Buđenje


1

Široka katedrala sa zvonikom
nakon deset minuta ćutanja u snu,
na deset načina me doziva svesti.
Probudih se tako sto sam se lecnula
obrisala znoj između grudi, na spoju rebaraca.

Čuvam snove, iako su oni kao vreme,
zarobljeni u kakvom staklu poluispijene čaše.
Snovi vrve sačuvanim predmetima i bićima,
noć u njima je i ništa i sve,
i verujem i ne verujem u simbole
neiskorišćene ljubavi.

Takav je San, kao ploča što ponavlja,
neprekidno objavljuje uzbunu,
parodiju na ponavljanja.
to je san koji uzdrma živce i ode, neobičan,
staklast, erotski poput mrtvaca
ubačenog u sanduk sa postavljenim stolnjacima.

2

Umirem na ostrvima kojima nisam mogla verovati
i baš zato me privlače i baš zato se u njih zaljubljujem
zbog kula I zidina koji deluju kao utvrda.
zbog daha karnevala I erotičnih strujanja.
miris Venecije dekadentnog I raskalašnog
u istom času smelog i introvertnog okusa.
Venecija, mirođija koja nudi i čini živim.
tamna I teška, zatvorena, zimi i promiskuitetna leti.
žena zarobljena u muškom imenu. I obrnuto.

3

Vi ste bedni ljudi
bedniji od starinskog ormana
veliki u mrenom obloženom oku..
pomicaj naslepo na jastuku, sve maske će spasti.

U ruci držite maramice jer kijate i slinite bez prestanka
i volite belu boju, kao i golubove koji šetaju bezazleno
ispred vratnica ludnice.

Okolo mene na vas zaudara, a ja sam prokleto lepa
Sama,

u praznini škrinje
soba mi je grobnica
u Snu
gde kraljevi i hulje
zagledaju u krvave stope
koju prati moja golotinja
pobediće golotinju
u koju bulje
kraljevi i hulje
beli I stameni kamen oblaci

Džinovski divovi prohujaće nebom
rasplamsaće olujnu vatru
vetar kraj otvorenog prozora
Pesma
nek’ iskrvari svojim tokom

U crvenilu strahote pene se sivi kumulusi,
na zemlju puštam
oluju, kišu, sneg i zmije
i svuda će popadati zmije I razleći će se po blatu.
a blato je gutalo zmiju I zmija je gutala blato.

4

Golgota se razlistava kroz vreme
izbrisano iz svesti, savija put dalje
oskudno – žednima, teturaju se u pravcu stada
mrtvi na nogama
i njihovi pastiri

Zemlja je mala, umrežena, prava mesta plasiraju, prave ljude.
samo treba biti tamo i ne verovati nikom i ne voleti nikog.
tek tada su mogućnosti za uspeh ogromne.

Nada je kič koji hoda, ali časno ju je imati
po skerletnom zakonu bede
(zaglavljena u oštrici sekire dželata Henrija Osmog,
malo izguljena od čvrstog stiska
)

Ipak ću danas izaći
izložiću sebe pogledu, pustiću da me vode i pričaju
na lice ću ugraditi izraz uverljivog slušaoca
oni će misliti da je to zbog njih
ja ću znati da je to zbog mene
i pre nego što se umotam u novi, nadolazeći san,
opet uznemirena

Došla je Golgota
da me probode
da me vaskrsne