“Volja bogova”, odlomak iz priče na kojoj trenutno radim


2

 Vrištim, gazeći po gari i čađi, u velikoj spaljenoj biblioteci..  Ne znam tačno gde sam, ali tu se nalazi neki čudak, nosi pločicu roba na izdepiliranim grudima, odeven u tuniku i ogrta;, bosonog, piše: pisar Kalimah,  u uspravnoj pozi, s rukama pruženim niz butine, zaklopljenih očiju i ćelav.

Kad najednom,  videh kako mi prilazi povorka knjiga,  poispadavši, na Kalimahov mig, s jednog od rafova, nalik na gimnastičarke savršeno izbalansiranih tela i umova, uz salto i sjajan doskok, potom, k meni… idu.. rame uz rame, gurajući se,  dobacujući mi zlobnjikave dosetke, jedna preko druge, a i zadržavajući jedna drugu, pa trk, pa stoj, te koja će pre do mene, a sve jedna drugu zadržavaju, opet na Kalimahov mig i videh da taj Kalimah zna ovu biblioteku isto kao što bi poznavao bilo kakvu pećinu ili vukojebinu od zore vremena do trena kad je kometa izbrisala dinosauruse, te da je gospodar knjiga i ljudi svog i svačijeg vremena.

Male zlobnice s naslovima (dakako izmišljenim jer mi behu nepoznanica,  a slova im boje taloga reke Nila natopljene krokodilskim suzama) s glavom grifona ili već kakvog kompozitnog bića, držeći noževe od bronze u dečjim ručicama, zaurlaše:

“Daj žrtvu! Na oltar s njom! Ima da izvršimo ritual, pa da budemo napisane, to je jedini način..”

“E tu su u pravu. U ime četiri izrezbazrene sfinge na ulazu, to bi prorečeno, a ja ću vam, zlih mi duhova loše literature, zarad dobre knjige, jer u ovoj knjizi nedostaju upravo ove vaše i jedino te vaše nisam pročitao, ja ću vam pomoći da ih što pre napišete.”

“Zašto?”

“Volja bogova. I komercijalnog središta Bliskog istoka, doduše..  Kraljici od Sabe se baš pričitala jedna vaša knjiga , za moj ukus eksplicitna kao Hallmarkova porodična drama… kako beše naslov.. problem je što nije napisana, ali ne brinite se vi za to…“

“To sam ja! – uskopisti se jedna podebela knjiga, crvenih korica – nisam ni počela da se zapisujem. Nisam bila čak niti u obradi! Ostale su makar neuređene, slovne greške, spojena slova, gluposti i slično, a ja? Zašto me nisi napisala tog decembra 2005te? Bila san tako romantična. Nazvala si me “Srpske devedesete”, o ljubavnoj sablasti, o bombama, o tome kako avet se sprema oblik novi da poprimi i da si avet prvi put sanjala, a onda je srela u školskoj klupi..”

“Devedesete, prekini, kvariš mi fabulu”, nakašlja se Kalimah.

“Bejah knjiga tvoje prve ljubavi! – odbi njegov upad nesrećna Knjiga o ljubavi – Bejah od svih u tvojoj glavi najzaokruženija,  tako si maštala pre negó što si od mene odustala, pa baš zato.. što si bila najnapaćenija! Te dileri, te ljubav, bombe i devize… sve! Šta čovek poželeti može više od tematke na balkanskim prostorima! pa i korice si mi izmaštala, dok sad kao prosjak idem slovima praznih džepova! Zašto me nisi napisala?”

Knjiga zaplaka…

“Zato što.. iza svega toga.. stajalo je nešto.. nemilo. Kao na groblju. Prosjaci bi se te bojali, a kad bi umrla, a umrla bi brzo jer si umrla davno, hodala bi živa a napisana, lobotomisana i nasmejana, zakrpljena i lepo uvezana, baš kao avet Ljubavi kad je doživela saobraćajnu nesreću… Ostala bi zgrčena, u dronjcima, napirlitana spolja”

“Čekaj.. kakva saobraćajka? Zar sam doživela saobraćajku?”, zgranu se knjiga.

“Prekini”, ugledah Kalimaha u svešteničkoj odeždi kako prosi i zvoni i ide po groblju koje se obrazovalo pod njegovim nogama.

“Jesi, ali si preživela. Bolje da nisi”

“Ćudovište! – uzmicala je knjiga – tebi je bilo samo do fabule, ne i do mene, ne.. ne sećaš se kako smo zajedno na odmor išle i giros kupovale kod Gimnazijalca?”

“Ne samo to.  Da sam te pisala, valjalo bi da budem pripravna za nastavak, a nisam imala stomak za to, nakon onog što ti se desilo, morala bih da napišem još jednu knjigu o tebi i nazovem je “Šilom kroz led” ili Šilo za led, kako ti volja.

Nakon što si postala Beli zombi.. Otkad su te udali za bogatog zidara – preduzimača…

Kalimah se smeši, deluje kao da misli na nešto drugo.

Sve vreme scene, Kalimah duboko uzdiše. Ali, tek tu I tamo. Uglavnom se smeši.

  • O čemu da pišem? O tvojim neurozama, psihozama koje su se stapale s gustim crnim morem ekonomske krize u Srbiji? Kako te je sirotinja prezirala, dok si se kočoperila u fensi odeći po preplašenom podijumu ispred škole svesna da izgledaš kao da si sišla s reklamnog panoa koji danas zovu bilbord. I tvoja sestra Gubernija…
  • Nikad mi nisi oprostila! Makar da si očuvala odlomke.. mene… makar zbog sociološkog konteksta! Ja san insanus, ja san sićušni predak velikih i bliskih stvari. Spiritus malus! Falus! – knjiga se zacereka I okruni san I ludilo smehom. To me je trgnulo iz sna. Sveće, restrikcije, stvari gube jasne obrise u mraku, crveni telefon.. Pričam s avetima, sa samom sobom, sa junacima svojih nenapisanih romana, dok se knjjige postrojavaju u vod radi isporuke maksimalne paljbe. Zasecanja. Čegagod…
  • Ti se sprdaš sa mnom. Odakle ti ideja da umem da zasečem toliko duboko u tu priču kao što je tebi zasečen u belu masu tvog mozga, taj zagrejani skalpel, odstranjen mali, veruj, veoma mali problem.
  • A šta je sa mnom? – iskorači knjiga s puškom u ruci, puškostrojnica valjda, a do nje joj se Grenadirka opako smeši.
  • Ja sam Čelo oblika kruške. Nisai htela niti da me pišeš niti da me sviraš.

I tako svaka za sebe iskorači i iznese svoju optužbu…

Po meni popada prašina s visokog stropa Bibioteke. Stresoh je sa skupocenog odela:

  • Pa šta i ako vas nisam napisala! Kao da sam imala da napišem bogzna šta.”

Knjige preteći idu u povorci, pružajući ruke…   Iz njih izbija zadah neverice i prljavštine. U njima su slike prošlosti. Ispreturane su.

-Mogla si da me napišeš! – najglasnija je bila Grenadirka, ali joj to nije bio zadat naslov, čak niti radni – mora da ga je sama smislila – Imala si divnu ideju za mene, diván lik koji bi uglačala, zategla mi kožu, avaj pergament, toliko sumnje i straha i sve je bilo tako usamljeno, a mogla si da me načiniš lepom, napisavši me ljupko, dostojnu Kralja da me čita. Pogledaj me sad na šta ličim!– napokon začepi gubicu Knjiga Sujete, zabalavljena, sva zadihana, prkosno me streljajući me zverskim okom, zalepršavši krilima.

 U GLAS: Da, mi smo knjige koje nisi napisala, Valentina!  Pakao koji te pod stare dane glođe, u tu nenametljivu bapsku ćelu, u noćnoj tmini gde sama skapavaš, a okolo tebe finansijski izveštaji i fascikle s bazama podataka, obračuni,  od kad si rešila da odbaciš karijeru pisca i postaneš pogonski knjigovođa, jer ti je taština slave diktirala da štancaš knjige koje na kraju nije niko nije čitao, te usklike, pojanje, proverene forme, da se čitaocima umiljavaš, da tvoja vatrena reč umesto da se razbesni na hartiji zaurla bačena u ambis, u utrobu zemlje, neprikosnoveno.. ubijena u reč, zla pizdo okrutnog srca.

Živela si lepo, nije da nisi – Spram tebe nagomilane pare, odebljala si od nagomilanog materijalnog bogatstva kog si strošila na svinjsko pečenje..  ali talenat… ko je mogao da ga zadrži da ne pobegne od tebe. – smejao se demon iz mraka.

Od kad si postala pomodni Pisac,  stihove kao da ti ispevavaju vojnici koji ima još da otaljavaju vojni rok! To, hajde, bila si sirota, moglo je da prođe otaljavanje kao takvo,  ako narod već toliko voli, ali zašto nisi ispolirala svoj bolji deo? Zašto nam nisi dala priliku da odrastemo? Da nas tumače! U svet! Svet da bude naše tumačenje!

Grupica nenapisanih knjiga u Biblioteci Buke i Čađi se uzbuđeno došaptavala:

I to s amo zato što je pustila da joj opšti mediokritetski sistem vrednosti vrednuje umetnički opus.

I ostalo!

A tek ostalo!Čak neke lične razloge pominje. Izgovori, samo izgovori, a mi ostale nevine i nenapisane!

TO ju je mnogo ometalo, jel da?, zaverenički će jedna od njih, za sebe… istog naslova.

KNJIGE U HORU: (jedna stavi ruku na kuk) Da!

***

Valentina vrisnu iza sna i probudi se..

PO DOZVOLI IZDAVAČA RUKOPISA “ZAPISI U TAMI”, REČ AUTORKE, u znoju pera svog


  1. PO DOZVOLI IZDAVAČA RUKOPISA “ZAPISI U TAMI”, REČ AUTORKE, u znoju pera svogIMG_20180721_193827 (1).jpg

Aveti s kojima se autorka borila mimo ovog teksta, sa srpdačinama koje su dopuštene poput oštrica sečiva postale su joj toliko bliske da se par meseci bojala da ih ne izgubi. Jer šta ako kojom nesrećom izgubi ono što joj se pukom nesrećom dogodilo? Ipak, i ona je ljudsko biće, ne samo autorka. Šor u koji se doselila nedavno postao je problem. Uočavanje da je neko nekoga angažovao da je prati kad joj socijalna fobija popusti bila je osveženje! Izvršni organ stranke komšija pokazalo se da je upravo to – organ.

Jebena odvratna matora gadura od komšinice s leva bilo je sve što joj je bilo potrebno da skine voštanu masku kako s plejade likova u Zapisima, tako i sa svog, ali morala je neko vreme da ukloni svoj otpor prema kičeraju i papazjaniji, da shvati da joj treba biti drago što mora da ih gleda, da se paklena osamljenost udružila sa nagošću primitivnog seljačkog nasilja, da se u ovom šoru melanholicima ne prašta već se isteruju iz čamotinje svog iznajmljenog doma, da sve nora da piči i puca, uz trubu, uz narodnjak, uz nalevo – krug da ne pritisnem uza zid i tebe i tu crnu mačku i ima da ja pppprrr… radim šta mi se ćefne, i briga me, gospođa pisac što je tebe pravio senegalski pesnik. Šor je moj!

Par puta je Autorka našla komšije rasute preko praga kako se čude događaju koji se odvija nedaleko od njih, a to je ratoborno čukaranje po tastaturi i „neka vaša privatna posla, gospodična, a ovde nema ništa privatno, ovde se svi zajedno radujemo, propinjemo, jaučemo, a ti se zavukla tu k’o medved, pišeš i pretvaraš se da svakodnevno čitaš što nije istina. Ni u Evropi, niti na Aljasci, niti na Ekvatoru“

Autorka, na granici između samoubistva i mučeništva, u nameri i nahođenju da nanovo spozna samu sebe kao objekta, ali ne kao bilo kakav,  nego objekt – u problemu, ali i na putu izlaska iz lavirinta zadatog matricom,  shvata da je najbolje rešenje biti glupa i gluva kao top.

Tako je sudba baci da se naseli u pustoj zemlji, u šoru, u jednoj od rustičnih kuća na prelazu u moderno, nasred centra Beograda, s povoljnim uslovima za razvoj seoskog turizma, sa zajedničkom septičkom jamom nevezanom za gradsku kanalizaciju, blizu duboko iskopane rupe, gde su sve fekalije zajedničke.

Reklo bi se da ovakve nesretne okolnost treba smatrati otrovom za sve što je osetljivo i da autorka zaglavila u svom ličnom limbu, pomalo ljuta što ju se u celini i u delovima umnožilo, preštampalo, prenelo u surovom obliku s jednog tragičnog mesta na još tragičnije, zastrašujućim sredstvima koje, kad bi ih bilo moguće opisati, ugrozile bi njenu već upitnu razumljivost proze i već usahlu korist i to sve bez odobrenja autorke, kao i njenog izdavača, da je se distribuira, sa sve psihopatološki grotesknim noćnim morama i rulfoovskim sablastima..  tako.. po šorovima i kućama, evo ima godinu petnaestu.

Ovo obdareno biće je rešilo da otkuca još paragraf ili dva, a potom da se zauvek digne od stola i oslobodi se želje da se bavi tako imućnim zanimanjem, uz još nekoliko uzgrednih koje je imala, a o kojima, protivno samozadatim vlastitim pravilima nije želela da govori ama baš nikako, a pogotovo ne otvoreno i javno.

Uprkos snažnoj veri, pod pritiskom velike patnje, autorka je rešila da odustane. Uz izgovor da je kritičnma narodna masa isuviše ljubomorna kako na njen novčanik tako i na ono što piše.

Kome su potrebni prizori bede, vapaju i krici izgubljenog uma,  priče o hiljadu i jednoj želji koja će se ostvariti samo onoj koja nadmaši Šeherezadu uspavljujući legendarnim storijama poreznika s disleksijom koji pati od bibliofobije – (čitalac određuje da li je poslednja primedba smehovna, duhovita ili smešna) To je jako važno jer autorka koristi humor da iskaže svoje ekspresivne ideale, uz opasku: Zabranjeno citirati Fidijana.

Daljim ispisivanjem bljutavosti svojih dilema, bljutavo ih ispisujući, u prljavštini, u ćorsokaku koji služi za šoranje, autorka je, svodeći konačan, veliki račun, na kraju tog računa, shvatila da je propatila toliko mnogo, da je izgubila dodatih 4 kilograma i trista grama, nešto iz oblasti fantastičnog, a nešto uistinu nije umislila, ali se više nije sebi doimala u ogledalu niti nezgrapnom niti čudnom.

Pogledala je dosad napisane pasuse ZAPISA, pohvale dostojne, odlučila je da se samoj sebi toplo zahvali na pokušaju da napiše sjajno pismo o tome da je po svojoj škodljivosti u odnosu na sve i svakog koga je prikazala bila nevina, ali da je došla na mesto koje jj preti.. koje predskazuje propast, da je kvalitet rečenica opadački, koliko i besmislen i da će svako, ne razumevši ama baš ništa od onog što je napisala imati želju da pročita autorkinu samozahvalnicu koja glasi:

Hoću sada, kao jedino živo biće koje me zanima, da izvršim gorku dužnost spram strašne vesti koju sam dobila, a ona me je zasenila i obradovala na načine na koje nisam ni sanjala, jer ni sanjala nisam.. – ovde se autorka zbunila, u toj meri da je ostatak rukopisa napisan u prvom licu – da ću biti toliko srećna pukim faktom da svojim pisanjem više neću opterećivati druge jer…

Najedared, nešto prsnu, kao krv i prasak smeha,  a zvuk je došao s druge strane prozora, iz hladnoće, tame i iz plesa senki.

Staklo puče, razbije se i pre nego što sam shvatila da mi je cigla tek za par milimetara okrznula glavu i načinila vidljiv ožiljak iznad slepoočnice. Ciglin let od tame iza prozorskog slomljenog okna do susednog zida trajao je merljivo kratko, no nisam se zamajavala time, no sam počela da se istovremeno smejem i da pretim.

To je vrlo zahtevan posao. Pretnje. Treba iskriviti lice propisno, grunuti iz grla tako da to ima neki opasan, skriven smisao, te iako se obično počinitelji uplaše pretnji, uvek treba biti spreman da primiš pretnje nazad, a da pritom ne dozvoliš da vidiš koliko se u tvom nedostatu ikakvog straha krije prezir prema svima.

Stoga sam oduvek sebi savetovla da se držim prekora. Poslati u pakao, to je ljudsi. Pozvbati se na status žrtve. Slobodnog mislioca.

No, ono što me je navelo da se zamislim  jeste razlog zbog kog bi neko propratio moje postupke, a budući da te noćii nisam načinila niti jedan, da razmotrim mogućnost da neko prati moje postupke, i to me je protreslo, da čak i moje ništa ima nekog smisla, u ovoj tami, noći,  u umerenosti strave i čistoti apsolutnog besmisla.

Tada shvatih. Histeričan i prodoran krik od kojih bi i kamen zajaukao dopirao je s moje tastature, a možda sam i vrištala dok sam pisala – ljubazno mi saopštavaju dok im pajserom dodirujem noseve smešeći se: „Čik ponovi ako je to tačno“

(Unutrašnji urednik se raskrečio nad rukopisom i gleda sve šta pišem iz ptičje perspektive: Mislim da treba da obrišeš ovaj deo. Dogovorili smo se da ne izmišljaš.

Izmišljam? Kakva budala. Sve vrvi od urednika ovih dana. Do – gooders. Ne podnosim ih)

U pitanju je bilo, zaključujem, razbijanje prozora iz zvučnih pobuda. Komunalna buka koju sam pravila u zatvorenom prostoru, svojim ratničkim izlivom emocija udarajući po tastaturi prepoznatljivom pijanističkom tehnikom vežbanja a la Franc List, udžbenik za daktilografe „Prstomet i umetnička interpretacija“ , prešla je nivo 100 fona (ako se nisam prevarila u cifri) uznemirivši komšinicu s leva za koju se govorilo, još od mog useljenja, a ponajviše je sama o sebi govorila, da meditira u noćnim časima, čvrsto sklopljenih očiju, te živčani sistem, te promene u metabolizmu, te trigliceridi…

Dozvoliću sebi da zastanem na ovom mestu i da se smejem. Samo malo.

(Za sve je kriv fakat da nisam sastavila detaljno sve scene u romanu, inalče bi poodavno bio završen, a postala sam ravnodušna prema pakostima uprkos stalnim selidbama, te na kraju shvatam d aplašim svet svojim literarnim postojanjem, a možda i da suviše dugo živim. Možda bude da je to)

Utom senka promače. Brzo. Isuviše brzo, ali dovoljno da vidim prikazu u begu odevenu u ski masku s nacrtanim likom bele ajkule oštrih zuba kji proškrgutaše: „Ma boli me kurac!“ To reče, otvori kapiju i uđe u dvorište s leva, skinuvši pred pragom ski masku, a tamnocrvena, laganokovrdžava kosa se rasu…

2

Dugo sam sedela zagledana u plafon. Noćašnji događaj izoštrio je i produbio stare instinkte.

Upravo pobedonosno sam izašla iz Prvog rata „Ja tebi ciglom kroz prozor“

Odlučih da dovršim tu priču, a nakon svojeručnog potpisa, zaboravim na čitavu stvar, uz zvanično obrazloženje:

Tekst Zapisa u tami smatrajte kao svesno izbegavanje otkrivanja vlstite istoriografije. Autorka smatra da je s rukopis gotov, iako nije. Komedija je izrodila isuviše bezumnika, iako mnogo manje no što ih je u istinitoj ispovesti bilo ili bi ih bilo. Zbog sticaja nesrećnih okolnosti, pomahnitalnog tempa kako selidbi, tako i tempa kojim se skinula do gole kože u vlastitom romanu, a nije se libila da započne lov na veštice kad su u pitanju i bogomznani kreteni kojima se posvetila pažnju, kao sveštenik kokošinjcu, uz želju da nepočinima razbije njuške, u stanju u kojem joj boravi čitavo biće, to nije više moguće, te autorka ne ume da isprati sled događaja na ubedljiv način, a da pritom ne odoli čežnji da se stopi sa svojim šumskim ja i premaže se ratničkim bojama.

Ako biste je posetili, shvatili biste da je podivljala i fantazira da lukom i strelom lovi zalutale turiste po okolišu Avalske planine.  Njenu priču je teško pratiti, mada su složni u tome da je njen delirijum zarazan, koliko i interpretativan.

Dovoljno je reći da je odbila ozbiljnu glumačku ponudu za Beogradsko dramsko, jer je smatrala da je razlog za minornu ulogu u predstavi „Lepa i luda“ nevredan njene pažnje neprihvatljiv od strane neotesanog režisera Mihaela Hajdna.

Ukoliko ona sama ne napiše bolji scenario.

„Tvoja rupa odgovara mom falusu“, rekao joj je na generalnoj probi i uprskao stvar.

Majci je pukao film, otišla je na pijacu i nije se vraćala dva dana. Sunčala se Autorka dva dana kod baba Ruslane na sunčanom krovu, setila se teme iz maturskog i iz samo njoj poznatog razloga, mrmljajući nešto o Arapima i Suncu i pištolju, te o nekakvom Dušanu Slovaku, uz mantru: „Uradila sam to. Sve sam ih pobila“,  stravičnim gestom koji je prethodio odluci  (kad je ona u pitanju i bogovi se boje da nagađaju šta je to bilo) podigla je ruku visoko u vis i u glisandu svakako  nastavila da piše, uz Kingovo misery pitanje „Možeš li“, uspela je da se osmehne monitoru kao detetu.

Hvala Bogu i za ručno izrađenu škrinju što mi ju je danas doneo poštar – poklon od prijateljice koja je pročitala dosadašnji serijal Zapisa u Tami, uz poruku ohrabrenja: „Žuri polako. Tek si na hiljadu i osmoj stranici.“

Svaki pisac ima svoj ritual pre nego što išta iole pomisli, a kad nešto pomisli, dobar pisac mora to isto i da zapiše. Streljala je zelenim okom dosadašnji rukopis kao sečivom. Potom je otvorila škrinju na kojoj je zlatnim slovima bilo ugravirano „Knjiga magije“ i položila podebeli tabak odštampanog rukopisa.

Poluglasne rečenice okretale su se u njenoj glavi sve dok nije zaverglala sledeće poglavlje, pa sledeće, list po list slažući u škrinju i strašnim pamćenjem klavijaturisala po istini, svedočanstvu, nestrpljiva da završi s uvodnim ritualom, a to su u dahu sklepane loše rime o izmišljenim bludnicama koje joj dolaze u san i koje se nude da joj urade korekturu teksta.

To je ritual. Za ovaj mesec: bludnice. Za sledeći: političari.

Potom je izvgrnula ruglu sve što prezire, od veoma rđavog oca kog nije niti upoznala preko nedotupavaca koji smatraju da se ona zapravo rukopisom kompromituje,  iako je njeno najveće dostignuće bilo u tome da je uspela da izvaja svojevrsne rečenične kipoe a la Luvr po stilizaciji i mašti, a da pritom nije rekla ama baš ništa.

Ovo je za autorku krupno priznanje i razlog da odustane, kao što bi i bilo da začuđena i ožalošćena selidbama i bezočnim ciglomanima,  osetila gotovo idolatrijski naboj prema srčanosti kojom je komšinica boli me kurac napisala vlastito poglavlje, odbrnila vlastite uši, uz ne baš preveliko rasuđivanje i dubokoumnu baroknost u iskazu, ali svakome, pa i samoj autorki jasno i razumljivo.

„Pokazala mi je put“,  jer autorka bi neretko bila zadubljena u misli tokom pisanja obimne knjige, ali rečite u meri da može da se radnja prati, sve dok se ne bi trgla iz donkihotovskog sna –  žurila se potom, spremala šta će reći, držala govor pred ogledalom, teško gutala zalogaje tokom obroka, odlučila da će se posvetiti bogu, postu, militvama, samo da u rukopisu sve ide dobro i da se ne uzbudi previše tokom samog pisanja.

Bila je to greška. Zanosna igra i ples opisa groteski koje su joj mučile um činile su njenu knjigu zarobljenom u zamku privezanu spletom aluminijumskih žica koje likovima nisu dozvoljavale dah.

„Ovo je intervencija s nebesa“, kucala je autorka i svakog dana dok je pisala, tamo negde u Beogradu, Sunce bi se penjalo iznad vidika kad bi joj neki paragraf uspeo, a padalo ispod vidika kad neki paragraf bi zaličio na hagnjeći kotlet ili bi je poznati glas Izvršnog komšiničinog organa:

–        Boli me kurac!, virnuvši iz oblog zvona tela sa ne tako uzanim otvorom.

Lozinka.. Mora da je lozinka..  – mrmljala je Autorka stisnutih, isušenih usana. Toliko pomno je kucala po tastaturi da je zaboravljala na žeđ.

–        Njena mačka opet ušla u kuću, a ja.. presekla sam se živa!-         

Zamišljam je u vlažnom kazamatu kako se testeriše od prepona ka glavi. – otkuca Autorka, ustade sa stolice, udalji se dva metra i pomno se zagleda u slova: „Dobro je“

–        Zeca sam morala da odnesem u Aranđelovac, a ona tamo piše.

Zvonj

Zvonj

K’o klepalo kad bije na radost uskrsnuća.

 3

Autorka viri kroz kroz drvene prozorske kapke.

Neko na njenom mestu ne bi želeo da se upušta u pojedinosti fizičke prirode, a da ne pomene očekivane plave kitove, artiljerijska oružja na Istočnom frontu, teške haubice,  Indijke, do nedavno najteže žene na svetu koja je uspela da se prepolovi, elefantijaze, da tu nešto debelo nije u redu…

Tabana kao krdo afričkih slova sa svojom tankom kosom prikucanom šarenim šnalama uz glavu, ofarbanu u tamnocrvenu boju i klati tamo amo povelikim grudima dok joj iz usta viri jezik koji vrluda i po jutru, i nći i po livadi i po šoru i kojim preti, kojim seče u naletu neprijatelje sistema, one koji njen kurac ne vole, turobne godine tvrde upotrebe nisu ga umorile niti iznurile,  no ojačale da blista poput čelika, da besni po šorovima beJogradskim i aranđelovačkim, a svet sav se, taj svet koji u kurac šalje i iz kurca se odlio u slivnik, udružio s njom, sa slivnikom, propustljivom površinom sveta i kurči  kamenu tišinu –pičKi gore dole i kurata okolo, a još povrh kurca i cigaretu joj pripaljuju.

 

Moje bludno psovanje, moj udo, njen nežnik..

Lepa sam k’o satana! Obla k’o crkveno zvono!

 

KOMŠIJE, scena iz predstave LEPA I LUDA, Leila Samaraj i Mihail Hajdn

Scenario s falinkom

37997772_278383666080316_1765878964846329856_n

Leila Samaraj

 

Kaecilius.jpg

Mihail Hajdn

KOMŠIJE I NJIHOVI POTOMCI: Cika i vriska, dva deteta pred školom, ponašanje dvogodišnnjakinja,  dakle, retardi, neartikulisano kreveljenje i sumanuto skakanje, nerazgovetno pričanje, vrištanje, tapkanje loptom, lupanje u prozor, dozivanje mačke,  komšije razapele kanap preko ulice.

AUTORKA: Odbija telesni kontakt. Ne obraća pažnju na druge, bez kontakta očima sa spoljnim svetom. Ne priča s komšijama. Ne pokazuje strah od opasnosti. Smeje se ili kikoće, s razlogom. Pruža otpor slušanju legendi o silovanoj devojci kraj Momina kamenu kod Vladičinog hana što se Turčinu nije dala. Uzvraća legendama o vlastitim avanturama na Sinajskome brdu koga je uzduž i popreko prekopala, negde u neolitu, kad ga dokazano nije niti bilo. Interesuje se samo za istoriju normanskih osvajanja, ali se žali na odbacivanje paganizma, kadgod komšinica Ruslana, koja se predstavlja kao Radmila, od 90 leta i koja je prema vlastitim rečima imala urednu menstruaciju do sedamdesete, pomene lezbejstvo Hilari Klinton. Na pomen sintagme: “Dečja radost”, obično brizne u plač.

KOMŠIJE I NJIHOVI POTOMCI:

–    Ne bacaj tako loptu!

–    Ma boli me kurac. (evo ga!)

–    Trči, vidi koliko ti dupe

–    Malo poskoči!

–    Hop! Hop!

–    Vidi kako moja Zoka skače!

–    Baci tu loptu tamo na vrata onoj što čuka, a ad izađe ti kaži: izvin’te komšinice.

–  A ko i što toliko čuka?

–        Ma doselili se tu s mačkama, književnica i njena majka! Majka je u redu, ali ona, ta mala, bezsisna i pikljava – ona…  – Piše.

–        Piše! A što?

–        Iz nekog razloga nešto piše, ne pitam se kojeg, mora da je nešto umnobolesno.. neka ekstrasenzorna percepcija, možda je nadresirana pa naskače k’o kuče na tu jadnu tastaturu i sakati hartije da bi suzbila bolest, ali tu pomaže samo pištolj i noga istovremeno, ne bi je mađijala cimetom ni da mi je prineti toj toj.. grotesknoj implementaciji.

Komšije se uplašeno pogledaše.

–        A lepa je!

–        K’o prostitutka u poodmaklim godinama. Ne bi je jebala ni Goleovim kurcem, niti nevidnom silom prizvanom s četri upaljene sveće.

–        Hajde, Zoko, nemoj tako, i za tebe su govorili da si propušena, a ti bila lepotica sela.

–        Udara, udara ko čekićem! Noću, kad je bog reko da se spava, kad svi spavaju, pa i mačke. Šta bi bilo da ja napišem roman!

–        Piši, što ne počneš i ti pa udarajte zajedno

 (smeh)

 (bele stoličice poskakaše)

–    Lupa, čoveče, lupa! Jadan moj zec!

–    Komšinka, hajd’ da ubacimo ove stolice unutra da ne pokisnu. Kiša će.

–      I čula sam je. Kaže ona da smo smi mi seljaci. A šta je ona? Gospođa iz Kragujevac? A znaš šta. Boli me kurac.

–      A jel te mnogo boli kurac.

–      Mnogo!

–      Gole, nisi rekao da ti Zoka ima kurac.

–   I još kaže da našu ulicu da je Šor na Vračaru. Kaže: poređali se k’o na prelu i vrište. Eno. I onu babu laži -ruskinju primaju u goste, kao prvu komšinicu. Onu što stalno priča da su joj četnici zaklali sina. A lepo sam je upozorila da je baba luda. Ma boli me.. guess what!

Udaranje, vriska dečurlije, treskanje,

Vrisak

Buka

Cika

Radost

DEČJA RADOST!

 

 

Testament jednog pisca, Invita Minerva* i.e. “Unwilling Minerva!”


UVOD

S izvesnom, svečanom ozbiljnošću, oslobađam prste i zapisujem neobičnu istoriju koja mi se dogodila. Neobičnu?

Daleko od toga, iako me me nenormalnosti guše i dave, sagnuta nad svojom beležnicom nemam nikakvu kontrolu, mrmljam nepovezano sebi u bradu, puzim po sobi, derem se: “Jel ja sad treba baš sve u tančine da ispripovedam?”, u stanju fantastmagoričnog bunila, prsti,  gipko, neuhvatljivo, neobuzdano navaljuju:  ovog puta se nećeš izvući bez celovitog dela.  O nama. O nama si govorila onda kad.. ah sad će znaju. Kad pročitaju, ima sve da znaju! Rukavica je bačena, kao kocka” i ja moram da pišem, iz straha da ne izgubim razum, ali i da dokažem..  neka se rasplete isprepletana mreža oko oslobođenih prstiju. Dobro me čitajte.. To su one: Knjige. A one ne vide činjenicu da ja više nisam ništa – ponajmanje Pisac. Ipak, one me teraju i teraju da pišem, da izvršim krvavi ritual, opsenarski čin i iako sam napisala jednu savršeno celovitu zbirku priča, to je bilo u zlatnim godinama, jeziva slučajnost, rečenice vođene kao loši poslovi, ukrasi kao preterana maskara na veštičjem liku ogrubele matore.. starice.

Već mi je sedamdeset. Nisam imala nameru. Knjige to ne razumeju. One su uzbuđene, one gore od želje da otpočnem svoj stari posao.

Ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaštititi od njihovih zlih namera. A bila je tek slučajnost, to što se dogodilo, proistekla sama iz sebe i moram početi, odmah početi..  Priželjkujete da znate o čemu zapravo govorim, hožete da budem sažeta, pa i crnohumorna, ali da skratim….

  • Ali, ko ste vi? Pišete li ili ne? Neko vas tera? Sprečite stravičnu nameru, zašto mene davite s vašim “oslobođenim prstima?” Ili mislite das am dovoljno luda da od vas očekujem ikakvo razmno objašnjenje?
  • Isto mogu ja Vas da pitam ko ste dođavola vi. Ali, razgovor mi je ugodan, te mi ne mari da se izrazgovaram, znate kako kažu, u početku beše glas u glavi, a tek kasnije nadođođe slova. I krvavi pakao sačiniše slova.
  • Budalo!
  • Možda jesam, ali retko ko, pa i najsmeliji umetnik začuje, za života zvuk svog glasa. Onog.. pravog. Znate li o čemu govorim? Moje digresije, upadi i lutanja od teme dovode do iscrpljivanja, da, zbog toga je moje delo još u dvadesetima ocenjeno kao beznačajno, sećate li se toga?
  • Sećam se da su vaša dela lišena artikulacije, da je pisati, za vas, pisati jasno, sažeto, britko, kao da vodite strahovitu i unapred izgubljenu bitku.

Niste heroj. – rekli su – vaša fragmentarizacija, nedovršenost, nesposobnost pripovedanja jasne, pregledne storije u manje od 200 reči, pa kakva je to rabota nagrnuti na hiljadu.. hiljadu reči, čak i dve,  to je čudovišno, vaš barok koji prelazi u rokoko, pa kako će to čitalac sve ispratiti! Da ste manje komentarisali već postojeću situaciju, možda biste uspeli, ali ne, vi, u oholosti, ne shvatiste da vidi čitalac sve i bez komentara vas, sveznajućeg pripovedača.  Niste sveznajući, gospođo Confuzione, šta vi znate o ekspresiji supstancije, a nama zamerate!  Čekali smo da izađete ili se makar snađete u kovitlacu vaših storija koje liča na buncanje samrtnika… A sad lupate po tastaturi i ta buka koju pravite je poput udaraca bičem – besnog vetra…   To je udar – udar po tasterima, besno, vulgrarno, pohotno, zašto? Zar ne bi bilo mudro nežno spuštati vrhove jagodica na njih? Ali, ne, isuviše je to vulgarno, ta izražajnost nedostojna vaše domišljatosti, vi niste rađali priče, no izrode! NIje to.. vaše… nikakav dragocen nakit, to je buncanje, razumete li, buncanje neumrlog!

-Ah! Ali, dopustite mi da završim.

-Tako reći, da počnete?

Svesna sam da moje priče nisu u čitaocima izazivale radost i slast. Zamalo da pohrlim za pištoljem kad to shvatih.. Znate već. Da sebi raznesem mozak

-Vidite kako to može jasno da se kaže!

-Vidim! Slušajte.. Nemam u sebi lukavštine da načinim da izgleda isuviše dubokoumno ovo što sam rekla. Tako mi je kako mi je.  Nemirnih pokreta, crvenoga lika k’o u nevine Actečke devojke ili poglavice Džeronima, a sve je to od nervoze, jer je  u grudima nevoljenost, a hladno je tad oko srca, tako hladno.. kao da se u meni  rascvetava ledenica, dok se uzavrela glava kotrlja neobičnim svetovima. Tad rečenice zavrve i nemoguće je da stanem!

Imadoh neprijatelje najljuće, prijatelje klevetnike, a u jednog Bruta svoga bejah raskalašno zaljubljena, te na vreme shvatih, hvala pameti što mi je do neba, da u teškim prilikama u kojima sam se obrela niti najveći genij ne istraje i ne održi se ili makar, ako uspe da pređe preko kala, to učini i iskoprca se iz živoga blata na obalu spasa, prljav  do bola i nedovoljno čitav.

A ljubavni jadi, oni bejahu ponajviše krivi što ne istrajah u  uzgajanju talenta ili makar želje da se naučim sažetom iskazu.  Jer zbi se gore! Shvatih da to uopšte ne behu ljubavni jadi, makar s početka jesu bili, do trenutka kad je moje srce potpuno umrlo. Do koronarne smrti. Tad nesta i duh lakoće, mladalačko ludilo prođe, kao i vedrina čistote. Pronicljiv bol me probadao dok hodih okolo po svetu, grčevito se savijaći u mukama,  pipajući naslepo i tragajući za sumornim, bednim slikama.

Prezrena, odbačena, ostavih se promišljanja, te mi rečenice, ranije oštre kao mač postadoše nezgrapne, oštrica mi otupi, pisah sve ređe, bez volje, na silu i misli mi postadoše iskrzane kao ostaci odrane kože kojima je Kolumbo ukrašavao svoj bikovski vrat, a behu to kaiševi kože žrtava koje je bacao izdresiranim psima – upravo je izvor mog jada ličio na Kolumba.  Smejete se?  Ne veseli oči hor muza u nenadmašnom zamahu romantične lepote,  sve ono što zavređuje divljenje, izaziva suze ganuća u očima, katkad čoveka zaludi i strvina..

(ne ovo nije digresija, uvrnuti bonton izvinjavanja zbog nagona da se bulazni u tekstu, neka vrsta OCD – a, ako hoćete dijagnozu – ukoliko bih izbacila ovu misao, izbacila bih deo vlastite utrobe, a reči su moćne i vraćaju se s vražjom osvetom preteći da će otkriti najbudalastije misli – često sedim u mraku i razmenjujem koju s njima, zureći u okean njihove moći, iscrpljena,  iznurena)

Tad napisah svoju priču po kojoj me još pamte u kojoj razborito, sažeto i sve suprotno od Apolinera..  vidite kako se ja nejako izražavam..   odlučih da ako propadnem, učinim to kako valja i propadnem do kraja, udesih na svaku nesreću koja me zbila  po koji latinski citat da potkrepi istinitost dovoljno da čltalac shvati da san svoje mane dobro promozgala i da mi na um ne pada da se pera ponovo latim,  a da zazvući opasno i teško, besomučno i nerazumljivo tek toliko da čitalac otreska bunt papira o glavu., te me ne liši nadanja da se na putu životnom koječemu naučim i otkrčivši svaku poteškoću svom izražaju, peru ponovo vratim.

Ali, umesto, toga, odlučila sam da odem.  Događalo se brzo, poput epifanije, u trenucima koji nadođu kao pokajanje nad svetom i umom sveta, kad sve postane očigledno, isuviše očigledno i iz neba izraste munja u obliku raspukle ruke, uperi kažiprst, dok munjevito saznanje obgrli mučenika ili oslobođenika (dođe mu jedno te isto)gorućim oblacima, oblizujući ga crvenim jezicima.

Taman da stavim sve svoje stvari u retro kožni kofer, skupa sa, Orlandom, sestrama Bronte i bežičnom tastaturom ne verujući da radim ono što radim,  da se zauvek okanjujem majstorisanja oko rukopisa, da mi je dosta pisanja i brisanja, suprotstavljanja književnim konvencijama, te da one nisu ništa drugo do maska ludaka, taštog i arogantnog,  cirkusko – zabavljačke karnevalske lude koja priča besmislice ogrnuvši se oreolom iracionalnog načela. Bila je to  maska kazivanja, intelektualno deficitan tekst, ljigava salata od reči, dar umnobolesnih koji pišu isto što i ja, samo s većom lakoćom, rekoh to, proglasih se javno neuračunljivom putem elektronske pošte u nameri da obavestim bezazlene, vesele i vedre pisce, urednike i one koji se osećaju tako, s malim trudom iznašavši osobitosti u svakoj rečenici koju bi izgovorili ili nadrljali,  ti gorostasima napisah i izlistah priču u kojoj sam samu sebe servirala u fusnotama, kao freniju šiziku kojoj samo čarobnjak ili kakav drugi veštac može pomoći, zdrava ja bila, da o svom krivom putu zborim pravo, a još uspravnije kičme se po njemu krećem – ukratko o svemu zabeleženom u niskosti svog dela i svoj truleži što je iznađoh u srcu, drhtureći na rubu propasti, na margini, ako im je tako draže

Izvestih klevetnike, neka popucaju od smeha, poljubih zmiju, a i samu bih sebe poljubila u bezumničko čelo kao što se ljube mrtvi i sve to sročih što sam učenije i rečitije mogla,  rešena da napišem grčevito, ali izražajno pismo zveri ljubavi koja me je mučila, da upitam zašto mi je život zagorčan, da zavijam u mukama, da me skoliše noćne more i da boravim u podnošljivom stanju podanika koji mrzi svog gospodara, te da san sve svoje strasti davno pripitomila kao divlju životinju.

“Želim samo mir. Vraćam ludilo nazad bogovima i da…  imam puno vremena, možda isuviše mnogo vremena da popričekam da mi se razum vrati, a dotle, spoznajom sopstvenog nesvesnog, spremna sam da se otisnem u bilo kakvu avanturu, pa čak i s tobom, s priručnikom o ludilu, Erazma Roterdamskog kroz život da me vodi.”,  ni sama nisam mogla da sebi osporim snagu i odlučnost u rečima da svoj jadni položaj dokusurim jednom za svagda,  jer kako dodah: “Bojim se da je nemoguće, u ovako jadnom stanju, iko ikoga da poštuje i voli”

uz potpis: INVITA MINERVA

Kad se malo pribrah, obuze me mirnoća potpunog očaja i bi mi lakše, kad najednom…

Bušido majstor


 Simptomi ludila po bušidu su:

Poštenje

Poštovanje

Dobročinstvo

Čestitost

Čast, slava

Odanost

Hrabrost

Mudrost

Jednog jutra, pronašao sam skupoceni novčanik od zmijske kože. Kao POŠTEN pronalazač, otišao sam u policiju gde su me, najpre, prebili na mrtvo ime, a nakon toga su se kartali u zmijski novčanik. Novčanik se uspravio pretvorivši se u zmiju koja ih je ujela za zajednički vrat. Ujedeni su pocrkali, ali eto drugih.. Optužiše me za vrača – ubicu, teroristu iz daleke Afrike. Prozvaše me “Ukrotitelj zmija” i rešiše da me ubiju na provereni način.

Odveli su me u sobu za mučenje oblika svemirskog broda, ispunjenu nuklearnim oružjem. Pored mene je sedela još jedna žrtva- svezani prosjak kraj samoaktivirajuće bombe.

– Gladan sam – kukao je prosjak.

Kako bih ga nahranio, upotrebio sam vlastito telo…

Očekivao sam POŠTOVANJE. Umesto toga, ispljunuo je prinešenu nogu!

  Zar na DOBROČINSTVO da se vrati otpatkom? – kriknuh i opalih šamar prosjaku. Ima da napustim bomba-sobu! Demonstrativno!

ČESTIT kakav sam bio, nogu sam, ipak, odlučio da zadržim, iako sam znao da je prekasno da mi je ponovo prišiju, jer sam bio zarobljenik. Pitanje mog izlaska bilo je pitanje… SVEGA!

No, trebalo je uništiti nuklearku, čir planete, doneti ČAST I SLAVU! Stavio sam pomodni kačket za razmišljanje..

Da, da, shvatio sam šta mašina želi – jednu ljubavnu nuklearnu za dušu…

Zapevah iz sveg grla:

Gdegod pukla s tobom sam, dušo, kadgod prsla ja bi’ te sasluš’o!

Nuklearno čudovište, svo dirnuto, reče:

– Hvala ti. Tvoj glas, a i poenta pesme, rashladiše me k’o mistral da je dunuo za vreme bonace. Ovol’ke vrućine ni meni ne pašu!

Od sreće zaplaka, korozirajući u momentu. Iako se dekomponovala u fotone, uveren sam da me nikad nije zaboravila.

ODAN svetu, odan nozi, zmiji – spasiteljki, autokanibalizmu, gladnom prosjaku, izveo sam ih na onu istu ulicu, gde sam pronašao zmijski novčanik. Stajao je na istom mestu. Dovukao sam se do njega s nogom u ruci, kad se prosjak dograbi novčanika! HRABRO  mu se suprotstavih, tresnuvši ga, iz sve snage, nogom po glavi.

On se pridiže. Ne bi mu ništa! I pljunu mi u lice.

– Zmijo, pomozi! – zavapio sam.

–   Ovo je već drugi put kako ti pomažem. Po zakonima bušida, očekujem i nešto zauzvrat – prosiktala je zmija dok se kobeljala iz novčanika, lelujajući vitkim telom.

– Pomoćiću ti, ukoliko.. – i prosikta mi u uho svoje podle namere..

–   Eonima mi dosadno samoj u novčaniku, šta ću. Naporno je biti sveštenica bušida. i samotno. Ni žvakanje kamenja ne pričinjava mi radost kao pre.. – rastuži se zmija. Nakon što sam pristao, u znak POŠTOVANJA spram zmijine pomoći,  zmija ujede nezahvalnog prosjaka.

–  Doneo si MUDRU odluku – klimnula je glavom zmija. – Ispunio si sve što je Ludost od tebe mogla da ište. Postao si bušido majstor. – reče i obavije se oko ostataka mog namučenog tela…

Vratili smo se u novčanik, zagrljeni, ona mimikrisana, ja namirisan…

S policajcima ne znam šta se dogodilo.