Homeless Sun


 

inspired by pampered materialists pushing books on how to get nirvana forever while arriving from end-of-the-wealth orders whose only concern is wandering between special feasts and diets and signing petitions to protect endangered species, fashioned and on the other hand,  after talking to a homeless person

between toilet and scaffolding
climax
seasonal socka under sandals’
scavengers flushed out bustards,
in the middle of the pigwash
in the spider’s heart

axis smuggling honey
in the lungs of the forgotten dragon

they feed on the    wash of light
they feed on the headache of solitude
the hypocritical tenants of the silence feed
non-adherents
in anti-Images, et symphoniæ

Give me the  torn yours, thrown yours                                                            from the basement tapes  restored cymbal
according to the designs of its predecessors
exiles
out of suitable doors
who drank the moon’s blood
dusted with streaks of powder
infections, poison, parasites
coal notes and
bewildered Kafka

I raise the torch for the sun they shut off last night
from the current meter

Ukoliko optužena ponovo zgreši ….


Ukoliko optužena ponovo zgreši te joj se ukine i ovaj FB nalog, oslobođena je obaveze da otvara još jedan novi jer se Proces zavrsava, a optužena će biti obešena zbog sumnje da želi da organizovano, konspirativno, obori Fejsbuk vlast.

Kažu da je buntovna optužena i nakon ugašenog naloga, uz poklič “mai ki zhavorsa!”, sama isekla vlastiti fejsbuk nalog mističnim sečivom iskovanim od licenciranog, kako tvrdi, kovača, da je napujdala komarce na građane prestonice Lusaka u Zambiji ne bi li zavladala malarija i kolera, a o filterima za vodu kojim se zaraza sprečava ne vredi trošiti ni reči…  Pominje, mrmlja o nekakvom Abdulahu od koga “okrenuh glavu, to inherentno zlo, ja zlim delima, već prozirnoj odeći sklona sam”, na kraju zavitlavši mač kroz propali prozor u Malom mokrom lugu.
Oko nje su se skupili fotoreporteri..

“Više nemate NITI JEDAN?”

“Ja sam u skladu sa Zakonikom oslobođena daljnje agonije..  zašto ovaj kratki život zameniti večnom patnjom?!”

“Ispričajte nam sve kako je bilo”

“Hoću, ukoliko se Proces nastavi ka svome kraju, jer slobodna sam konačno od Procesa, društvenog konstrukta s arhajskim prizvukom. Zauzvrat tražim samo izmenu par kamij – kafka amandmana i  “Bešenje pre roka – zakonik”

Oni ponoviše molbu, optužena ispolira sečivo jezikom, pope se na stolicu, obavi sve pripreme s konopcem i poprečnom gredom, uzdahnu i reče: “Samo da se ne načekam.. baš kao Jozef K.”

IZVEŠTAJ ČUVARA, ZVANOG ABDULAH:

(ja govoriti o sebi u trećem licu”, prim. cit)

Sklona ka lepim umetnostima, naročito fotografiji, optužena je, baš kao i njene starije sestre Somer, Mišel i Džen, pokazivala svoj sportski brus već u ranoj fazi otvorenog naloga, koji je potrajao 6 dana, jedan dan manje nego što potraja stvaranje sveta, koji pre stvaranja, baš kao i optužene nalog beše bez obličja i pust. Optužena se branila rečima: “Znam da  napaljena dahtanja preko mejla, uvrede nabeđenih mužjaka, seksualno perverzne poruke, primala sam  poruke koje su, blagorečeno, bile škakljive prirode. Bili su navalentni i podrazumevalo se da “izađem u susret”. Naravno, odbila  sam i to je bilo to.” –

Na to, ona leže da se odmori, a kad se probudi, zateče sebe vezanu za kuku pored kamina u svojoj kući. Monitor je bio upaljen, a na njemu beše iscrtan, u stilu a la Džejson Polok, šareni ekran s porukom koja je kružila po ekranu, potpisana s Abdulah, a glasila je ovako: “Abdulahova kuka – za žene koje se žale, ogovarajum govore ili samo previše pričaju. Ukoliko nastaviš da se opireš, sledeća je Abdulahova napredna uzda, biće zakačena za tvoju glavu, a izbočeni komad metala prekriven šiljcima biće uguran u tvoja usta. Svaki put kada budeš pomerala jezik, šiljci će ga razbiti.”

Neko vreme je optužena sedela kraj kamina, vezana za kuku dok se ne doseti i zajauka: “Naučila sam svoju lekciju, gospodaru! Vodi me kroz serbadžar i planine kurdske s maskom na licu da povećam svoje poniženje.”

Tad se na ekranu pojavi lisica, optužena shvati da Fejsbuk vode Kurdi i uplaši se silno.

A Abdudah se razneži i ukaza joj se na monitoru go u okovima i zagrme glas iz kućišta:

“Jallah, zadrži dah, ženo i na izričitu želju moju padni u nesvest kao da si publika Velikog Čarobnjaka, a dajem ti za pravo da me zoveš i magični ljubavniče.”

Tad ovaj majstor egzibicionista umetnosti i magije, kao i čitava fejsbuk kurd administracija učini da kuka nestane. I još joj reče da priđe prozoru s koga je pucao vidik na Avalu, podigne ruke u pravcu neba i da se zakune da će lajkovati spolovilo svakog mužjaka koje joj stigne u inboks, a ako već mora da se slika u brushlateru na trčanje mu pridoda hidžab.

“Svežino moga oka, lepotu svoju kao paganka da si ne pokazuj. Ti si Alahovo dete”

Al’ ne lezi vraže, nastavi ona da se slika, dok su za njom pljuštale poruke i nalepnice veštačkog cveća, u kojima je bujala romaneskna moć.

Kakvo je to samo stiker cveće bilo! Zeleno kao nada i trava što sja veselim sjajem smaragda, baš kao Turgenjevljeve “Prolećne vode”.

I ljubopitsvo i učešće beše veliko, a poruke pljuštaše, kao i bračne ponude iz Zambije, zemlje krokodila, a optužena se branila rečima: “Ti, zavodnik, ti rob, ti nemoralan, ti otimač.” – na službenom jeziku Fejsbuka arapsko – irskom.

Nakon tako zverskog odnosa prema nevinom, moralno superiornom polu koji predstavljaju muški korisnici fejsbuka, optužena dobi sledeću opomenu za:

Odbacivanje muškaraca kroz istoriju na osnovu njihove duhovnosti, intelekta, humanosti i drugog vida učešća u građenju civilizacije. Fejsbuk nije poligon za iživljavanje!

Petoga dana, nakon što reče: “Crk’o da bogda” i optuži izvesnog Abu Bubu Hasana za  falsifikaciju transkripta i inih policijskih i sudskih izveštaja nakon što joj je poslao skeniranu novčanicu kroz zambijsku aplikaciju Lotovi svedoci u iznosu od toliko i toliko zambijskih lota i to lažnu, u zamenu da mu lajkuje stiker, odlučiše Kurdi, koji behu išto što i Zambijci, i Zambijci, što behu išto što i Gambijci, da se požale Abdulahu ne bi li kaznio veliku grešnicu, da je istuče bičevima debljim no kravlji repovi, a onda banuje, kad to nisu mogli oni.

I učini Abdulah, no tek šesti dan, kad skinu ionako labavo pričvršćen hidžab i zapali ga nasred sobe, a njome stade da pali i društvenu mrežu, dok je vrištala: “Živela Evropa! Živeo fitnes!” tog šestog, sudbonosnog dana oko podneva uz strahovit prasak, i stade Gambija, Zambija i svi Kurdi s njima u usta optužene što behu velika kao krater vulkana,  rasprsnuše se od nagomilanog pritiska. Eksplozija je izbacila visok stub lave zatrpan kišom kamenja, a mnogi korisnici se pogušiše od otrovnih plinova.. zaledi se Abdulah za čitavu večnost, a stisnu tajno dugme za tren…

U vestima u šest bi javljeno, juče, da je Zambiju, Gambiju neka žena u brusu za trčanje, zubima oštrim kao mač pomerila iz temelja, da se kurdske planine tresu kao trošna kuća, dok je optužena mahala nekakvim mističnim sečivom od čelika koji se slomio kad je njim htela napokon da pročačka zube.

I krojači svetske sudbine  behu taj dan prestrašeni od kamenja koje je padalo s neba, izuzev Hiulari Klinton koja je odlučila ida izađe van s jastucima na glavi.

Bez obzira na uloženu pronicljivost, opreznost i energiju, optužena ne samo da nije uspela u svom poduhvatu da opstane na kreativnoj FB mreži (obaveza od koje je oslobođena KDSVM gornjim citatom iz Kafkijanskog Levitikusa, optužena je obešena i tek sad, na kraju Procesa, obešena kao velika ratnica i šamanka,  obešena o drvo sveta “Yggdrassil!”  i dok se koprca i uvija, očajnički se hvata za uže koje joj se sve jače useca u vrat, a konopac joj je prvo stegao vratnu venu, zatim dublje karotidne arterije, zaustavio joj dotok krvi u mozak i isključio ga. Dakle, ne postavlja se pitanje raspleta ovog sukoba); optužena je, na kraju puta  gde ju je čekala nemilosrdna kazna, podnela molbu u dva primerka za: Izvršenje Presude i Mogućnost drugačijeg rešenja, nakon što je Fejsbuk Intelligence odbio molbu optužene da umesto vešanja obavlja društvenokorisni ili humanitarni rad u kojem će je večnost preteći.

 

Facebook nalog po Kafkaesque De Sade- von Masoch code (KDSVMC)


In medias res: pisala sam i ranije o bizarnostima koje se desavaju na Fejsbuku. Načinila sam i Fejsbuk zakonik.  Nije bila mudra ta moja zakonoljubivost.

Neću da govorim o tome da je Fejsbuk zlo jer to  izaziva osećanje kafkijanske krivice, a ko oseća krivicu taj je najgrešniji od svih. Njega treba tući ali isključivo trožilnim korbačem.

  • KDSVMC13.and he who feels no guilt is the biggest sinner of all. He is to be flogged but exclusively by a three-wire quirt.

Napadnuta sa svih strana od moćne fejsbuk administracije i ponekog Zambijca.. , osuđena sam da se branim tišinom, što bi znacilo sledece, po Kakfkaesque De Sade- von Masoch  code koji je moja lična Biblija i kojem se uvek vraćam i obraćam u situaciji kada ne znam kako bi trebalo da postupim:

KDSVMC 2. If the defendant chooses to defend him/herself with silence, and is well versed in more than a few foreign languages the indictment is to be read in Swahili, and the trial-less verdict declared in Welch.
Fejsbuk vas prisluškuje, da. ALI – Ako se žalite na prisluškivanje to znači da:
A: Ometate službeno lice koje vas prati i sledi vam novčana kazna.
A: You are obstructing a public official following you and for this, you will be fined.
Ako govorite da je Fejsbuk zlo, to je klevetanje organa koji je i ranije činio krivična dela, a takav treba da se oslobodi jer kriminalnom svetu trebaju stručni kadrovi, a to je industrija u stalnom porastu.
KDSVMC 5. If the defendant has committed criminal acts before he/she is to be set free for the criminal world needs experts in the field since it is an industry experiencing constant growth.
Kafkijanski Levitikus nalaže, zbog osećaja kafkijanske krivice i u slučaju klevetanja krivosudnog organa, da smesta i neizostavno otvorite novi fejsbuk nalog koji će ubrzo biti ugašen, bez daljeg objašnjenja i do nove kazne jer –
Ukoliko nakon ispitivanja krivac krene u pogrešnom pravcu, levo od vrata gde je ispitivan, a ne desno, da se oglobi jer džabe bezi od Procesa a proces je u sudnici i on će morati da se vrati nazad pre ili kasnije, naročito zbog kazne.

Ukoliko optužena ponovo zgreši te joj se ukine i ovaj FB nalog, oslobođena je obaveze da otvara još jedan novi jer se Proces zavrsava, a optužena će biti obešena zbog sumnje da želi da organizovano, konspirativno, obori Fejsbuk vlast.

Inače, službeni fejsbuk jezik je arapsko – irski, a psovka na arapsko irskom je: pogue   mo thone,  kafir! univerzalna lozinka svih fejsbuk korisničkih naloga.

Vrlo je moguće da će tokom prevoda ovog teksta na engleski ili bilo koji drugi, neslužbeni jezik… , ro – lan s liom mhaith nua dli i do leabhair agus taim scriobhigi gcupla rud agus postaigh a thu a maidiin i ovaj nalog biti ugašen.

https://www.facebook.com/maiki.zhavorsa.1

 

p.s 2. I, ….., oppose die Autorität, the Scourge and Saint Attila, by flogging myself. I do not need the Scourge – I will carry out my own justice.

 

 

 

Ovaj intervju je sklonjen…”Mohikanac – isti u sva vremena.”


Nakon što sam odbila da dam novac unapred nadobudnoj urednici fokusiranoj na materijalno, što bih razumela kad bi njena umešnost imala pokriće…

Naravno neću je imenovati. Ne postoji tako nešto kao što je loša reklama 🙂

image: Robinson Crusoe Art Print by Newell Convers Wyeth

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim. (uključujući roman “Gazde” i “Mobing” kao delove Zapisa.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnost – to je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.

Distopija


Slika, source: https://fineartamerica.com/featured/suffering-of-a-woman-on-cross-ramon-martinez.html

 

Igram Criminal case, slikam se, skupljam lajkove kao sav normalan svet, žalostim neprijatelje svoje. Na to, šalju mi razgaćene slike otkrivene klikom slučajnijim jer poruke ne otvaram u strahu od variole alal vere. Govore o ljubavi, zavijenoj u veo mističnog, na šta ih nagnala moja slika s le chic cigarette, u brusu, nikako Braless Bra-burning, iako je zapravo malo grudnjaka bilo (tad) spaljeno, nikako u pop slut maniru, nikako u stilu avangarde jer avangarda pravi napredak može da ostvari samo kroz neuspeh. Beše to slika galske žene s likom Vanesse Paradis, iznijansiranog duha, beše to žena na koju bi se Polanski ugledao tokom trandžiranja, beše to Venera u brusu.

Plus fort! = Harder!

Plus vite! = Faster!

Encore! = Again!

Oh oui! = Oh yeah!

!دعنا ننيك مرة أخرى [daʕnaː naniːk mara uxraː]

Let’s fuck again some time!

مع السلامة” [maʕa as-salaːma] — with peace, eternally yours Kaiser Ahmed Khan

क्या तुम चोदते हो ? /kja tʊm ʧod̪t̪e ɦo/

Do you fuck? (Are you the top?)

Tad skočiše Alahovi sledbenici, silno potrešeni, rešetajući Kuran u besu,  puškomitraljezom. Još uvek čuvam taj video snimak..

I rekoše tad Alibabe silne: O ženo, ne puši! Kuran zabranjuje. Zbog štetnosti. “Haram haram! Fatwa!”, a to je značilo sledeće:

“O, grešnice, prorok, mir na njemu, reče. I Bog reče u Kuranu da je Poslanik, mir na njemu, rekao: duvan nije štetan, no “obavezujući na ono što je dobro i čisto,  zabranjuje ono što je nepovoljno” (Stalni komitet za akademska istraživanja i Fatva, Saudijska Arabija).

A sve to beše nakon što se prevarih I odgovorih na poruku Alibabi Kajzeru Ahmedu Kanu, ulučivši priliku da progovorim o svemu što je zgodno, zavarana znanjem koje Kajzer reče da crpi iz Džinovske knjige o dobru I zlu, sećajući se svoje neverničke prošlosti,  potpuno školovan I rehabilitovan.

Odmah posta objekt spisalačke fascinacije. Kodeks Gigas, tvrdi Kajzer je problem estetske prirode.

I dodade:

“Alah je meni davno cigarete zabranio! Kao i drogu, ekstazi i alkohol nakon ponoći tokom Ramadana! Olakšaj sad dušu, sestro u Alahu! Jer, bejah I ja grešan.”

I dopire mi i sad do ušiju poruka kojoj sam pristupila iz Vražje knjige čiji je interpretator Arapin Kajzer Ahmed Kan. Nakon što mu ispovedih da muke svoje I da bih najradije zadavila komšiju pre prve jutarnje kafe I to onog što ženu I decu tuče na redovnoj bazi I burgijom zidove buši, (a to je srpski humor), ne razumede Ahmed Kan, razgnevi se i zamantra k’o mujezin…

“Alllaalla! Zla si u telu, duhu.. u srcu, ti koja bi išla ulicom i ubila nekog stranca, mržnju u sebi nosiš kao i ostatak nevernika, alallaaaah…. zla u delima, u srcu, u duši, u telu, u krvi, govorim ja, Kajzer Ahmed Kan, rođen u praznini između Šama, (a to je Sirija) i Iraka. Potom ću otići kao izbeglica u EU”

I još reče: ja sam onaj Drugi, onaj što ostaje van tebe, ali ne mogu da se oduprem no da u tebe prodrem!”

Jasno je meni da su to budale koje zbog karikature Muhameda kreću u krvave obračune s bilo kim ko im se nađe na putu. To je program koji uspostavlja vlast nad ljudima i oni bespogovorno slušaju jer ne umeju da shvate šta im se dešava i stoga ne umeju da se odupru.

No, Kajzer je bio zlostavljan u detinjstvu (kako čuh). To bitno menja stvar. On nije budala. On je ubermenš budala. Setih se Frojdove “Etiologije histerije” i pisma Frojdovog Wilhelmu Fliessu. Frojd piše: ‘Na nesreću, moj otac je jedan od onih perverznih ljudi i odgovoran je za histeriju mog brata (svi njegovi simtomi su karakteristični) i histerije kod nekoliko mlađih sestara ‘ (v. dole, Freud and Fliess, str. 230-31, tkd. 264).

Stoga je Kajzer izgradio Carski, (otud Kajzer), Alahov kompleks na bazi muške histerije i u strahu da ga ista ne označi kao žensku osobu, guši homoerotske želje tako što sebe proglašava za Oca, a s obzirom na to da je tatica bio nevaljao, on sebe samog proglašava za prazninu koja treba da se rodi.

Tačnije, za budalu u Antihristu.

Kako to shvatih, tako, iz jednog velikog ništa, iz bezdana dubokih, iz jednog velikog ne znam, nisam, neću, nalik na otegli krik, iza konstante postojanja, iza kulise bitisanja… dogodi se nešto čudnovato, neopisivo grozno i nesaznatljivo, crno, poput dve zagrljene crne rupe.

Fejsbuk mi je ukinuo prvi profil! Otvorih novi! Al’ kako me je fejsbuk uzjahao, osedlao, tvrdo opasao, zauzdao đemom od čelika hude želje moje neverničke!

“Kobilo!”, smejao se Kajzer Ahmed Kan. Kajzer je neko, a ja niko. Kajzer kaže: “Nema profil”.

Dok se ne pokajem, sagnem se, pa makar i virtuelno, Kajzeru.. onda mi Alah može dati oprost, a moj profil iz nedara ambisa poput jutarnjega kurca će se vinut’ u visine.

Ukoliko se ne sagnem za Alaha, I njegovog poslanika Kajzera Ahmeda Kana I feredžu ne navučem, hidžabom se ne pomazim, biće meni sagrešenja do veka,  dok Kajzer slepoj želi vid da mi pokloni u alahovsko – kafkijanskom bordelu za plavuše – nevernice, koja uliva pobožni strah.

Možda sam sve vreme zatočenik u desktop računaru i lupam s one strane stakla, u nekom od beskonačnih svetova, dok moja dvojnica lupa po tastaturi, s druge strane monitora a Kajzer je neposredni rukovodilac svega, kažnjenička mašina, gregor apsolutista s vojskom buba i gazi čizmom po kurvi neverničkoj što je žitan zapalila, gazi, gazi.. po ženi, zloj ženi poput mene, preoblikujući je u nešto daleko od mene same i meni samoj sve to beše nesaznatljivo

Kajzer, alah, ili bilo koji kurati bog na zemlji multiciplira moje grešno žensko sopstvo, načini od mene zatočenicu, seksualnu robinju – vernicu, Kajzer Profet skicira konturu neke nove žene, Dobre žene čije grehe krešu Arapi u dženetskim baštama, a Alah poliva.. sve dok ne izgovorim: “Kajzeru, gospodaru svih žena, oprosti mi sagrešenje moje, neću pušiti svoj žitan, no tvoj, pošto je to mom srcu, a samim tim tvom kurcu I Alahu milo”

Alibaba I četrdeset junaka, u saradnji s fejsbukom to ne čuše, već me još iskušavahu, dobro me prošetaše s jednog isključ – uključ naloga na drugi, između realnog i virtuelnog u molitvi priznadoh sve grehove svoje, ali oni se I dalje ne obaziraše, valjda mi traže dobar nalog odakle mi je pristup I uključ u dženet zagarantovan, džehenema mi!

To oni mene „postavljaju na net!“

Sve nas! Alahu akbare..

Ovo je simulacija superiorne civilizacije!

Ekran se topi, fejsbuk se sliva iza druge strane ogledala, da bi došlo do strahovite eksplozije koja me je probudila iz nemirnih snova u kojima je mozak otkazao, ali na javi je i dalje sve bilo neugodno i ja zaspah varljivih snom i u snu videh.. Glavnog virtuelnog robovlasnika. Sličan je Rozmarinoj bebi i smeje se čitavim licem. Oči su mu nalik na dva klikera, silom ugurana u duplje. Sve je na toddlerovom licu bilo nakrivo nasađeno, larvično, izopačeno, čudno i psihopatski.

Promovisala si govor mržnje, kaže, iskazivala terorističke pretnje i druge, u našoj zajednici, zabranjene stvari. Nastaviš li da kršiš pravila, dobićeš trajni, kajzer, crveni ban!, dok mu se

lice mehaničkog toddlera neravnih zuba i dugačkoga vrata  menjalo, izobličavalo u agoniji, besu, sve do vriske…

“Oni su tu! Izmileće iz ekrana u moju sobu! Doćiće od oflajn obračuna!”

Iako nisam učinila nikakvo zlo, niti postavljala bilo kakve okrvavljene slike, niti se mogla setiti bilo čega što bi njima bilo od ranije nepoznato ili poznato, a protiv čega su „prešli“ pa se pojavilo nešto sasvim novo, pomislila sam da sve to radi neko drugi, neko… možda i više osoba!

Tad robovlasnik reče: „Zar ne bi radije da ostaneš tu, unutra, sa nama? Ali, da se pokoriš Isusu. To je uslov“

“da se udam za Isusa?”

Tad neko skide zavesu straha i strepnje sa zamračenog mesta i eto mene, eto mog naloga, eto mojih oblina i lica u krupnom planu, eto Deneris Targarjen kako drhteći od ljutine pali Lanistere, i još nekih klipova koje sam postavljala – Vanesa Ajvs kako baca krst u vatru, svega što se meni sviđa, a što je do juče bilo anihilirano i otreskano o nevidljive zidove u paramparčad.

Udala sam se za Isusa i vaskrsla san na Fejsbuku! Status san, poslušno, promenila u “married”.

Da li me slušaju kad sam u sobi, izlogovana? Ko zna…

2

Od tad bejah oprezna. Nikakva šala, ma kako beznačajna, nikakvo prihvatanje prijateljstava, pa makar i za igricu. Sa svim tim nepoznatim, neutvrđenim, treba se zatvoriti. Otuđiti. Postati beznačajna i siva. Postavljati ne ono što se meni sviđa, već NJIMA. Arapima, Todleru i Isusu. Treba da tražim pobožnoga, ćudorednog muža, vlasulje na glavu da ne stavljam, na moralne kvalitete kuranske da pazim.

Ponude za brak od strane Arapa su pljuštale. Jer reče Bezzar: “Ženite se, jer vam Žene doista donose blagoslov u kuće.”

Nisam otvarala poruke, od Isusa sam se tajno razvela, osećala sam kako se zlovolja nagomilava…

Da bi ih pridobila i odobrovoljila, ne bih li sačuvala Fejsbuk nalog, odlučila sam da se prikažem kao vanvremenska individua, iako mi je najveća želja bila da se bacim u “bunar samoće”..

Ali, ja sam u Gazi, u zatvoru na otvorenom, a oko mene šehidi..

Tako sam mislila probirajući po svojoj zbirci tekstova, tražeći nešto… arapsko. To će biti odbrana. Udariću u sam temelj varvarske nesposobnosti podnošenja žene “koja ne želi da se na fejsbuku uda, dakle, nije za brak!”

Tad napisah da Arapi vide:

“Ja, nepokorna, plemenita i prefinjena Sapfo, razvrgavam svaku želju za isus – arabsko – serbskim brakom, jer se vašoj dragoj k’o Petrarki gola Dijana većma svidi no vi, dok joj gole grudi led’na voda obliva”

Na to se Arapi trgoše, a za njima i hrišćani i svi sveti nagnuti izbuljenih očiju nad slikom kamile kojom sam ilustrovala svoju verziju 1001 –ne noći sa još 1001 ženom u svom ličnom haremu, jer reče Ebu Davud, Hakim “Allah najviše prezire, iako je to samo po sebi dozvoljeno delo, razvrgnuće braka.”

I Sura 24 koma 2 potvrđuje, za bludnicu, a beše više no četvorica da posvedoče, da me zadrže u 4 zida, u kućnom pritvoru dok me ne uzme smrt, a ja na to rekoh u odbranu svoju:

“Nisam ja bludnica vaša, neka me kamenuju hrišćani iz Arizone”

“Jesi jesi, 100 bičeva za bludnicu našu, ne damo je nekakvom kauboju sa divljeg zapada da je on popravlja, već je ona naša da se kod nas i našeg Kajzera pokajava, da primi ustima svojim Pokajanje milosrdno. Onda će izbeći 100 bičeva, kako kaže Sura, o Hlebodavci, ako je izbičujemo i nalog joj ugasimo, kako ćemo protrljati stidna mesta dok nad slikama joj onanišemo, a da ne uvredimo Imam Šafiju i njegov ajet. Ne damo Arizoni tako diván, uzvišen slikovni materijal, Alah ga blagoslovio”

Braćo, zar ne balismo nad njenim slikama i zbog toga ne žalismo, pa čak i kad nam stidna mesta ispod galabije izviriše, a neka od silna trenja se još više postideše i odbegoše od nas, i opet ne požalismo, jer reče Ibn Kutejbe “Najblagosloveniji je onaj brak koji je najlaksi opremom.” I znadosmo: Naša stidna mesta vratiće se opet k nama, ali ne i sramota naša, jer činimo sve kako  Kur kaza.

Tad Todler razdra halje svoje i obznani da ženskinja iz zemlje serbijanske govori da je Fejsbuk porno sajt, da je treba baciti k’o Josifa u jamu, avatar joj skinuti, snopovima nevidljivim i bičevima okrvavljenim oko nje ići, udarati je jer je oni mrzeše radi snova njezinih, a ona se usudi njih mrzeti još više!

Jer skočiše i druge jadne za njom da se žale da ih k’o device Arapi i Škoti, Parižani i Inglezi zarobljavaju, slike im dele, k’o u hostelu ih tretiraju i na sado – mazo odnose teraju, te muču k’o krave na odrubljene glave.

“Jer ona je ta koja na blud očiju mužjake tera, slike svoga nagoga tela u inbokse im šalje, preljubnica, požudom izvlačeći lajkove iz palčeva njihovih! S trpeze svoje orgije im šalje, a žali se na ponude bračne, u poluležećem položaju ispred tastature, slatka poput meda, velikom lepotom svojom, širi feminizam kao fašizam, u mnogim zaključnim pasusima, u izborima filmova (sve mi to pratimo), zakleta na osvetu, stoji kao femifašistkinja Jovanka na seperatnoj platformi i vabi sve što je žensko i mlado, uz parolu “sledeći korak, to je silovanje”!

3

I ustadoše tada Paleobalkanski narodi silni i Turski narodi silni i Indoiiranci i Semićani i uglas rekoše: “Nalog joj ukinite!”Jer vidite kako iz očiju gnev joj k’o munje sevaju, a oklop neženstven joj na krljušti zmaja zlobnog zaliči. Ona je Kuga, ime joj znači Noć, poješće nas kao stoku. Ozari ta Lindvormka svakog kad je vidi, al’ nekakav heroj nalik na Sigurda među nama se mora naći zver tu s zornim trepavicama da išiba ognjem i mačem!

Jer ne reče Ocu svome reč ljubaznu, već za njega u mislima Džehenem sprema – a paleobalkanci za njima ustadoše i rekoše: “Vi joj sudite jer ona je tek napola naša! Noć je ona i tminu će da razastre, jurnite na nju, o hrišćani, i u užarenoj vatri je upržite kad 16. Vek nadođe!”

Kad svi izrekoše svoje, a ja svoje ime ne porekoh, ukinuše mi fejsbuk nalog i tad mi čelo obli užarena vatra, a strahovite muke me ophrvaše.

Osetih da se ne mogu nikom obratiti za pomoć, jer sve behu virtuelni crteži u elektronskom kalu. Izgubljene duše na brodu kojim niko ne upravlja, čija praznina govori izveštačenim, izmišljenim jezikom, bez pretencija, bez čežnje za dalekim horizontom prema kome se oholi brod budala morao uputiti. No, oni ostaju u luci. Oni su apatični, nedefinisani, kukavički informisani, obestrašćeni, automati koji životare u samoobmani, bez želje za autentičnom samoćom koja bi doprinela istinskoj snazi. Životare, tek tako.. Žigosani urlikom. Obično u jastuk ili idiotskog pogleda prikovanog za monitor.

I da ima nečeg zanimljivog, odvratili bi pogled. Cene divotu, ali ih i sablažnjava. Skamene pogled, a lukavstvo kriju ispod guše.

Dave se u vrtlogu površnosti. Slušaju s pola uva. Ipak, nešto moraju reći, ali se vraćaju na bitno: “A kako bi bilo, kako bi divno bilo kad bismo ti i ja popili po neku, uz čavrljanje, vino… ni kontinenti nas neće razdvojiti!”, zagrajaše selfiji, svićkajući i zeleneći se na mesendžeru, glavnom okupljalištu gde se selfiji igraju i  međusobno hvale, ljube, žive, umiru i muče.

Odjednom, sred grafičkog korisničkog interfejsa moj selfi presrete drugi selfi.  U meni se javi zračak nade. Počeh da tipkam i tipkam.. Najednom, shvatam da sam ušla u ogromnu infrastrukturu, golim okom i s druge strane monitora nevidljivu i šetam se sajberprostorom koji podseća na ogromnu državu, a na čijem zidu se nalaze čudnovate mape koje detaljno prikazuju život svakog korisnika. Vidim očajnicu raščupane kose kako mahnito tipka pipajući po staklu monitora kao da traži nekog i nešto iznutra.

“Dobro došla u trodimenzionalni svet. Polazna tačka je praznina”

Setih se knjige Vilijama Gibsona “Nekromanser”

Eto i mene u virtuelnoj nestvarnosti. Neću se praviti da razumem šta mi se dešava i kako sam dospela ovde. Da li i drugi dospevaju dovde, nesvesni da se nalaze u “neprostoru uma”, to je rečenica koju sam zapamtila iz knjige, ali kao i svaki prosečni mrzitelj SF literatura sam je potisla usled prevelike nejasnosti njenog značenja. No, izgleda da je ovo pakao i da i ovde može nesmetano da se funkcioniše. Postoje dva Boga i svaki od njih ima prostor za rad i nevoljkost ili voljnost da nudi smernice, pa makar to bila i softverska rešenja za idiota iz kopije društvenoprihvaćene realnosti, distopijski sam umovala.

Okruženje je bilo kopija moje sobe i ovde sam mogla nesmetano da funkcionišem,  svesna da će me ovde pogubiti ili simulirati moje pogubljenje. Bio je to fascinantan virtuelni muzej prepun animiranih 3d likova, mrežni protokoli, svetovi nove pismenosti, impresivna tehnologija, imaginarni svetovi.

Nova prostornost oslanja se na tradicionalnu geometriju, topologiju i savremenu umetnost, sajber kuća u kojoj mnome iznova upravljaju, brišu me, programiraju,čuvaju i kompresuju, ali ovog puta mi ne dozvoljavaju interakciju sa drugim korisnicima, već me tretiraju kao odvojeni entitet zaglavljen u elektronskom prostoru s praznim papirom u ruci gde ću, kako mi reče Toddler, popuniti svoj zahtev, obrazložiti, bez hrabrosti da se oduprem, razlog tog i takvog ponašanja i nepoštovanja emocija i potpuno prirodnih interaktivnih zahteva drugih korisnika, te zašto se ne želim odlučiti na brak.

“Iako na to imate pravo, na mapama našeg virtuelnog muzeja taj i takav podatak o vama nije evidentiran, niti kodiran.”

Vi morate vaš način komunikacije overiti de facto. Ukoliko to ne činite, postepeno povećavamo mere opreza. I drugi postaju oprezniji. Nedostaju nam informacije o vama koje čak ni naš stražar koji danonoćno i noćnomorno leži ispod vašeg kreveta nije mogao da prikupi. Da li tvdite da ste vi novi tehnološki um supersile? Nešto što naši korporacijski partneri moraju da znaju? Odakle toliki hibris? I zlokobnim šapatom reče: “Seti se Kafke. Nećeš dobro proći.”

Krećem se prirodno kroz kiberspejs jer je on kreiran tako da odgovara na pokrete i emocije subjekta.

“Alisa, nalaziš se s druge strane ogledala”

“Toddleru, ti si”

“Toddleru, ti si” –, u veštačkom pejzažu, sabijena i bestelesna negde među elektronskim podacima, konstituišem svet prema novoj percepciji kako bi mi ljudsko postojanje bilo podnošljivo jer ja ga odavno ne mogu podneti.

“Mi to znamo”

“Mi to znamo”, odjek.

“Ugasili ste mi nalog”

“Ah to..” – najednom, ugledah lepote istočnog Nepala i Mont Everest, Sagarmathu što znači Boginja majka zemlja. Oko mene pleše pleme naroda Šerpa. Trčim pašnjacima istočnog Tibeta, hodam pored glečerskih reka, kroz zelene doline i šume rascvetalog rododendrona.

“Oduvek si želela da posetiš ovo mesto. Mi te možemo ostaviti ovde zauvek.. Bićeš slobodna. Samo, popuni zahtev”

“A ja, ona Druga?”

“Ta ne vredi pet para. Ili vredi upravo toliko. Umreće od depresije i do kraja života će refrešovati gugl”

“Podnesi zahtev. Na kolenima.”

Tad začuh na hiljade urlajućih glasova koji sipahu na mene razne pogrde, ali i ponude. Bili su to vrišteći selfiji, u zamrznutim delovima vremena, u parčićima vremena, dok su njihove kopije u realitetu išle od jedne tačke do druge, svedeni na organski portal, na lift koji nezaustavljivo pada na dole.

Plus fort! = Harder!

Plus vite! = Faster!

Encore! = Again!

Oh oui! = Oh yeah!

!دعنا ننيك مرة أخرى [daʕnaː naniːk mara uxraː]

Let’s fuck again some time!

مع السلامة” [maʕa as-salaːma] — with peace, eternally yours Kaiser Ahmed Khan

क्या तुम चोदते हो ? /kja tʊm ʧod̪t̪e ɦo/

Do you fuck? (Are you the top?)

4

Skinula sam cilindar s glave, shvatila da je to Kafkin poklon za moj prvi rođendan I da je svejedno u kojem ću računaru umreti, u kom simuliranom okruženju. Poželela sam da na Himalaje povedem svoju majku, kako ne bi završila u krevetu, sedih kosa, izbušenog kao švajcarski sir ili na kakvom interplanetarnom brodu, u visoko kvalutetnom prikazu slike, perfektno našminkana I doterana. Mada, nisam sigurna da u ovoj I ovakvoj hiperrealnosti, u zenitu rododendronskog cvata, nisu simulirali postojanje moje rođene majke, no, teši me pomisao da makar razmišljam o tome I da mi nije drago što nisam sigurna da li sam načisto sa sobom da nisam I sama simulirana I da li sam imala izbora I da li imam izbora da ih oteram u majčinu I završim s beskrajnim, ponavljajućim subsimulacijama .

Nekoliko puta sam već osvojila Mont Everest, ali činjenica da moj multiverzum ne sadrži originalnost no je samo distorzija istine navodi me na zaključak da ne želim svoj nalog nazad, da povlačim faustovsku želju, da mi njihov nalog ne treba, kao da ni suština moje egzistencije, simulirane ili ne više nije bitna, no znam da me neće lako pustiti jer znam I previše. Znam da se tenk nalazi ispod mog kreveta I to je za ludnicu sasvim dovoljno…

“Čega se plašiš”, upitala me je majka ili sam samu sebe upitala prerušivši se u vlastitu majku kao Norman Bejts na šta su zapretili smrću svim članovima moje porodice, to će reći, svim mojim mačkama.

“Plašim se fundamentalnih pitanja, starih bogova, a željna sam stare svetlosti. Mora da postoji Zajon…”

“Mislila sam da mrziš taj film..”, rekla je majka.

Uhvatili su me da tako nekoliko puta razgovaram sama sa sobom, formular ne popunjavam, odrali su me od batina I zapretili da će poslati čitavu parćansku konjicu silovatelja na mene, a svi će me istovremeno oženiti ako ne ućutim.

Tako, pristadoh, da za njih načinim izjavu u kojoj ću reči:

Moj nalog je bio nepravilan. Fejsbuk valja i tu nema ničeg čudnog jer fejsbuk nepogrešivo procenjuje i radi u interesu svih nas, pa mu zato moj profil ne odgovara. Ima svrhe popuniti formular i dati opcionu izjavu, a da bih ugodila svetu, uz ličnu kartu, priložiću i kopiju venčanice nakon što ću se udati za Kajzera Ahmeda Kana.

Glečeri na Himalajima nisu glatki. Neretko su pokriveni komadima stena i ja se uputih ka jednoj, a oni, pljuniti kafkijanski policajci idu za mnom i nose crna odela i redengote, baš kao u romanu mog rođaka po paćeništvu, nose u rukama s pandžama dotraki oružje kojim će mi odseći glavu ako im se moj izveštaj ne svidi.

Simulacija koju sam morala da dodam u kompjuterski program, ne bi li mi smrt bila zabavnija, iako mi se u tom trenutku jako živelo, te me demon poslušnosti obuzme sasvim, mnome ovlada. U mislima sam planirala veliku arapsko – serbsku svadbu, čim mi vrate moj nalog i ja videh na njihovim licima sitan osmejak. Oni me čuju? Oni razumeju? Oni će me uhvatiti ispod ruke, baš kao Jozefa, ali me odvesti daleko od stene, daleko, kući, sve do tastature i reći će stražaru ispod mog kreveta: “Voljno”.

Ja.. koračaću. Ja ću ljubiti rešetke svoje i pridružiti se četi trogodišnjaka ispred moje zgrade, a oni će me prihvatiti u svoje društvo i mene i moj android i ćutaćemo i buljićemo u androide svoje i radovaćemo se.

Tad oterah prometeja u tri lepe i zapisah sledeće:

U ime Fejsbuk poretka, božanskog i društveno, činim Zakonik za modernog čoveka koji je na rubu izgnanstva od najveće radosti koje mu je otkrovitelj božanski pružio, kao čoveku, adamičnom i predamičnom, te zakonik služi univerzalnom poretku, u punoći svoje jasnoće i blještavilu poznate istine.

Jer ja bejah pobunjena i ta me pobuna stavi u izgnanstvo, u ogromnosti vasione srce mi beše prazno, a nalog ugašen, a to je jedini vid kojim se otuđenje čoveka od čoveka može prevazići – interaktivnim odnosom selfija u simuliranom kompjuterskom kiberspejsu.

O, Irci! – tako vas učim ja – hear me! Ro lan, Kaiser Ahmed Khan! Is liom mhaith nua dli i do leabhair agus taim scriobhigi gcupla rud agus postaigh a thu a maidiin. O, Kaiser! – pogue mo thone, kafir!* (poziv neverniku da poljubi nečiju pozadinu)

 

DONOSIM Zakonik društvenomrežni:

 

  1. Profili na Fenomenejbuku su privatni
  2. Ukoliko ste goli na profilnoj slici vi ne morate otkriti svu privatnost
  3. Gore navedeno o se odnosi samo na žene
  4. Ukoliko ste privlačna žena koja makar delimično otkriva svoje draži (vitak struk, duge noge, diskretan dekolte) i to u granicama pristojnosti vi ste obavezni da uradite 5. da bi izbegli banovanje
  5. Morate uključiti Cam live now i izvesti striptiz
  6. Korišćenje seksualnih pomagala i ogromantnih voćki i povrćki je obavezno
  7. Seksizam ne postoji na Fenomenbuku
  8. Žene imaju prava da pokažu svoja tela do u detalj, jer…
  9. Ukoliko ih ne pokažu biće banovane
  10. Muškarci imaju pravo ali ne i obavezu da šalju slike svojih penisa i rutavih zadnjica ženama
  11. Žene, ukoliko ne žele da ih banuju, moraju da provedu gledajući najmanje pola sata u toku radnog dana, slike svojih internet-udvarača
  12. Sugeriše se, mada nije obavezno, da rangiraju mužjake ocenama od 1 do 10 jer to podstiče želju za takmičenjem a mužjacima je takmičenje, u smislu “kome je veći” od dragocenosti
  13. Muškarac koji, barem jednom nedeljno, nekoj ženi ne pokaže na Fenomenejbuku fotografiju svoje alatke će biti proglašen za Amadana Seachtaina agus Sabaha Inšalah (tj. budalu sedmice i jutra uz Božju pomoć, na oficijelnom jeziku društvene mreže: irsko- arapskom) i moraće za kaznu da 24 sata pregleda fotografije drugih mužjaka i rangira ih a toje, složićete se, mnooogo spolovila

 

Plus fort! = Harder!

Plus vite! = Faster!

Encore! = Again!

Oh oui! = Oh yeah!

!دعنا ننيك مرة أخرى [daʕnaː naniːk mara uxraː]

Let’s fuck again some time!

مع السلامة” [maʕa as-salaːma] — with peace, eternally yours Kaiser Ahmed Khan

क्या तुम चोदते हो ? /kja tʊm ʧod̪t̪e ɦo/

Do you fuck? (Are you the top?)

 

THE KAFKIAN LEVITICUS (THE BOOK OF THE KAFKAESQUE LAW) – complete


I, Franz Kafka, He who is versatile with light sentences, as well as everyday lexicon, have in regards to finishing all of my novels found a way out by writing this Code of Law, through Kafkaesque De Sade- von Masoch Code- KDSVMC statutes which have a final, totalitarian order, with a well-rounded meaning  and significance which can serve as solace to Kafkaesque characters, suggesting to them and providing them with the materials to conduct independent research as a hobby which will cut their dark days in half and preoccupy their sinful thoughts.

As I read these lines written in a neutral eerie tone and engraved by means of bloody knife into history,

  1. I, Franz Kafka, have permanently relinquished myself of the guilt which haunted me and heavily obstructed me in performing my government job, and have done so by adopting the following Kafkaesque De Sade- von Masoch Code- KDSVMC statute:
  • All of the trials are limited to a Castle of your own choice.
  • All trials are to be conducted solely in the Castle – and we will select what castle it is via fixed lottery.
     

    2. I, Franz Kafka, oppose die Autorität, the Scourge and Saint Attila, by flogging myself. I do not need the Scourge – I will carry out my own justice.

  • 3.Slanderers are not to be flogged but slandered because they are above the law, and he who feels no guilt is the biggest sinner of all. He is to be flogged but exclusively by a three-wire quirt.

THE KAFKIAN LEVITICUS (THE BOOK OF THE KAFKAESQUE LAW)  

This Code was discovered by a washed up actor Simon Culpeper, who was working at a quarry. He found it right next to a bloody dagger.[1]

 
KDSVMC 1. If the defendant chooses to defend him/herself with silence, and is intoxicated, he/she shall drink until he/she regurgitates and begins summoning his/her mother. Upon this his/her mother is to be called to testify in his/her stead. If the mother is passed on, her spirit is to be summoned.
 
KDSVMC 2. If the defendant chooses to defend him/herself with silence,  and is well versed in more than a few foreign languages the indictment is to be read in Swahili, and the trial-less verdict declared in Welch.
KDSVMC 3. If the defendant chooses to defend him/herself with silence,  and is also as sober and aware as rarely anyone else in the country he/she is to be sent on a course of opiate habituation and then returned to the Courtroom.
KDSVMC 4. If the Guilty party admits to the most gruesome of deeds with zero remorse, he/she is to be set free, because the society needs psychopaths to one day reach seats of power. If we eliminate the psychopaths who is it that remains?
KDSVMC 5. If the defendant has committed criminal acts before he/she is to be set free for the criminal world needs experts in the field, since it is an industry experiencing constant growth.
KDSVMC 6. If the defendant has a college degree acquired through string pulling, even if all evidence speaks to the contrary he/she is to be released since there are too many wiseguys pretending to be better than everyone, and worst of all, they really are.
KDSVMC 7. If the defendant voted on the elections he/she is to be sentenced to presidency of the homeroom class in the prison school for the illiterate.
KDSVMC 8. If the defendant did not vote he/she is to be declared president of the electoral commision to make him hate voting all the more.
KDSVMC 9. If the defendant turns out not to be among the living exhume his/her body and declare him/her alive, and then execute him/her by firing squad and put him/her back because then he/she would, legally, be dead.
KDSVMC 10. If the defendant is a politician who embezzled money from the national treasury he/she is to be given a loan and is to repay it, from the national treasury of course as well as via the stocks of a country-owned firm of his/her choosing for he/she will never steal again if rewarded for theft.
KDSVMC 11. If a member of the clergy blessed the criminals he/she is to be sent to a good will mission into the neighboring lands wherein he/she can bless war criminals on state budget as well. You never know which war criminal will seize power.
KDSVMC 12. If upon questioning the Guilty party should take the wrong turn, left of the door where he/she was questioned, and not the right one, he/she is to be fined because he/she is running away from the Trial for free, and the Trial takes place in the Courtroom and he/she will have to be brought back sooner or later, especially because of the Punishment.
kafka15
KDSVMC 13. He who sues the one who errs should think whether he had not erred himself before. Had he done so, he should report himself.
KDSVMC 14. Who despite this sues the man who withheld money from him shall undergo questioning until something is pulled out.
KDSVMC 15. He out of whom nothing is pulled out is either not alive or a saint, and there are no saints nor the living dead.
KDSVMC 16. Should you be proven to have damaged the criminal while he did his deed you must recompense him monetarily.
KDSVMC 17. If you have complaints regarding eavesdropping this means that:
A. We do not eavesdrop good enough and we shall punish the people from the Security Department.
B. You are obstructing a public official following you and for this you will be fined.
KDSVMC 18. Those sentenced to death are only allowed to die once.
KDSVMC 19. Public floggings are forbidden unless the people decide otherwise in a poll within one of the tabloid magazines.
KDSVMC 20. All those who paid their legal expenses must keep silent about it – so that they wouldn’t brag as if they were rich.
KDSVMC 21. He who brags about being rich will be sent to Court.
KDSVMC 22. He who does not prove to have paid the legal expenses will again be sent to Court.
KDSVMC 23.
The Forefather is a Scourge since Attila is the Scourge of God. The Forefather is, therefore, Attila who later in life decided to take monastic vows and become Saint Attila.

FOR IT IS WRITTEN:
Respect thy Father and thy Mother by having them whip you.

QUIT YER BITCHIN’ FOR HERE COMES WHIP TWITCHIN’! 

  1. Whipping is to be executed exclusively with a sterilized whip, dipped in a hydrogen solution.
  2. Whipping is sponsored by tanner shops and salt factories.
  3. Salt is a necessary element to be rubbed into the post-whipping wounds.
  4. Whipping is the same as whipkrieg and is not to be permormed without the blessings of the church.
  5. The church is obliged to bless both the convict and the whip with holy water before the execution is to take place.
  6. Whipping in BDSM establishments is forbidden.
  7. Whipping must not be performed with an old Avarian quirt.
  8. The whip must not be manufactured from horse skin, which would work for nomads. 

SLANDER/LIBEL:

  1. The libelous person accused of libel is to be set free for honor is defended by dueling.
  2. Duels are forbidden.
  3. Should both duelists die – duels are permitted.
  4. Citizens are not to be arrested nor killed at night but during the day, mid-day, in the open.
10013972._SY540_
KDSVMC 24.
Plagiarism is protected philosophically: according to Plato, all of art is imitation, and an incompetent one at that, especially the theater and poetry. Hence, when someone plagiarizes both he who plagiarizes a piece and the one who wrote the plagiarized piece are to be exhiled because both are imitating reality.
 
KDSVMC 25.
Men are, at the core, evil. Hence why being faithful to someone is forbidden – be they faithful politically or sexually – for longer than five years. Adultery or backstabbing is a natural occurrence because it is natural to be at war with everyone. Those who remain faithful to others shall be hung under the suspicion that they want an organized, conspiratorial takedown of the government.
KDSVMC 26.
Priests who are objectors to conscience and do not want to bless the weapons of paramilitary formations are to be employed in gay brothels as punishment.
Only corrupt coalitions are allowed in politics – see 3.
KDSVMC 27.
Who does not know of other man’s secrets and does not deal with cancellations and blackmail is lazy because he isn’t trying to work 25 hours per day but thinks it’s enough to come to work at 8 and return home at 5. As punishment he is to wear the same diaper for three days, without changing it. A cloth one, at that.
This way, my characters have, rather like myself, found their way out of the situation they were knee-deep in. Some of them live today, some not so much, but I have managed to finish, by way of this Code of Law, my novels ‘The Trial’ and ‘The Castle’, for it was only this Code that I was lacking to feel complete and to rest in peace.
And not only did I finish them, I’m contemplating a book series.The Trial continues!*

 

The-Kafkian-Monkey-Adelaide-Fringe-2017-The-Clothesline
 *Persequendum est! *This thing must be continued!

[1] A subtle refference to Serbian protests to the 2017 Election results.

 

 ***
*Kafka’s writing has inspired the term “Kafkaesque”, used to describe concepts and situations reminiscent of his work, particularly Der Process (The Trial) and “Die Verwandlung” (The Metamorphosis). Examples include instances in which bureaucracies overpower people, often in a surreal, nightmarish milieu which evokes feelings of senselessness, disorientation, and helplessness. Characters in a Kafkaesque setting often lack a clear course of action to escape a labyrinthine situation. Kafkaesque elements often appear in existential works, but the term has transcended the literary realm to apply to real-life occurrences and situations that are incomprehensibly complex, bizarre, or illogical. (source:Wikipedia)