Testament jednog pisca, Invita Minerva* i.e. “Unwilling Minerva!”


UVOD

S izvesnom, svečanom ozbiljnošću, oslobađam prste i zapisujem neobičnu istoriju koja mi se dogodila. Neobičnu?

Daleko od toga, iako me me nenormalnosti guše i dave, sagnuta nad svojom beležnicom nemam nikakvu kontrolu, mrmljam nepovezano sebi u bradu, puzim po sobi, derem se: “Jel ja sad treba baš sve u tančine da ispripovedam?”, u stanju fantastmagoričnog bunila, prsti,  gipko, neuhvatljivo, neobuzdano navaljuju:  ovog puta se nećeš izvući bez celovitog dela.  O nama. O nama si govorila onda kad.. ah sad će znaju. Kad pročitaju, ima sve da znaju! Rukavica je bačena, kao kocka” i ja moram da pišem, iz straha da ne izgubim razum, ali i da dokažem..  neka se rasplete isprepletana mreža oko oslobođenih prstiju. Dobro me čitajte.. To su one: Knjige. A one ne vide činjenicu da ja više nisam ništa – ponajmanje Pisac. Ipak, one me teraju i teraju da pišem, da izvršim krvavi ritual, opsenarski čin i iako sam napisala jednu savršeno celovitu zbirku priča, to je bilo u zlatnim godinama, jeziva slučajnost, rečenice vođene kao loši poslovi, ukrasi kao preterana maskara na veštičjem liku ogrubele matore.. starice.

Već mi je sedamdeset. Nisam imala nameru. Knjige to ne razumeju. One su uzbuđene, one gore od želje da otpočnem svoj stari posao.

Ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaštititi od njihovih zlih namera. A bila je tek slučajnost, to što se dogodilo, proistekla sama iz sebe i moram početi, odmah početi..  Priželjkujete da znate o čemu zapravo govorim, hožete da budem sažeta, pa i crnohumorna, ali da skratim….

  • Ali, ko ste vi? Pišete li ili ne? Neko vas tera? Sprečite stravičnu nameru, zašto mene davite s vašim “oslobođenim prstima?” Ili mislite das am dovoljno luda da od vas očekujem ikakvo razmno objašnjenje?
  • Isto mogu ja Vas da pitam ko ste dođavola vi. Ali, razgovor mi je ugodan, te mi ne mari da se izrazgovaram, znate kako kažu, u početku beše glas u glavi, a tek kasnije nadođođe slova. I krvavi pakao sačiniše slova.
  • Budalo!
  • Možda jesam, ali retko ko, pa i najsmeliji umetnik začuje, za života zvuk svog glasa. Onog.. pravog. Znate li o čemu govorim? Moje digresije, upadi i lutanja od teme dovode do iscrpljivanja, da, zbog toga je moje delo još u dvadesetima ocenjeno kao beznačajno, sećate li se toga?
  • Sećam se da su vaša dela lišena artikulacije, da je pisati, za vas, pisati jasno, sažeto, britko, kao da vodite strahovitu i unapred izgubljenu bitku.

Niste heroj. – rekli su – vaša fragmentarizacija, nedovršenost, nesposobnost pripovedanja jasne, pregledne storije u manje od 200 reči, pa kakva je to rabota nagrnuti na hiljadu.. hiljadu reči, čak i dve,  to je čudovišno, vaš barok koji prelazi u rokoko, pa kako će to čitalac sve ispratiti! Da ste manje komentarisali već postojeću situaciju, možda biste uspeli, ali ne, vi, u oholosti, ne shvatiste da vidi čitalac sve i bez komentara vas, sveznajućeg pripovedača.  Niste sveznajući, gospođo Confuzione, šta vi znate o ekspresiji supstancije, a nama zamerate!  Čekali smo da izađete ili se makar snađete u kovitlacu vaših storija koje liča na buncanje samrtnika… A sad lupate po tastaturi i ta buka koju pravite je poput udaraca bičem – besnog vetra…   To je udar – udar po tasterima, besno, vulgrarno, pohotno, zašto? Zar ne bi bilo mudro nežno spuštati vrhove jagodica na njih? Ali, ne, isuviše je to vulgarno, ta izražajnost nedostojna vaše domišljatosti, vi niste rađali priče, no izrode! NIje to.. vaše… nikakav dragocen nakit, to je buncanje, razumete li, buncanje neumrlog!

-Ah! Ali, dopustite mi da završim.

-Tako reći, da počnete?

Svesna sam da moje priče nisu u čitaocima izazivale radost i slast. Zamalo da pohrlim za pištoljem kad to shvatih.. Znate već. Da sebi raznesem mozak

-Vidite kako to može jasno da se kaže!

-Vidim! Slušajte.. Nemam u sebi lukavštine da načinim da izgleda isuviše dubokoumno ovo što sam rekla. Tako mi je kako mi je.  Nemirnih pokreta, crvenoga lika k’o u nevine Actečke devojke ili poglavice Džeronima, a sve je to od nervoze, jer je  u grudima nevoljenost, a hladno je tad oko srca, tako hladno.. kao da se u meni  rascvetava ledenica, dok se uzavrela glava kotrlja neobičnim svetovima. Tad rečenice zavrve i nemoguće je da stanem!

Imadoh neprijatelje najljuće, prijatelje klevetnike, a u jednog Bruta svoga bejah raskalašno zaljubljena, te na vreme shvatih, hvala pameti što mi je do neba, da u teškim prilikama u kojima sam se obrela niti najveći genij ne istraje i ne održi se ili makar, ako uspe da pređe preko kala, to učini i iskoprca se iz živoga blata na obalu spasa, prljav  do bola i nedovoljno čitav.

A ljubavni jadi, oni bejahu ponajviše krivi što ne istrajah u  uzgajanju talenta ili makar želje da se naučim sažetom iskazu.  Jer zbi se gore! Shvatih da to uopšte ne behu ljubavni jadi, makar s početka jesu bili, do trenutka kad je moje srce potpuno umrlo. Do koronarne smrti. Tad nesta i duh lakoće, mladalačko ludilo prođe, kao i vedrina čistote. Pronicljiv bol me probadao dok hodih okolo po svetu, grčevito se savijaći u mukama,  pipajući naslepo i tragajući za sumornim, bednim slikama.

Prezrena, odbačena, ostavih se promišljanja, te mi rečenice, ranije oštre kao mač postadoše nezgrapne, oštrica mi otupi, pisah sve ređe, bez volje, na silu i misli mi postadoše iskrzane kao ostaci odrane kože kojima je Kolumbo ukrašavao svoj bikovski vrat, a behu to kaiševi kože žrtava koje je bacao izdresiranim psima – upravo je izvor mog jada ličio na Kolumba.  Smejete se?  Ne veseli oči hor muza u nenadmašnom zamahu romantične lepote,  sve ono što zavređuje divljenje, izaziva suze ganuća u očima, katkad čoveka zaludi i strvina..

(ne ovo nije digresija, uvrnuti bonton izvinjavanja zbog nagona da se bulazni u tekstu, neka vrsta OCD – a, ako hoćete dijagnozu – ukoliko bih izbacila ovu misao, izbacila bih deo vlastite utrobe, a reči su moćne i vraćaju se s vražjom osvetom preteći da će otkriti najbudalastije misli – često sedim u mraku i razmenjujem koju s njima, zureći u okean njihove moći, iscrpljena,  iznurena)

Tad napisah svoju priču po kojoj me još pamte u kojoj razborito, sažeto i sve suprotno od Apolinera..  vidite kako se ja nejako izražavam..   odlučih da ako propadnem, učinim to kako valja i propadnem do kraja, udesih na svaku nesreću koja me zbila  po koji latinski citat da potkrepi istinitost dovoljno da čltalac shvati da san svoje mane dobro promozgala i da mi na um ne pada da se pera ponovo latim,  a da zazvući opasno i teško, besomučno i nerazumljivo tek toliko da čitalac otreska bunt papira o glavu., te me ne liši nadanja da se na putu životnom koječemu naučim i otkrčivši svaku poteškoću svom izražaju, peru ponovo vratim.

Ali, umesto, toga, odlučila sam da odem.  Događalo se brzo, poput epifanije, u trenucima koji nadođu kao pokajanje nad svetom i umom sveta, kad sve postane očigledno, isuviše očigledno i iz neba izraste munja u obliku raspukle ruke, uperi kažiprst, dok munjevito saznanje obgrli mučenika ili oslobođenika (dođe mu jedno te isto)gorućim oblacima, oblizujući ga crvenim jezicima.

Taman da stavim sve svoje stvari u retro kožni kofer, skupa sa, Orlandom, sestrama Bronte i bežičnom tastaturom ne verujući da radim ono što radim,  da se zauvek okanjujem majstorisanja oko rukopisa, da mi je dosta pisanja i brisanja, suprotstavljanja književnim konvencijama, te da one nisu ništa drugo do maska ludaka, taštog i arogantnog,  cirkusko – zabavljačke karnevalske lude koja priča besmislice ogrnuvši se oreolom iracionalnog načela. Bila je to  maska kazivanja, intelektualno deficitan tekst, ljigava salata od reči, dar umnobolesnih koji pišu isto što i ja, samo s većom lakoćom, rekoh to, proglasih se javno neuračunljivom putem elektronske pošte u nameri da obavestim bezazlene, vesele i vedre pisce, urednike i one koji se osećaju tako, s malim trudom iznašavši osobitosti u svakoj rečenici koju bi izgovorili ili nadrljali,  ti gorostasima napisah i izlistah priču u kojoj sam samu sebe servirala u fusnotama, kao freniju šiziku kojoj samo čarobnjak ili kakav drugi veštac može pomoći, zdrava ja bila, da o svom krivom putu zborim pravo, a još uspravnije kičme se po njemu krećem – ukratko o svemu zabeleženom u niskosti svog dela i svoj truleži što je iznađoh u srcu, drhtureći na rubu propasti, na margini, ako im je tako draže

Izvestih klevetnike, neka popucaju od smeha, poljubih zmiju, a i samu bih sebe poljubila u bezumničko čelo kao što se ljube mrtvi i sve to sročih što sam učenije i rečitije mogla,  rešena da napišem grčevito, ali izražajno pismo zveri ljubavi koja me je mučila, da upitam zašto mi je život zagorčan, da zavijam u mukama, da me skoliše noćne more i da boravim u podnošljivom stanju podanika koji mrzi svog gospodara, te da san sve svoje strasti davno pripitomila kao divlju životinju.

“Želim samo mir. Vraćam ludilo nazad bogovima i da…  imam puno vremena, možda isuviše mnogo vremena da popričekam da mi se razum vrati, a dotle, spoznajom sopstvenog nesvesnog, spremna sam da se otisnem u bilo kakvu avanturu, pa čak i s tobom, s priručnikom o ludilu, Erazma Roterdamskog kroz život da me vodi.”,  ni sama nisam mogla da sebi osporim snagu i odlučnost u rečima da svoj jadni položaj dokusurim jednom za svagda,  jer kako dodah: “Bojim se da je nemoguće, u ovako jadnom stanju, iko ikoga da poštuje i voli”

uz potpis: INVITA MINERVA

Kad se malo pribrah, obuze me mirnoća potpunog očaja i bi mi lakše, kad najednom…

Kako sam ubio ljubav


Ljubav. Žudna, bezumna, živa, večna, sveprisutna zver naslikana na platnu negostoljubive slike. Ispevana na žrtveniku bezumnih strasti, posutim pepelom sagorelih tragedija privlači i ubada – bilo plaha, kukavička, bilo hrabra srca. Stoga nemalo beše moje čuđenje što niko ne pokuša da ubije to čudovište.

Voleo sam ljudski, al’ ne ljudskog stvora. Jer, za razliku od nepostojane naklonosti, moja ljubav ljubila je kroz obećanja večne noći, opstajala u  osunčanim jutrima. Poput revnosnog fenjerdžije, prosipala je svetlost  razgoneći mrak. Imala je ime i oblik, za razliku od bezimenih ljudi koji su prolazili mimo mene ulicom, čija su lica srasla s maskom pritajene ravnodušnosti.
Zvao se Ferster. Sa strašću bih prevlačio prstima preko dirki od slonove kosti, dok su mi ispod kapaka sevale eksplozije sirove strasti
Prisnom odnosu sa Fersterom nije mogla da zapreti slatka uteha koju donosi prihvatljiva, vedra ljubav verne Penelope ili neverne Mesaline, ili kakve učenice koja bi, nalakćena na Fersterovo primamljivo telo od hrastovine, uzdisala omamljena, prisno mi šapućući o lepoti ljubavi.
Strašno je ne biti voljen. To znači udarac u rebra, u slabine, proždrljivo izjedanje i ujednačeno čeprkanje rane! Biti nevoljen, a voleti, znači izgubiti milost Boga, boraviti u okovima i šetati duž zidova nepregledne tamnice, sa nestrpljenjem i žudnjom iščekujući sporu smrt od ruke beskompromisnog dželata. Ni pomamne ženske usne kao optočene rubinom ne odvojiše me od njega, dok sam vodio ljubav sa njim, divljom, pomamnom svirkom, kroz majstorski, kreativni čin.
U gradovima sitnih duša, sivih lica i uskih ulica, kakav beše Malograd u kojem se odigrava radnja ove priče, vedri duh uznemiri i najsabraniji vlasnik odlučne nepokolebljive duše klone.
Dok sam hodao ulicom, Malograđani su me gledali sa podozrenjem. Osim što sam bio pijanac, bio sam i patološki kockar. Nasledstvo sam izgubio na ruletu još dok sam bio na Konzervatorijumu. U staroj porodičnoj kući živeo je jedino otac, nepokretan, nekada slavni dirigent, koji je uživao poštovanje meštana.
Izgubivši nasledstvo, godinama sam iznajmljivao neugledne sobičke u udaljenim i samotnim delovima Malograda – savremene Abdere uskih ulica – kojima sam krivudao po povratku sa posla. Bejah obeležen kao čudak. Vazda bih čuo zavereničke šapate, bilo da sam se klatio ulicom ili držao pravo. Stisnuta usta prolaznika, beskrvna i mračna, govorila su:
-To je đavo. Prokockao kuću. To je ubilo njegovog ostarelog oca. Okorela pijandura. Govori se da priča sa mrtvim predmetima. Obilazi groblja. (ovo poslednje nije bilo istina)
-Bez sumnje, dobar pijanista, ali…
-Tako je to kad čovek odabere porok. (Ili porok odabere njega)
-I njegov pradeda je pio, čak i više. Ali, taj je bio slikar.
-Umetnici su takvi.
Jedino me je direktor petkom katkad zvao na partiju karata. Danas, kad sam ga video u prolazu držao se nekako zlovoljno. Kad me je ugledao, nešto je progunđao. Čini mi se da sam pročitao nekakav optužujući članak (više insinuaciju) u novinama o njemu. I gle, presavio je novine, noseći ih pod pazuhom. Kosa mu je bila razbarušena, zubi prljavi, kolutovi oko očiju nabrekli od crnila.
-Vidiš, Ferstere, kako to biva. Propade čovek, neočekivano. Ili, ipak ne?
Podigao sam nežno poklopac dirki klavira ispalio sam čitav arsenal Černijevih etida, uz tonsko praskanje i blesak, uz teatralno dizanje ruke, da bih potom polako, nežno ispevao Betovenove rečitative. Ferster je pod mojim rukama svirao bravurozne melodijske pasaže, te zagospodarismo sasvim carstvom muzike. Zborio sam sa Šopenom, Prokofjevom, Skrjabinom. Klavir, to biće bejah ja. Zahvalan, dugim prstima milovao sam njegove napete strune.
-Volim te Ferstere. Nikoga kao tebe nisam voleo, niti ću.
Tog kobnog dana, posle meseci mukle ćutnje, zlokobno je zazvonio telefon prekinuvši me u sviranju nokturna. Sluteći nesreću, podigao sam slušalicu polako, stežući je grčevito, dok sam tupo zurio u brojčanik.
-Halo.
Neko vreme sam slušao ravnodušni glas sa druge strane žice. Preteći zvuk tišine se polako, ali sigurno pretvarao u kakofoničnu buku.
Neko je vikao. To sam bio ja. Na to je zloćudni glas s druge strane nešto insistirao. Hoće da me otpuste! Najradije bi, kažu, da napustim grad, da se ne pročuje da sam… Ah, pa to ne mogu ni da izgovorim! Ja iskvario dečju mladost?! Ja manijak silovatelj?! Optužnice su kao eho brujale mojim ušima. Možda me je zato direktor onako čudno pogledao danas u prolazu. Što se njega tiče, znam ono što znam. Pili smo i kockali se zajedno. Znao sam i da voli mlađe…
-Ne, gospodine, nikoga nisam intimno dodirivao. Ta učenica Ana Karolina Belvi ne govori istinu, ja to nikad ne bih učinio.
Bio je to glas vapijućeg u pustinji. Zamenik direktora je prekinuo vezu. U grlo sam sunuo jedan topli viski.
Ovo je Malograd. Vesti se šire brzo – potvrdili su mahniti udarci o vrata stana. Ušao je u stan nabusito, šireći se po prostoriji, s rukama u džepovima – u stavu Herkula Poaroa – gazda u pratnji dva fakultetski obrazovana sina.
-Burazeru, upravo sam čuo za taj… pedofilski skandal – promrmljao je, gladeći sveže, do crvenila obrijanu bradu po kojoj su trag ostavile urasle dlake. Stresao sam se pogleda prikovanog na njegovu upaljenu kožu išaranu aknama.
Sinovi pogladiše identične brade.
–Dosad sam ti gledao kroz prste. Ne samo da sam bio mecena takvima kao što si ti, već sam organizovao tri izložbe vizuelnih umetnika na temu origamija i ikebane! Ali, ti si bitanga. Čuo sam da si napadao maloletnice. Imam kćer od devet godina, treba u Muzičku da krene, šta da je bila u tvojoj klasi?- oči mu se orosiše suzama.
Ogorčeno sam ga posmatrao dok sam otvarao novu flašu rakije.
-Daj i meni.-gotovo veselo reče.
Ponovo ukrstismo poglede.
On otpi i nastavi.
-Prodaj mi ovaj klavir po ceni koju odredim i dopustiću ti da ostaneš pod ovim krovom dok se ne snađeš – bezočnim će tonom ovaj brbljivac. Mlatarao je rukama kao da mrežom hvata nevidljive mušice. – Nakon toga da mi se izgubiš s očiju. A nije da nismo očekivali od tebe da napraviš ovako nešto. Znali smo da nešto slično stoji iza svega… toga – iz čela mu izbi graška znoja. – Da, znali smo – Nasmejao se kao hijena, otkrivajući pocrnele zube.
– Razmisliću – škrgutao sam.
Kad su otišli prišao sam klaviru. Učinilo mi se da vidim na njemu ljudska usta.
– Šta se tu šunjaš oko klavira! Procenjuješ koliko bi se ovajdio, a? Nema ‘leba, majstore, ja sam ti cenu već odredio – samovoljnim tonom prozobri klavir.
Iz alkoholičarskog sna prenu me je jeziva škripa struna i buka prevarenih dirki. Kao da neki nevidljiv stvor besomučno udara po njemu.
– Ko zna, možda je sve to istina. Možda si ti zaista napao jadnu devojku i prevario me sa njom.
– Ima četrnaest godina!
– Najbolje godine.
– Umukni, rekao sam!
Prislonio sam usne uz strune.
-Ne sumnjaj u mene, jer sumnjom kvariš svoje prelepo lice, Ferstere, sve ono NAŠE, jedinstveno, neponovoljivo. Spram prljavštine stvorismo katedralu nadrealne lepote. To i jeste definicija istinskog akta izvanredne ljubavi MUZIKE! Ne nasedaj na provokacije sveta letećih majmuna koji skaču po deponijama ljudskog smeća, ne kušaj meso glodara u raspadanju, niti osluškuj vrisak hijene što ga kroz smeh ispovrati šakal!
Nasred Fersterove kutije razjapiše se ogromna crna usta prepuna očnjaka. Stresoh se, ne od straha, već od gađenja pred njegovom nepodnošljivom ružnoćom. Obuzme me jarost spram ogavnog krvnika i ne mogoh da se načudim jučerašnjim strastima koje sam gajio spram ovog gnusnoga stvora.
– Čuj, muzičar! ‘Će da napravimo da nam obojici bude dobro. Razume se, mora sve to da bude obavijeno velom diskrecije. A gde ima diskretnije nego kod tebe? Šta se mrštiš, imaćeš i ti ćar od ovog! Ti daješ privatne časove, je l’ tako? Jeste. I one dođu, pa sve tako hop hop, mic po mic, a ti… pa znaš već šta da radiš, jebotebog! Onda dođem ja i cap cap! Zauzvrat, ubacim te u Udruzenje muzičara Malograda! Čak i tvom tati dodelim penziju? A? Šta kažeš?
-Kažem NE. Posmatrao sam Festerov iskrivljeni, groteskni lik. Beše zlokoban, strašniji od promašene note na koncertu sred nepojamne lepote muzike (ima li ičeg očajnijeg za ljubitelja muzike, išta bestidnije od promašene dirke, od falša koji kao da se podsmeva publici). Počeo sam da drhtim, potom da urlam, zarobljen u bezobzirnom gnevu.
– Moram da sviram, Ferstere! – vikao sam dok mi se rakija slivala niz zaraslu bradu. Svirati. Prići dirkama. Samo me TON može spasiti. Napeo sam dlanove i spustio ih na dirke. Prsti istog trena skliznuše. Pokušah ponovo, ali dogodi se nešto neverovatno! U znak osvete, taj gad mi je oduzeo moć sviranja!
– Skote! Uzeo si mi note! – moj urlik poklopi se sa ulaskom gazde.
– Jesi li se odlučio, maestro?
Gledao sam u pravcu Ferstera čvrsto stisnutih usana. Nema većeg osvetnika od Umetnika.
– Prodajem ga.
– Majstore, nosi klavir – reče gazda rmpaliji u prljavom radničkom kombinezonu, za kojim uđoše još trojica.
Ferster zavapi:
– Milost! Ne daj me! Sviraću sve sto kažeš. Ne daj da me ubiju! – suze su kapale sa dirki napuštenog ljubavnika. Ščepaše ga i odnesoše.
Gazda protrlja ruke.
– Znao sam da ćeš ga prodati. Imaš mesec dana da pokupiš svoje prnje.
– Fersteru, pomozi! Oprosti! – sobom se prolomi moj ogorčen krik.
Majstori se zgledaše:
-Nije čist…
Gazda skide kapu, prekrsti se predamnom kao vernik pred ikonom. Ponekad se ljudi i pred đavolom krste – pomislio sam.
– Aj’ zdravo! – dodao je zbunjeno.
Pogledao sam u sliku uzvišenog Isusa na zidu i pomolio se po prvi put u životu – ja, Juda. Dok su mi u ušima odzvanjale izgubljene Šopenove note, odlučio sam:
– Čak i da mi se povrati moć sviranja, ja na drugome, jedini moj prijatelju, za svu grabež i pokvarenjaštinu… da sviram? Ne mogu.
Ispijajući do dna poslednju flašu, poput mesečara ušao sam u kuhinju i nožem, polako, na dasci za sečenje povrća, isekao sam sebi, prst po prst leve ruke. Nije bilo boli, nije bilo zvuka, straha. Prometejski. Ljudski.
Gazda koji se, dva sata kasnije, vratio, zaboravivši ključ, našao me je na podu kako ležim u lokvi krvi. Čak i pošto me je smestio u zavod za umobolne, nije mogao da smiri moj ludački smeh.