

Ukoliko ona sama ne napiše bolji scenario.

„Tvoja rupa odgovara mom falusu“, rekao joj je na generalnoj probi i uprskao stvar.

Majci je pukao film, otišla je na pijacu i nije se vraćala dva dana. Sunčala se Autorka dva dana kod baba Ruslane na sunčanom krovu, setila se teme iz maturskog i iz samo njoj poznatog razloga, mrmljajući nešto o Arapima i Suncu i pištolju, te o nekakvom Dušanu Slovaku, uz mantru: „Uradila sam to. Sve sam ih pobila“,  stravičnim gestom koji je prethodio odluci  (kad je ona u pitanju i bogovi se boje da nagađaju šta je to bilo) podigla je ruku visoko u vis i u glisandu svakako  nastavila da piše, uz Kingovo misery pitanje „Možeš li“, uspela je da se osmehne monitoru kao detetu.

Hvala Bogu i za ručno izrađenu škrinju što mi ju je danas doneo poštar – poklon od prijateljice koja je pročitala dosadašnji serijal Zapisa u Tami, uz poruku ohrabrenja: „Žuri polako. Tek si na hiljadu i osmoj stranici.“

Svaki pisac ima svoj ritual pre nego što išta iole pomisli, a kad nešto pomisli, dobar pisac mora to isto i da zapiše. Streljala je zelenim okom dosadašnji rukopis kao sečivom. Potom je otvorila škrinju na kojoj je zlatnim slovima bilo ugravirano „Knjiga magije“ i položila podebeli tabak odštampanog rukopisa.

Poluglasne rečenice okretale su se u njenoj glavi sve dok nije zaverglala sledeće poglavlje, pa sledeće, list po list slažući u škrinju i strašnim pamćenjem klavijaturisala po istini, svedočanstvu, nestrpljiva da završi s uvodnim ritualom, a to su u dahu sklepane loše rime o izmišljenim bludnicama koje joj dolaze u san i koje se nude da joj urade korekturu teksta.

To je ritual. Za ovaj mesec: bludnice. Za sledeći: političari.

Potom je izvgrnula ruglu sve što prezire, od veoma rđavog oca kog nije niti upoznala preko nedotupavaca koji smatraju da se ona zapravo rukopisom kompromituje,  iako je njeno najveće dostignuće bilo u tome da je uspela da izvaja svojevrsne rečenične kipoe a la Luvr po stilizaciji i mašti, a da pritom nije rekla ama baš ništa.

Ovo je za autorku krupno priznanje i razlog da odustane, kao što bi i bilo da začuđena i ožalošćena selidbama i bezočnim ciglomanima,  osetila gotovo idolatrijski naboj prema srčanosti kojom je komšinica boli me kurac napisala vlastito poglavlje, odbrnila vlastite uši, uz ne baš preveliko rasuđivanje i dubokoumnu baroknost u iskazu, ali svakome, pa i samoj autorki jasno i razumljivo.

„Pokazala mi je put“,  jer autorka bi neretko bila zadubljena u misli tokom pisanja obimne knjige, ali rečite u meri da može da se radnja prati, sve dok se ne bi trgla iz donkihotovskog sna –  žurila se potom, spremala šta će reći, držala govor pred ogledalom, teško gutala zalogaje tokom obroka, odlučila da će se posvetiti bogu, postu, militvama, samo da u rukopisu sve ide dobro i da se ne uzbudi previše tokom samog pisanja.

Bila je to greška. Zanosna igra i ples opisa groteski koje su joj mučile um činile su njenu knjigu zarobljenom u zamku privezanu spletom aluminijumskih žica koje likovima nisu dozvoljavale dah.

„Ovo je intervencija s nebesa“, kucala je autorka i svakog dana dok je pisala, tamo negde u Beogradu, Sunce bi se penjalo iznad vidika kad bi joj neki paragraf uspeo, a padalo ispod vidika kad neki paragraf bi zaličio na hagnjeći kotlet ili bi je poznati glas Izvršnog komšiničinog organa:

–        Boli me kurac!, virnuvši iz oblog zvona tela sa ne tako uzanim otvorom.

Lozinka.. Mora da je lozinka..  – mrmljala je Autorka stisnutih, isušenih usana. Toliko pomno je kucala po tastaturi da je zaboravljala na žeđ.

–        Njena mačka opet ušla u kuću, a ja.. presekla sam se živa!-         

Zamišljam je u vlažnom kazamatu kako se testeriše od prepona ka glavi. – otkuca Autorka, ustade sa stolice, udalji se dva metra i pomno se zagleda u slova: „Dobro je“

–        Zeca sam morala da odnesem u Aranđelovac, a ona tamo piše.

Zvonj

Zvonj

K’o klepalo kad bije na radost uskrsnuća.

 3

Autorka viri kroz kroz drvene prozorske kapke.

Neko na njenom mestu ne bi želeo da se upušta u pojedinosti fizičke prirode, a da ne pomene očekivane plave kitove, artiljerijska oružja na Istočnom frontu, teške haubice,  Indijke, do nedavno najteže žene na svetu koja je uspela da se prepolovi, elefantijaze, da tu nešto debelo nije u redu…

Tabana kao krdo afričkih slova sa svojom tankom kosom prikucanom šarenim šnalama uz glavu, ofarbanu u tamnocrvenu boju i klati tamo amo povelikim grudima dok joj iz usta viri jezik koji vrluda i po jutru, i nći i po livadi i po šoru i kojim preti, kojim seče u naletu neprijatelje sistema, one koji njen kurac ne vole, turobne godine tvrde upotrebe nisu ga umorile niti iznurile,  no ojačale da blista poput čelika, da besni po šorovima beJogradskim i aranđelovačkim, a svet sav se, taj svet koji u kurac šalje i iz kurca se odlio u slivnik, udružio s njom, sa slivnikom, propustljivom površinom sveta i kurči  kamenu tišinu –pičKi gore dole i kurata okolo, a još povrh kurca i cigaretu joj pripaljuju.

 

Moje bludno psovanje, moj udo, njen nežnik..

Lepa sam k’o satana! Obla k’o crkveno zvono!

 

KOMŠIJE, scena iz predstave LEPA I LUDA, Leila Samaraj i Mihail Hajdn

Scenario s falinkom

37997772_278383666080316_1765878964846329856_n

Leila Samaraj

 

Kaecilius.jpg

Mihail Hajdn

KOMŠIJE I NJIHOVI POTOMCI: Cika i vriska, dva deteta pred školom, ponašanje dvogodišnnjakinja,  dakle, retardi, neartikulisano kreveljenje i sumanuto skakanje, nerazgovetno pričanje, vrištanje, tapkanje loptom, lupanje u prozor, dozivanje mačke,  komšije razapele kanap preko ulice.

AUTORKA: Odbija telesni kontakt. Ne obraća pažnju na druge, bez kontakta očima sa spoljnim svetom. Ne priča s komšijama. Ne pokazuje strah od opasnosti. Smeje se ili kikoće, s razlogom. Pruža otpor slušanju legendi o silovanoj devojci kraj Momina kamenu kod Vladičinog hana što se Turčinu nije dala. Uzvraća legendama o vlastitim avanturama na Sinajskome brdu koga je uzduž i popreko prekopala, negde u neolitu, kad ga dokazano nije niti bilo. Interesuje se samo za istoriju normanskih osvajanja, ali se žali na odbacivanje paganizma, kadgod komšinica Ruslana, koja se predstavlja kao Radmila, od 90 leta i koja je prema vlastitim rečima imala urednu menstruaciju do sedamdesete, pomene lezbejstvo Hilari Klinton. Na pomen sintagme: “Dečja radost”, obično brizne u plač.

KOMŠIJE I NJIHOVI POTOMCI:

–    Ne bacaj tako loptu!

–    Ma boli me kurac. (evo ga!)

–    Trči, vidi koliko ti dupe

–    Malo poskoči!

–    Hop! Hop!

–    Vidi kako moja Zoka skače!

–    Baci tu loptu tamo na vrata onoj što čuka, a ad izađe ti kaži: izvin’te komšinice.

–  A ko i što toliko čuka?

–        Ma doselili se tu s mačkama, književnica i njena majka! Majka je u redu, ali ona, ta mala, bezsisna i pikljava – ona…  – Piše.

–        Piše! A što?

–        Iz nekog razloga nešto piše, ne pitam se kojeg, mora da je nešto umnobolesno.. neka ekstrasenzorna percepcija, možda je nadresirana pa naskače k’o kuče na tu jadnu tastaturu i sakati hartije da bi suzbila bolest, ali tu pomaže samo pištolj i noga istovremeno, ne bi je mađijala cimetom ni da mi je prineti toj toj.. grotesknoj implementaciji.

Komšije se uplašeno pogledaše.

–        A lepa je!

–        K’o prostitutka u poodmaklim godinama. Ne bi je jebala ni Goleovim kurcem, niti nevidnom silom prizvanom s četri upaljene sveće.

–        Hajde, Zoko, nemoj tako, i za tebe su govorili da si propušena, a ti bila lepotica sela.

–        Udara, udara ko čekićem! Noću, kad je bog reko da se spava, kad svi spavaju, pa i mačke. Šta bi bilo da ja napišem roman!

–        Piši, što ne počneš i ti pa udarajte zajedno

 (smeh)

 (bele stoličice poskakaše)

–    Lupa, čoveče, lupa! Jadan moj zec!

–    Komšinka, hajd’ da ubacimo ove stolice unutra da ne pokisnu. Kiša će.

–      I čula sam je. Kaže ona da smo smi mi seljaci. A šta je ona? Gospođa iz Kragujevac? A znaš šta. Boli me kurac.

–      A jel te mnogo boli kurac.

–      Mnogo!

–      Gole, nisi rekao da ti Zoka ima kurac.

–   I još kaže da našu ulicu da je Šor na Vračaru. Kaže: poređali se k’o na prelu i vrište. Eno. I onu babu laži -ruskinju primaju u goste, kao prvu komšinicu. Onu što stalno priča da su joj četnici zaklali sina. A lepo sam je upozorila da je baba luda. Ma boli me.. guess what!

Udaranje, vriska dečurlije, treskanje,

Vrisak

Buka

Cika

Radost

DEČJA RADOST!

 

 

Leila Samarrai, Dnevnici 2004 – 2017, Uskršnja priča na horor način


16.4.2017

Kažu čak i mudriji od Imhotepa da postoje oni u kojima prebivaju izvorni svodovi i drugi elementi, od prve samoće, kroz zlokobje vekova,  do mene sada, u snu, dok besnim, a velik je bes moj, zapečaćen u grlu. Lome me slogovi strave ispod valova pljuvačke dok povraćam u slomljenu wc šolju svoju mržnju kao besno pseto.

Još jedna noćna mora, odvratan čin koji me pustoši kroz vožnju noći. U njima sam rob, a utvare i projekcije, kreacije podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čine bezakonja.

Okolo mene, noćas, bejaše  praznina. Ispred mene put koji je vodio tragom smrti.  Ispod kapaka se smrt komeša u snu, besciljno me vodeći do kraja puta gde je klanica, tuku se robovi, taj bezvremeni esnaf, svedoci bezakonja, večna publika, oni tapšu dvojici gospodara  I pevaju:

Kad ono tvoja oba sina uđoše

U nevestine odaje… 

Jedan od njih beše levijatan.

Drugi – Abraksas.

I obojica stadoše ispred mene,  ali ne stajaše na zemlji, no lebdeše. I oko njih beše beskrajan krajolik. I obojica mi ponudiše ruku, da im budem nevesta i da im služim.  I govoraše mi da moj odgovor čekaju sa velikim nestrpljenjem.

Tad iskeziše očnjake i lica im posiveše. Abraksas me ošinu bičem, a Levijatan sevnu k njemu očima i zgrabi me za ruku da me vodi.

„Kuda idemo“

„ Svetovima nedostupnim“

Na to shvatih da mi zubi drhte, a kosa mi je seda. A Levijatan mi reče: „Ja ne marim za to. Utrimo, draga, zajedno, putevima tame”

I vodio me drevnim gradovima i letesmo zajedno, a ja hvalih njegovu mladost, zaboravivši ko je, jer mi je učinio počast. I svratismo u vrt u drevni grad Herakleon, na dnu mora gde on poprimi svoje obličje kita.  Ali, ne beše mu telo izduženo, niti je imao peraja, niti čeljusti, no beše otečeno, nalik na leteći, toplovazdušni balon.

„Bezbedna sam na dnu mora. On ima očnjake stvorene za ubadanje. I imaše silnu vojsku. Oko njega su marširale do zuba kopljima i štitovima naoružane žabe, a morski pas mu je lizao ruku u znak poštovanja, ljuspičav i jednook.  Tad Levijatanu naraste nos, usta mu se raširiše, a očnjaci probiše zenice. On isplazi jezik, po kojem su plesale pirane, krv šiknu dok je jezik nestajao, a nokti su mu rasli, post mortem, jer moj suprug beše umro na zlatnome tronu, u zlatnoj palati, na dnu mora.

„Mi smo ga ubile“ – ščepaše me nečije ruke. Osetih snažan bol. Bejah probodena oštrim, dugim bodljama morskih zvezda, kruna od trnja.

Tad kroz vodu zapliva Abraksas bičujući nevinog čoveka kome se na glavu sjatiše sve morske zvezde potopljenog Herakleona,  načinivši mu krunu od trnja. Ukočih se, spopadoše me grčevi, osetih sev i palež i celo telo mi prekriše pečati.

I iz svakog pečata zašiklja krv kao gejzir dok se Bičevani smešio, a morska čudovišta mu glodala glavu.

„Hristos se rodi, ‘ćero“, zaurla Čovek koga je Abraksas bičevao, dok su mu iz tela izrastala krila, na leđima i na rukama i krila behu prepuna očiju, nalik na Arga. Tad mu se i lice raščetvori ion mirno reče: „Ubij se. Pucaj sebi u glavu ili preseci vene. Nemaš zašta da živiš. Kasno je“, a ja odleteh iz dubina ka još nedostupnijim svetovima grozne crne beskonačnosti, prešavši okeane, pustinje, drevne gradove, zvezde, staru Zemlju, Veliku Pustinju po kojoj behu razbacana i raskomadana tela nomadskih plemena. Vodila sam drevne ratove,  na azijskim i afričkim granicama, sve do Kine, kao ratnik za dinastiju Tang i spoznah kako je biti muškarac. Nije mi se svidelo. U Indiji svedočih padu Gupta carstva, a dođoh i do Japana gde sam neko vreme u periodu Kamakura živeo  i radio (opet) u miru,  kao proslavljeni briljantni student keramičke tehnike, a zvao sam se Kato Shirozaemon Kagemasa (takođe poznat kao Toshiro)

Plutala sam haosom ne duže, činilo se od jedne sekunde, kad sam se, napokon, obrela, kao devetogodišnja devojčica u svojoj staroj porodičnoj kući, u Dragoljuba Milovanovića Bene – 58, u Kragujevcu, gde me je, blaženog osmeha, čekala mila baka.

„Kurvo mala! – iz usta joj je bazdilo na džibru, brutalnog sastava. Rakijčina od koje svaka ispičutura koja drži do sebe načisto pobrljavi.

„Hristos se rodi, bako!“

„Hristos! – preteći se približavala u slow motion maniru, gotovo dosadno usporenih pokreta, ne kršeči Njutnov zakon, jer kao i Godzila, moja baka beše pozamašna…

Ugledah vlastitu smrt, dok su me oko grla stezale  ogromne, mesnate ruke i ja ne mogoh da se oduprem njenoj strašnoj moći dok je vrištala:
„Gde je bio Hristos kad se šaputalo o izdaji i zloći! Muškarci, muškarci! Kolju ženu i čereče! I stoka se bolje tretira pre klanja! Mnnnnnmmnn…  Uzgajaju ženu da pere sudove i raširi noge za seks! Kurci im k’o noževi, zabada dok se ne istroši! Prljave prljave… Svinja je to! A i on, Milisav, bio je svinja, jedna svinja na ženu (mene!) još prošlog proleća, kad me je pokupio na dogovorenom mestu tamo ispod prodavnice.. mnnnnnmmmnn….  Gadilo mi se! Jeste, jeste! Ali, šta sam mogla, kada moram moram! Teraju ženu na to! Na gadni seks! Odkada se rodi!“

Sledeći kadar bio je statičan. San se opredelio za tehniku produženog kadra da bi moja baka mogla da recituje kao Pindar, dok su joj zubi strugali moje ručne zglobove još uvek natopljene krvlju od prethodne stigmate.  Umrtvljena scena. Umirem u teskobi, dok me pluća peku. Utapam se u ponoru smrti koja ne prestaje.

„Ubij me više“

„Ne mogu, ne mogu, nemam kad, moram da slikam! A ne mogu da slikam! Čeka me gomila sudova da ih operem!“

„Da ih opere! – nasmeja se neko – baba pusti malu, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

„Gde je Zeleni venac?“

Ulice udaraju o ulice, o zidove koji traže nove zidove. Vijugam lavirintom. Nalazim se u Beogradu i polako idem ulicom, sudarajući se sa bolničarima koji istrčavaju iz zapaljene bolničke zgrade:

„Ameri“ – nakezio se prolaznik.

„Ma kakvi Ameri, reci mi kako da nađem Zeleni Venac!“

„Ne deri se na mene – oči su krvavo blistaju na nejasnom liku – rekao sam ti, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

U tom trenu, Beograd i Kragujevac su se stopili u jedno.

Dah više ne stiže do pluća.

„Mislila sam da me je voleo..  Za čerečenje, da!“, stisak biva jači.

„Kažem!“  ZVAĆU KONTRAPOLICIJU.

Osetih drhtaj ispod grudnog koša dok sam se borila da udahnem vazduh. Usne poseduju hitnost dok izgovaraju poslednje reči…

„Ne ne ne ne! Niko mene neće silovati!“

Budim se.

„Ne zanosi se. Nisi mrdnula iz Kragujevca. Još uvek ležiš tu.. sa nama… „, ispred sebe vidim raskomadano lice Kontrapolicajca stradalog na poslu, moje bake u strastvenom zagrljaju sa Milisavom, i silan narod iđaše iza njih, i Pikti, i saraceni, Sirijci, Babilonci i Lidijci i svako od njih nosaše na ramenima svog kralja, a najjači od svih beše zlatni Levijatan, u originalnom obličju kita, mašući sretno perajama kad me vide, dok njegove reči: „Vaistinu se rodih, draga“, nije ispratio moj vatreni urlik…