Kratak kurs iz morala za nemoralne 1.deo


Svaka ništarija može da tvrdi za sebe da ima integritet. Zato je dobro
poznavati etiku. To je nauka o moralu. Moralni kriterijum karakteriše
univerzalnost. E sad, ona može da se različito interpretira, tj šta je to
“univerzalno?” Alp to ne definuišemo onda ona ne može biti merilo. Npr
imamo normu: ne ubijati ljude. Ako je to moralna norma, onda ona mora
da se u činu vrednovanja uzme kao univerzalna o to je nužno moralno
neispravno. ne postoji tu nikakav etički relativizam. Ukoliko ubiješ
nekoga, sledi osuda.
Ubistvo normativno nije moguće jer nema uzroka koji bi ga prirodnom
nužnošću sprečavalo. (kao npr što gravitacija nužno vuče sve stvari na
niže) Ono je faktički moguće, dakle, ali normativno ne. Kod silovanja je
to još intuitivno još očiglednije. Npr dva kanibalska ostrva imaju običaj
da se međusobno ubijaju u svrhu jedenja. Ali oni mogu da te običaje ne
shvataju sasvim doslovno, naime, oni se slažu da ne treba ubijati nikoga
osim tog plemena kog izjedaju, jer su ih dehumanizovali. Suština: od
interpretacije zavisi primena vrednosti. Rasiista donosi sudove koji su
moralno neispravni, ali njemu nisu takvi, već on veruje da je u pravu.
To je ta neodređenost u univerzalnosti. Dakle tu se radi i o vrednovanju
morala u odnosu na lični interes i na intenzitet interesa prema nečemu što
vodi do moralnog relativizma – to je etičko načelo rasiste koji misli da
ima “integritet”, a za većinu ljudi je obična rasistička nemoralna svinja i
ništa drugo. No on veruje da je u pravu i na taj način pretenduje na neku
vrstu moralnog imperijalizma. To važi i za hedoniste.. drugo: uvodi se
moral kao socijalna činjenica, moral se in terpretira različito u različitim
društvima i epohama. Reči: čovek, identitet, mi dunkcionišu kao
činjenice iako socijalne, ipak kao činjenice, to je prihvaćena deskrišcija
koja konsituiše socijalnu činjenicu (pederi su feminizirani i slično) To je
to pitanje relativizma koje se isprečava kao odgovor na pitanje šta je
dobro, šta je ispravno činiti – univerzalno gde lično mislim da je Aristotel
u pravu sa svojom Nikomahobom etikom. No, najpre bi ekskursovala u
meta etiku pre nego što se vrnem na relativizam.
Imamo deskripcije pojmova i to nije disput. Toga ima u svakom rečniku.
Parktično – razilaženej u činjenicama se može razrešiti, ali razilaženje u
vrednostima ostaje i kad se sve razlike oko činjenica raščiste. Značenje
reči nije varijabla jer onda ne bismo mogli ni da komuniciramo. Važni
pojmovi, stoga funkcija značenja mora ostati neupitna zbog logike
funkcije značenja moralnih reči i pojmnova u jeziku, da bi uopšte pričali
o moralnom diskursu. Drugim rečima, da bi iko tvrdio da ima integritet,
mora da ima najpre pojam o moralu..
Meta etika se bavi teorijom značenja i logikom zaključivanja nu
vrednosnoj sferi. Pročitati Principe etike, Principia Ethica) 1. značenje
moralnih reči, a onda i rečenica. Nije da se tu nešto opisuje već da se
nešto preporuči i izrazi vrednosni stav odobravanja. Iz ovoga nastaje
argument otvorenog pitanja – značenje moralnih reči nije da se njima
označi svojstvo jer se moralnim rečima ne označavaju bilo kakava
svojstva bilo prirodna ili nepriordna, to vodi u naturalističku grešku.
Posledica – razlika između deskriptivnog i vrednosnog je razlika između
činjenica i vrednosti. Uglavnom se mnogi prse moralom u domenu
deskripcije…
Dakle, vrednost ne proizilazi iz činjenice, već iz odluke da se nešto čini.
Činjenice su neutralne. Vrednosti moraju da budu konstituisane. Na
osnovu kojih odluka se konsituišu vrednosti? Imamo institucionalne
činjenie kojih ne bi bilo da nismo odlučili da ih bude i čije postojanje
zavisi od te odluke i od toga što mi verujemo da one postoje. Sve
ODLUKE su događaji u stvarnom vremenu, nisu pukie želje i zamisli i
zato su činjenice u svetu činjenica, ali većina njih ne konstituišu bilo šta.-
jedino to što nisu sirove činjenice koje postoje nezavisno od toga šta
smo mi odlučili kao npr da kiša pada napolju ili mentalne činjenice.. čak i
kad su proizvedene našom delatnošću postoje nezavisno od toga da oi
ih mi prihvatamo i verujemo.. One nastaju odlukom i one su
institucionalne kroz primeno konstitutivnog pravila kojim se predmet
jedne društvene odluke artikuliše u činjenicu. Institucionalone činjenice
nastaju kao rezultat društvene odluke, kapaciteta, moći kolektivnih
entiteta koji donose odluke – društva realizuju svoj kolektivni identitet
kroz ovu vrstu odluke. Za nju snose i odgovornost. Postoje te činjenice
samo unutar ustanove i njihovo postojanje zavisi od našeg prihvatanja te
institucije. Drugim rečima, ako je za mene ta institucija (kanibalsko
pleme) neprihvatljiva, ja sam sociopat…
Konstitutivna pravila institucije za razliku od regulativnih koje regulipu
već postojeću stvarnost konstituišu novu stvarnost, nešto što bez njih ne
bi postojalo. Npr činjenica pobede ili poteza u igri šaha, igre su najbolji
primer da se ovo shvati. Te činjenice poteza u igri šaha van igre šaha ne
postoje. Pravila zavise od toga mšta smo odlučili da ta pravila budu.
Naše verovanje u to nije naša individualna odluka – slično je i sa
obećanjima, parama, brak, država, zakoni, sve ustanove i socijalne
vrednosti, sve izuzev domena prirodnih nauka

E sad, Moral kao socijalna činjenica. Šta je dobro. kako živeti ispravno.
Kao da postoje različiti morali. Imamo ih: poslovni, buržoaski,
buržoaska bohemija— moral se artikuliše kroz kontekst – imamo i
lopovski moral, proleterski. Imamo i malograđanski. Kaluđerski, ruralni..
Dakle, ja imam integritet koji sam konstituisala na osnovu svog
lopovskog ili malograđanskog morala. Ako je i društvo takvo, lopovsko
i malograđansko, onda je takva osoba prihvaćena kao ispravna,
primereno se ponaša, jer se lopovlik i malograđanština u takvom društvu
cene. Ili bezobzirnost, makijavelizam, koristoljublje…

E sve to uvodi u teško pitanje etičkog relativizma. Dakle – u suštini to
pitanje parazitira uveliko na KULTURNOM RELATIVIZMU. Tu se krije
odgovor. U literaturi iamo da kod Eskima npr postoji običaj ubijanja
viška novorođenih beba ili ostavljanje staraca u snegu da umru kad više
sami ne mogu da jedu i to je u Eskima moralno.
Potom razni običaji u ishrani, odevanju, odnosu među rasama, polovima.
I onda se čini da u moralu nema univerzalne istine te da objektivni
moralni standard ne postoji, jer bi onda bilo tako da su svi kulturni
obrasci vredni u moralnom smislu te da naš vrednosni sistem nema
nikakav poseban status i da je insistiranje na našim vlastitim vrednosnim
standardima vid arogancije. Osim toga kulturne razlike se mogu objasniti
razlikama u uslovima života, kao rezultat društvene nužde. Pbičajne
vrednosti u svakoj kulturi su identitet te kulture, kao npr u Eskima i za
njih ubijanje nejakih ima snažnu moralnu dimenziju bilo da negiraju
univerzalnost (Eskimi) ili pretenduju na nju. Običaji koji su jače
zasnovani na moralnom kriterijumu su oni zasnovani na jednakosti kao
moralnom kriterijumu. Ako kritikujemo ono što u kulturama može biti
neispravno, npr ropstvo i diskriminacija, moramo da odbacimo moralni
relativizam jer on ne dozvoljava poređenje kultura. I to isključuje
mogućnost promene. S jedne strane imamo opasnost moralne
isključivosti, teokratije, aparthejda, s druge strane opasnost nasilne
asimilacije slabijih kultura u jače kulture i nametanja svog pogleda na svet
drugima (divlji kapitalizam i njegove strogo materijalističke vrednosti uz
poneku ezoteričnu meditaciju za stres..). Svako nametanje bilo kakve
krajnjosti ne može da se opravda s moralne tačke gledišta. Tu dolazimo
do TOLERANCIJE. Ona ne znači proizvoljnost niti isključuje
mogućnost kritike i interferencija u pitanja druge kulture će biti
opravdana kako poštuje princip tolerancije, dakle, poštuj razlike, ali ne i
moralno neispravne običaje i prakse (seča klitorisa u Pakistanu,
aparthejd..) Rešenje je u što preciznijem razlikovanju običaja i morala, pri
čemu običaji predstavljaju kulturne obrasce koji variraju kreoz vreme i
prostor, a moral je univerzalni vrednosni kriterijum koji se primenjuje
podjednako na sve prakse. Etika se treba da se direktno bavi običajima
već da traga za moralnin razlozima na osnovu kojih se prakse koje su
postale običaji mogu opravdati ili kritikovati.
Imamo teleološku etičku teoriju i deontološku etičku teoriju. Teleološka
polazi od pojma “dobro” kao vrednosti, to je krajnja svrha delanja, a
deontološka od pojmova “ispravno” i “treba”. Oko mene sve sami
deontolozi, a vrline nigde..
Tako se moralno određuje ljudska praksa. Primer teleološke ili
konsekvencijalističke teorije je utilitarizam, a primer deontološke je
Kantova etička teorija. Ima ih još koje kombinuju ove dve. Na različite
načine.
Ako pod etikom podrazumevamo postupak navođenja razloga kojuim
pokušavamo da opravdamo ono što činimo, onda preporučujem teoriju
direktne intuicije. Ona se sastoji u pozivanju na ono što “svi znaju”,
dakle to je opšteprihvaćeno. To bi značćilo u praksi da ono što svi
“znaju da to tako treba” podrazumeva da je nešto ispravno i ponekad je
veoma teško dokazati i pokazati da ta činjenica niti je moralne prirode niti
ima moralno pokriće. To je način na koji funkcionišu PREDRASUDE.
Varijanta ovog pristupa, prisutna u svim svetim knjigama svih religija
jeste Zlatno pravilo: ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine.
Ovo “pravilo” otvara put u etiku savesti, dakle, ono što činomo je
iskreno i u skladu sa našom savešću pša je samim tim i moralno
ispravno.
Imamo i etiku vrlina. PO njoj ljudske postupke treba vrednovati prema
izvrsnosti ili odličnosti konstituisano naravno s onim što se u nekom
društvu tumači kao vrlina, kao primereno i poželjno u tišičnim životnim
situacija i za različite društvene uloge koje svako od nas ima u životu.
Nasuprot “vrlini” imamo i “porok”. Onda se tako definiše šta je
“zabranjeno”, šta se očekuje i šta je pristojno. Eti8ka vrlina je teorija u
kojoj se naglašava društvena regulacija i konrola nad ljudskim
ponašanjem i uspostavlja kriterijum za ocenu društvenog uspeha u
pogledu morala. Aristotel u Nikomahovoj etici, čiji sam fan, razvio je za
mene nešto najprihvatljivije, dakle: etika vrlina po kojoj je vrlina sredina
između dve krajnosti od kojih jedna predstavlja suviše, a druga premalo
nekog svojstva koje može da ima neki postupak. Sposobnost da se ova
sredina nađe i po njoj postupa predstavlja karakternu osobinu ličnosti
koju krasi vrlina, a ne porok. Barem mi tako govori racionalni deo
ličnosti, da je tako ispravno.
Imamo i teoriju dvostrukog učinka: (po kojoj bih bila, lično, prinuđena,
da postupam okružena nemoralom i u nekim specifičnim situacijama, ili
bih bila da je toliko vrtoglavo i tvrdoglavo ne odbacujem jer ne verujem u
tzv “veće dobro” iako ga razumem. Za mene, ako jedan jedini život ne
vredi, ne vredi ničiji.) Moralnu vrednost nekog postupka određuje
namera. A nenameravani rezultazi ostvarenja dobro artikulisane namere
su kolateralni učinci. Ovu teoriju morala naročito mrzim. No veoma je
atraktivna u ratu i u strateškom menadžmentu u biznisu 🙂 Često se na nju
vade makijavelisti… Iako oni misle da su “moralni” ili ne dao Zevs da
imaju neku vrstu integriteta, tu postoji mali problem: a to je pitanje
odgovornosti ta nepredviđene, ali predvidive posledice naših postupaka.
Ipak i ova i feministička etika kao etika brige na konto solidarnosti
ljudske prirode, koji su po nekima karakteristični za “ženski” pristup
svetu, ma šta to značilo, daju uvide etici kao nauci o moralu, tj teoriji
morala.
Utilitarizam je najsavremenija etička teorija i našla je svoje mesto u
političkoj i ekonomskoj teoriji, a njen je osnivač Džeremi Bentam
(napisao svoj “Uvid..” tokom Francuske revolucije”..) Po Bentamu ljudi
su po prirodi racionalni egoisti i nad njima vladaju podjednako
zadovoljstvo i bol. I oni određuju kako ono što se stvarno čini tako i
ono što bi trebalo da se čini. Dakle, HEDONIZAM pokreće ljude u
njihovim postupcima. Racionalna sposobnost omogućava da ljudi
razlikuju više od manje bilo bola bilo zadovoljstva i to je osnova moralne
računice. Parametri ove računice su: intenzitet, trajanje, izvesnost, blizina,
plodnost i čistoća koji se postižu nekim određenim postupkom. To nje
doktrina individualnog, egoističkog hedonizma, zato što sposobnost
razlikovanja većeg od manjeg zadovolljstva omogućava delovanje
društvenih sankcija či8ja je svrha da obezbede da egoistički hedonisti,
kakvi su ljudi po prirodi, postupaju kao univerzalni hedonisti i da među
svojim postupcima biraju onaj koji donosi najveće, ukupno
zadovoljstvo, bez obzira na to o čijem se zadovoljstvu radi. Ovo uvodi
parametar: OPSEG REALIZOVANOG ZADOVOLJSTVA, OPŠTU
SREĆU kojim se zahteva realizacija najveće moguće sreće najvećeg
broja ljudi. Očuvava se egoizam kao polazna tačka jer je potreebna
motivacija za delanje i maksimalizacija kao princip delanja. Dakle, kroz
sankcije egoizam kao osnova lojudske prirode pomoću racionalnosti
postiže veću sreću.. i ograničava se na formu univerzalnog hedonizma.
Bentamob kvantitativni utilitarizam bez prevca gde se sreća može
količinski odmeriti je bio temeljno kritikovan. I sam utilitarizam nastoji da
se kasnijim teorijama poboljša, Bentamov naslednik Džon Stjuart Mil
ublažava Bentama, uvodeći razliku između kvantitativnog i kvalitativnog
koja je zasnovana na razlici između “viših” i “nižih” zadovoljdtava”.
Dalje, ako se broji samo faktički rezu7ltat, kako će se iskalkulisati
posledice jer se odluka o postupku donosi pre nego što se vidi kakvu su
stvarni rezultati. Zbog naše pogrešivosti i neizvesnosti oko ishoda naših
postupaka stvara se problem.. Dalje, kako računati faktičke posledice
konkretnih pojedinačnih postupaka? Suviše je to proizvoljhno,
neizvesno… Neki su to pokušali da reše redefinisanjem kroz posledice
sistematskog postupanja na određeni način, posledice “već viđeno iz
prakse”.. – ali opez ove dve forme mogu imati različit rezultat u
vrednovanju istog postupka – posledice sistematskog laganja, tj
postupanja prema pravilu da se laže su rđave, a u prvom utilitarističkom
smislu bi bile dobre. Nedovoljno suptilno.
Ipak, za prostije duše, ovaj princip opđte merljivosti gde se za dva
postupka može utvrditi koji je bolji može biti atraktivan. Jer sve što se
poredi ima svoju konačnu cenu koja je utvrdiva. Zar to nije divno?
Ukratko – naša je dužnost u utilitarizmu da učinimo sve što je u našoj
moći da svet učnimo boljim bez obzira na to ko će na kraju konzumirati
sreću.-… zvuči kao Orvelova “Životinjska farma”..
Nesumnjivo da je popularan u ekonomiji i politici. Moralna intuicija mi
govori da je to tako..
Jer moralne vrednosti su za mene PRAVDA I LJUDSKO
DOSTOJANSTVO. Atak na jedno ili na drugo se mora kažnjavati!
Najnepravedniji i najodvraniji postupci kao npr kažnjavanje nevinih, a ne
krivih mogu da se onda ispostave i uspostave kao moralna dužnost, ako
se iskalkuliše da se tako postiglo ukupno više dobra.. (režim Pola Pota i
ona silna ubistva u ime revolucije u Kambodži mi sad na umu..) To i ne
zvuči kao teorija o moralu već o nečem sasvim drugom, teorija o
instrumentnoj racionalnosti koja traži najefikasnija sredstva za postizanje
ciljeva bez obzira o kakvim se ciljevima radi, moralno ispravnim ili ne.
Druga velika etička teorija je deontološka – primer je Imanuel Kant i
njegova moralna filosofija zasnovana na principu univerzalnog
poštovanja….