Zapisi u Tami, moja recenzija, Ja, Pisar vlastite biografije, pokušaj 1


Zapisi u Tami, moja recenzija, pokušaj 1
Dala sam sebi u zadatak da predstavim, na sebi svojstven nacin, neobične događaje koji su me zadesili, u formi autobiografije fragmentarnog tipa, gde su upravo fragmenti neka vrsta zapisa tj zapisi neka vrsta fragmenata, avaj.. reč pravu mi daj! fragmenti su prelom u tekstu koji se može definisati da je poprilicno hermeneutičan, pršti od metafikcije, u opširnim pasusima, bez jasno postavljenih i izostrenih događaja i likova, tačnije njegovog sleda.
Uz autorefleksivnost, Zapisi ipak ne odustaju od stavljanja naglaska na četiri karaktera u teatru pamćenja mene kao pisara vlastite biografije.
Zapisi istražuju arhetipsko u coveku uvođenjem čoveka senke demona Ahrimana koji u nocnomornim putovanjima u nesvesno, nalazi da su autorkine nocne more neobicno zanimljive, a da su izvori psihicke patnje,, utvara i spodoba iz snova, zapravo 4 sasvim obicne vesticare, vile, vestice i jedna sirena koja je postala vampir, inkorporirajuci se u autorkin mozak, a Zapisi su jedina veza izmedju onog sto se zaista dogodilo i mitskog sveta strave nastalog iz imaginacije podrivene nerazresenim sukobom, narocito onog dela koji autorka zeli da kako na javi tako i na snu silovito amputira, ambivalentno rastrgana da podlegne dejstvu opasne, mudre i zle sile otelotvorene u antagonisti, razornom vidu zla.
Arhetipske uloge likova u “Zapisima”, podsećaju na one u bajkama, ali ono sto im je zajedničko jeste da likovi realno postoje i da žele da razore autorku. “Zapisi” su jedini (moćno oružje) koji gutaju njihove konkretne pokušaje da čin daljnju štetu, samim tim sto napreduju, bujaju, plaše sve božansko i demonsko, jer su napisani na taj nacin da savijaju i najtvrdokorniju prirodu, najsamouverenijeg gada, svojim minucioznim, magijskim dejstvom…. – konacno oruzje, prava priroda destruktivne umetnosti, kao oluja deluje i na najprostiji um, crna harizma Zapisa menja licnosti ucesnika koji se medjusobno i ne podnose, a narocito ne redove cije postenje i istinoljubivost treba desifrovati sto konacno odlucju da ucine da nadrealnom skupu koja bi se mogla tumaciti na razne nacine – religijska sekta, dezurni sindikat ujedinjenih zlostavljaca Srbije acca Svi na Jednu.
Kroz retrospektivu *drugi sloj romana i kroz mracni uticaj carobnog pomagaca, autorka uspeva da se seti aktuelnih dogadjaja, onih koji su se zapravo zbili, ali nad njima ne uspeva da ostvari kontrolu, jer je otvaranje volsebnih vrata probudilo u njoj mnoge druge nerasvetljene konflikte. Ulazimo u podrucje magicnog realizma, ludila kao da nikad nije bilo, a opet traje i ne zavrsava se ili se grana u nepriznatim delovima potisnutih secanja koje autorkin ego samo kroz nocnu moru moze da prihvati, da se suoci s necim nevidljivim sto nikako i do kraja ne moze sasvim da opise.
Dobija savete od likova iz svojih drugih romana kako Zapisima pristupati, a Ahrimanove namere nisu do kraja jasne osim da se namerio na jos vece zlo od njega samog – autorkine neprijateljice koje su otpocele udruzeno delovanje protiv Autorke kad je prvi put krocila nogom u Beograd iz krajnje razlicitih i trivijalnih razloga.
U Zapisima, svako psihoanalizira sebe, da bismo shvatili da je Jung bio u pravu kad je shvatio da mrznja moze da se u vidu kolektivne i grupne senke umnogostruci i da spoji nespojivo, pa i one zavadjene, sve samo da se jedna osoba unisti.
U sustini, to je fiktivna reprodukcija nekog vida autobiografije cija je srz – bullying…
Ukratko mi pade ovo na um ovo jutro, a recenzije Zapisa jednom kad bude bio gotov sigurna sam bice duze od samog romana.. u serijalima.
Ovo je stivo koje neko pise citavog zivota, pa objavljuje posthumno, i valja zavrsiti Zapise i objaviti ih, a i pri pisanju i pri citanju, sto Autorka savetuje valja biti mudar i strpljiv.
Ipak, zlostavljanje je trajalo 13 godina. Mozda treba isto toliko vremena da se isto opise…
p.s recenzije Zapisa du u viseslojnoj strukturi romana, opet, deo metafikcije

Mrak će razumeti, Leila Samaraj


Mrak će razumeti(zbirka pesama), Leila Samarrai

Izdavač: Edicija „Prvenac“ Studentski kulturni centar, prva nagrada

2002.  ISBN 978-86-7398-010-2.

***
Vašoj milosti*
U hlad ruža htela sam da se sklonim
Ali zaspah u knjizi
Otvorenoj na pesmi o (m)učitelju

Pesnici davnašnji
Pod senkama i zemljom
Računaju li na serafime
Na tamninu, na prozorska okna
Na odškrinuta vrata i tajnu života
Na grane čempresa koje tišinom mame
I dugo severno jutro pod harfama

Na izmaku vidokruga
Neka nam ćutnja iščupa istinu
Od kamena spevanu

* Upućeno čitaocima
1
Tuga je skrivena u glavi ovenčanoj krvlju
Ka mudrosti zvanoj Jerusalim
Ubijate čoveka što daljinu osluškuje
Je li tamo zbilja „Ecce Homo“
Viša hijerarhija Španije
Dok teče vreme očaj silazi do krvarenja
Bolno nikad, ne priznajući bol
Ptica sam
Ptica sa željom da umre u Španiji

Napisaću u izveštaju
U mekim plodovima krije se
Namučena Hulija Burgos

Onostrano sećanje otkucava šest časova

2
Taština na lisičjem tragu
Gle, čuda!
Čas naizgled jednoličan
Pogodan za izokrenut tren ili večnost
Mučenica i njena kćer što peru noge
Ukrašene ekserom umesto sandalama
Ćutke razgovaraju

Samo ne žamor iznutra
Obale i strugotine maštaju
Kćeri želiš da ti se omakne prah
I uznemiriš teret, nebiće i vitice
Zamišljena preko puta kamenja odolevaš
Crnja od noći
Strah te da neće više biti kičmenjaka

Treći je čas u noći Posle

3
Ne shvataš – prosuta krv zvoni
Od otkrića pogrešno strepiš
U agoniji sebe same
Dok vapimo na grčkim terasama

Kćeri
Mirne su reke čujne u naporu
I to zajedno

U ogledalima je put ka mrtvoj zemlji
I obožavaoci hronometra
I neostvarivi cvat leta

Goluba na vatru kćeri moja
Naješćemo se
I skakavce kćeri moja
Pre nego nas napuste kroz prozore

Predosećam da nepouzdani čovek
Stišava dah i kreće putem
Lepote, Zapovesti i Ratova

Znakovi pored puta jedino ti preostaju

4
Tako mi govoraše mati

Ne traži više zemlju
Zaboravljena među drvećem
Ispod kojeg si rođena

U izabranoj noći
Kada su skakavci odleteli sa terasa
U gomilu glasova punih mržnje
Ka meni upućenih

Majko tiha
U meni ni glas da zapucketa
Otkud sam mogla znati
Za drugu stranu karata

Dolaze li već da me povedu
Ukorenjeni u poslednjem jutru metka

Ustajem bosa
More se uplašilo
Ko zemlja od groma

Trnov venac više niko ne pominje

5
Iako svaka rana ne krvari
Ipak
Svake večeri umire po jedan čovek
Zašto

6
Nastaće polutama i osama
Služiću sama u sebi, iako nisam svoja
Pred ranjenim kolenima sve se otvara
Cvetovi i misli, priče o pravdi
Lobanje razuzdane i doba bez predaha

Znam kazniće me Bog
Ali u grču strasti
Neće me slomiti odsutni

Igrasmo celoga dana
Samoća ponovo dolinama
Grlena iznad kladenca
I ljudima greh

Uplašim se da budem

7
Sen bi tvoja bila
I nevestinski veo
I vrisak prvi
Zločin iz strasti
I krv vremena i nevremena

Bolje da se uplašimo

Tajna paprati i beše i ne beše
I strah
Odnekud samoća izgreva neokrznuta

Zatvorena u zvezde u sebi
Očima volim i dalje
Bez ljubavi mrak će me razneti

8
U postelji se ne uzdam u zapovesti
Ruže već bremenite vetrom
Koliko časovnika pitaš
Dok kasni jutro načičkano večnošću
Jutro bunilo

Proriču kraj sveta
Kroz zvezdane kapije
Želeće otvoriti ih, otvoriti ih neće moći
Želeće zatvoriti i njih i put
Pesme će oglasiti mrtve
Mrtvi i živi krenuće lažnim ustima
Bez ijednog čula

Moj Bog spava mrmljajući molitve
Posle čega nasleđujem tugu, vetar, planine i ptice
Ipak ruke i stabla odolevaju

Nije me strah od metka
I konjanika apokalipse
Već od tebe
Voljeni moj Oče

9
Biće vremena da ti kažem
Hoće li se i sutra okretati reči
I suština bivati konac

Vrebaju me povijeni svećnjaci
Između čežnje i straha
Između strasti i postojanosti
Uvek su prisutni dok spavaš nemirno
Tamo gde počeci končaju

I samoća je uhvaćena, oblikovana i ograničena
I njen sadržaj oglodan u vetrometinama
Gde se kraj i početak sastaju
Svakog punog meseca

10
Još jedan san

Vrisak troje dece među lišćem
Blizu vodopada i provalije
Ruže im preblizu
Da li da ih sledim ili previdim

Odluke čudne
A deca čuda bez samouzdanja
Treba na vreme poznati zemlju i sazvežđa
Da poslednje otkriće
Pusto vreme ne bude
I razapet odjek koraka u osami

11
Biće vremena da ti kažem sve

Strepimo, ne živimo
Igramo po prostirkama od paprati
U ritmu izvesno mrtvih

Čuvaj se suze ludaka i mostova bez ograda
Žrtava i samoće molitve
Tapšanja po ramenu
I praznine u kojoj umiru savetnici

Čuvaj se
Ne budi opet pronađena

Strepimo
U međuvremenu ne živimo

12
Između proleća i zime
Belog i crnog
Srca i krčme sve nižeg vinostaja
Između prerušenog i slomljenog
Nestvarnog i tornjeva izvrnutih očiju
Između svemira i „da li smem“
Gradske lude i „isplatilo se“

Između „donekle“ i postojanja
Smirili su me plač i post
Klanjam ti se
Pomoć ti ištem
Gospo tišine, vatre i iskušenja

13
Idi u mirnu jesen
Nemoj vedrino pozna u groznicu
Kraljice kikota neodlučna ćeš reći:
Kad u Singidunum dođoh tražeći tuđi svet
Ne videh zamišljeno
Već svežu kap krvi niz nogu
I nedresiranu reč bez volje da se izrekne

Šumski slavuju
Ako možeš u ponoć da zapevaš
Ovde ću te čuti
Između noćne radosti i zore

14
Kako brzo prolazi sen reče Marko Aurelije
Duša je prolazna, zar ne, ponada se
Udružen sa demonima po treći put
Krivica mu prišt, čovek žrtva, a život podvrsta čira

Nezadovoljstvo je ono savršeno
Od pamtiveka ne možeš izgubiti ono što nisi imao
Razmisli

Odvojiš li se jednom
Saznaš li za pravdu bola nasleđenu
Mogu li otrov i požar biti korisni
Nisi li postao previše popustljiv Marko Aurelije
Pred deobama i žudnjama
Namerno izazvanim

Neka te ne muči više juče
Sve zavisi od Bogova

Danas su stvari potpuno otvorene
Dok ih krvožedni vetar ne obori
I odnese u sutra koje neće biti

Zato Marko Aurelije kad god se pogledaš
Seti se da li je oblik prepreka suštini
I odgovori ko je veći lažov
San ili sen u ogledalu

15
Kada će početi ništavilo
Kada ćemo čuti odjeke jutra
Lišenog brzine, ljubavi i mudrosti

Doći će čas
Biti istovremen
Biti tišina i bljesak
Biti sudar i stvaranje
Da bi kroz trenutak ničega
Došao na ovaj svet

Od tada se širi kroz ukus ničega
Kao talasi vode

16
Zagrni usne i odvike
Udahni miris vetra i promena
Odškrini kovčežić
Pusti nek izlete sve stvari
I mirne noći i uspavanke

Odrekni ih se
Dolaze pometnje i druge noći

Poželiš li šapate i guste zaklone
Čuvaj se
San je čuveni sejač
U doba novih iluzija
Koje device pretvaraju u život

17
Zašto nema granica
Između laži i života
Pred devičanskim kolenima

Rodila sam se u igri svetla i senki vodopada
I čekala da zagrizem plodove
Kroz jedan svet ili vek

A oni gorki iznutra

Vraćam se mirisu doma
Ostrvu sto pliva u noći i vodi

18
Groznica nema kraja
Pesma ostala bez zvuka i vatre
Magle ne haju da budu opevane
Pa nema razlike između vode i blata

Devojka uplakana bez uporišta
Dok zid zavičaja dogoreva

U podsvesnom dijalogu
Niko nije budan

19
Ja uporno napasam reči
Dan i noć
Prvo ih tražim
Prepoznajem čak i u gušterima
Koji nesreću najavljuju
A Vi bi vreme i puteve, iako isprazne
I plave krugove iznad izvorišta brzih reka

Vi mesečeva deca
Ja usamljena stabljika
Vi upamćene boje
Vi pesnici, a ja nisam još

Ja Pan zaljubljiv
Koji ne zna kako se na Vašem jeziku kaže pustoš
Obeležena da pevam žudim Istoku
Gde bih mogla da se spalim
I u zvezdu konačno pretvorim
Kao Kecalkoatl*

(Kad bih samo mogla da se zanjišem
Na trenutak
Ni muzika nije potrebna)

* Kecalkoatl- mitsko biće Tolteka, prvobitno vladar i prvosveštenik a potom i vrhovno božanstvo. Po predanju sam je sebe spalio i pretvorio se u zvezdu
20
Kako su radosni odjeci ravnica u susretu s vodom
Krošnje se zavrtele
Ispod njih šćućureni reka i ja
Ne za dugo

Muzika straha i pukotina groma
Dižu vode protiv nas
Koje do tad nismo poznavali
Ni moje Juče i Danas

Zatočena sam
Da ne bih otišla u mesto gde se prelivaju vode
Čineći naše odredište
O zakonu spojenih sudova

Svejedno mi je
Samarićanin je umro

Otići ću u pustinju
Napraviću masku sebi i prizivaću kiše

Vidi li nas Veliko oko

21
Ne zaboravi
Voda je talas do praznine
Voda je pad kroz metafore
Koja moli ogledalo
Da se vrati
Na manjkava mesta pesme

Samo da mi san
Ne dovede do dna

22
Nikada neću reći
Na šta vonja mesečar
Sposoban da bude budan

Nikada neću zaspati
Bojim se misli

Šta čekaju oni
Koji se sećaju mojih reči
One su kamen koji se kruni

23
Zaškiljim kroz videlo rešetki
Nadiru
Šumovi detinjstva
Simboli intime
I snovi
Jedan po jedan
Jedan po jedan
I nasta vreme
Vreme sa druge strane zida
I života iza nas

24
Volim ponoći bez umora
I ljubav bez razmišljanja
Proždirane usne
Između pospanog drveća i zore

Dete sam na plećima oblaka
Neću da zvuk ode predaleko
Ni svetionik da se izgubi u mraku
Ni čuvare što bdiju nad mojim tajnama
(Ni slavoluke od blata)

Želim košulju od srebra
Da pokrijem tuđe poglede
Želim samo tvoje oči između zidova

Dosta mi je zbunjenih i zavijanja u noći
I onih što me traže i zaspu pre nego me nađu

25
Noć i otvorena vrata
Sablast mi glavu obuzima
Vidim ti oči
Sudnji čas – tačno izmeren tren sagoreva
Vidim ti oči
Ne pripadaju meni

Bacih svoju dušu
To su dužice povetarca – viču mračna ogledala
Istrošeni glasovi iz krvi izrastaju
Puzeći obaraju stabla

Ti se vraćaš
Grubo vlažeći svetinju mojih usana
Ja
Nema i ukočena na pragu
Izgrižena prvim bolom
Bljujem zmijski otrov

To su možda tvoja tišina mržnje i moj zaborav
A zapravo
Ni ti, ni ja, ni pričešće

Ni mornari
Ostavljeni na izgubljenoj obali sablasti
Ni plač brodova u noći
Ili je to pesma nasilne ljubavi

Ona nikad ne ostaje bez glasa
I kad se ne čuje

Šume spavaju
Ne znajući
Za preplašenu travu
I njihov uzdah

Naročito
U doba vetra
I biljnih padavina

27
Tišina kamenih spavača
I prevarene publike

Ćutim pred nemuštim zvucima
Groznicu slutim
Čuvam te tišine
I gradskih uhoda u cvatu
Iako nas očevici razdvajaju

Nestanak boja
Dan pretvara u noć
I obijenu hrid

U deveti čas

28
Nalikani leševi se raspliću
Nikako da ih potopim sve
Kao ni istorija crne marame
Spremne na pomeranje vremena i vazduha

Tokom ove
Hiljadu devetsto devedeset devete
Teško je stišati plač iznad posmrtnih izveštaja
Šume i trava i dalje niču iz nekada živih
Jer su najpouzdaniji

Sa nebesima pregovaraju
Oni što su neposredno došli iz zelenog pamćenja
I grobova pre zaborava

Motre nas živi i mrtvi
Da mrtvi nisu živi
Ostali bismo svi bez jezika i plamena
Zar oni nisu i Vaši dvojnici
Da živi ne potiču od slabosti možda
Kada se u odsustvu
Predaju jedan drugome

29
Jeza mrtvih ptica
U ambijentu zasede
Poj krvotoka je

Postoji
Misao malo glasnija
Kao što se daljine
Tišinom umivaju

Otplovite oči
Atilinim zlovirima
Iskopajte ptice
Koje su sebi dovoljne
Ubeđene
Da najlepši glasovi
Dopiru
Iz mrtvih redova u zemlji

Trebaju nam
Na početku i kraju ljubavi
Uvek ih tada dozivamo

30
Kalderon reče: život je san
Varljivi pratilac između dva buđenja
Ni život ni smrt
Ni nešto treće
Ni život posle smrti
Ni smrt pre života
I zamire među kazaljkama
Pre nego zanoći u našim telima

Sigismund uzalud okovan nepouzdanim zvezdama
Objavljuje veliku varku
I krugove nemuštih snova

Posle hiljadu i dvesta noći
Vidim u vrtovima vire moje kosti
Kad bi beskraj zavladao pre jutra
Možda bi iscelio usamljenost

31
Dva zagrljena oblaka
A možda i dve ptice
Ili poznata marama u čvoru
Ili san između dva oblika

Uzalud se krv osamila
I tišina sa senkom
Pršte kalemovi i bezbožni udarci
Koje ne razumem
Kao ni odsutni zvuk koji sledim
Dok se oblaci ne pomeraju

32
Senke uzmiču
I serafimi se izgubili
U sebi grizu sve strane sveta

Kuda ću ako me mračni san savlada
I vampir

Sablast tvog života još nije iščezla
Poput koplja zabodenog
U oči idolopoklonika

33
Niz proplanak klizi mesec
Ali raskršće je još uvek u sumraku
Iz kojeg koščate ruke i bajalice
Tvoju bi nagost u grču

Uzdah pod plaštom ljubomore

Oslušni
Ne čekaj Sunce bez senke
Ono ne razlikuje bludnicu
Od davljenice na obali

Nek poljubac pesništva
Bedro ti prepusti mojim usnama
Nek krik ućutka sve
Osim nežnosti kiše tek pripremljene

Nije mi žao
Što će rečni pesak prekriti svaki stih

34
Lirika pripada svima
Ni bekstvom ne možeš izbeći njenu težinu
Zato nikud ne žuri
Ne napipavaj prstima trbuh mraka

Neko će umreti u prvom sumraku
A ja ću pisati o kometama
Zakidati na hlebu u tvojim rukama
I pripremati uzoranu zemlju
Da se mrtvaci rumenih usana nadišu

Mirno spavaj
Krivotvoriću sve što treba
Pobiću kokoši ako ih ruže ne zaustave

Ti pronađi one koji su nas optužili

35
Zaustavljen strahom od čekanja
Ne izrastaš
Ni u snohvaticu

Kad plamen plamenom prećutiš
Iza tebe praznina i vetar
Postaju spojenost irealnih čvorova

36
Stakla ulepšavaju život i ljubav
Nek samo pokušaju da razbiju sočiva naših kuća
I saksije što kipte cvećem greha

Vi što se smejete pokazujući crne zube
Zalud Vam pohlepa i strava
Ako Vam lik zanoći u rasparčanom ogledalu

Svejedno
Ja odoh na sever čija je odsutnost mislena
U tišinu i stud
Gde jedino drveća podsećaju na ljude

37
Slepilo – usud prokletnika
Ćutanje – navika ubice
A san – java smrtnika

Mogla su to biti tri čoveka
Spojena očima
Iako je jedan od njih slepac

Sresti čoveka sa svim čulima je retkost
Jer put nije označen
Još
Ako ne vidiš
Ili ne sanjaš
Ili ne umeš da ćutiš

38
Verujem u božanstvo smrti
I u istinu demona
Jer u njima lepota zaglušuje

Priroda je u stanju da ubije
Bez razmišljanja
Da bi razdvojila iste senke

Oči moje
Svejedno mi je kada ću umreti
Vaša me varka ne može utešiti više

Priroda ume da kazni radoznale
Nezavisno od greha
Samo da se iluzija i istina ne susretnu

39
Noćas purpurno naličje oblaka
Probudilo poslušne mrtvace
Koji podigli glave
Oslonjene na koščate šake

Ne znaju jesu li živi ili mrtvi
Prvog su dana čuli trube
I zaspali ispod zastava i oblaka
Pod kojima su
Umesto pod zvezdama prodisali

Drugog dana objavljeni tišina i cveće
Ne verujući da postoje

U međuvremenu nebo je uranjalo u sumrak

A trećeg dana
Mrtvaci su slavili budnost mimohodnika

40
Dolina stihova još uvek mami
Kćeri svetlosti u luninim haljinama
Jedna drugoj sestre
Po zemlji bešumno se dozivaju
I mene u kolo pozivaju

Prihvatam ruku jedne od njih
Nezgrapna
Saplićem se

Uzalud
Usiljeni koraci ne udaljavaju
Od ponora i uporišnih tačaka

41
Nestali-sveprisutni
Plač im nalik na nokturna

Dok ruža života zaleđena u istini ogledala
Nespokojna
Na zaravnima povrh čarolija
Kaplje po mahovini
I razvalinama sveta

42
Devet časova spava
I devet kazaljki sveta

Usta blagosti odbegoše
Kao cvetovi narandži
Kad dođu da ih seku
Iako nenajavljeni

Sem vremena, sve je u znaku prolaza
I drvo maslina
Što izdiše pod insektima

Ipak
Za svakog postoji odgovor
Prezir, ljubav
Ograničena svetlost
I nasukani brodovi

43
Je li istina neverni Tomo
Da rekoše mu:
Za svoju stvar
Iz tvojih usta izbori pravo
Dok ti umire dan

A on
Osuđen na okolnosti u poletu
Pretvara se u svakog ko ga podržava
Daleko od puteva koji glođu nevernike

A on
Na prvu reč ne zbori, ni na drugu ne uzvraća
Tek na treću smerno i obazrivo

A on
Zna da je ovaj život za mrtve
A ne za žive
Ni zid ne huli

A on
Moli za providnu nevinost sa očima od melema
I za podvige očajnika

A on
Ne mari ni da ga među ljude vrate
U molitvi učeći

Ipak jedno ti ne verujem
Ne verujem ti sveti Tomo
Da nije dovoljna uteha
Izmišljena u obliku žene

leilasamara